Turska, uzdanica NATO-a, potencijalna članica Evropske unije i strateški saveznik Zapada na Bliskom istoku, danas se nalazi na ivici katastrofe. Ako se trenutni sukob umerenih islamista u vladi Redžepa Taipa Erdogana i vojnog establišmenta završi pučem, ili politički ili verski motivisanim nasiljem, šteta koju će pretrpeti Zapad, regionalna stabilnost i ova rastuća ekonomska sila biće nemerljiva. Ovo pitanje je od ključne važnosti, ne samo za Tursku već i za države širom muslimanskog sveta: da li je politički islam, čak i u umerenoj formi, kompatibilan sa demokratijom, državnom vlašću i sekularnim institucijama?
Tenzije su malo popustile od puštanja na slobodu trojice visokih oficira, privedenih na informativni razgovor zbog navodnog planiranja puča. Ali uprkos dogovoru premijera i generala Ilkera Basbuga, načelnika oružanih snaga, i njihovom obećanju da će kriza biti rešena „u okviru ustavom propisanih granica“, strah i glasine se i dalje šire zemljom. Berza je pala. Socijalne i političke podele se zaoštravaju. Saslušano je još 14 ljudi, što znači da je uhapšeno ukupno 40 oficira. Turski građani u čudu gledaju kako se protiv do sada nedodirljivih aktivnih oficira podižu optužnice za planiranje uništavanja džamija, izazivanje nasilja i provokaciju sukoba s Grčkom. Ove zavere u javnosti deluju cinično i bizarno.
Obračun vladajuće partije Pravda i razvoj (AK) i oružanih snaga sprema se otkad je AK 2003. godine došla na vlast, a ne pomaže ni duboki obostrani animozitet. Vojska već dugo sebe doživljava kao čuvara sekularne države, i od 1960. je intervenisala četiri puta, zbacivši vlade za koje je mislila da podrivaju kemalovsku tradiciju. Međutim, pokazalo se da je AK opasniji neprijatelj. Zalažući se za umerenost, pod rukovodstvom lukavog Ergodana, AK je ekonomski kompetentna, posvećena preko potrebnim socijalnim reformama, efikasna u pokretanju razgovora o pridruživanju EU i mnogo popularnija kod birača od ranijih korumpiranih i neuspešnih vlada. Ali vojska, kao i sudski establišment i mnogi turski intelektualci, ne veruju partiji za koju tvrde da potajno promoviše islamizam, guši kritiku i slobodu štampe i pokušava da, po prvi put, ograniči ulogu i snagu konzervativnih i nacionalističkih oružanih snaga.
AK je ubeđena da vojska još uvek planira njeno svrgavanje. Pre dve godine, nakon sukoba oko izbora Abdulaha Gula za predsednika, ustavni sud je pokušao da partiju proglasi nelegalnom i da premijeru i njegovim kolegama zabrani bavljenje politikom. Erdogan je nadmudrio generale raspisivanjem izbora i ubedljivom pobedom. Vojska bi se našla u bezizlaznoj situaciji, bez inostranih saveznika i pod opsadom u sopstvenoj zemlji, kada bi ponovo zbacila demokratski izabranu vladu.
Ovo je sukob u kojem Erdogan mora da pobedi. Neprihvatljivo je da u državi koja pretenduje na članstvo u EU vojska ima imunitet pred civilnim sudom, da ima pravo veta u državnoj politici, da blokira sporazum na Kipru ili da preti vladi. Ali Erdogan će morati da bude taktičan, strpljiv i odlučan ako želi da spreči da pobesneli vojni establišment gurne Tursku u nemire kakve su pučisti po svemu sudeći planirali.
High Noon in Turkey, The Times, 01.03.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 01.03.2010.