Od dolaska predsednika SAD Baraka Obame u Belu kuću, ne može se poricati da je došlo do zbližavanja Evrope i SAD. Međutim, da li je moguće da se na dubljem i fundamentalnijem nivou emocija i vrednosti jaz između dve strane Atlantika pojačao? Nakon udara globalne ekonomske krize, u Americi danas ima mnogo više kolektivne nade i individualnih strahova.
Međutim, za Evropu je karakteristična obrnuta situacija. Tamo se ređe sreće kolektivna nada i manje ima individualnih strahova. Razlog zbog kojeg postoji ovakav kontrast je jednostavan: SAD imaju Obamu, a Evropa je zagovornik države opšteg blagostanja.
Dakle, šta se može učiniti da se u političkoj sferi promoviše „amerikanizacija“ Evrope, a u socijalnoj sferi „evropeizacija“ Amerike? Utešeni novim predsednikom koji zagovara povratak nade, a istovremeno budi zanos i smiruje, Amerikanci počinju da veruju da je najgori deo ekonomske krize ostao iza njih. Ono što je početkom ovog proleća predstavljalo ništa više od „tračka nade“, što bi rekao Obama, sada je postalo ozbiljniji i pozitivni trend. Kolektivno oduševljeni kombinacijom prirodnog optimizma i duboko ukorenjenog nacionalizma, Amerikanci su prisvojili slogan kampanje svog predsednika „Da, mi to možemo“.
S druge strane, kada se lična situacija velikog broja američkih građana posmatra sa evropske tačke gledišta, ekstremni individualizam koji je ključna komponenta američkog optimizma prerasta u neprihvatljivi socijalni skandal. „Šatorska naselja pune se žrtvama ekonomske krize“, glasio je pre mesec dana naslov na prvoj strani jednog visoko tiražnog američkog lista. Novinari prave tragične priče o tome kako Amerikanci iz srednje klase ostaju bez posla i krova nad glavom, čime je njihov život izložen opasnosti bez ikakve socijalne zaštite.
Ko će da plati skupo lečenje kancera ukoliko izgubite zdravstveno osiguranje, budući da ste ostali bez posla? Pogrešna je tvrdnja, koja se vezuje za neke zagovornike ultraslobodnih tržišta, da odsustvom socijalne zaštite postajete jači. Ambicije jedne zemlje i društva koje se iznedrilo iz načela prosvetiteljstva ne mogu se sastojati od toga da do zuba naoruža narod pištoljima dok je potpuno razoružan pred bolestima. Štaviše, u društvu koje „živi da bi radilo“, u kojem posao pojedinca predstavlja centralnu komponentu njegovog identiteta, gubitak zaposlenja uzrokuje veću destabilizaciju nego što je to slučaj u jednoj kulturi u kojoj „se radi da bi se živelo“ kao što je to u Evropi. Stav Amerikanaca kada je reč o penziji govori mnogo toga: oni se nje boje. Šta će da učine?
Takvo sagledavanje stvari jednostavno nije zaživelo u ekonomiji, iako se veliki deo starije generacije Amerikanaca trudi da sačuva radno mesto jer im ekonomska stagnacija kvari planove o penziji. Zahvaljujući razdvajanju porodica zbog ogromne površine Amerike i mobilnosti Amerikanaca, u SAD je teže dovesti u vezu nečiji odlazak u penziju s tim da je neko postao baka ili deka nego što je to slučaj u Evropi. U Evropi ima neosporno manje kolektivne nade i verovatno malo manje individualnog straha. Možda zato što su starija i ciničnija, stiče se utisak da se evropska društva uljuljkuju u stanje „kolektivne ogorčenosti“ iz kojeg imaju teškoće da se izvuku.
Rekordni broj uzdržanih na nedavno održanim izborima za Evropski parlament još jedan je dokaz rastućeg cinizma i sve većeg otuđenja. Naravno da nije ni moguće ni poželjno da se Obama „klonira“ u bilo kojoj od 27 članica Evropske unije. Šta je, međutim, potrebno da se umanji deficit nade koji danas razdire Evropu? Odgovor je daleko od očiglednog. Evropa pati od manjka lidera koji mogu da govore u njeno ime; od nedostatka ambicije (najzad, šta je danas kolektivna ambicija Evropljana kada se EU sve više doživljava kao deo problema, a ne kao deo rešenja). Međutim, Evropa prvenstveno pati od nedostatka identiteta jer se stiče utisak da niko ne zna šta danas znači biti Evropljanin. Nasuprot tome, čini se da Amerika ima u izobilju sve ono što Evropi nedostaje.
Kada je na taj način formulisan, čini se da je zadatak Evrope čak teži od zadatka Amerike. Međutim, nema garancije da će SAD lakše izvršiti reformu sistema zdravstvenog i socijalnog osiguranja, i tako umanjiti individualne strahove svojih građana, nego što će Evropa uspeti da usadi svojim građanima osećaj kolektivne nade. Evropa i Amerika u stvari treba da predstavljaju izvor međusobne inspiracije koja bi ublažila posledice nejednakosti u jednoj od njih i povratila osećanje nade u drugoj.
Autor je gostujući profesor na Harvardu, a njegova najnovija knjiga nosi naziv Geopolitika emocije.
Danas, 23.07.2009.
Peščanik.net, 23.07.2009.