Svečanom sednicom srpskog Parlamenta na kojoj se petnaest sati, do četiri ujutru, birao predsednik Skupštine, država Srbija praktično je proslavila svoja dva najveća praznika: Dan Europe i posebice Dan antifašističke borbe. U čast evropskih tekovina kojima je Srbija odana (hrvatski: skrhana) do bola, naročito u herojskoj borbi protiv ultranacionalizma i megašovinizma, impresivnom skupštinskom većinom za predsednika Parlamenta izabran je Tomislav Nikolić, šef Srpske Radikalne Stranke, uzgred četnički vojvoda. Hinjeno iznenađenje na granici šoka zbog činjenice da su za popularnog Tomu Grobara (poetski nadimak iz mladosti) glasali ne samo radikali, miloševićevski socijalisti nego i koalicija oko dr. Vojislava Koštunice – moglo je da zaprepasti samo one budale koje su još pre tri i po meseca, posle izbora, poverovale u dve najveće laži: a) da je većina građana u Srbiji proeuropski raspoložena i b) da Demokratska Stranka Srbije (DSS) ima nekakve veze s vizijama moderne civilizacije.
Tobožnji pregovori o formiranju Vlade “demokratskog bloka” u koju su strpani uplašeni demokrati na čelu sa izgubljenim Borisom Tadićem, mafijaši iz G17+ predvođeni finansijski neurotičnim Mlađanom Dinkićem i, konačno, sam Koštunica okružen svojom pronacističkom svitom – brzo su se pretvorili u klasičnu ucenu; bez obzira na matematičku činjenicu da u ovom bermudskom trouglu njegova Demokratska stranka ima najviše mandata, predsednik Boris Tadić počeo je da popušta i puca po šavovima.
Odmah je odustao od premijera iz svojih redova; brzo pristao da dr. Kalašnjikov opet bude predsednik Vlade; složio se i da ministarstvo policije ostavi Voji & drugovima; nije imao ništa protiv ni da legendarni Velimir Ilić i dalje bude ministar kapitalnih krađa… i sasvim je logično bilo da Koštunica ispravno pomisli da će Tadić pristati na sve kad je već pristao da se onako piše Ustav, pristao da ćuti kad se na ustavnom referendumu kralo šakom i kapom, pristao da bude Koštuničin portparol u danima kad dr. Voja nije bio raspoložen da prima diplomate iz sveta. I kad je puklo tamo gde je najtanje – na pitanju tko će kontrolisati tajne službe, Tadić je iskusio staru narodnu poslovicu “ko s decom spava, popišan se budi”.
Upravo zato, zbog kilavog Tadića i njegove malaksale popustljivosti ne samo poslednja tri meseca već poslednje tri godine – Koštunica se osetio superiorno jakim; glasanje Vojinih klonova za Tomu Nikolića magareća je šamarčina za DS, jer su odbijali da shvate ono što se videlo iz kosmosa: da Koštuničinu stranku zabole q za Europu, reforme, integracije i slične budalaštine, da Koštuničini glasači nisu nikakva “proevropska” kategorija nego, baš kao radikali, kolektivna šljam-klasa ponosna na svoj primitivizam.
Na praktičnom oglednom času, tokom maratonske sednice u Skupštini, iz redova ljubavne DSS-SRS koalicije čuo se pravi Srpski Glas: da su pristalice Čede Jovanovića “kukolj”, da je Solana šef Tadiću i da je ovaj vele-izdajnik koji šuruje sa osovinom “Tači – Čeku – Mesić – Silajdžić”, da “neće nama Evropa i Karla Del Ponte birati ministre”, da je Slobodan Milošević bio “heroj i patriota”, da je Haški Tribunal “mučilište za srpski narod”… uz kočijaške psovke i epitete kojima su polivani poslanici Tadićeve stranke. Kad je izgledalo da makar mrvica ponosa neće dozvoliti demokratama da zaborave ko im je kofe govana sipao na glave neprekidno petnaest sati – dočekali smo da šef njihove poslaničke grupe kaže da još uvek “postoje šanse da se napravi zajednička vlada”! Kako bi ta retardirano-poremećena Vlada izgledala nakon svega što je preko dva miliona građana Srbije čulo i videlo u direktnom tv prenosu – niko još nije objasnio, jer se ovakvo ludilo duha objasniti ne može.
I taman kad smo se na Dan Europe pripremili na činjenicu da su novi izbori neizbežni, jer samo kreten nad kretenima posle ovakvog zasedanja Skupštine može da pomisli da sa Koštunicom tikve sadi – javila se gore pomenuta Europa! Iz nemačkog ministarstva inozemnih poslova stigla je poruka u kojoj se kaže da Predsedništvo EU “apeluje na sve reformski orjentisane partije u Beogradu da ne propuste Ustavom dat rok i da do 15. maja formiraju većinsku, demokratsku vladu koja će obnoviti evropsko usmerenje srpske politike”! Alo, bre, Nemci! Mora da ste skroz pukli kad DSS vidite kao “reformski orjentisanu partiju”, ali smisao za šalu niste izgubili kad govorite o obnovi “evropskog usmerenja srpske politike”.
Kako ta obnova izgleda, videlo se onog časa kad je Toma Grobar, kao Speaker of Parliament, u zvaničnu posetu primio ranoranioca Aleksandra Aleksejeva, ruskog ambasadora u Beogradu, koji mu je preneo oduševljene čestitke majčice Rusije. Tokom razgovora, nasmejanom Nikoliću zazvonio je telefon: ringtone mu je, logično – ruska himna, što je dodatno rastopilo već u šlag od ljubaznosti pretvorenog Aleksejeva. Na krilima ruskog telefonskog zvona (što Nemci prevode kao “obnovu evropskog usmerenja srpske politike”), Nikolić je u čast EU pred poslanicima izgovorio rečenicu: “Nažalost, Srbija nije ruska provincija”, objašnjavajući da se nada da još važi Sporazum o prisajedinjenju Rusiji i Belorusiji, izglasan u proleće 1999, dodajući da se nada da Srbija neće postati “kolonija EU”.
Sličan nemački simptom dementnosti pojavio se kod šefa Evropske komisije u Beogradu Žosepa Ljoverasa koji je 24 časa posle Nikolićeve lekcije otkrio da je “većina građana na izborima izrazila volju i želju za reformama i evropskim integracijama”! Kako upokojiti budalu Žosepa: da je većina građana htela reforme i EU, ne bi radikali, socijalisti i Kalašnjikov dobili blizu dva miliona glasova, što je više nego DS + LDP + nesrećni G17 Plus. Kako optimisti po zadatku objasniti da je dolazak Tomislava Nikolića na državnu poziciju No2 dokaz da je Srbija našla sebe i da se zemlja tek sad oseća sasvim relaksirano i normalno, naročito kad Rusija brine o nama!
Ipak, najzanimljivije je da će čitavu ovu smrdljivu priču morati da okonča onaj kome nikako nije prijatno što se zove Boris Tadić i koji je, gle malera, baš sad Predsednik Srbije: samo od njegove odluke – a to je jedino problematično jer će morati da razmišlja – zavisi šta će se dešavati tokom idućih sedam dana. Hoće li Boris ponosno obrisati pljuvačku i Koštunici dati sve što poželi? Ili će Koštunici dati mandat da s radikalima pod ruskim zvonom pravi buduću pravoslavnu Vladu? Ili će raspisati nove izbore, što bi bilo normalno?
Ali kako je “normalno” najneprecizniji pojam u Srbiji – Tomislav Nikolić, recimo, tvrdi da je normalan – ostaje nam vera da ne paničimo, nego da odmah poležemo ispod kreveta i dovratka, pokrijemo se ćebadima i, pošto smo prethodno isključili aparate iz struje i ugasili svetlo, u mraku čekamo Big Bang 15. maja.
Tko preživi, tražiće hrvatsku putovnicu! Verujem: Alah je milostiv!
Feral Tribune, 08.05.2007.
Peščanik.net, 08.05.2007.