Iako bi pregovori između SAD i Evropske unije o trgovinskom sporazumu trebalo da počnu tek u junu ove godine, a prognozira se da bi mogli biti okončani tek krajem 2014., već i sama najava stvaranja ‘ekonomskog NATO-a’ pokrenula je krupne svetske diskusije i velika podozrenja.
Jer, nekakva „carinska unija“ između ova dva partnera zapravo bi bila unija država koje drže polovinu svetske industrijske i poljoprivredne proizvodnje i trećinu svetske trgovine – što „ostatak sveta“ ne može ostaviti ravnodušnim. Naravno, neće ti pregovori ići lako, niti se olako sme prognozirati njihov konačni uspeh, iako za cilj, navodno, imaju mogućnost da za jedan odsto povećaju bruto domaći proizvod i SAD i EU (što je u ovom slučaju doista mnogo).
Stručnjaci kažu da najveći problem u ovim pregovorima neće biti neko novo spuštanje inače već niskih međusobnih carina, već ogromne razlike u standardima proizvodnje i zaštite potrošača, pre svega u domenu hrane. Neka to ilustruje (našoj javnosti nedavno obnarodovan) podatak da je u SAD dozvoljeno prisustvo aflatoksina u hrani od 0,5 odsto, a u EU samo 0,05 odsto – dakle deset puta manje.
A kad je razlika toliko velika obično popušta onaj koji je stroži. Naravno, glavna grupa problema izbiće oko genetski modifikovane hrane, ali i na tom polju možda proradi pravilo da u takvom slučaju mora popustiti onaj ko ima skuplju proizvodnju.
Ako na „objedinjavanje privrednog takmičenja“ idu čak SAD i EU, nije čudo da to čine i neki nešto manje upadljivi međunarodni akteri (ali ne mnogo manje upadljivi). U taj kontekst može se, uz nešto fantazije, staviti i ideja ruskog privrednog giganta Gasproma da objedini fudbalske lige Rusije i Ukrajine (devet plus devet klubova) i toj novoj ligi obezbedi nagradni fond od milijardu evra (lepa para).
Ako gurnemo na stranu eventualni (bolje reći verovatni) geopolitički aspekt ove fudbalske ideje, onda se pogled na rusko-ukrajinsku ligu može staviti i u prozaičniji i praktičniji kontekst. Naime, bez Gasproma klubovima iz Rusije i Ukrajine preti najava UEFE da će iz Lige šampiona početi da izbacuje one koji imaju krupne finansijske probleme i minuse, što naravno treba da zabrine i naše takmace – Partizan i Zvezdu, ali na veoma dugi rok.
Gasprom je, inače, već duboko zagazio u evropske fudbalske vode – em je postao šesti generalni sponzor Lige šampiona (posle Forda, Hajnekena i drugih), em je vlasnik petersburškog Zenita, ali i značajan finansijer Čelsija, Šalkea 04, a i naše Crvene zvezde.
Uprkos svemu tome, UEFA je protiv ideje o rusko-ukrajinskoj fudbalskoj ligi, izgovarajući se da treba sačekati da se vidi kako će se pokazati tek objedinjena ženska fudbalska liga Belgije i Holandije. Čini se da je ovaj izgovor suviše tanak za krupno pitanje koje je bačeno na zeleni sto.
Inače, možda će se Gaspromovom spisku fudbalskih klubova sutra pridružiti i zagrebački Dinamo, s obzirom na to da Gasprom pritiska Hrvatsku da mu vrati dug od 65 miliona evra na račun oduzetih benzinskih stanica NIS-a posle raspada Jugoslavije.
Možda će Vlada u Zagrebu probati da mu u zamenu ponudi nešto drugo, recimo fudbal umesto benzinskih stanica ili akcija, na primer, u nekadašnjem Jugoslovenskom naftovodu (JANAF), gde NIS odavno postavlja pitanje sudbine svojih investicija iz Titovih vremena
Kad smo već kod fudbalskih investicija, vredi odmah spomenuti da su i Ujedinjeni Arapski Emirati, naš značajan izgledni privredni partner, već veliki investitori u najpopularniju igru na svetu – oni su, kao što je poznato, u fudbalski Mančester siti glatko uložili 400 miliona britanskih funti.
Za taj novac mi ćemo morati da ponudimo daleko više zemlje od površine onog čuvenog stadiona u nekadašnjoj svetskoj prestonici tekstilne industrije.
Na domaćem terenu, inače, gotovo ničeg novog, osim ove afere oko mleka. Jer, teško je nekom novošću nazvati činjenicu da se Srbija prošle sedmice zadužila za još 1,5 milijardi američkih dolara (prodajom „evroobveznica“).
Tako je nova vlada, sa ukupnim pozajmicama od oko tri milijarde evra u pola godine, zapravo stigla i prestigla tempo porasta spoljnog zaduživanja one prethodne, koja je za četiri godine povećala državni dug za blizu sedam milijardi evra. No, i to je bolje od sloma čitave javne sfere koju svaka nova kriza sve više potkopava u samim temeljima i razgolićuje je kao skalameriju institucija koje bez naređenja odozgo ne smeju da objave nijedan podatak, a nekmoli da nešto samostalno preduzmu.
Novi magazin, 01.03.2013.
Peščanik.net, 01.03.2013.