Prvi skup na ovoj konferenciji Eurozina održali smo u kafeu Neringa 7. maja. Za mene je to bilo vrlo simbolično. Litvanci ovaj datum obeležavaju kao „dan kada smo preuzeli štampu, jezik i knjige“, kada je skinuta zabrana štampanja na litvanskom jeziku i latinici, nakon pobune protiv ruskog cara 1863. Četrdeset godina su litvanske knjige štampane u Istočnoj Pruskoj, a posvećeni „nosači knjiga“ su ih tajno prenosili preko granice u Litvaniju kao zabranjenu robu. Neki su to radili zbog zarade, naravno. Ali mnogi su na granici i ubijeni, ili deportovani u Sibir. Cilj zabrane bio je da se poljski kulturni uticaj na lokalno stanovništvo zameni ruskim. Zabrana nije uspela, a u pojedinim situacijama imala je upravo suprotan efekat.
Litvanija je bila pod uticajem katoličke crkve, a zabrana je samo podstakla crkvu da se u svojim obredima još češće služi litvanskim jezikom. Mnogi litvanski seljaci osećali su obavezu da kupuju i čitaju ove knjige. Iako je zabranom za izvesno vreme sprečeno širenje litvanske književnosti, ona je podstakla veliki talas jezičkog otpora, koji je do 1918. pretvorio zemlju seljaka u nezavisnu Republiku Litvaniju. Mislim da je ovo važna epizoda, kako u istoriji ove zemlje, tako i u evropskoj istoriji. Ne samo zato što ima veze sa štampom i izdavaštvom, već i zato što ima odjeka i dan danas.
Nije iznenađujuće da su takve istorijske okolnosti zaslužne za poseban odnos Litvanaca prema svom jeziku i pisanoj književnosti. Moram da vas podsetim da litvanski jezik pripada baltičkoj grupi indoevropskih jezika. Najbliži su mu letonski i sada mrtvi pruski, koji se može naći samo u rekonstruisanom rečniku. Struktura baltičkih jezika, sa padežnim nastavcima za reči, bliža je slovenskoj grupi jezika, latinskom i starogrčkom, nego germanskoj, anglosaksonskoj ili romanskoj grupi. Prva knjiga na litvanskomKatihizis Martinasa Mažvidasa, objavljena je 1547. na prostoru koji će kasnije dobiti naziv Istočna Pruska, otprilike u isto vreme kada su brojne knjige u regionu štampane na narodnim jezicima. Litvanska književnost počela je da se širi tek krajem osamnaestog veka, kada je protestantski sveštenik iz Istočne Pruske Kristijonas Donelaitis napisao svoje remek delo Metai (Godišnja doba) u heksametru. Međutim, jezik kojim sada govorimo u Litvaniji standardizovan je tek početkom dvadesetog veka.
Jezik je bio i ostaće osnovna duhovna vrednost koja brani i štiti nacionalne odlike jedne kulture. To je nenamerno potvrdio i sovjetski režim, koji je svojom kampanjom nametanja novog društvenog mentaliteta postigao sasvim suprotno, kao i u vreme zabrane litvanskog pisma. Zato se može reći da su Litvanci dočekali kraj dvadesetog veka ne zaboravivši romantične ideje Proleća naroda. To je bilo logično: za nas se Drugi svetski rat završio de facto partizanskim ratom 1954. a de jure 11. marta 1990.
Tako smo 1989. dočekali stojeći kraj prozora sa kojeg su naglo podignute roletne, zagledani u čudan prizor napolju, pokušavajući da ga definišemo iz perspektive svog istorijskog iskustva. Iako se kultura i vrednosti zacrtane u programu našeg obrazovnog sistema nisu mnogo razlikovale od onih sa druge strane gvozdene zavese, naši mentaliteti jesu. Poslednjih dvadeset godina predstavljaju dokument o promenama ovog mentaliteta. Koje su to promene? U svom pozdravnom govoru Antonin Liehm je spomenuo da je uprkos tome što u Evropi ima četrdeset različitih nacionalnih kultura, ipak postoji nekakav zajednički identitet. Mislim da se taj identitet zasniva na posebnom evropskom mentalitetu koji ignoriše navodne razlike između severa i juga, istoka i zapada, i sve zavese koje su kroz istoriju delile Evropljane. On se može opisati kao kreativna, reflektivna, racionalna, slobodna, tolerantna, kritička i pomalo ironična veza sa sobom i sa svetom.
Koje su odlike nama Litvancima nedostajale 1989? Čini mi se da smo bili malo manje slobodni, manje tolerantni, manje samokritični i samoironični, možda čak i manje racionalni, podložniji raznim vrstama mitologije. U vreme cenzure, mislili smo da naša publika razume naše nejasne poruke i vickaste metafore. To se nije desilo: naša komunikacija nije bila adekvatna. Još od prvih pokušaja razvijanja slobodne diskusije, primetili smo da naše društvo nije naviklo da komunicira na racionalnoj osnovi. Iracionalno nepoverenje prema državi i njenim institucijama predstavljalo je genetsku odliku većine u našem društvu, i pretvoreno je u koristan instrument za svaku vrstu manipulacije. Političari, posebno pristalice sovjetske propagandističke škole , su to primetili odmah. Nismo ni primetili kada se aluzivni, ezopovski javni diskurs na koji je naša publika navikla pretvorio u aluzivni, ezopovski diskurs političkih PR kompanija.
Stoga su period od poslednjih dvadeset godina obeležili pokušaji da racionalizujemo naš javni diskurs. Kulturna štampa u ovom procesu igra značajnu ulogu. Antonin Liehm je spomenuo da je čehoslovački list Litéraní noviny dostizao dvomilionski tiraž krajem šezdesetih. Nedeljnik koji ja uređujem, Literatura ir menas (Književnost i umetnost), štampan je u tiražu od 70.000 primeraka 1989, što je prilično veliki tiraž, imajući u vidu populaciju Litvanije. Ti veliki tiraži se lako mogu objasniti. Naša su društva žudela za istinom, znanjem, slobodnom reči, za stvarima o kojima smo raspravljali u privatnim stanovima, ali ne i javno. Ali ne smemo zaboraviti da su tu situaciju stvorili prosovjetski režimi i cenzura. Gradili su vrlo porozne brane. Naša su društva bila zatočena u nečemu što se može uporediti sa koncentracionim logorima, sa blažim ili oštrijim režimima. Ljudi nisu mogli da se slobodno izražavaju, nisu mogli da se bave preduzetništvom, nisu mogli da putuju, pa čak ni da se odaju glupoj zabavi masovne kulture. Jedino su mogli da konzumiraju lokalne kulturne proizvode – koji ponekad nisu bili loši – ili da piju. A kulturni proizvodi su imali dobar prijem. Čak i teška literatura poput poezije imala je deset puta veće tiraže nego danas, i da su vlasti dozvoljavale više primeraka, tiraži bi bili još veći.
Poezija je oduvek imala veći značaj u društvima sa neizvesnim istorijskim okolnostima. To ima veze sa strukturom osećanja, ideala, zabranjenih zona društvenog pamćenja i misli. Ponekad je metaforički jezik poezije jedini način da se govori o istoriji, filozofiji i religiji. Daleko od toga da tvrdim da su ove stvari ključne za poeziju, ali one poeziji obezbeđuju mnogo veću publiku. U Litvaniji je u dvadesetom veku poezija na taj način promovisana bar sedamdeset godina. Zato toliko govorim o cenzuri.
Sovjetski režim je u Litvaniji bio oštriji nego u državama zapadno od nas (možda sa izuzetkom Rumunije). Živeli smo u istoj političkoj situaciji kao istočnoevropski romantičari devetnaestog veka: okupacija i cenzura, kolaboracionisti i pripadnici pokreta otpora. Naša poezija je imala to dodatno značenje, taj dodatni teret, iako po svom stilu nije bila romantičarska. Tokom pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih, naši pesnici su se borili za slobodu pesničke forme, ne za slobodu govora. Borci za slobodu govora i ljudska prava su zatvarani ili terani u duševne bolnice. Međutim, situacija sa cenzurom se menjala i režim je bivao sve blaži, ukoliko takva otopljavanja nije zaustavljala opšta ledena klima.
Sistem cenzure je bio vrlo prefinjen. Cenzura je vršena bar na tri nivoa. Prvi nivo su predstavljali urednici časopisa i izdavačkih kuća, prijatelji i kolege sa kojima ste mogli otvoreno da razgovarate i književnosti. Rekli bi: molim te, promeni ovaj ili onaj pasus ili izostavi ovu pesmu jer glavni urednik ili njegov zamenik – cenzura na drugom nivou – neće da je prihvati. Ponekad, kad prođete prvi nivo, zaustave vas na drugom. Ali ni to nije bilo najgore što može da se desi. U prvoj posleratnoj deceniji, kad bi vas zaustavili zvanični cenzori, Glavlit, hapsili su vas. To je značilo da kasnije nećete nikad ništa objaviti. Zato su vas prva dva nivoa na neki način štitila od trećeg. Nisu samo nacisti završavali poslove unajmljujući radnu snagu.
To vreme je prošlo, hvala bogu. Sada je tiraž našeg nedeljnika nešto preko 1.000 primeraka i ceo broj se na internetu može pročitati besplatno. Pokušavamo da budemo iskreni i da pišemo onako kako mislimo da treba, ali izgleda da se to ne prodaje baš najbolje. Kada smo ponovo postali nezavisni, izgubili smo bitku sa medijima za pažnju javnosti, i ne mogu ni da zamislim drugačiji ishod. Ekonomska kriza, i pokušaji vlade da se protiv nje bori povećanjem poreza, pogodila nas je strahovito jako. Ali ovo nije ni vreme ni mesto za te žalopojke.
Šta je ekonomska kriza? Ne morate biti ekonomista da razumete da se finansijsko tržište srušilo kada je vrednost novca došla u raskorak sa vrednošću roba i usluga. Drugim rečima, kada je ideologija počela da vrši preveliki uticaj na ekonomiju. Novac je samo papir, sam po sebi nema nikakvu vrednost. On samo označava vrednost. Može se štampati kao i knjige, kao bestseleri, ali knjige moraju da zadrže kulturnu vrednost ako ne želimo da dođe do krize. Novac se može stvoriti iz vremena (iako je Dante Aligijeri to smatrao velikim grehom i smestio lihvare u isti krug pakla u kojem se nalaze i oni koji su praktikovali sodomiju), ali morate biti u dosluhu sa stvarnošću. Ako niste, počinjete da ličite na političara koga promovišu stručnjaci za odnose s javnošću, koji je izabran na visoku funkciju a obavlja je vrlo čudno.
Mislim da i nama, izdavačima, preti slična kriza. Ona će nas i pogoditi ako dozvolimo da naše vrednosti dobiju rigidne oblike kakve smo pokušali da nametnemo svojim čitaocima, zamenjujući njima živu, otvorenu raspravu o stvarima koje su važne za naša društva, uključujući istoriju i ideje, umetnost i književnost. Raspravu koja počinje sa činjenicama i brojkama, u koju spadaju sva moguća gledišta, i koja se završava tumačenjem. Međutim, ovaj skup pokazuje da takva kriza još nije nastupila.
Dozvolite mi da završim svoje izlaganje jednom pesmom. Napisao sam je pre više od 20 godina, 1985, ali ona na neki način govori o stvarima o kojima smo razgovarali. Zasnovana je na istinitom događaju, o kojem mi je pričao jedan bivši zatvorenik. Nije bio politički zatvorenik, vać običan kriminalac. Zove se „Zona“ (što je u sovjetskom žargonu naziv za zatvor).
Zona
Gde se završava, gde počinje?
Ventilacione cevi na ravnom krovu bruje
Kao večnost. Desantne snage,
Kako ih zovu, uspinju se
Uz metalni nosač koji drži silose piljevine,
Do dimnjaka koji se izdiže
Iz lakirnice, dolaze na vrh
I njuše zastrašujuću mešavinu mirisa
Koje ventilator bljuje u tmurno nebo,
Držeći se za metalne šipke,
Rukama i nogama.
Vise dok sa sebe ne otresu
Ovaj svet i ne padnu
U zonu.
Medicinska sestra psuje,
I stavlja gips na ruke i noge,
Briše izranavljene usne,
I noseve smrdljivom mašću.
Desantne snage, kako ih zovu,
Vraćaju se, jedan po jedan
U zonu.
Želeo bih da pobegnemo iz zona koje oko sebe gradimo, ako je moguće. A u izvesnoj meri jeste.
Kornelijus Platelis, Eurozine, 29. 05. 2009.
Original in English
© Kornelijus Platelis
© Eurozine
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 30.07.2009.