Rani odlazak kosovskog pesnika Dževdeta Bajraja (Xhevdet Bajraj, 1960-2022), u srpskim medijima nije ostavio nikakvog traga, isto onako kao što ni pojava njegovih prevoda na srpski nije povećala interesovanje domaće publike, kao ni književnog esnafa za njegovo delo. Zapravo, Bajraj je prvi put objavljen na srpskom nakon rata na Kosovu, kada je on, dobivši stipendiju za pisce u egzilu napustio Orahovac i zauvek se nastanio u Meksiko sitiju. Ratno izgnanstvo kosovskog pesnika trajno je zabeleženo u dnevniku Vladimira Arsenijevića Mexico, koji je kao pisac iz Beograda, dobio stipendiju u okviru istog programa, što je rezultiralo izvanrednim setom od dve knjige, koje su obeležile početak rada tada nove izdavačke kuće Rende. Druga knjiga u tom paketu bila je pesnička zbirka Sloboda užasa Dževdeta Bajraja (u prevodu samog autora i Vladimira Arsenijevića). Zajedno sa prevedenom zbirkom pesama Fljore Brovine, političke zarobljenice Miloševićevog režima, pojava Bajrajeve pesničke zbirke u Beogradu označila je dug period ćutanja, kako je to uvek bivalo sa prevodima kosovskih književnica i književnika.
Danas je ime Dževdeta Bajraja poznato u beogradskim književnim krugovima, ali bez prave recepcije, svedeno na tzv. „projektno izdavaštvo“, što je ostalo kao trajno nasleđe ksenofobije devedesetih, a prekriva sve one knjige čije je objavljivanje tobože politički motivisano, pa prema tome one „nisu ni vredne čitanja“. Na gotovo identičan prijem naišle su i sve ostale knjige koje su prevođene i objavljivane na relaciji Priština-Beograd. Jedna od njih je i antologija Iz Prištine, s ljubavlju iz 2011, koja je donela čitavu panoramu savremene kosovske književnosti na albanskom, zajedno sa Bajrajevim pesmama. Isto se dogodilo i sa antologijom nove kosovske drame Let iznad kosovskog pozorišta iz 2014, u kojoj je zastupljen Bajraj sa svojom dramom „Ubistvo jednog komarca“.
Zapravo, „stručna“ publika reaguje na umetnost sa Kosova samo u prilikama duboke subverzije kao što je to bio slučaj sa nedavnom predstavom Jetona Neziraja „Projekat Handke“ koja je kod pozorišne i nepozorišne kritike izazvala pravu histeriju. Dževdet Bajraj nije bio pesnik koji na taj način uznemirava duhove, mada je ceo njegov pesnički opus obeležen duhovima slobode i užasa. Da bi istražio ove pojmove, Bajraj je posegao za figurama koje bi mu omogućile da se obrati velikim temama pesništva. Kako je moguće pevati o slobodi, koju je on, kako je sam rekao u jednom intervjuu, drugačije sanjao od političara, dok užas raste iz dana u dan, čak i nakon osvojene slobode?
Pored snažnog uticaja poetike bitnika i rokenrola, Bajraj je s druge strane iz evropske lirske tradicije baštinio nešto što je njegovu poeziju učinilo višestruko zanimljivom. Taj nesvakidašnji spoj dao je možda najbolje pesme u njegovom opusu, a sve se tiču njegovih magistralnih tema, slobode i užasa. Reč je o paradoksalnom uticaju Rajnera Marije Rilkea i njegovih Devinskih elegija koje su kod Bajraja doživele bitničku transformaciju.Figura anđela je nešto bez čega bi Bajraj bio nezamisliv kao pesnik, a njegova poetika nedovršena, budući da se on nije odrekao traganja za lepotom koja se sticajem ratnih okolnosti u Jugoslaviji, pre svega na Kosovu, pretvarala u čisti užas. Anđeli stoje i na početku njegove drame „Ubistvo jednog komarca“.
Neprilagođen i samosvojan, Bajraj je nosio neizbrisivi pečat urbane otuđenosti, kojom je ispunio svoje stihove. Iako se, u književnom smislu, često vraćao Kosovu, onome što je od Jugoslavije ostalo, nailazio bi na još veće razmimoilaženje sa svetom. Taj raskol počeo je rano u njegovom životu, produbio se tokom devedesetih, da bi u Meksiku nastavio da živi kroz poetiku kojom je propitivao mogućnosti ljudske egzistencije u sudaru sa derivatima rilkeovskih anđela, koji su spuštanjem na zemlju postali ne samo strašni usled „snažnijeg bića“, već užasni i nepodnošljivi usled preuzimanja ljudske prirode, reklo bi se slabijeg bića, koje je Bajraj detektovao u svojim najboljim pesmama iz ciklusa „Montirano sunce“ i „Anđeli su došli po nas“.
Svaki je anđeo užasan, rekao bi Bajraj parafrazirajući Rilkea, dajući u trima pesmama genezu ovih bića: „Anđeo i bivši anđeli“, „San Anđela“ i „Susret sa ostarelim Anđelom“. Pritom, ne radi se o pobunjenim anđelima već o drugoj vrsti palosti do koje dolazi usled kontakta sa ljudskim grehom, zločinstvom, fekalijama, alkoholom i drogom. Neki od njih se potom umešaju među ljude, koji ispijaju alkohol kao sećanje na svoju potrošenu nebesku prirodu ili među zlikovce, kada postaju upečatljivi simboli rata, kao što se to dogodilo u sceni streljanja ratnog zarobljenika, podno zida na kome sedi „Anđeo Smrti sa sarajevskim marlborom među zubima“. Pesma se zove „Luli & Zana, I’ll Kill You!“. Ovaj anđeo koji gleda sa zida očigledno je pripadnik srpske policije, o čemu svedoče lisice na rukama zarobljenog mladića, u čijem će oku, nakon naredbe „pali!“ još nekoliko trenutaka titrati slika tog užasnog bića, debele muve koja zuji iznad lokve krvi, kao i fragmenta (eponimnog) grafita na zidu.
Pesnika Dževdeta Bajraja upoznao sam u proleće 2016. u prištinskom hotelu Begoli, gde su bili smešteni učesnici Međunarodnog književnog festival Polip. Bio je jedan od onih ljudi, za koje veoma brzo pomislimo kako ih poznajemo čitav život. Ubrzo je on postao moj vodič po Prištini kakva je nekad bila, a ja njegov kroz ono što je ona postala u međuvremenu. Iste večeri, stajali smo ispred stare Qendre u Dardaniji, Bajraj bi rekao Kičmi sveta koja se slomila usled invazije užasnih anđeoskih četa. Nosio je crni šešir i okrugle naočare iza kojih se osećao sigurnije, jer ga je život naučio da nevolja može iskrsnuti bilo gde, čak i za starim šankom ili preko puta zgrade osnovne škole. Budući da je bio iz Orahovca, odlično je govorio srpski, pamtio ga je po najboljem i najgorem: književnom i policijskom idiomu. Te večeri na stejdžu, Bajraj je bio sam sa svojom poezijom, uveren da se nalazi na jedinom sigurnom tlu u svom životu. To nije bio crni pozorišni mizanscen, ni Priština, niti Kosovo. Bila je to poezija, za koju će on nekoliko godina kasnije reći da ga jedino ona ne može nikada izdati, za razliku od života. Poezija je bila odgovor Dževdeta Bajraja na sve užasne anđele sveta, odavde do Meksika. Pamtiću ga po toj posvećenosti, koju je manifestovao svakim potezom, svakom rečju. Stihovima koje je govorio te večeri:
Otvorio sam prozor
I spazio šest krpa prišivenih na Nebu
Ovaj će dan biti težak
Jer su slobodu ubili
Kako bi od nje napravili cipele
Koje ćemo nositi na dan svoje smrti.
Peščanik.net, 29.06.2022.
Srodni link: Shkelzen Maliqi – O normalnosti
KOSOVO- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
