Srbija na putu do statusa kandidata – vanrednih izbora neće biti
Tokom krvavih masovnih protesta u Egiptu, u Beogradu je održan miting na kom je opozicija ultimativno pozvala na vanredne izbore u roku od dva meseca. Iako su nakon dešavanja u severnoj Africi mnogi strahovali, u Srbiji situacija nije takva. Došlo je mnogo ljudi, ali ipak znatno manje nego što se očekivalo. Bilo ih je dovoljno da predstavljaju opomenu, i ne previše da bi se nad njima izgubila kontrola. Čak je i policije, koja je bila u štrajku, bilo toliko da je zemlja jasno pokazala sposobnost da deluje preventivno, i da se postavi odgovorno. Nakon proglašenja nezavisnosti Kosova u Beogradu se okupilo deset puta više ljudi, ali za upozorenje ih je bilo sasvim dovoljno. U Srbiji se brzo širi nezadovoljstvo zbog teških socijalnih uslova, nezaposlenosti, siromaštva i bezizlaznosti. U ovom trenutku, nikome ne bi odgovarali nemiri, jer ljudi žele rešenje, a ne dodatne komplikacije. Približavanje EU je zapravo jedina preostala nada, i niko ne želi da preuzme odgovornost za dodatne prepreke na putu koji vodi napred.
Međutim, upravo je to uznemirilo vladajuću koaliciju. Toma Nikolić postaje realna i prihvatljiva alternativa za EU. Za teže poruke koristi se Velimir Ilić, lider Nove Srbije, koji je grublji i direktniji. Šira desna ruka za “omekšavanje” je Aleksandar Vučić, zamenik predsednika SNS-a i Šešeljev kum. Jasno je da se oko njega okupljaju oni koji su nezadovoljni sadašnjom situacijom. Istovremeno, “lomi” se Koštunica i njegova stranka. Nikolić poručuje da je socijalno osetljiv. On napada vladu i ugrožava koaliciju, ali vanredni izbori verovatno neće biti raspisani.
Predaja odgovora srpske vlade na upitnik Evropske komisije je bio simboličan čin, koji je izveden na državnom nivou. Iako je ovo slučaj u kome bi na prvom mestu trebalo čestitati direktorki Kancelarije za evropske integracije Milici Delević i njenom timu, ostale poruke su veoma jasne. Insistiranje Evropske komisije da odgovore uruči premijer Cvetković je podsetnik i poruka koji su razumeli svi. Za uspeh približavanja EU Srbiji treba operativna i jača vlada. Rivalstvo zvaničnika pred kamerama nije ništa novo. Na takve reči smo navikli i kod nas. Važnije je da prisustvo ministarke pravosuđa poručuje i potvrđuje posvećenost Srbije da se ovog puta reformi pravosuđa pristupa veoma ozbiljno.
Situacija u vladajućoj koaliciji je zategnuta, i poziva na akciju. Poslednje komplikacije u vezi sa odlukom o preusmeravanju investicija Gorenja, koje su odzvanjale u javnosti, dovele su do smene potpredsednika Vlade i ministra ekonomije i regionalnog razvoja Mlađana Dinkića. Iznuđivanje i pritisci političkih kumova ne ohrabruju strane investitore. “Pljačka” u političkom i ekonomskom životu je jedna od glavnih rak rana srpskog društva. Najgore stanje je u javnim preduzećima, dok protivmera za tu anomaliju nema.
U borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije na regionalnom nivou, Srbija više učestvuje i postiže uspehe. Na unutrašnjem planu, takvih uspeha je manje. “Tajkunske” veze su moćne i govori se da dosežu do samih političkih vrhova. Potpredsednik Vlade, ministar unutrašnjih poslova i predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić, na primer, suočen je sa otporom u vlastitoj stranci. Određen broj ljudi je upoznat samo sa starim načinom funkcionisanja i nemaju samokontrole, ni bilo kakvih mera. Samo je pitanje vremena kada će biti kadrovskih promena. Javnost verovatno očekuje nešto više od pukih razrešenja i zamena ministara. Potrebno je uspostavljanje funkcionisanja vladavine prava na svim nivoima. Mahinacije prilikom javnih tendera su iznad svega uznemirile srpsku javnost, investitore i evropske institucije. S druge strane, dva nacrta zakona o denacionalizaciji još uvek nisu u procesu usvajanja. Javni otpor onih koji bi trebalo da budu prvi na liniji približavanja EU pokazuju da se vodi proces divlje privatizacije. Cilj ovog poduhvata je jasan – što je pre moguće uspostaviti novo stanje i time onemogućiti povraćaj oduzete imovine, uglavnom u naturi. A upravo je denacionalizacija jedan od uslova za dobijanje statusa kandidata.
Reforma pravosuđa je u fazi preispitivanja i ispravljanja grešaka, pod budnim nadzorom Evropske komisije. Moglo bi se reći da je Srbija izborila pravo za “popravni ispit” pred Komisijom, što je ozbiljna i veoma odgovorna priprema. Sada je pravi trenutak i Srbija ne želi, niti može sebi da priušti greške. Saradnja u oblasti pravosuđa je značajna i veoma važna za proces pomirenja u širem regionu. Mogućnost uzajamnog izručenja optuženih, procesuiranja i služenja kazni je znak poboljšanja političke situacije u regionu. Čak i u kratkom roku je realno očekivati ekstradicije visokog profila, što će biti novi znak regionu i Evropskoj komisiji da političke elite razumeju i prihvataju neophodnost kvalitativnih promena.
Posle nekog vremena, kada se činilo da budućnost Srbije oscilira između EU i Ruske Federacije, postalo je jasno da Srbija nema alternativu članstvu u EU. Kada su svi na Kosovu, bez razlike, Albanci, Srbi, Romi, Turci odlučni da idu ka EU, Beogradu ne preostaje ništa drugo. Srbi iz enklava su u velikom broju učestvovali na parlamentarnim izborima na Kosovu i dobili su trinaest poslanika. Jasno je da na Kosovu neće biti vlade bez srpske manjine. Samostalna liberalna stranka na Kosovu ima osam poslanika, i zato će kosovski Srbi učestvovati u dijalogu između Beograda i Prištine. Ovo će biti nadgradnja istorijskog kompromisa u Generalnoj skupštini UN septembra 2010. godine, kada su se EU, Srbija, Kosovo i SAD po prvi put našli na istoj strani. Srpska spoljna politika se ne oblikuje u ministarstvu, već u kabinetu predsednika Borisa Tadića. Nedavni Vladin bojkot dodele Nobelove nagrade za mir i izjava ministra spoljnih poslova da bi prisustvo Vlade Srbije na dodeli bilo sramno jer bi to bio akt uperen protiv Kine, predstavljaju “folklor” ministra. Stav da je nagrada za mir izgubila na vrednosti jer ju je primio Marti Ahtisari bila je kap koja je prelila čašu, i izazov Tadiću koji je aktivno, jasno i državnički posvećen regionalnom pomirenju. To nisu znaci nestabilnosti u spoljno-političkim prioritetima zemlje, već pre svega odraz promena i drugačijih odnosa unutar Demokratske stranke i Vlade. Na sreću, Srbija ima odgovornog ombudsmana. On je na vreme stigao na ceremoniju dodele i predstavljao Srbiju, dok predstavnika Vlade, nažalost, nije bilo.
Pitanje svih manjina, ne samo nacionalnih, je osetljiva tema koja je u bliskoj vezi sa pitanjima razvoja i zaostalosti. Sandžak se i dalje politizuje umesto da se traži rešenje. Nažalost, nadležni ministar tom rešenju ne doprinosi adekvatno. Političko rešenje i formiranje organa vlasti bošnjačke manjinske zajednice će biti uzaludno bez ubrzanog ekonomskog razvoja.
Što se tiče saradnje sa Haškim tribunalom, potrebno je uraditi mnogo više. Beograd dobro zna da će se priča loše i brzo završiti ako glavni tužilac Serž Bramerc uskoro ne promeni svoju ocenu (ne)potpune saradnje sa Haškim tribunalom. Njegova poseta Beogradu krajem ovog meseca će biti poslednje upozorenje pre isključenja. Bez dovoljno pozitivne kritike, neće biti završen ni proces ratifikacije SSP-a, iako sam i sam u Evropskom parlamentu pozvao države članice da ovaj proces uspešno privedu kraju.
Srećom, Narodna skupština Srbije će uskoro ukinuti blanko ostavke poslanika, koji su najočiglednija nedemokratska anomalija u srpskom političkom sistemu i izbornom zakonu. EU je potrebno više pozitivnih poruka iz Beograda i regiona, koje će pomoći da se ubrza vreme od davanja odgovora na upitnik EK do sticanja statusa kandidata.
Jelko Kacin (ALDE/LDS) Izvestilac EP za Srbiju
Delo, 21.02.2011.
Peščanik.net, 28.02.2011.