Majstor u igri visokih uloga
Iza leđa vašingtonskih analitičara i kreatora državnih politika, predsednik Barak Obama je šest godina razvijao složenu geopolitičku strategiju koja će, ukoliko se uspešno sprovede, pružiti Vašingtonu dobre šanse za globalnu američku hegemoniju do duboko u 21. vek. Posle godina zakulisnih priprema, Bela kuća je obelodanila niz diplomatskih inicijativa iza kojih se ukazuju obrisi trikontinentalne strategije, koja za cilj ima sprečavanje daljeg jačanja kineskog uticaja. Ovim potezima Obama izrasta u jednog od malobrojnih državnika sposobnih da se uzdignu iznad svakodnevne spoljne politike i uključe u nemilosrdnu globalnu geopolitičku utakmicu.
Od kada je stupio na dužnost 2009, Obamu su napadali sa leva i sa desna, iz zemlje i van nje. Optuživali su ga da je nesposoban, čak beznadežno nesposoban. „Taj nesrećnik ništa ne zna; treba više da čita i uči da bi shvatio svet oko sebe“, izjavio je venecuelanski levičarski predsednik Ugo Čaves nekoliko meseci posle Obaminog stupanja na dužnost. „On ostavlja utisak slabosti… nedostaju mu liderski kvaliteti“, rekao je republikanski senator Džon Mekejn 2012. „Posle šest godina na funkciji“, pisao je jedan od komentatora konzervativne fondacije Heritidž, „predsednik i dalje ne razume moć i lidersku ulogu SAD u međunarodnom sistemu moći“. Čak i bivši demokratski predsednik Džimi Karter Obamina dostignuća na polju spoljne politike opisuje kao „minimalna“. Govoreći u ime mnogih Amerikanaca, Donald Tramp se podsmeva Obaminoj globalnoj viziji rečima: „Naš predsednik nema pojma“.
Ipak, treba mu odati priznanje za ono za šta je zaslužan. Ne proklamujući novu veliku geostratešku politiku pretencioznog naziva – poput „triangulacije“, „Niksonove doktrine“ ili „agende slobode“ – Obama je veštim manevrima uspeo da popravi štetu izazvanu nizom katastrofalnih spoljnopolitičkih poteza Vašingtona, i starih i novih, i započeo obnovu opadajućeg globalnog američkog uticaja.
Obama se prihvatio zadatka da ispravi greške i promašaje iz prošlosti proistekle iz imperijalne neodmerenosti i insistiranja na unilateralnoj moći nekoliko generacija američkh lidera. U potrazi za novim modusom američke dominacije, Obama se postepeno udaljavao od ratnih operacija, okupacija, mučenja i sličnih oblika jednostranog vojnog angažovanja i približavao kooperativnijim mehanizmima trgovine, diplomatije i sporazuma o bezbednosti.
Na samom početku mandata je morao da se nosi sa posledicama politike vođene u godinama posle 11. septembra 2001. Iz današnje perspektive je jasno da su republikanci oko Buša i Čejnija verovali da je intervencija na Bliskom istoku prečica koja će im osigurati veću globalnu moć. U bezuspešnim pokušajima da tu iluziju pretvore u realnost, potrošili su dva triliona dolara i veliki deo američkog prestiža. Od prvog dana na mestu predsednika, Obama se trudio da Ameriku izvuče iz haosa koji je Buš stvorio u Avganistanu i Iraku – ili da ga bar stavi pod kontrolu – i odlučno odbijao navaljivanja republikanaca da se ponovo angažuje punom snagom u beskrajnom i bezizglednom bliskoistočnom ratu. Umesto Bušove trajne okupacije i angažovanja 170.000 vojnika u Iraku i 101.000 u Avganistanu, Obamini generali su pribegli fleksibilnijoj taktici pružanja vojne pomoći, izvođenja vazdušnih udara i korišćenja dronova i specijalnih jedinica. U nekim drugim domenima spoljne politike Obama je nastupao odvažnije.
Tajne i promašaji Hladnog rata
Obama je pokrenuo proces pomirenja sa tri „otpadničke“ zemlje – Burmom, Iranom i Kubom. Njihovi naizgled neizgladivi sukobi sa Amerikom rezultat su nekoliko katastrofalnih tajnih operacija Centralne obaveštajne agencije u doba Hladnog rata.
Kada se 1951. suočio sa pretnjom novog „rata“, demokratski predsednik Hari Truman je odobrio da CIA naoruža 12.000 vojnika Kuomintanga koje su komunističke snage potisnule na sever Burme. Usledila su tri neuspešna pokušaja invazije na Kinu. Sve njihove napade odbila je lokalna milicija, pa su snage Kuomintanga, uz saglasnost CIA, okupirale severoistok Burme. Rangun je zbog toga uložio formalnu pritužbu Ujedinjenim nacijama i zatražio ostavku ambasadora SAD u Burmi.
To je bio jedan od najvećih brodoloma u dugoj istoriji sličnih intervencija u organizaciji CIA, što je dovelo do reorganizacije unutar agencije, trajnog prekida diplomatskih odnosa i dugotrajne samoizolacije Burme. Čak i po okončanju hladnog rata, 40 godina kasnije, burmanska vojna hunta je istrajala u izolaciji od sveta, uz istovremeno održavanje bliskih veza sa Kinom, čime je Peking stekao prava na bogate resurse ove zemlje i strateški pristup Indijskom okeanu.
U svom prvom mandatu, Obama je pokušao da koordinisanim potezima ispravi učinjenu grešku i popuni prazninu u američkom strateškom obruču oko evroazijskog kopna. Poslao je Hilari Klinton u prvu zvaničnu posetu Burmi posle 50 godina, postavio prvog ambasadora posle 22 godine, i u novembru 2012. postao prvi američki predsednik koji je posetio Burmu. U obraćanju studentima Univerziteta u Rangunu opisao je njihovu zemlju kao „raskrsnicu istočne i jugoistočne Azije“ u neposrednom susedstvu „najmnogoljudnijih država na planeti“.
U periodu Hladnog rata ni demokrati ni republikanci nisu bili imuni na pogrešne poteze. Posle Trumana, Hladni rat je preuzeo republikanski predsednik Dvajt Ajzenhauer, koristeći Nacionalni savet za bezbednost kao vrhovni štab i operativce CIA kao tajnu armiju. Od 170 tajnih operacija koje je po Ajzenhauerovom odobrenju CIA sprovela u 48 zemalja sveta, dve su se završile katastrofama koje su dugoročno ugrozile američke interese.
Kada je 1953. iranski populistički premijer Muhamed Mosadek ukinuo britanski imperijalni monopol na preradu nafte u Iranu, Ajzenhauer je odobrio tajnu operaciju za rušenje Mosadekovog režima u organizaciji američkih i britanskih obaveštajnih službi. Operacija se zamalo završila debaklom, ali CIA je u poslednji čas uspela da dovede na vlast mladog i još neproverenog šaha i pomogne mu da učvrsti autokratsku vladavinu obučavajući pripadnike njegove zloglasne tajne policije Savak. Dok su u Vašingtonu čestitali jedni drugima na briljantnom prevratu u režiji tajnih službi, Iranci su sve više negodovali, dok u velikim demonstracijama 1979. nisu srušili šaha i zauzeli američku ambasadu. To je bio početak 35 godina dugog prekida odnosa koji je ugrozio pozicije Vašingtona na Bliskom istoku.
U septembru 2013, ne obazirući se na pozive neokonzervativaca da konačno reši „problem Irana“ vojnom silom, Obama je dramatično najavio prvi direktan kontakt sa liderom te zemlje posle 1979. Započeo je dvogodišnju diplomatsku inicijativu koja je kulminirala istorijskim sporazumom o iranskom nuklearnom programu. Iz geopolitičke perspektive, to istorijsko pomirenje, ili bar primirje, onemogućilo je vojnu akciju kakvu republikanci priželjkuju, a kojom bi se Vašington zaglibio u još jedan bliskoistočni rat. Novi ratni sukob bi usporio ono što je državna sekretarka Hilari Klinton 2011. opisala kao „prilagođavanje novoj globalnoj stvarnosti“, imajući na umu „naše strateško približavanje Aziji i Pacifiku“ i politiku koju je na konferenciji za novinare u Pekingu 2015. Obama opisao kao „stožer našeg prisustva u Aziji“.
U poslednjim mesecima svog mandata, predsednik Ajzenhauer je 1960. odobrio invaziju na Kubu. Verovao je da će 1.000 kubanskih emigranata uz podršku američke avijacije uspeti da sruše Kastrov revolucionarni režim. Sluteći da bi operacija koju je nasledio od prethodnika mogla loše da se završi, Kenedi je tražio da CIA smanji njen obim, ali nije sprečio samu akciju. CIA je iskrcala emigrante na zabačenu plažu 50 milja od planiranog utočišta u planinama i nemo posmatrala kako ih Kastrova avijacija primorava na predaju.
Prekid diplomatskih odnosa i embargo koji su SAD nametnule Kubi štetili su pozicijama Vašingtona u Hladnom ratu, na Karibima, pa čak i na jugu Afrike sledećih 40 godina. Pošto decenije diplomatske izolacije i ekonomskog embarga nisu donele propast komunističkog režima, predsednik Obama je inicirao otopljavanje odnosa, što je u julu 2015. kulminiralo otvaranjem američke ambasade u Havani posle gotovo 55 godina.
Obamina dolarska diplomatija
Pošto je donekle popravio štetu koju su napravili prethodnici, Obama se okrenuo budućnosti i razvoju novih odnosa. Koristeći moć koju Amerika ima kao najveći potrošač na planeti, izgradio je novu vrstu dolarske diplomatije. Ova strategija ima za cilj da evroazijske trgovinske partnere Kine vrati u orbitu Vašingtona. Peking je pokušao da poveže delove Afrike, Azije i Evrope u jedinstveno „svetsko ostrvo“ s Kinom u centru. Obama je odgovorio odvažnim geopolitičkim potezima kojima nastoji da razjedini taj veliki kopneni masiv i preusmeri trgovinu ka SAD.
U deceniji posle 11. septembra, dok je Vašington prolivao krv i rasipao novac na pustinjske ratove, Peking je trilione dolara trgovinskog suficita sa Amerikom ulagao u planove za veliku ekonomsku integraciju evroazijskog kopnenog masiva. U tom cilju Kina je izgradila ili gradi složenu infrastrukturu brzih železnica velikog kapaciteta i cevovoda za naftu i gas koji premrežuju ono što je ser Halford Mekinder jednom opisao kao veliko „svetsko ostrvo“. Govoreći o stožerima u Aziji i drugim delovima sveta u članku „Geografski stožer istorije“, poznati britanski geograf i začetnik geopolitičkih studija je iznova nacrtao mapu sveta na kojoj Afrika, Azija i Evropa nisu prikazani kao zasebni kontinenti već kao jedinstven kopneni masiv koji će, ako se integriše, samom svojom veličinom postati epicentar globalne moći.
U pokušaju da ostvari Mekinderovu viziju Kina je započela proces ujedinjavanja Evroazije velikim građevinskim poduhvatima finansiranim zajmovima, sredstvima strane pomoći i novcem Azijske infrastrukturne investicione banke, koja već ima 57 članica, uključujući i neke od najbližih saveznika Vašingtona. Od četiri trilona dolara rezervi u čvrstoj valuti, Kina je u protekloj deceniji 630 milijardi investirala van zemlje, najvećim delom unutar granica velikog trikontinentalnog ostrva.
Kina stoji iza 79 odsto svih stranih investicija u Avganistanu, 70 odsto u Sijera Leoneu i 83 odsto u Zimbabveu, što je indikator njenog uticaja. Velikim investicijama, koje će do 2025. dostići iznos od trilion dolara, Kina je za 4 godine udvostručila godišnji obim trgovine sa Afrikom – koji je tako dostigao 222 milijarde dolara, što je tri puta više od američke 73 milijarde. Peking takođe razvija vojnu silu koja sa lakoćom može da probije zid vojnih baza, pomorskih flota i vojnih saveza kojima Vašington od 1945. pokušava da okruži veliko svetsko ostrvo koje se prostire od Engleske do Japana.
Obama sada primenjuje novu strategiju, kojom će pokušati da svetsko ostrvo ekonomski podeli duž kontinentalne granice Urala, aktiviranjem dva trgovinska sporazuma koji Americi treba da osiguraju „vodeću poziciju“ na teritoriji koja proizvodi „gotovo dve trećine svetskog BDP-a i ostvaruje tri četvrtine svetske trgovine“. Ratifikacijom Transpacifičkog partnerstva (TPP) Vašington će pokušati da veliki deo trgovine sa azijskog dela Evroazije preusmeri ka Severnoj Americi.
Ukoliko se paralelno vođeni pregovori sa Evropskom unijom o Transatlanstkom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) uspešno privedu kraju do 2016, Vašington će znatnim delom preusmeriti i trgovinu iz evropskog dela Evroazije. Kao najveći ekonomski blok na svetu, EU generiše 16 odsto ukupne svetske trgovine.
Konačno, diplomatskom inicijativom koju su mnogi mediji u Americi prikazali kao predsednikovo sentimentalno putovanje, Obama je pružio ruku afričkim državama. Bela kuća je 2014. organizovala samit za više od 50 lidera afričkih zemalja, a u julu 2015. Obama je posetio istočnu Afriku. Na uobičajeno zajedljiv način pekinški Global tajms je ispravno opisao pravi cilj Obamine posete kao pokušaj „da se zauzda rastući uticaj Kine i učvrste američke pozicije“.
Trgovinski sporazumi
Majstori geopolitičkih igara se u velikoj globalnoj utakmici po pravilu ne obaziru na kolateralnu štetu koju njihovi postupci izazivaju u zemlji i van nje. Dva pomenuta trgovinska sporazuma, na kojima počiva Obamina strategija, donose diplomatsku dobit, ali po visokoj ceni za društvo u celini. U pitanju je izbor između izgradnje imperije van zemlje i zaštite demokratije u njoj.
Za šest godina mandata, Obama je uložio ogroman diplomatski i politički kapital u Transpacifičko partnerstvo, trgovinski sporazum koji isključuje Kinu i praktično podiže zid duž njene pacifičke obale. Ekonomski savez koji veličinom premašuje sve druge, osim Evropske unije, treba da poveže SAD i 11 država duž ruba Pacifičkog basena, uključujući Australiju, Kanadu, Čile, Japan, Maleziju, Meksiko i Vijetnam, čiji zajednički BDP iznosi 28 triliona dolara ili 40 odsto bruto proizvoda sveta i koje ostvaruju trećinu ukupne globalne trgovine. Budući da u sebe uključuje i poljoprivredu, tokove podataka i usluga – ovaj sporazum teži ekonomskoj integraciji koja prevazilazi sve postojeće trgovinske sporazume i tako udaljava zemlje potpisnice od Kine i privlači ih u orbitu Vašingtona.
Sasvim očekivano, Obama je naišao na oštro protivljenje demokratske senatorke Elizabet Voren koja je kritikovala tajnost pregovora i mogući uticaj sporazuma na zakone o radu i ekološke zakone u SAD. Protivljenje demokrata je bilo toliko jako, da je Obama u junu 2015. morao da se osloni na glasove republikanaca da bi osigurao većinu u Senatu za „ubrzani postupak“ okončanja pregovora.
Da bi oslabio i zapadnu granicu kineskog svetskog ostrva, Obama agresivno vodi pregovore za sklapanje TTIP sa Evropskom unijom, čija je ekonomija teška 18 triliona dolara. Sporazum predviđa ekonomsku integraciju Evrope i Amerike i usklađivanje državnih propisa, što bi moglo da uveća godišnji obim trgovine za 270 milijardi dolara.
Koalicija 170 evropskih udruženja građana tvrdi da će državljani zemalja potpisnica platiti visoku cenu zbog prenosa nadležnosti u oblastima zaštite potrošača, ekologije i radnog prava – sa institucija demokratskih država na zatvorene i velikim kompanijama naklonjene arbitražne sudove. Imajući u vidu zamršene birokratske strukture i složene odnose između suverenih članica Evropske unije, malo je verovatno da će pregovori sa EU biti završeni tokom 2016. Ipak, zahvaljujući Obaminoj posvećenosti, TTIP napreduje svetlosnom brzinom, u poređenju sa poslednjom rundom pregovora Svetske trgovinske organizacije u Dohi, koji su ušli u 12. godinu i ne nazire im se kraj.
Geopolitička utakmica
Odlučnim sprovođenjem svoje geopolitičke strategije, Obama se dokazao kao jedan od malobrojnih američkih lidera sposobnih da učestvuju u utakmici imperijalne dominacije, uz balansiranje vizije i bezobzirnosti. Zaboravite Henrija Kisindžera, omiljenog kandidata za titulu najvećeg diplomate svih vremena, čija je bezobzirnost uporediva samo sa njegovom nesposobnošću. On je produžio rat u Vijetnamu za 7 krvavih godina samo da bi prikrio svoj diplomatski neuspeh; pre neizbežnog priznanja nezavisnosti Istočnom Timoru dopustio je Indoneziji da decenijama masakrira lokalno stanovništvo; uništio je reputaciju SAD u Južnoj Americi instaliranjem zločinačke vojne diktature u Čileu i produžio Hladni rat za najmanje 15 godina lošim diplomatskim odnosima sa Moskvom. Kao što je nedavno primetio ekspert za međunarodno pravo Ričard Falk, Kisindžerova karijera je obeležena „neverovatnim talentom da uvek iznova donosi pogrešne odluke u američkoj spoljnoj politici u poslednjih 50 godina“.
Kada se i ostali američki lideri podvrgnu sličnoj cost-benefit analizi troškova i dobiti, ostaju samo tri zaista velika majstora geopolitike: Elihu Rut, izvorni arhitekta američkog uspona do statusa globalne sile; Zbignjev Bžežinski, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera koji je srušio sovjetsku imperiju i tako učinio Ameriku jedinom svetskom velesilom; i Barak Obama, predsednik koji se prihvatio zadatka da taj status očuva i ponudio ubedljiv imperijalni plan za zaustavljanje daljeg jačanja uticaja Kine. Njihovi manevri su bili dovoljno fleksibilni i suptilni da promaknu pažnji savremenika, pa i potonjih istoričara.
Mnogi američki predsednici – uključujući Teodora Ruzvelta, Frenklina D. Ruzvelta, Džordža H. V. Buša i Bila Klintona – imali su dara za diplomatiju, bili su dobri pregovarači i ubedljivi saveznici. Ipak, zapanjujuće mali broj svetskih lidera, američkih i ostalih, poseduje sposobnosti ovladavanja vremenskim i prostornim dimenzijama globalne moći – to jest, vezama između sadašnjih postupaka i često vremenski udaljenih rezultata – ili intuitivno razumevanje kulturnih, ekonomskih i vojnih sila čije ukrštanje definiše geopolitičke trendove. Da bi se ovladalo tim veštinama potrebno je videti dalje od pometnje tekućih događaja i sagledati dublje tokove istorijskih promena. Rut i Bžežinski su manipulisali sadašnjošću da bi zaštitili dugoročne američke interese i tako menjali, često iz osnova, buduće globalne odnose snaga. Obama ide njihovim stopama, mada to ostaje neprimećeno ispod lavine kritika koje mu se upućuju.
Elihu Rut – arhitekta američke moći
Danas gotovo zaboravljen, Elihu Rut je bio arhitekta transformacije Amerike iz izolovane kontinentalne zemlje u vodećeg aktera na globalnoj sceni. Dok je ser Halford Mekinder razmišljao o novom modelu za proučavanje globalne moći, Rut je u zemlji i van nje gradio institucionalnu infrastrukturu za sticanje takve moći.
Posle uspešnih 30 godina karijere advokata u službi najbezobzirnijih tajkuna i korporacija, Rut je ostatak života posvetio modernizaciji američke države. Bio je ministar rata, državni sekretar, senator i siva eminencija američke administracije. Ne samo da je uobličio američku spoljnu politiku za dolazeći vek, nego je kao šef kabineta, što je tada bila periferna pozicija, odigrao jednu od najvažnijih uloga u oblikovanju karaktera nove međunarodne zajednice.
Rut je shvatio da je ustavna zaštita ličnih sloboda i prava država stvorila po definiciji slabu federalnu birokratiju, nespremnu za orkestriranje projekta širenja američke imperijalne moći preko američkih granica. Da bi tu „kolažnu“ državu i njeno podeljeno društvo – još traumatizovano građanskim ratom – transformisao u svetsku silu, Rut je četvrt stoleća vredno radio na ostvarivanju tri povezana cilja: pretvaranju fragmentirane federalne administracije u moćan aparat prekomorske ekspanzije, izgradnji konsenzusa elita za aktivističku spoljnu politiku i stvaranju novih mehanizama globalnog upravljanja pod uticajem Vašingtona.
Kao ministar rata (1899-1904) Rut je reformisao zastarelu vojsku, uveo centralizovan generalštab i osnovao vojnu akademiju za profesionalnu obuku oficira. Vojska je tako napustila tradicionalni zadatak odbrane obala i postala sila sposobna za prekomorsku ekspanziju na teritorijama Kine, Filipina, Kariba, Južne Amerike i konačno same Evrope. Da bi osigurao uspon Amerike, Rut je prikrio zverstva koja su pratila brutalnu pacifikaciju Filipina.
Kao državni sekretar (1907-1909), senator (1909-1915) i specijalni izaslanik u Rusiji (1917), Rut se trudio da Ameriku učini važnim članom međunarodne zajednice. Da bi Ameriku – koja se do tada nalazila na marginama svetske politike – uveo u globalnu utakmicu moći, državni sekretar je 1906. organizovao veliku turneju po zemljama Južne Amerike i osigurao njihovu podršku svom projektu.
Uz pomoć 17 južnoameričkih republika od 44 države zastupljene na Drugoj mirovnoj konferenciji u Hagu 1907, uspeo je da izdejstvuje zaključivanje prvog međunarodnog sporazuma o zakonima rata. Rutov prijatelj Endrju Karnegi je potrošio milion i po dolara, što je tada bila ogromna suma, za izgradnju raskošne Palate mira u Hagu u koju je 1913. smešten Stalni arbitražni sud, prva trajna globalna institucija te vrste ustanovljena na mirovnoj konferenciji u Hagu. Sledeće godine, kao predsednik Karnegijeve fondacije za međunarodni mir (1910-1925), Rut je pomogao osnivanje Haške akademije za međunarodno pravo, koja je takođe smeštena u Palatu mira.
U isto vreme je učvrstio bliske veze sa Britanijom, sporazumima kojima su rešeni teritorijalni sporovi koji su dugo kvarili odnose između dve zemlje. Za to je dobio Nobelovu nagradu za mir 1912. Čak i nakon što se penzionisao u 75. godini, Rut je učestvovao u radu komiteta Društva naroda i osnivanju Stalnog međunarodnog suda pravde i tako ostvario viziju međunarodne zajednice kao skupa suverenih država čiji su odnosi regulisani vladavinom prava.
Rut je decenijama nastojao da osigura podršku za aktivnu spoljnu politiku među pripadnicima vladajućih elita na istočnoj obali. Vrhunac njegovog angažmana bilo je predvođenje grupe finansijera, industrijalaca i advokata koji su 1918. u Njujorku osnovali Savet za inostrane odnose, koji je uskoro postao najvažniji forum za oblikovanje javnog konsenzusa za ekspanzivnu spoljnu politiku. Takođe je pomagao pripadnike akademske zajednice koji su ga podržavali i doprinosili razvoju njegovih ideja o spoljnoj politici. Rut je uspešno preoblikovao američko društvo i osigurao udruživanje finansijskih, društvenih i intelektualnih snaga, čime su položeni temelji za američku spoljnu politiku u narednom veku.
Zbignjev Bžežinski – rušitelj imperija
Posle dugog perioda nezainteresovanosti za vođstvo u međunarodnoj areni, spoljna politika je u mandatu predsednika Džimija Kartera dospela u nadležnost Zbignjeva Bžežinskog, dugo potcenjivanog savetnika za nacionalnu bezbednost. Poljski emigrant, aristokrata, profesor međunarodnih odnosa i samouki geopolitičar, Bžežinski je bio intelektualni sledbenik ser Halforda Mekindera. I u praksi i u teoriji on je preuzeo Mekinderov koncept Evroazije kao svetskog ostrva i „stožera“ globalne moći. Bžežinski je bio veoma uspešan u primeni poznatog Mekinderovog diktuma: „Onaj ko upravlja istočnom Evropom kontroliše središte; onaj ko upravlja središtem kontroliše svetsko ostrvo; onaj ko upravlja svetskim ostrvom kontroliše svet“.
Tajnom operacijom koja je koštala 100 miliona dolara, Bžežinski je izvezao radikalni islam iz Avganistana u „srce“ sovjetske centralne Azije i uvukao Moskvu u pogubni desetogodišnji rat koji je oslabio Sovjetski Savez, dovoljno da se Istočna Evropa oslobodi sovjetske stege. Hladnokrvnim kalkulacijama je opravdavao i racionalizovao nezamislivu patnju koju je njegova strategija donela – opustošena naselja, milione raseljenih i izbeglih, i bezbroj ranjenih i mrtvih u Avganistanu. Zanemario je dugoročne posledice i „grupicu nezadovoljnih muslimana“ kao nevažne, u poređenju sa značajem direktnog udara u srce Evroazije, rušenjem sovjetske imperije i oslobađanjem Istočne Evrope. Rezultati su pokazali da je Bžežinski zaista veliki majstor geopolitike, uprkos beskrupuloznoj realpolitici. (Ipak, ne treba zaboraviti da dugoročne posledice njegovih poteza i „grupica nezadovoljnih muslimana“ stoje iza uspona Al Kaide, napada 11. septembra i drugog rata u Avganistanu, kao i opšte destabilizacije regiona Bliskog istoka usled jačanja islamskog ekstremizma kojem je Bžežinski doprineo.)
Bžežinski se vratio Mekinderovoj teoriji 1998. u knjizi The Grand Chessboard (Velika šahovska tabla), geopolitičkoj studiji o izgledima Amerike za produženu globalnu hegemoniju. Dok je Vašington slavio novostečeni status jedine svetske supersile, Bžežinski je razmišljao o mogućim geopolitičkim preprekama koja taj status mogu da ugroze. Amerika je izgledala kao kolos izvan domašaja ostatka sveta, ali Evroazija je i dalje bila „najvažniji geopolitički teren na planeti… a dominacija na evroazijskom kontinentu preduslov globalne dominacije“.
Bžežinski je uočio da je evroazijski „megakontinent prosto prevelik, prepun istorijski ambicioznih i politički energičnih država i previše gusto naseljen i kuluturno raznolik da bi se potčinio volji čak i ekonomski najuspešnije i politički najmoćnije globalne sile“. Vašington, prognozirao je Bžežinski, može produžiti poluvekovnu dominaciju nad „evroazijskom šahovskom tablom koja se proteže od Lisabona do Vladivostoka“, pod uslovom da očuva „uporišta na zapadnoj periferiji bloka“, spreči integrisanje „središnjeg prostora“ u „jedinstveni entitet“ i da ne dozvoli da se istočni deo svetskog kontinenta dovoljno ujedini da „potisne Ameriku iz njenih prekomorskih baza“. Ukoliko se bilo koja od tih kritično važnih okolnosti promeni, upozoravao je Bžežinski proročki, „moguć je uspon rivala koji će osporiti američki primat“.
Barak Obama i odbrana američke globalne hegemonije
Nije prošla ni decenija, a Kina je već dovela u pitanje američku kontrolu u Evroaziji i ugrozila poziciju Vašingtona kao svetskog hegemona. Dok je američka vojska bila angažovana na Bliskom istoku, Kina je vredno radila na ujedinjavanju ogromnog „središnjeg prostora“ Evroazije i pripremala se da neutrališe američke „prekomorske baze“.
Kada je Barak Obama stupio na funkciju 2009, već su bile uočljive prve naznake ozbiljnog geopolitičkog izazova, koje su izgleda promakle svima osim predsedniku i njegovim najbližim savetnicima. U govoru pred australijskim parlamentom u novembru 2011, Obama je rekao: „Amerika će bez ikakve sumnje biti prisutna u regionu Azije i Pacifika u 21. veku“. Posle dva duga rata u Iraku i Avganistanu „koji su nas skupo koštali u novcu i krvi“, objasnio je, „SAD će usmeriti pažnju na ogroman potencijal regiona Azije i Pacifika“, na „region koji beleži najbrži rast i čini govoto polovinu svetske ekonomije“. Inicijalni angažman 2.500 američkih vojnika na tlu Australije bio je tek skromni avans njegove „proračunate strateške odluke“ da postane prvi američki „pacifički predsednik“, što je izazvalo brojne preuranjene kritike i podsmehe.
Četiri godine kasnije, komentatori CNN-a su Obaminu politiku i dalje opisivali kao „stožer ni na nebu ni na zemlji“. Čak i iskusni spoljnoplitički komentator kao što je Farid Zakarija zapitao se početkom 2015: „Šta se dogodilo sa stožerom u Aziji?“ U pokušaju da odgovori na sopstveno pitanje, Zakarija je zaključio da je predesnik i dalje preokupiran Bliskim istokom i da će glavni element planiranog stožera, Transpacifičko partrnerstvo, gotovo sigurno doživeti brodolom u kongresu.
Na zaprepašćenje kritičara, u samoj završnici predsedničkog mandata, Obama se inicijativama u Iranu, na Kubi, u Burmi i na Pacifičkom okeanu dokazao kao američki strateg sposoban da postavi temelje za održavanje dominantne pozicije SAD duboko u 21. vek. Uz malo sreće i diplomatske istrajnosti – ako uspe da zaključi nuklearni sporazum sa Iranom, pridobije kongres za Transpacifičko partnerstvo i privede kraju pregovore o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu – Obama bi u preostalih 16 meseci na funkciji predsednika mogao da osigura značajni produžetak globalne hegemonije SAD.
Jasno je da su dve najmoćnije zemlje na planeti, Kina i SAD, razvile sukobljene geopolitičke strategije na osnovu kojih će voditi bitku za sticanje globalne moći. Da li će Peking uspeti da ujedini Aziju, Afriku i Evropu u veliko svetsko ostrvo ili će Vašington istrajati u sprovođenju Obamine strategije za podelu evroazijskog kopnenog masiva prekookeanskim trgovinskim sporazumima? To ćemo saznati za deceniju ili dve.
Niko ne zna da li će ishod njihove velike igre odlučiti zakulisni trgovinski ratovi ili burna istorijska drama sličnija poslednjoj uporedivoj imperijalnoj tranzicji – rivalstvu Napoleonovog „kontinentalnog sistema“ i britanske pomorske strategije početkom 19. veka. U svakom slučaju, vidljivi su opšti okviri epohalne geopolitičke utakmice koja će verovatno odrediti subinu sveta u dolazećim decenijama još mladog 21. prvog veka.
Autor je profesor istorije na Univerzitetu Viskonsin-Medison.
Alfred W. McCoy, TomDispatch, 15.09.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 17.10.2015.