Od Pigmaliona do golema (1)

Prvi deo analize romana Slobodana Selenića, koja će biti objavljena u novom izdanju časopisa Reč, uz tekstove Viktora Ivančića, Nenada Dimitrijevića, Borisa Budena, Rastislava Dinića…

U više navrata u proleće 1981, Prištinom demonstriraju desetine hiljada studenata i radnika – građani Jugoslavije albanskog porekla. Ti protesti prekinuti su odlukom državnog vrha da uvede vanredno stanje u glavnom gradu pokrajine. Odluku je sprovela vojska, tenkovima zaposevši prištinske ulice. Za demonstrante se zvanično govorilo da ugrožavaju socijalistička postignuća federativne države, ali se sukob između jednog broja građana Kosova i vlasti uglavnom razumeo kao srpsko-albanski teritorijalni spor. I zaista, od iskazivanja nezadovoljstva kvalitetom hrane u studentskoj menzi, na početku, protest se, na kraju, preobrazio u zahtev da pokrajina dobije status republike. Borba Albanaca i Srba za političku prevlast nad teritorijom Kosova podrobno se opisuje i analizira u mnogim knjigama. Neretko, albanski protesti s početka osamdesetih vide se i kao početak kraja socijalističke Jugoslavije. Iako zanimljiva, ta teza nije uverljiva, i njome se ovde neću baviti.

U ovom tekstu analiziram više ili manje detaljno tri romana Slobodana Selenića, te neka tumačenja tih romana koja je ponudila domaća kritika. Reč je o romanima Prijatelji,Očevi i oci i Timor mortis, koji su objavljeni osamdesetih godina 20. veka, dakle u poslednjoj jugoslovenskoj deceniji, koju je, pored ostalog, bitno obeležio i politički sukob Albanaca i Srba. Početak tog desetleća u znaku je albanskih demonstracija; na njegovom kraju, posle niza dramatičnih preokreta, srpska strana proglašava političku pobedu i 1989. ukida autonomiju Kosova. No, kraj osamdesetih nije dao i konačno rešenje za kosovsko pitanje. Pobeda srpske strane ispostaviće se kao pirova, jer se već naredna decenija završila bombardovanjem Srbije i postavljanjem temelja za kosovsku nezavisnost.

Što se interpretacija Selenićevih pripovednih dela tiče, ovde je u žiži sumaran prikaz piščevog opusa pod naslovom “Poetika građanskog poraza” autora Predraga Palavestre, iz 1990. godine, te kraće studije više autora iz Spomenice Slobodana Selenića, koju je 2004. objavila Srpska akademija nauka i umetnosti. Analiza Selenićevih romana i njihovih tumačenja treba da ocrta jedan “književno-kritičarski” pogled na političke događaje koji su zaokupljali pažnju jugoslovenskih, srpskih i kosovskih zvaničnika i bili razlog za strepnju jugoslovenskih građana. Drugim rečima, ovde će se i književni tekst i književna kritika čitati sa ciljem da se protumači njihova politička, ili, preciznije, ideološka osnova.

Obrazovanje kao poprište sukoba

Za svrhe ovog teksta, najbolje je početi sa čitanjem Selenićeve proze i kritičkih radova o njoj unutar konteksta koji je opisala Denisa Kostovicova u studiji o paralelnim obrazovnim ustanovama na Kosovu u poslednjoj četvrtini dvadesetog stoleća.¹ Argument Kostovicove može se sažeti na sledeći način: u nameri da ograniče i naposletku ukinu autonomiju provincije, republičke vlasti preduzimaju niz mera koje najviše pogađaju nastavne programe i ustanove za obrazovanje mladih Albanaca. Administrativni napad na obrazovanje, kaže Kostovicova, vlasti pravdaju ukazivanjem na kosovski školski sistem kao izvor svih zala kojima su izloženi kosovski Srbi.² Za jugoslovenske i srpske zvaničnike, notorni Univerzitet u Prištini predstavlja ideološko i operativno središte albanske “kontrarevolucije”. Za uzvrat, obrazovanje na albanskom jeziku za kosovske Albance postaje ugaoni kamen njihovog kolektivnog identiteta, a s vremenom i ključni atribut državnosti te osnova za izgradnju albanske države na Kosovu.³ Sve to dovodi do stvaranja dva paralelna obrazovna sistema: zvaničnog srpskog i ilegalnog albanskog. Kostovicova zaključuje da je segregacija obrazovnih sistema prethodila stvaranju nove države na Kosovu, posluživši kao model za institucionalno i teritorijalno razdvajanje od srpske države.

Za Kostovicovu, pre osamdesetih postoji kakvo-takvo institucionalno i socijalno prožimanje dve etničke grupe na Kosovu. Liniju podele povlače procesi koji su pokrenuti događajima iz osamdesetih. Oštre administrativne i represivne mere prvo jugoslovenskih, a onda i srpskih vlasti, te reakcija albanske strane oličena u snažnom nastojanju da se obrazovanjem očuva (a zapravo izgradi) identitet grupe, učinile su da se škole i nastavni programi nađu u središtu srpsko-albanskog spora oko teritorije. Posle svega, zavađene strane izašle su iz sukoba ne samo sa posebnim i međusobno nezavisnim obrazovnim sistemima nego i sa istim takvim državama, koje institucionalizuju konačnu podelu.

Ali, ono što Kostovicova vidi kao krajnji ishod decenijskih procesa, srpska kultura, u nekim svojim vidovima, predstavljala je kao polaznu pretpostavku za rešavanje kosovskog pitanja. Za srpsku stranu, podela na dve nepomirljive grupe stoji na početku, a ne na kraju procesa, i polazna je pretpostavka za rešavanje političkog sukoba. To se može jasno pročitati i u romanima Slobodana Selenića i u tekstovima koje su o tim romanima napisali srpski književni kritičari; najjasnije u romanu Prijatelji, kojim započinje čitanje autorovog opusa iz osamdesetih.

Publika i “Prijatelji”

Prijatelji su objavljeni 1980. godine. U januaru 1981, knjiga dobija NIN-ovu nagradu za najbolji roman štampan u protekloj godini. Iste, 1981. godine, Narodna biblioteka Srbije romanu dodeljuje nagradu za najčitaniju knjigu godine. Da ponovimo, 1981. je godina u kojoj kosovski Albanci na ulicama Prištine traže da pokrajina postane republika. Na njihov zahtev vlasti odgovaraju brutalnom silom. Godine 1982, na sceni Ateljea 212 izvedena je prvi put komedija Kosančićev venac br. 7. Romaneskni predložak za komediju bili su Prijatelji. Predstava se tokom osamdesetih igra sa velikim uspehom.

Između 1980. i 1990. štampano je deset izdanja Prijatelja. Od 1983. naslov romana je Prijatelji s Kosančićevog venca 7.⁴ Jedno od dva izdanja iz 1987. ima tiraž od 20.000 primeraka.⁵ O Kosančićevom vencu br. 7 Dušan Makavejev piše: “Na dvestotoj predstavi Selenić je izračunao da je komediju gledalo 100.000 ljudi.”⁶ Može se pretpostaviti da je popularnost romana i predstave proizašla iz prožimanja aktuelnih političkih događaja i sadržaja Selenićevog dela. Štaviše, može se spekulisati da je velika naklonost publike prema romanu i predstavi tokom čitave decenije bila izraz nade da rasplitanje kosovskog političkog čvora ne mora imati fatalne posledice.

Tako događaje oko Prijatelja vidi Jasna Dragović-Soso. Ona s pravom smatra da su događaji na Kosovu pružili srpskoj opozicionoj intelektualnoj eliti izvanrednu priliku da borbi za slobodu izražavanja doda i pitanja osnovnih prava manjina. Razumevanje koje je ta elita pokazivala za nevolje Srba na Kosovu moglo se učiniti legitimnim paralelnim zahtevom za jačanje autonomije pokrajine i poštovanje prava Albanaca na obrazovanje na sopstvenom jeziku. Tako bi se izvršio snažan pritisak i na srpsko i na jugoslovensko rukovodstvo da naprave zaokret ka političkoj liberalizaciji. Kao povoljan znak da nije bilo nemoguće da se tako nešto zaista dogodi, Dragović-Soso izdvaja reakcije na roman Prijatelji. “Priznanje koje je dodeljeno ovoj priči o prijateljstvu između Srbina i Albanca”, piše Dragović-Soso, “predstavljalo je izazov dominantnom negativnom stereotipu o Albancima u Srbiji.”⁷

U inače odličnoj studiji o srpskim intelektualcima u doba druge Jugoslavije, to je jedno od retkih mesta gde autorka greši. Na stranu sad što reč “prijateljstvo” nije dovoljno precizna da opiše neobičan odnos između srpskog i albanskog junaka u romanu. Naprosto nije tačno da roman preispituje ijedan negativan stereotip o Albancima u Srbiji. Naprotiv, stereotipi o Albancima čine osnovu priče.⁸ Štaviše, ni u tumačenjima se kao kvalitet Prijatelja mahom ne ističe preispitivanje etničkih stereotipa; naprotiv, kritika odnos između dva junaka koji počiva na etničkim stereotipima smešta u ravan političko-ideološkog sukoba, čime istiskuje stereotipe iz središta svojih razmatranja.

Pigmalionsko prijateljstvo Srbina i Albanca

Priča Prijatelja naizgled je jednostavna: uglađeni i školovani Srbin odlučuje da obrazuje i vaspita divljačnog mladog Albanca. Godine 1945, u tek oslobođenom⁹ Beogradu, Vladan Hadžislavković, “potomak tipične beogradske građanske porodice”,¹⁰ pod starateljstvo uzima Istrefa Verija, “jednog zbunjenog arnautskog gorštačića, jedinog preživelog posle niza ubistava zbog krvne osvete”.¹¹ Na prvi pogled jasno je da takva karakterizacija glavnih junaka počiva na stereotipima. I dok se Vladan ipak menja usled događaja o kojima se pripoveda, iz perspektive svog staratelja i u očima domaće književne kritike Istref do kraja romana ostaje “arnautski gorštačić”. Iako je odrastanje i obrazovanje mladog Albanca jedno od tematskih središta priče, jasno je da se Prijatelji ne mogu bez ostatka smestiti u žanr bildungsromana, čak ni kao njegova svojevrsna negacija. Pored komičnih protivljenja mladog štićenika prosvetiteljskim pokušajima nešto starijeg staratelja, konvencije obrazovnog romana narušava i specifičan odnos staratelja prema štićeniku, to jest, sasvim precizno, zaljubljenost staratelja u štićenika. Taj romantični aspekt priče upućuje nas da Prijatelje čitamo u kontekstu jedne druge književne tradicije koja je takođe u čvrstoj vezi sa obrazovanjem.

Selenićeva priča o Vladanu i Istrefu na poseban način nadovezuje se na pigmalionski sled književnih obrada teme obrazovanja. Za pigmalionski obrazac karakteristično je da u prvi plan ističe preplitanje edukativnih i romantičnih impulsa koji prožimaju prenošenje i prihvatanje znanja. No, to svakako nije i jedino obeležje tog obrasca koje je bitno za tumačenje Prijatelja. Na više načina, Selenić u svom romanu zapravo parodira ključna svojstva izabranog književnog predloška. Ali, iako je reč o delu sa komičnim elementima i jakim parodijskim učinkom, ključna odlika Prijatelja nije puko poigravanje književnim obrascima i njihovo parodijsko i komično izvrtanje. Iza autorovog parodijskog odmaka jasno stoji određen pogled na svet kome je u stvari strana ideja o mogućoj razmeni znanja između osoba koje pripadaju različitim kulturama. Usudio bih se da tvrdim da je upravo ta sumnja u mogućnost razumevanja između pripadnika različitih grupa podstakla autora da za junake svog romana uzme jednog Srbina i jednog Albanca. Otišao bih i korak dalje: “nastranom” ljubavlju staratelja prema štićeniku autor je hteo da ukaže na “pervertiranu” prirodu pokušaja da se međusobno razumeju pripadnici različitih grupa. Svoje tvrdnje obrazložiću poređenjem Prijatelja sa jednim drugim delom iz pigmalionske tradicije – dramom Georgea Bernarda Shawa Pigmalion.

Pigmalion na engleski način

Ovidijevu priču o božanskom oživljavanju skulpture devojke, koju je u slonovači izvajao kipar Pigmalion, Shaw je lišio svih elemenata natprirodnog: u njegovom Pigmalionu preobražaj nije rezultat božanske intervencije, nego je posledica delovanja karaktera u drami. Ipak, Shawov profesor fonetike Higgins sličan je Ovidijevom skulptoru: obojica imaju moć oblikovanja. No, dok mitski Pigmalion vaja u slonovači, fonetičar Higgins oblikuje rečima: on je u stanju da od priproste devojke obrazovanjem načini uglednu ženu. Da li se, kao i Pigmalion, Higgins zaljubio u svoje delo – izobraženu Lizu – ne može se jasno utvrditi. Tek, Shaw svoju dramu opisuje kao potpuno didaktičnu, i dodaje da ju je sa oduševljenjem tresnuo o glave svih onih mudroslovaca koji kao papagaji ponavljaju da umetnost ne sme biti poučna.¹²

Ovde ću se usredsrediti na one elemente drame koji nam mogu pomoći u razumevanju Prijatelja. Shawova komedija za nas je posebno zanimljiva ako se u obzir uzme upravo njen poučni aspekt, na kome autor insistira. Prosvetiteljski poduhvat profesora Higginsa počiva na uverenju da sva ljudska bića raspolažu kapacitetom za rasuđivanje i donošenje odluka, to jest da su u stanju da uče. Eksperimentom sa Lizom, profesor hoće da pokaže da se obrazovanjem mogu premostiti razlike između viših i nižih društvenih klasa.¹³ Da bi se konačno potvrdilo da je eksperiment uspeo, profesor treba, prema pigmalionskom obrascu koji sledi antički uzor, da se zaljubi u učenicu.

Ali, to što romantičan aspekt Shawove priče nije jasno zaokružen daje nam za pravo da posumnjamo u krajnji rezultat eksperimenta. Tekst drame samo sugeriše da bi Higgins mogao biti zaljubljen u Lizu. U epilogu, međutim, autor je izričit: Liza ne može biti sa Higginsom jer to ne dozvoljavaju psihologija i sociologija – Liza je isuviše osetljiva, a Higgins previše vezan za svoju majku. Stoga, Higgins ne sme biti, bar ne sasvim, zaljubljen u Lizu. Da li je Shaw takvim raspletom izneverio antički predložak i podrio ideje o obrazovanju koje zastupa njegov junak? Daleke 1951, Milton Crane ponudio je zabavan izlaz iz ove interpretativne nedoumice. Shaw je napisao scenario za film Gabriela Pascala Pigmalion. U poslednjem kadru filma, posle potrage po londonskim ulicama, Higgins sretno pronalazi Lizu koja ga je sve vreme čekala kraj kamina u njegovoj kući: profesor i štićenica razmenjuje znakovite poglede tople naklonosti. Za Cranea to je pravi kraj Shawove drame.¹⁴

Pa ipak, zašto Shaw nije i pozorišnoj publici pružio romansu koju je nagovestio naslovom i podnaslovom svoje komedije? Može se samo nagađati: recimo, nije verovao da se obrazovanjem zaista mogu premostiti socijalno uslovljene razlike. Možda je hteo da se publika zapita u koga Higgins u stvari treba da se zaljubi. U koga se zaljubljuje Pigmalion? U svoje delo, u samoga sebe? Zaljubivši se u izobraženu Lizu, Higgins bi možda samo potvrdio lojalnost klasi kojoj pripada i njenim vrednostima. Liza je takoreći “slučajan uzorak”, i izabrana je upravo kao osoba koja je Higginsu nezamisliva kao objekt ljubavi. Na kraju, on se možda ne bi zaljubio u nju, nego u ono što je od nje obrazovanjem napravio: u delo sačinjeno prema kalupu koji se sastoji od znanja i vrednosti koje Higginsova klasa nameće kao opštevažeće. Možda je Shawu zato stalo da Higginsov eksperiment ne bude uspešan.

Stvari se tu mogu izvrnuti naglavce. Harold Bloom će u kratkom osvrtu na Shawovu dramu objasniti da Pigmalion predstavlja inverziju romanse, te da je u podnaslovu dela “Romansa u pet činova” autor samoga sebe ironično protumačio. Pošto utvrdi da kod Shawa nikada nije reč o političkom ili filozofskom razmatranju, nego se uvek radi o sukobu između vitalnosti i sistema, Bloom će jednostavno poistovetiti Higginsa sa sistemom a Lizu sa vitalnošću. U komičnoj razradi tog sukoba, Liza prestaje da bude osoba sa nedostatkom (obrazovanja), a Higgins se otkriva kao osoba kojoj nedostaje životna snaga. Tokom učenja, Liza u stvari stiče svest o svojoj snazi i o Higginsovom nedostatku. Pošto sve romanse, i književne i životne, zavise od zavođenja, a zavođenje opet od moći ili potencije, a ne od znanja, Bloom zaključuje da Higgins naprosto ne može zavesti Lizu, te onda ne može biti ni srećne romanse.¹⁵

Etnički rasizam u ogledalu klasne isključivosti

Šta se može reći o Prijateljima ako ih uporedimo sa Shawovim Pigmalionom? Shawovi karakteri bitno su određeni klasom kojoj pripadaju. Selenićevi likovi podležu etničkoj determinanti. Selenić klasne elemente vidno potiskuje i prenosi na manje bitne likove u romanu, što je zanimljivo s obzirom na to da je uži kontekst priče presudno određen opštim miljeom socijalističke revolucije. Kao i kod Shawa, Selenićevi likovi su tipični predstavnici zajednica kojima po rođenju pripadaju;¹⁶ međutim, kod Shawa kulturni jaz prati liniju klasne podele, dok su kod Selenića kulturne razlike posledica pripadnosti različitim etničkim grupama. Shaw implicitno kritikuje klasnu isključivost; Selenić, naprotiv, potvrđuje kulturni jaz koji razdvaja dve etničke grupe. Štaviše, kod Selenića nije reč samo o pukim razlikama već i o hijerarhijskoj opoziciji koja etničkim grupama dodeljuje viši, odnosno niži stupanj kulturnog razvoja. To je dovoljan razlog da se ukaže i na rasističke aspekte autorovog shvatanja etničkih razlika.

Prethodna tvrdnja može se pročitati i kao osuda pisca. Kako god, reč je o interpretativnom uvidu, koji ću ovde podržati navodima s početka romana. Kao i Shaw, Selenić započinje roman slikanjem miljea kojima pripadaju glavni junaci. Takav početak treba jasno da istakne razlike, koje obrazovanjem treba premostiti.¹⁷ Prikaz etničkog miljea iz koga stiže Istref puko je opšte mesto predstava koje su srpski čitaoci imali – i još ih imaju – o albanskim sugrađanima.¹⁸ Istref stiže u Beograd bežeći od krvne osvete. Samo pominjanje krvne osvete u vezi sa kosovskim Albancima čitaocu sugeriše predcivilizacijski karakter te etničke grupe. Nema mesta nedoumici: svi su “oni obuzeti istim tavnim podsticajem pastirskog katuna krcatog baštinskim jedinicama pradoba, naoružanog praćkom, kamenom sekirom, otrovnom strelom, pranagonom samoodržanja: krvnom osvetom, besom i pobratimstvom”.¹⁹ To su ljudi “krezubi”, prožeti “vonjem runa, kamena i loja”, ali istim tim vonjem i “blagosloveni”, te “mudri” i “pravedni”.²⁰ No, taj mali ustupak čovečnosti, koji im pruža jednom rukom, autor im drugom rukom odmah ukida: jer, premda mudri, oni su u stvari “blago histerični, zblanuti veličinom i večitošću tajnih sila koje upravljaju ljudima, sićušni, skrušeni i zastrašeni nesposobnošću plemena da svoje vreme shvati i objasni”.²¹ Autor će ispred sebe isturiti samog Istrefa, da on umesto njega definiše podelu na dva sveta:

U jednom su ljudi retki i posebni, razbacani po pašnjacima, – jedan čovek u belom platnu, među dvadeset ovaca, ćutljiv i usamljen pod velikim nebom koje može sa okolnih vrhova, ako se popne na prste, rukom dohvatiti. U drugom su ljudi mravi, siti i gavanski²² bogati u svojim suvim i prostranim stanovima što su kao saće po velikim košnicama tako raspoređeni da u njih ni kurjak, ni mećava, ni lukavstvom, ni silom prodreti ne mogu. U jednom deci daju lepa islamska imena… U drugom ljudi imaju visoka bleda čela, bezvoljne mišice i plitke cipele, jer nigde blata nema. Nad jednim orlovi lete. Po drugom tramvaji grme. U jednom lako ubijaju. U drugom, dugo umiru. U jednom žene kriju, pa iz njih decu vade. U drugom žene, belje od vila, u ružinom ulju okupane, providnije od anđela svima pokazuju, da bi ih svi po trgovima i bogomoljama poluobnažene obožavali.²³

Ovo nisu impresije dečaka koji je izmešten iz poznatog okruženja i nasilno bačen u jedan drugačiji svet. Naprotiv, to su misli zrelog Istrefa, koji već nekoliko decenija živi u Beogradu. Jer, i pošto je završio i škole i fakultet, Istref “i sada, kao i onda, smatra da su čovečanstvo i kosmos podeljeni na dva kraljevstva koja se međusobno ne poznaju, i u kojima se, naizmenično, ne zna za postojanje onog drugog”.²⁴ Ceo navedeni odeljak u stvari je topos diskurzivnog utvrđivanja podele na više i niže kulture. Koliko god jedno takvo opšte mesto bilo kondenzovano, ono će, pored referenci na prirodu i civilizaciju, ruralno i urbano, uvek sadržati i referencu na položaj žena, čija je svrha da nedvosmisleno naznači zaostalost ili napredak jedne kulture.²⁵ Kod Shawa, profesor Higgins uspostavlja razliku između sebe i Lize, između svoje i Lizine klase: on ima kompetencije da bude kulturni arbitar. Kod Selenića, pripadnik niže kulture Istref, koji obrazovanjem stiče pravo da sudi, to jest da mu se veruje na reč, izriče kulturnu presudu. Vlastiti elitizam, koji u sebi nosi i zametke etničkog rasizma, autor je podmetnuo svome junaku, učinivši ga tako nosiocem jednog svetonazora čija je, istovremeno, i nedvosmislena žrtva.

Higgins i Hadžislavković

Selenić, razume se, nije napisao rasistički pamflet, a Jasna Dragović-Soso nije neobavešten tumač, kome se tek tako potkradaju krupni previdi. Gledano iz jedne posebne perspektive, Istref, nažalost, ostaje plošan karakter, koji se do kraja priče neće bitno promeniti. No, do njegovog preobražaja će ipak doći, i na to ćemo se vratiti u ovoj analizi. Zaista glavni junak Prijatelja jeste Vladan Hadžislavković. On pokreće priču i usmerava je u neočekivanim pravcima: svaki zaokret u pripovedanju (počevši od poziva Istrefu da se doseli u kuću Hadžislavkovića na Kosančićevom vencu) motivisan je ćudima ovog obrazovanog mladog čoveka. Taj karakter izgrađen je dovoljno sugestivno da čitalac bez poteškoća može saosećati sa njim, pogotovo u dve epizode u kojima roman kulminira (protesti ispred vrata Istrefove sobe i pokolj svinja na kraju romana) a mladi Hadžislavković izlazi iz žanrovskih okvira komedije i zadobija tragične obrise.

Hadžislavković, engleski đak i ozlojeđeni istraživač života “kraljeubice Olivera Kromvela”,²⁶ pripadnik je građanske klase, što u kontekstu predratnog Beograda znači da potiče iz trgovačke porodice. To jeste adekvatna paralela sa društvenim statusom profesora Higginsa.²⁷ Kao i Higgins, Hadžislavković odluči da uzme štićenika. Hadćislavkovićev štićenik, kao i Higginsova štićenica, pripada nižoj klasi, čija se kulturna inferiornost dodatno pojačava, videli smo, štićenikovim etničkim poreklom. Iako se u romanu to nigde izričito ne kaže, ima neuporedivo manje mesta za sumnju u to da je Hadžislavković zaljubljen u svog štićenika, nego što je to slučaj sa profesorom u Shawovoj komediji. Ljubav prema štićeniku okrenuće odnos učitelja i učenika u Selenićevom romanu naglavce. Drugim rečima, Selenić je izgradio odnos između Vladana i Istrefa koji je po svemu nalik na odnos između staratelja i štićenice u Bloomovom možda preslobodnom čitanju Pigmaliona.

Shaw u epilogu svoje komedije izričito tvrdi da se razlike između Higginsa i Lize ne mogu premostiti. Bloom, pak, taj nerazrešiv klasni raskol o kome govori Shaw vidi u stvari kao sukob između sistema oličenog u Higginsu i vitaliteta oličenog u Lizi. Reklo bi se da i Selenić liku štićenika u svom romanu pripisuje životnu snagu. Jednako kao što je i oduzima poslednjem potomku Hadžislavkovića: Vladanova neizrečena ali jasno nagoveštena homoseksualnost trebalo bi da bude nesumnjiva naznaka za njegov nedostatak životne energije. Ali, stvari ipak nisu tako jednostavne. Selenić je izabrao dvosmislene označitelje vitalnosti i njenog odsustva kada je odlučio da ih predstavi u kategorijama seksualnih sklonosti, to jest heteroseksualnosti odnosno homoseksualnosti. Ako se uz to ima u vidu da je oličenje sistema pre Istref, u sprezi sa svojim novim prijateljima koji na silu naseljavaju zdanje na Kosančićevom vencu, nego sticajem istorijskih okolnosti poraženi Vladan, onda se Prijatelji otvaraju za tumačenja koja su krajnje neobična u kontekstu onoga što je domaća književna kritika rekla o tom romanu.

Naime, ako se vitalitet predoči kao potentna heteroseksualnost, onda nije jasno kako on ide protiv sistema. Naizgled, vitalitet u proznom svetu Prijatelja, u čvrstoj sprezi sa heteroseksualnošću, razara sistem oličen u – čemu? U homoseksualnosti? U kom to svetonazoru homoseksualnost može stajati kao zamena za sistem? U kontekstu srpske kulture i književnosti takva sprega nije zamisliva. Naprotiv, u tom kontekstu heteroseksualnost crpe snagu upravo iz sistema. Sistem joj dodeljuje poziciju neprikosnovene životne snage, dok se homoseksualnost kao protivprirodna i naopaka isključuje iz sistema. Otuda, dok god se heteroseksualnosti pripisuje nesumnjiva životna snaga, a homoseksualnost se žigoše kao odsustvo te snage, sistem je u punom dejstvu, i ništa mu ne protivreči. Stoga Istrif može istovremeno da oličava i potentnost i sistem.

U tom svetlu, Vladan se zapravo pokazuje kao pravi pobunjenik. On nastupa protiv sistema svom umnom i fizičkom snagom kojima raspolaže. Njegov homoerotizam u svojoj društvenoj uzaludnosti i beskorisnosti može se videti kao čisti élan vital, kao istinski i prvorazredni izraz neuklapanja i nepristajanja na sistem. Ta subverzivna strana poslednjeg potomka Hadžislavkovića još dobija na snazi kada se poveže sa specifičnim pogledom na porodičnu i na nacionalnu povest ovog oksfordskog studenta istorije.

Kad Hadžislavković peva o rodu

Odmah pošto je na početku romana predstavio milje iz koga je stigao Istref Veri, Selenić se upustio u prikazivanje socijalnog i kulturnog konteksta čiji je reprezentant Vladan Hadžislavković. I kao što nam je Istref, poput reflektora, sam osvetlio svoje poreklo, tako će i Vladan Hadžislavković svojim rečima ispričati priču o tradiciji kojoj pripada. No, to nije jednostavno prikazivanje sleda porodičnih događaja koji su se nerazmrsivo isprepleli sa istorijom nacije. Hadžislavković se u stvari ruga svojim precima. To izrugivanje, međutim, nije bezazleno, pošto poslednji Hadžislavković, videli smo, nastupa u ime i umesto kulture kojoj pripada: on je metonimijska zamena za svoju naciju.

Reč je tu o naciji koja je polovinom 20. veka ponovo počela da vidi svoje istorijske korene u srednjovekovnim vladarskim porodicama. Selenić to “iskopavanje” srednjovekovnih temelja srpske nacije – jezikom svog, u engleskoj obrazovanog istoričara – naziva romantičnim “snoviđenjima”, i pripisuje ih tetka-Lepši, koju, ne bi li otklonio svaku sumnju da je reč o ironiji, opisuje kao “nikada udavanog istoričara sa Kotež-neimara”.²⁸ Jovan Branković, prvi poznati predak na porodičnom stablu Hadžislavkovića, za Vladana je tek “hohštapler i zanesenjak”, jer taj Branković je grofovsku titulu stekao tako što se caru Leopoldu I predstavio “kao izravni potomak srpskih despota Brankovića, za šta mu potvrdu dade u Peći Arsenije III po ceni od 150 dukata (potrebita je bila patrijaršija, ne treba stoga patrijarhu odviše strogo suditi)”.²⁹ Nemilosrdan je Vladan prema svim pokušajima utvrđivanja i veličanja istorijskog kontinuiteta nacije:

Pravih dokaza da u našim venama kola i kap crne krvi iz prednje Indije ili Arabije – nema, isto kao što nema ni pravog osnova za tetka-Lepšinu tvrdnju da postoji srodnička veza, prvo seiza Jovana sa grofom Đorđem, zatim Đorđeva sa Brankovićima, a preko Brankovića, veza Hadžislavkovića sa Hrebeljanovićima, i na krajnjem genealoškom obzorju, preko carice Milice – sa Nemanjićima. Između snoviđenja tetka-Lepšinih i istine, pećina od naše istorije zjapi, mrak u kome se maštom sve može naslutiti, ali razumski ništa dokazati, pomrčina tako gusta da niti sasvim isključuje postojanje bilo koje veze, niti potvrđuje bilo kakvo trajanje nas Hadžislavkovića unatrag prema kakvom srednjovekovnom početku.³⁰

Svi Hadžislavkovići, pre 18. veka, zaključuje Vladan, bili su “raja”, a ne “zajednica zrelih pojedinaca i trajnih grupa sa pamćenjem o sebi i svešću o drugima”.³¹ No, i kad su se iz te bezlične mase izdvojili prvi pojedinci, kada su izbile prve grane na porodičnom stablu Hadžislavkovića, opet to nije bio sled predaka kojima se potomak ponosi. Jedan od njih je i “glavu crnog Đorđa Karađorđa morao oderati i opremiti da se na putu do Carigrada ne usmrdi”. Ne usteže se Vladan ni od slikanja detalja: “… ma koliko ne voleo da zamišljam našeg Milića kako lobanju oslobađa od suvišna mesa, mozak i oči brižljivo kašikom vadi, kako lobanju suši i pamukom je puni, svi su izgledi da je baš ovaj najvredniji srpski poklon Turčinu i Carigradu jedan Hadžislavković opravio za pošiljku”.³² Povest o podizanju kuće na Kosančićevom vencu 7 može se pročitati i kao alegorija o izgradnji srpske države. Hadžislavković insistira na grotesknosti te kuće, koju podiže opremač Karađorđeve glave:

Neočekivano i protivno svakom dunđerskom običaju, Milić je prema tom malom dvorištu isturio jednu dozlaboga neobičnu prostoriju, kao izbačaj sprata na turskim kućama, erker, ali u ravni tla, nekakav doksat ograđen staklom i sav išaran alegorijskim slikama po ugledu na čuvenu sobu “Teferič” u Miloševom Topčiderskom konaku. Klasicistički stubovi sa jedne, a neverovatni turski dodatak sa druge strane, stroga “jevropska” simetrija prostorija narušena sećanjem na begovske rasporede i stambene običaje, davali su kući sablasni i pomalo komični izgled kakve novosadske mašamotkinje u šalvarama, haremske plesačice u krinolini, srpske pastirice sa lepezom, štali, svakako lik koji je Miliću pogodovao jer ga je brižljivo smislio, tačno znajući kako njegova lepotica izgledati mora. Turska bula sa rokoko šeširom!³³

S obzirom na sve to, možemo se sada zapitati čime se Vladan Hadžislavković, kao potomak i predstavnik takve nacionalne tradicije i kulture, kvalifikuje za staratelja i učitelja mladom Albancu? Ponudivši istoriju iskosa, što je valjda i primereno pogledu jednog “pervertita”, Selenić ozbiljno podriva temelje na kojima počiva starateljska kompetencija jednog Srbina koji treba da ovaploti ključne karakteristike svoje nacije. Jedino Vladanovo obrazovanje ne podleže narativnoj subverziji; upravo je obrnuto, snaga te subverzije leži u visokom obrazovanju Hadžislavkovića. U tom obrazovanju Selenić može naći uporište za ispovest svog junaka koja ima dalekosežne istorijske konotacije. Okosnicu te alternativne nacionalne povesti mogli su činiti prosvetiteljski i liberalni svetonazor, koji se nalaze i u osnovi Shawove obrade antičkog mita. Preobražaj Vladana Hadžislavkovića i Istrefa Verija sastojao bi se onda od njihove emancipacije od kolektiva i kolektivne svesti. Selenić je zaista mogao napraviti takav zaokret, dozvoliti transformaciju svojih likova, pa čak i njihovu romansu, ali to nije učinio. Mogli su Prijatelji biti i dirljiva priča o mladom čoveku koji se ne snalazi u novim istorijskim prilikama i pruža otpor promenama iz najdubljih moralnih razloga koji se protive revolucionarnom/kolektivnom nasilju. I u tom slučaju njegova homoseksualnost mogla je biti oznaka za nepripadanje sistemu koji pojedince razvrstava na osobe prvog i drugog reda prema jednom određenom kalupu. Ali ni ta priča nije zanimala ni Selenića ni njegove kritičare.

O Vladanu i Istrefu ponovo, iz drugog ugla

Kao što sam rekao, Selenić parodira pigmalionski predložak da bi izrazio sumnju u mogućnost razumevanja između onih koji se razlikuju (socijalno, kulturno, etnički). Potvrda da te razlike ipak mogu da se premoste izvodi se prema pigmalionskom obrascu iz romantičnog aspekta priče. Stoga Selenić najjače intervenše u ravni nagoveštene romanse između prijatelja, za koju je od samog početka jasno da neće imati srećan kraj. Prvo, Hadžislavković se odmah zaljubljuje u mladog Verija, dok se Higgins postepeno zaljubljuje u Lizu; stoga je u Prijateljima obrazovanje instrument zavođenja, dok je u Pigmalionu uzrok zaljubljivanja. Drugim rečima, zaljubljenost u Selenićevom romanu ništa ne dokazuje, ona je u stvari puki pokretač radnje. Kod Shawa, Higginsova potisnuta naklonost prema Lizi potvrda je njenog društvenog uspona. Ako se za trenutak priklonimo blumovskom čitanju, ne čudi što je Vladan neuspešan zavodnik, jer zavođenje zavisi od moći ili potencije, a ne od znanja.

Drugo, staratelj i štićenik istog su pola. U kontekstu srpske kulture, to takođe čini njihovu ljubav nemogućom. Dakle, ne samo što naivno misli da će štićenika zavesti svojim znanjem, Vladan još i veruje – razume se, pogrešno – da nema ničeg spornog da zavede osobu istog pola. Ta njegova namera jednako je smešna i naopaka koliko izaziva i nelagodu. Nema mnogo čitalaca u Srbiji koji bi i danas oprostili autoru da je prikazao takav ljubavni odnos. Tek, ni u tekstu nema naznaka da je autor tako nešto uopšte i pomislio. Tu se mladi Albanac pokazao kao pouzdan čuvar srpske doličnosti.

Treće, Shawov profesor Higgins pripada klasi koja ima moć da oblikuje englesku kulturu. Vladan Hadžislavković predstavlja poraženu klasu. Njegova kultura u novim društvenim prilikama još je samo predmet izrugivanja. Zato je i njegov prosvetiteljski poduhvat smešan i unapred osuđen na propast. Istref vrlo brzo shvata ko ima moć da oblikuje društvo, i bez krzmanja se priklanja pobednicima. To što će ga štićenik napustiti, Hadžislavković vidi kao konačan poraz i gubitak svakog smisla. Spas od takvog kraja, očajni Hadžislavković vidi u promeni uloga: staratelj i štićenik zameniće mesta i postati učenik odnosno učitelj,³⁴ što je četvrti vid parodijskog izokretanja. No, razlaz je ipak neminovan, čime se konačno negira pigmalionski obrazac.

Sukob civilizacija

Unutar kog svetonazora pigmalionski rasplet nije moguć? Prozni svet Prijatelja sugeriše dva odgovora na to pitanje. Prema prvom, razlike između kultura su nepremostive. Stoga su sukobi između kultura neminovni i imaju katastrofalne posledice. Drugi odgovor upućuje na istorijske okolnosti revolucionarnog prevrata: poraženu klasu pregazila je bezlična revolucionarna rulja, pa pripadnici te klase ne mogu računati na bilo kakav povoljan ishod. Ali drugi odgovor samo je podvarijanta prvog. Dovoljno je da se zapitamo odakle stiže ta rulja, gde su bili nasilnici pre krupnih istorijskih promena, da bismo, uz pomoć Prijatelja, shvatili da je to jedan drugi svet, koji je u civilizacijskom sukobu sa poraženom klasom.³⁵ Ta masa, koja u svom nadiranju ruši i uništava sve pred sobom, samo je u jednom, ali onom najbitnijem, aspektu superiorna: ona je ovaploćenje životne snage. Zato nema spasa od tih varvara punih života. To je autorov temeljni pogled na društvo, i na njemu počiva slika sveta u Prijateljima. Političke razlike između društvenih grupa taj roman prevodi u ravan nepremostivih kulturnih razlika, gde politička sredstva postaju nedelotvorna, a sukobi se rešavaju pukom silom, koju autor iz nekog razloga povezuje sa élan vital.

Svoje shvatanje političkih sukoba Selenić propušta kroz hadžislavkovićevsku optiku, u čijoj žiži Kromvelovo kraljeubistvo postoje paradigmatičan primer za “pogubnu istinu o moralu prevratnika koji na zemlji htedoše raj ljudski vaspostaviti”.³⁶ Ta istina svedoči o neminovnosti “brzog raspada asketske etike nižih klasa bez tradicije i bez jake potpore u stolećima negovanim i utvrđivanim boljim običajima”.³⁷ Jer, “sposobnost da poštujemo tek nekoliko neobilaznih zabrana, ispred kojih se završava divljaštvo, stiče se generacijama”.³⁸ Dakle, ono što kulturu razlikuje od divljaštva jeste poštovanje nekoliko zabrana. Za formiranje tog poštovanja potrebne su generacije. Razlici između divljaštva i kulture analogna je razlika između “raje” i “zajednice zrelih pojedinaca i trajnih grupa sa pamćenjem”.

Vladan Hadžislavković reprezentuje kulturu jer je potomak kakvih-takvih predaka, o kojima se formiralo kakvo-takvo pamćenje. Istref Veri očito potiče iz “raje”. No, izdanak “raje” istovremeno je i netaknut i čist, i Hadžislavković hoće da ga odbrani od neopranih propovednika.³⁹ U tome ne uspeva, jer mu ne polazi za rukom da zavede mladog Albanca. Neuspeh nije posledica nedovoljnog znanja učitelja, nego je uslovljen učiteljevom malom životnom snagom. Učiteljeva životna snaga je mala ne zato što je on reprezentant jednog blumovski shvaćenog sistema ili hadžislavkovićevskog morala (koji se stabilizovao u nekoliko generacija potomaka otpravitelja glava), nego zato što je on naprosto – peder.

Potencijalno bogate, Selenićeve figure ipak ostaju banalne i promašene: homoseksualnost Vladana Hadžislavkovića sugeriše manjak životne snage, što je pandan društvenoj slabosti poražene klase. Kada se nemoć u pronalaženju političkih rešenja metaforički predstavi kao nedostatak životne snage (a ne, recimo, kao posledica društvenih okolnosti koje su rezultat političkih delovanja), a taj nedostatak životne snage predoči analogijom sa normativno nedopustivom seksualnošću, čija se navodna pervertiranost ogleda u biološkoj nemoći da se obezbedi potomstvo, onda u takvoj slici društva i poraz postaje neminovan. Selenićev roman nedvosmisleno sugeriše da je razumevanje između prijatelja nemoguće iz dva razloga: prvi je homoseksualnost Vladana Hadžislavkovića a drugi etničko poreklo Istrefa Verija. Selenić poseže za biološkim i etničkim preprekama kao narativnim rešenjima koja treba da osujete romansu. Pošto je pokazao da ljubav (čitaj: razumevanje) nije moguća, Selenić u prvi plan može da istakne političko-ideološki sukob koji je samo naizgled neumitan i fatalan usled revolucionarnih istorijskih prilika.

Kritika o “Prijateljima”

Autorov narativni trik slediće tumači Prijatelja, čak i oni najbolji među njima:⁴⁰ oni će naprosto prećutati ono što je u romanu očito. Za razliku od solidnijih kritičara, Predrag Palavestra će svojom interpretacijom razoriti i ono malo smisla u Selenićevom romanu, uguravši ga u kalup svog krajnje ideološkog koncepta “književnosti kao kritike ideologije”. Naime, koncem osamdesetih, ovaj kritičar će oglasiti “kritičku misiju razobličavanja ideoloških laži i ohrabrenja ljudske samosvesti pred različitim oblicima istorijskog nasilja”,⁴¹ a Selenića će videti kao jednog od najistaknutijih “misionara”. Pustimo sad to što je za Palavestru jedina ideologija ona komunistička; bitno je da građanska klasa – kako je vidi naš “ideolog” kritičke književnosti – nema svoju ideologiju, već samo kulturu, koja je uništena “pod udarom rušilačkih pokreta”.⁴² Za Palavestru, ta kultura isto je što i “srpska građanska svest”, koja je “izgubila korak s istorijom, prepustila inicijativu svojim prirodnim protivnicima i sagnute glave pristala na službu i podaništvo (kao na nastran i neprirodan seksualni odnos) onoj klasi koja je bila u usponu i već čvrsto jahala na rušilačkom talasu istorije”.⁴³ Ne vredi sad opominjati kritičara kako Vladan Hadžislavković – nosilac “srpske građanske svesti” lično – ne pristaje na “nastran i neprirodan seksualni odnos”, nego ga zapravo priželjkuje sa svojim albanskim štićenikom, jer u takvoj slici onda nema ničeg podaničkog i sramotnog; naprotiv, u tom slučaju “jahači” istorije dočekuju se s uzbuđenjem i radošću.⁴⁴

I Ljubiša Jeremić, znatno pouzdaniji i pronicljiviji kritičar od Palavestre, pravi sličan previd. No, i pored toga Jeremićevo razumevanje Selenića neuporedivo je bolje i podsticajnije od interpretativnih promašaja neuverljivog propagatora “kritičke književnosti”. Jeremić objašnjava da svi Selenićevi romani imaju tri ključna svojstva: 1) specifičan izbor teme, 2) dramsku strukturu, 3) reprezentativne karaktere. Teme kojima se Selenić bavi izrazito su aktuelne i provokativne u ideološkom, istorijskom i moralnom smislu. Dramski sukobljeni motivi u vezi sa tim temama oličeni su u protagonistima koji se i doslovno sukobljavaju “u nerazmrsivom spletu antagonizama”. Konačno:

„Posebnost Selenićevog romana nalazimo i u oblikovanju romanesknog lika – protagoniste. Lik nije izveden iz spoljne socijalnopsihološke karakterizacije nego iz jezgra svoje misaonosti, svog govora i svoje svesti o sebi, o vrednostima svog pogleda na svet. Otuda se u Selenićevim romanima može govoriti kao o strukturi sukobljenih civilizacijskih stanovišta, dramatično i sudbonosno sukobljenih antropoloških perspektiva.“⁴⁵

Jeremić zaključuje da Selenić takvom narativnom strategijom artikuliše jednu svoju “dublju opsesiju” fatalnim sukobom raznorodnih kulturnih sfera karakterističnih za Balkan i Srbiju, i u tome je očito naglašeno interesovanje ovog pisca za sudbinu srpske građanske klase koja je nekada bila nosilac društvene moći i ugleda, i kao takva se našla prva na udaru i pred prekim sudom nove “revolucionarne” pravde sredinom XX veka.⁴⁶

Konačno, prema Jeremićevom mišljenju, ta dublja opsesija fatalnim sukobom našla je svoj izraz i u početnoj situaciji Prijatelja:

„Hipotetična početna situacija, kao istraživačka hipoteza, u Selenićevom romanu, na primer, u Prijateljima, može se iskazati kao: šta bi bilo, kad bi – ma koliko to neverovatno bilo – jedan mlad čovek, dekadentni i dobrano degenerisani potomak nekada ugledne beogradske građanske porodice uzeo pod svoje divljačnog momčiča Albanca da bi od njega pokušao pigmalionski da izgradi ličnost koja bi umela da izbegne uticaju prostačke “nove klase”.“⁴⁷

Oprostimo profesoru Jeremiću za neprostačku sintagmu “dobrano degenerisani”,⁴⁸ on ju je upotrebio sledeći mig samoga pisca. Jeremić je dobar čitalac, pa nije propustio piščevu sugestiju da poslednjem Hadžislavkoviću nedostaje élan vital. Tek, nizom uglavnom stereotipnih narativnih spona (analogijama između likova i važnih istorijskih ličnosti, alegorijskim povezivanjem fiktivnih radnji sa istorijskim događajima, porodičnim povestima koje se ukrštaju sa istorijom kolektiva), junaci Prijatelja, videli smo, zaista reprezentuju kulture kojima pripadaju. Štaviše, zaista se i sukobljavaju usled nepokolebljive odanosti svom pogledu na svet. Nije sporno ni to da se Hadžislavković pigmalionski nada da će svom štićeniku “bliskim učini[ti] moral duhovnih pojmova dobra i zla, vrline i greha, ukusa i prostote, da bi [mu] na taj način učinio manje ubedljivim […] neprikosnovene bregovske ideale krvi”.⁴⁹ Tačno je i da su njegova “pigmalionska nadanja”⁵⁰ doživela tragičan krah. No, je li to bio krah pod pritiskom “boljševičke revolucije”⁵¹ i navale “uljeza u građanski svet”?⁵² Da li je sve to dovoljno da se zaključi da je u Prijateljima reč o slomu “bledih izdanaka okretne srpske čaršije” pred naletom “ništitelja”, “horde u ratničkom pohodu”, koja se komeša, gura, dovikuje, psuje i trupka teškim cokulama, što podseća na preteći bat koraka zatalasanih masa revolucije?⁵³

Pre nego što odgovorim na ova pitanja, još malo o hadžislavkovićevskoj pedagogiji. Uprkos porazima, Hadžislavković uporno odbija organicističku “misao o individualnoj samobitnosti svake kulture, o duševnoj zatvorenosti svake civilizacije ponaosob, o nemogućnosti međusobnog uticanja i razumevanja”.⁵⁴ “Špenglerova kula vavilonska”, gde “svaka kultura ostaje dosledno zatvorena i sama u svojemu rađanju, trajanju i umiranju”,⁵⁵ za njega nije prihvatljiva slika sveta. Međutim, sve ono što je neprihvatljivo Selenićevom nesrećnom pedagogu, prihvataju bez ustezanja tumači Prijatelja. I obrnuto, ono što je najdragocenije Hadžislavkoviću – vera u “jedinstvenu kosmičku civilizaciju”⁵⁶ – ne prihvata nijedan kritičar Selenićevog romana, izuzev dobronamerne Jasne Dragović Soso. Evo nekih primera:

Jeremić: “Izvesno pesimističko viđenje bitno obeležava Selenićeve romane u svakom pogledu, pa bi se moglo reći da njihov glavni efekat otud i proističe – iz ubedljivog i potresnog predstavljanja jedne drame sukobljenih socijalnih i kulturnih sfera, pri tome drame koja se mora fatalno razrešiti, po cenu stradanja i propadanja upravo onih vrednosti koje nikako ne bi smele propasti.”⁵⁷

Mihajlo Pantić: “Imanentna različitost manifestuje se u obrazinama i figurama sekundarnih različitosti, društveni život je neka vrsta karnevala bez maski, niko ne potencira različitost ali je ona naprosto očevidna. I tu različitost ne može ništa prevazići, čak ni ljubav, ni ona realizovana, kava je u romanu Očevi i oci, ni ona nerealizovana, tabuisana, kakva je u romanu Prijatelji.”⁵⁸

Svetozar Koljević: “Ukratko, i kod Selenića je, kao i u svakodnevnom životu, jezik krajnji i najpouzdaniji svedok o nepouzdanosti razumevanja ljudi koji su programirani u različitim kulturnim kodovima, a inventivnost s kojom Selenić koristi te jezičke mogućnosti sasvim je izuzetna u istoriji srpske proze.”⁵⁹

Bojana Stojanović Pantović: “Oblik se rađa iz onoga što je bez oblika. A može uskrsnuti jedino ako je biće bilo individualizovano. Vladan Hadžislavković je to postigao sa sobom, izloživši se tako smrtnom zagrljaju različitosti.”⁶⁰

I neizbežni Palavestra: “Kada tu istoriju nesreće i izgubljenih dodira transponuje kao formu civilizacijskog sudara oprečnih ideja i energija – na primer, kroz temu o porazu i drami građanskog sveta u boljševičkoj revoluciji – Selenić duhovnoj i istorijskoj podeljenosti balkanskog podneblja daje gornju kulturno-antropološku perspektivu.”⁶¹

Ta apsolutna uverenost da u proznom svetu Selenićevih romana, pa tako i Prijatelja, svaki susret sa drugim i nepoznatim (recimo, klasnim ili etničkim) mora imati negativan ishod, rezultat je ispravno shvaćenih narativnih postupaka (čak ih je i Palavestra razumeo). Pri kraju priče o Vladanu i Istrefu autor te postupke sklanja u drugi plan a kritika ih prećutkuje. A stvari su vrlo jednostavne, iako Vladan Hadžislavković hoće da veruje u “jedinstvenu kosmičku civilizaciju”, za kritiku, čin njegove vere nije dovoljno autentičan jer ga je autor napravio slabićem i pederom.

Krenimo redom: pigmalionski obrazac podrazumeva krupne razlike (ontološke, socijalne, kulturne, etničke) između stvaraoca, učitelja, staratatelja, s jedne, i dela, učenika, štićenika, s druge strane. U Prijateljima, razlika (socijalna, kulturna, etnička) definiše se između mladog, školovanog Srbina i divljačnog albanskog dečaka.⁶² Hipoteza je da se obrazovanjem mogu premostiti razlike. Nosilac hipoteze je učitelj i staratelj. Njegova kompetencija proističe iz solidnog istorijskog obrazovanja. Dakle, neobrazovani Albanac treba da dobije znanje od prosvećenog Srbina, koji veruje u jedinstvenu kosmičku civilizaciju i time opravdava svoj pedagoški rad. Ljubav učitelja prema učeniku ne može potvrditi učenikov napredak, jer se Srbin zaljubio u Albanca i pre nego što je započeo proces učenja. Tek, uprkos trudu učitelja i marljivosti učenika, eksperiment nije uspeo. Za neuspeh su krivi i učitelj i učenik, ali i revolucionarna rulja “rušitelja i ništitelja”,⁶³ koja preotima štićenika od staratelja. Kritičari sa Palavestrom na čelu dodaju: kriva je i komunistička ideologija i socijalistička država. Iz svega sledi da su razlike nepremostive. Drugim rečima, u drugačijim istorijskim prilikama, neki drugi učitelj i učenik, koji se po nečemu bitno razlikuju, takođe se ne bi razumeli. Kako kritičari dolaze do tog opšteg zaključka? Videli smo kako je do njega došao Selenić; ali, moraju li kritičari da ga ponove bez ikakve ograde?

Svođenje “Prijatelja”

Krenimo ispočetka. “Dobrano degenerisani” mladi Srbin bira za svog štićenika neobrazovanog i zbunjenog dečaka Albanca. On bi da ga podučava zato što se zaljubio u njega. Kada oseti da više nema uticaj na štićenika, učitelj pristaje da postane učenik i poteže najjače argumente o univerzalnom prožimanju civilizacija, kultura, tradicija. Koljević pronicljivo podozreva da su sve te priče “možda u stvari samo maska njegove homoseksualne strasti prema Istrefu”.⁶⁴ Učeniku se ne dopadne učitelj, i ne dođe do prožimanja kultura. Bar ne u tom konkretnom slučaju.

Uzajamno razumevanje i prožimanje ipak će se dogoditi u kući Hadžislavkovića, ali izvan Vladanove sobe, po hodnicima i prostorijama u kojima su se smestili “uljezi u građanski svet”. Selenić od početka jasno pokazuje u kom će pravcu ići intelektualni razvoj albanskog dečaka. Istref Veri zaneseno čita roman Kako se kalio čelik.⁶⁵ Sasvim racionalno i opravdano, on u revolucionarnim gibanjima vidi šansu za sopstveni društveni uspon. Štaviše, on će bez ozbiljnijeg dvoumljenja odbaciti svoju “plemensku” tradiciju i prihvatiti jednu sasvim drugačiju kulturu i novi identitet. Drugim rečima, postaće čovek novog doba. Ali, kritičari, zajedno sa autorom, ponavljaju da su civilizacijski sukobi između osoba programiranih u različitim kulturnim kodovima neminovni. Zašto? Pa zato što im se ne dopada čovek novog doba sa svojom revolucionarnom kulturom i novim identitetom. Šta je, uostalom, ta kultura dala Albancu, pitaju zajedljivo i autor i kritičari. Recimo, Palavestra: za njega je “paradigma pobedničke kulture” „albanski pečalbar Istref (iz romana Prijatelji), koji svoj put kroz beogradske društvene slojeve započinje u podrumu s ugljem, prva krila dobija uz toplog zaštitnika sa Kosančićevog venca, a završava u konfekcijskom stanu na Novom Beogradu, sa konfekcijskim dobrima i insignijama svih njemu sličnih konfekcijskih građana-pridošlica, utopljenih u bezličnoj masi programiranoj za podanike.“⁶⁶

Ako ste pomislili da naš zagovornik kritičke književnosti ima problem samo sa Albancima, krivo ste ga razumeli. Sledeći autora,⁶⁷ on oštro kritikuje i “srpskog malograđanina” „i to prvenstveno novog, savremenog, socijalističkog malograđanina, koji je na sebe navukao konfekcijsku i potrošačku kulturu trećeg reda, a u duši ostao polutan, na pola puta između dve razorene civilizacije – seoske i gradske, patrijarhalne i građanske.“⁶⁸

Dakle, Istref živi u stanu u soliteru, na mrskom Novom Beogradu, i vozi loša kola.⁶⁹ Mogao je onda ostati i u podrumu, ili na svom bregu, među ovcama, jer svejedno je, na bregu ili u soliteru, ako se popne na prste, dohvatiće nebo. Istina, u tom soliteru on je konfekcijski jednak sa ostalim građanima-pridošlicama, pa i sa konfekcijskim srpskim malograđanima, ali to ne valja, sve su to polutani i puki podanici. Zato se ta njihova jednakost ne računa. Trebalo je da Istref ostane autentičan Albanac, pa da se sretne sa autentičnim Srbinom, i da onda sve pršti od civilizacijskog sudara.

Da probamo još jednom. Reprezentant srpske kulture, koja, videli smo, ionako ne vredi mnogo, hoće da podučava malog Albanca jer se zaljubio u njega. Učenje se izjalovi zbog socijalnih potresa izazvanih revolucijom, i jer je Istref “ravnodušan i intelektualno tup”.⁷⁰ Iz čega sledi da su civilizacijske, kulturne i moralne razlike nepremostive, a ako ipak pokušamo da ih razumemo, naći ćemo se u smrtnom zagrljaju sa njima.

Ne vredi, kako god da čitamo Selenićev roman, na kraju uviđamo da autor nije uspeo da uobliči ništa više od banalne organicističke slike o smeni ili sukobu civilizacija. Sukob će, prema toj slici sveta, u svoju korist rešiti ne naprednija, humanija, kulturnija, već jača civilizacija. Da bi ispričao takvu priču, autor je izabrao narativan obrazac koji tradicionalno posreduje jednu drugačiju sliku sveta, u kome su mogući kulturni preobražaji i prožimanja. Taj obrazac je temeljno podrio da bi nam predočio Vavilonsku kulu “raznorodnih kulturnih sfera karakterističnih za Balkan i Srbiju”. U svoj roman Selenić je utkao nekoliko niti na koje ovdašnja kritika i publika nepogrešivo pogrešno reaguju: odnos Srba i Albanaca, homoseksualnost, poraz srpske građanske klase, silazak s brda novih varvara koji su strašni u svojoj potentnosti, sudar civilizacija, izolovanost kultura – dakle čitav jedan arsenal korisnih konceptualnih alatki za rešavanje društvenih sukoba. Roman je objavljen 1980, Albanci su izašli na ulice 1981.

Peščanik.net, 01.12.2010.

Srodni link: Dejan Ilić – Od Pigmaliona do golema (2)

1. Denisa Kostovicova, Kosovo. The Politics of Identity and Space (London i New York: Routledge, 2005).
2. Ibid., str. 74.
3. Ibid., str. 182.
4. Milena Marković, “Bibliografija Slobodana Selenića”, u Predrag Palavestra (ur.), Spomenica Solobodana Selenića (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2004), str. 153-234; ovde str. 160-161.
5. Slobodan Selenić, Prijatelji sa Kosančićevog venca 7 (Beograd: BIGZ, 1987). Sva upućivanja na knjigu odnose se nadalje na ovo izdanje.
6. Dušan Makavejev, “Memorandum Kosančićevog venca 7”, u Predrag Palavestra (ur.), Spomenica Solobodana Selenića (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2004), str. 29-32; ovde str. 31.
7. Jasna Dragović-Soso, “Spasioci nacije”. Intelektualna opozicija Srbije i oživljavanje nacionalizma, s engleskog prevela Ljiljana Nikolić (Beograd: Fabrika knjiga, 2004), str. 186.
8. To što albanski junak u romanu ima sedmoro dece, Vojin Dimitrijević duhovito objašnjava kao “verovatni piščev obol biološkom strahu od Albanaca” (Vojin Dimitrijević, “Slobodan Selenić – individualna trauma i društveni pokreti”, u Predrag Palavestra [ur.], Spomenica Solobodana Selenića [Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2004], str. 1-5; ovde str. 4).
9. Kurzivom skrećem pažnju na jedan od toposa ondašnje srpske književnosti. Da li je Beograd posle Drugog svetskog rata zaista bio oslobođen ili je jednu okupacionu vlast zamenila druga, u prozi autora poput Slobodana Selenića ili Borislava Pekića, kao i u nekim tumačenjima tih dela, jeste puko pitanje perspektive. Ako se gleda iz ugla poražene srpske građanske klase, koji je ovim autorima naročito blizak, kraj rata nije bio i oslobođenje. Za njih, stranu okupaciju zamenila je, recimo to tako, ideološka okupacija. Nijansiraniji, premda i dalje sporan stav da je jedan oblik totalitarne okupacije po završetku rata bio zamenjen drugim oblikom totalitarne okupacije, ne može se iščitati iz tih dela. Iz perspektive poražene klase, strana okupacija bila je daleko manje zlo, to jest manje totalitarna, od nove socijalističke vlasti. Nimalo ne čudi, naprotiv, što i danas nailazimo na glasne zagovornike takvog viđenja sleda istorijskih događaja. Vidi, na primer, pogovor Dušana Batakovića “Slike moderne Srbije: dometi, ograničenja, osporavanja”, u knjizi Holma ZundhausenaIstorija Srbije od 19. do 21. veka (Beograd: Clio, 2008), str. 549-569.
10. Dimitrijević, str. 3. Koristim ovde Dimitrijevićeva određenja jer su kratka i precizna.
11. Ibid., str. 4.
12. Selected Plays of Bernard Shaw (New York: Dodd, Mead and Co., 1949), vol. I, str. 194.
13. Harold Bloom opisuje Shawovu dramu kao dražesnu priču o klasnim razlikama i apeteozi devojke iz radničke klase, koja se izborila za samopoštovanje (Harold Bloom, Dramatists and Dramas [Philadelphia: Chelsea House Publishers, 2005] str. 173).
14. Milton Crane, “Bernard Shaw’s Dramatic Theory and Practice”,Publications of Modern Language Association, Volume LXVI, no. 6, 1951, str. 879-885; ovde str. 883.
15. Bloom, str. 172-173. Pravo pitanje je u stvari može li Liza zavesti Higginsa; no, Bloom nam je ovde važan zbog toga što se poziva na koncept élan vital u tumačenje Shawove drame.
16. Kako to i inače najčešće čini u svojim tumačenjima domaće proze, Ljubiša Jeremić razložno uopštava da Selenićevi “romaneskni likovi ovaploćuju izvesne reprezentativne, ‘tipične’ stavove”, te na taj način nose narativnu strukturu koja treba da predstavi “sukobljena civilizacijska stanovišta” (Ljubiša Jeremić, “‘Lukava nedoslednost’ Selenićevog romanesknog pisma: istorija, ideologija, politika kao uzaludan govor”, u Predrag Palavestra [ur.], Spomenica Solobodana Selenića [Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2004], str. 21-27; ovde str. 22). U svom prilogu za Spomenicu, Jeremić se takođe odlučuje, rekao bih s dobrim razlozima, da govori o ista tri Selenićeva romana o kojima je i ovde reč (Ibid., str. 21). Njegov načelan uvid u Selenićevo romansijersko delo jasan je i uglavnom tačan, te ćemo se još vraćati na njega.
17. Neću se ovde posebno baviti jezičkim aspektom naglašavanja razlika, ali neka bude pomenuto da iskvareni srpski kojim se služi Istref ima istu funkciju u karakterizaciji lika kao i loš engleski koji govori Liza. I u jednom i u drugom slučaju pogrešni izgovori su tu i da bi nasmejali publiku, odnosno čitaoce. Ta namera počiva na uverenju da autor, “staratelj” i publika pripadaju istoj grupi, kojoj očito ne pripada “štićenik/štićenica”. “Štićenik/štićenica” izvrgava se ruglu baš zato što vidljivo, to jest čujno ne pripada istoj grupi. Krajnja svrha takvog ismevanja nije u stigmatizaciji “drugog”, već je u homogenizaciji grupe kojoj i publika treba da poželi da pripada zajedno sa autorom i “starateljem”, koji joj pružaju priliku da se poistoveti sa pozicijom kulturne superiornosti. Zanimljivo je da i Shaw i Selenić, na razne načine, problematizuju takvu identifikaciju. Tek, srpska kritika nije imala sluha za takvu Selenićevu ironiju.
18. Brutalnu verziju jedne takve slike o Albancima izložio je Dimitrije Bogdanović u svojoj Knjizi o Kosovu (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 31986 [1985]). Izlišno je u ovom kontekstu ukazivati na nedavne napise Dobrice Ćosića o Albancima.
19. Prijatelji, str. 12.
20. Ibid., str. 15.
21. Ibid., str. 16.
22. “Gavan” inače znači isto što i bogataš, pa se upotrebljena sintagma može preformulisati kao “bogataški bogati”.
23. Prijatelji, str. 21-22.
24. Ibid., str. 21. Nema razloga da ovde komentarišemo zbrkane misli koje pripovedač pripisuje svom junaku. Tek, verujem da mu namera nije bila da pokaže da ni sve školovanje Istrefu nije pomoglo da jasno artikuliše svoje uvide.
25. Takva upotreba žena u stvari upućuje na sličnosti između zajednica čija se razlika želi naglasiti.
26. “[M]oj zagriženi otpor prema uzurpatoru sa početka velike epohe prostote ipak je onemogućio pretvaranje istraživačke strasti u nauku”, objašnjava Hadžislavković svoju nemoć da izađe na kraj sa genijalnom, ili pak bestidnom i divljom, što zavisi od toga odakle se gleda, istorijskom ličnošću(Prijatelji, str. 161-162).
27. Dimitrijević objašnjava da su građanske porodice u novovekovnoj Srbiji predstavljale zamenu za plemstvo, i u parentezi duhovito dodaje: “Kao da čujem Selenića kako citira Pašića: ‘Kakvi ste mi vi Englezi, takav sam vam i ja Gledston'” (Dimitrijević, str. 4).
28. Prijatelji, str. 53.
29. Ibid., str. 53-54.
30. Ibid., str. 54.
31. Ibid., str. 55.
32. Ibid., str. 64.
33. Ibid., str. 68-69. Paralele između Milića i Miloša (Obrenovića), te Milićeve kuće i srpske države koja se vidi kao neprekidno rastrzana između Istoka i Zapada znakovite su i tendenciozne. I opet je figura žene ta koja otelovljuje znakove nazadnjaštva i napretka.

    “O kući, rode, hoću da ti pojem – ne pesmu starostavnu, uz gusle, unjkavim glasom seljačkog predanja; ni pesmu nazdravicu, uz pileći pijuk ciganskih ćemana i kupu rujna vina; još manje ‘tajne misli, bolne i zloslutne’ neke pesme jesenje i elegične. Ne! Nikako. Baš o ovoj, pravoj kući od cigala i maltera, sandal-drveta i pregrada lesonitskih, orahovine i tesana kamena, mojoj kući što me, oronula, umornog okružava svojim sobama, tavanom i podrumima kao jastuk-bedemima oko kakve svete ličnosti u okruženju i samozatočenju – alzo, kratko i obično, o Kosančića vencu broj sedam, domu Hadžislavkovića pisati hoću. Jer ko će, ako ja ne napišem?” (Ibid., str. 36) – tim rečima započinje svoju hroniku Hadžislavković, hroniku, dakle, koja se čita i kao alegorija o srpskoj državi. Pri tom, kad kaže “rode”, nije jasno na koga Hadžislavković misli. Adresat hronike je Istref, pa bi se moglo razumeti da Vladan Hadžislavković smatra da po nekom drugom, neetničkom načelu, Istref i on pripadaju istom rodu i narodu. A moguće je i da se Hadžislavković preko Istrefa obraća vlastitom “rodu”, to jest svom srpskom narodu.

34. Iako Hadžislavković kaže Veriju da se bogati preuzimajući ono što su Albanci, kao narod, i Istref, kao pojedinac, doneli iz svoje kulture, kao i onime što su oni preuzeli iz njegove kulture i to propustili kroz svoju “islamsku, arnautsku, bregovsku alhemiju”(Prijatelji, str. 215); iako oduševljeno otkriva da su “negde između sedmog i trinaestog veka u samu osnovu svih helensko-hrišćanskih mitova ugrađena verovanja i učenja muslimanskih pesnika, filosofa, naučnika i državnika” (Ibid., str. 211) – njegovo prihvatanjetuđe kulture svešće se na nošenje belog kečeta i šarenih patika-čarapa; na “mahnito” duvanje u zurle; i na zapevanje “beskrajnih šiptarskih balada” prodornim, unjkavim glasom u monotonom ritmu (Ibid., str. 216).
35. Selenićevim odgovorima Predrag Palavestra dodaje još jedno objašnjenje za “izumiranja i gašenja čitave jedne civilizacije”: “On [Selenić] prati tokove duhovnog samospoznanja i civilizacijskog opstanka cele jedne velike kulture [srpske], žrtvovane Istoku radi bezbednosti Zapada, i tako od jedne zatvorene teskobne drame opstanka na periferiji velikog sveta pravi veliku dramu savesti današnje civilizacije, koja se, prepuštanjem nekih svojih delova na milost i nemilost nasilju, na izvestan način i sama potvrđuje kao saučesnik u zločinu” (Predrag Palavestra, “Poetika građanskog poraza”, u Književnost – kritika ideologije [Beograd: Srpska književna zadruga, 1991], str. 166-189; ovde str. 184, 166-167).
36. Prijatelji, str. 163.
37. Ibid.
38. Ibid., str. 164.
39. Ibid., str. 165.
40. Mislim tu na tekstove Ljubiše Jeremića, Vladislave Ribnikar i Mihajla Pantića u Spomenici Slobodana Selenića.
41. Palavestra, “Poetika građanskog poraza”, str. 173.
42. Ibid., str. 166.
43. Ibid., str. 172.
44. O srpsko-albanskim odnosima – središnjoj temi Prijatelja, koju kritika uglavnom zaobilazi – Palavestra 1989. godine piše: “Sadašnja politička kriza u jugoslovenskoj federaciji… vezuje se pretežno za neravnopravan položaj Srbije u jugoslovenskoj zajednici naroda, i za srpsku politiku koja ne pristaje na to da se, na tlu Srbije i na račun srpskog naroda, osnuje druga albanska država na Balkanu” (Predrag Palavestra, “Moderna srpska kultura i srpsko pitanje”, u Književnost – kritika ideologije [Beograd: Srpska književna zadruga, 1991], str. 20-47; ovde str. 20-21).
45. Jeremić, str. 22.
46. Ibid., str. 23.
47. Ibid., str. 24.
48. Palavestra će reći “nezdrave sklonosti”: “Roman Prijatelji sa Kosančićevog venca 7 (1980) bio je, reklo bi se, neka vrsta iznuđenog povlačenja od otvorene konfrontacije dva protivnička morala na temu neprirodne – pa zato i neodržive – vezanosti dva suprotna sveta: statičnog i klonulog građanskog intelektualca sa dekadentnim i nezdravim sklonostima, i dinamičnog, zdravog albanskog momčića, koji od testeraša, pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika, prerasta u čoveka novog doba” (“Poetika građanskog poraza”, str. 170). Ovo je očit primer prenošenja klasnog i političkog konflikta u kategorije etničkog sukoba, za koji kritičar ideologije bez ustezanja tvrdi da je rezultat neprirodne i neodržive vezanosti dva sveta, pa piše građanskog i socijalističkog, a misli srpskog i albanskog. Sve to krajem ’80-ih, očito s uverenjem da je srpska strana odnela pobedu. Jer, ako je Selenić 1980. bio prinuđen da se povuče “od otvorene konfrontacije”, krajem osamdesetih, Palavestra misli da više nema razloga za povlačenje. Uzgred, nije tačno da albanski momčić prerasta u čoveka novog doba pod blagom rukom svog zaljubljenog zaštitnika. On će postati čovek novog doba upravo zato što je tu ruku odbacio, što je jedan od osnovnih motiva u romanu. No, Palavestra se očito zaneo kritikom ideologije u romanu, pa mu izmiče nekoliko ključnih scena.
49. Prijatelji, str. 235.
50. Ibid.
51. Palavestra, “Poetika građanskog poraza”, str. 185.
52. Ibid., str. 177.
53. Ibid., str. 171-172. Tako Palavestra vidi ništiteljskielan revolucije.
54. Prijatelji, str. 235.
55. Ibid., str. 236.
56. Ibid., str. 237.
57. Jeremić, str. 24.
58. Mihajlo Pantić, “Slika drugog u romanima Slobodana Selenića”, u Predrag Palavestra (ur.), Spomenica Solobodana Selenića (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2004), str. 15-20; ovde str. 19.
59. Svetozar Koljević, “Susreti srpske i engleske kulture u delu Slobodana Selenića”, u Predrag Palavestra (ur.), Spomenica Solobodana Selenića (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2004), str. 125-238; ovde str. 137.
60. Bojana Stojanović Pantović, “Motivacija u romanu Prijatelji sa Kosančićevog venca 7 Slobodana Selenića”, u Predrag Palavestra (ur.), Spomenica Solobodana Selenića (Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 2004), str. 119-123; ovde str. 123.
61. Palavestra, “Poetika građanskog poraza”, str. 185-186. Da ponovimo: Selenić izgubljeni dodir transponuje kao civilizacijski sudar i to duhovnoj i istorijskoj podeljenosti daje gornju kulturno-antropološku perspektivu.
62. Iz milošte će Vladan tokom čitavog romana oslovljavati Istrefa sa “konjče”.
63. Palavestra, “Poetika građanskog poraza”, str. 180.
64. Koljević, str. 130.
65. U srpskoj kritici, kao i za samog autora, to je tek jedno u nizu Istrefovih negativnih obeležja.
66. Palavestra, “Poetika građanskog poraza”, str. 178.
67. Svi oni su, reći će Vladan Hadžislavković, “Seldžuci u svojim dvoiposobnim i trosobnim stanovima”, “sa debelim ženama” i “‘zastavama’ i ‘škodama'” (Prijatelji,str. 281).
68. Ibid., str. 179.
69. “Famozne marke Vartburg” (Dimitrijević, str. 4).
70. Stojanović Pantović, str. 122.

The following two tabs change content below.

• Biografija
• Latest Posts

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

• Bojkot - 19/04/2024
• Dajte rezoluciju - 16/04/2024
• Tačno u podne - 12/04/2024