Radio emisija 27.12.2003, govori Svetlana Lukić.
Svetlana Lukić: Dobar dan vam želim. Bile smo vredne od prošle emisije i izračunale tačno u minut od kada postoji svet. Postoji tačno 6.007 godina 11 meseci 4 dana 7 sati i 5 minuta, a izbor nam je nadbiskup Lajtof koji je još u XVII veku kritikovao svog prethodnika matematičara irskog nadbiskupa Ašara koji je tvrdio da je svet stvoren otprilike 4004. godine pre naše ere. A naš izvor, nadbiskup Lajtof je bio precizniji, valjda je svima jasno da je svet stvoren 23. oktobra 4004. godine pre naše ere u 9 sati pre podne.
Ovo neće biti prava emisija, slušaćete uglavnom muziku. Predizborna histerija je Bogu hvala završena, a Srbijom je zavladala predizborna tišina koju ne smemo da remetimo ni pominjanjem poslanika Demokratske stranke Srbije u saveznoj skupštini koji su juče odbili da glasaju za kredite Evropske investicione banke namenjene zdravstvu, energetici i poboljšanju infrastrukture u Beogradu. Neće ljudi da se zadužuju, mi ćemo sve sami, neće nama, bre, tamo neke strane banke da sisaju krv i čereče Srbiju.
Nećemo imati pravi Peščanik jer je subota uoči Nove godine, vreme kada većina bezglavo trči da završi kupovinu novogodišnjih poklona. Najzad, ove pretpraznične dane nećemo da vam kvarimo zagušljivim i sumračnim Peščanikom, kakav jedino znamo da pravimo. Uostalom, njegovo vreme tek dolazi.
A nikad ne znam ni koliko ljudi uopšte sluša ovu emisiju. Svetlana tvrdi da je sluša jedino njena rodbina, neko milom, a neko silom, a to nije malo ako se uzme u obzir da je predavanja Artura Šopenhauera na berlinskom univerzitetu pratilo pet studenata.
Danas su mnoga dečurlija bila kod Deda Mraza, pa i deca radnika radio difuznog preduzeća B92, odnosno radio televizije B92. Paketiće im je podelio naš šef prerušen u Deda Mraza zato, ako ni zbog čega drugoga, onda da posvetimo malo pažnje ovom dečjem dobrotvoru.
Deda Mraza koji krasi skoro svaku Božićnu čestitku promovisao je američki predsednik Abraham Linkoln tokom američkog građanskog rata između Severa i robovlasničkog Juga. Linkoln je pozvao jednog karikaturistu da ilustruje Deda Mraza u bojama uniforme vojnika Severa kako bi podigao moral svojih momaka, a naravno demolarisao Južnjake. Tako je nastao debeljuškasti Deda Mraz u crvenom odelu sa velikim kožnim kaišem. Ono što je i pomalo pijan pripada jednoj drugoj tradiciji.
Američki predsednici ostali su najsavesniji pošiljaoci novogodišnjih čestitki. Prošle godine Džordž Buš i njegova žena Lora poslali su milion čestitki, a ove, izborne godine, milion i po.
Kako piše BBC, Toni Bler je poslao dve čestitke, dve vrste u stvari, jednu na kojoj je portret opuštene porodice Bler koja je poslata prijateljima i koju je platio sam premijer i druga na kojoj je slika Blera i njegove supruge poslata široj publici i plaćena iz budžeta.
A nigerijski predsednik je rekao da više nikada neće slati čestitke, jer je to previše skupo i previše glupo.
A Nigerija, to je ona simpatična zemlja u kojoj je bila proglašena fatva kojom se svaki pošteni musliman pozivao da slobodno ubije novinarku koja je napisala bogohulni članak o izboru za mis sveta. Sećate se, to je bilo prošle i pretprošle godine. Naša koleginica se zvala, odnosno zove se još uvek, nije je stigla strela, zvala se Isioma Daniel. Ona je napisala da Muhamed ne bi imao ništa protiv izbora za mis i da bi među kandidatkinjama možda sebi potražio ženu. Onda su u Nigeriji izbili nemiri, tamo je stradalo 200 ljudi i onda je izdato saopštenje u kome se kaže – kada fatva važi za jednog Samona Ruždija može da bude i prolivena krv Isiome Daniel.
Britanci su očekivali da će na Božić otkriti male zelene na Marsu. Sonda Bigl 2 veličine otvorenog kišobrana trebalo je da na Božić sleti na Mars, ali nije emitovala signal koji bi potvrdio da je sletela na crvenu planetu. Bigl 2 je trebalo da, ako se bezbedno spusti, a izgleda da nije, emituje pesmicu britanskog benda Blur. Ovo je prva evropska misija koja traga za znakovima života na Marsu. Američka letilica Viking je sletela na Mars 1976. ali nije donela ništa posebno. I na kraju svih krajeva, bilans je dosta porazan, od 34 američke, sovjetske, kasnije ruske misije na Mars od 1960. godine dve trećine je okončano neuspešno.
Neko je izračunao da je za prvu ekspediciju čoveka na Mars potrebno pola triliona dolara, put bi trajao šest meseci i tamo bi morali da ostanu godinu i po dana. Temperatura je grozna, ima minus 60 na Marsu. Mi tamo nećemo da idemo, ako nas iko i bude zvao. Oni će da nas ostave ovde i rećiće nam – čuvajte nam Zemlju, odmah se vraćamo i konačno ćemo imati Srbiju do Tokija.
Ovo je takozvani Peščanik. Kao što ste čuli, izračunale smo otkad postoji svet, ali još uvek istražujemo kako, kada i zašto su se pojavili prvi Srbi na planeti Zemlji. U stvari, ne zna se kako je ovde uopšte nastao život, hrišćanstvo nam nudi odgovor previše dobar da bi bio uverljiv. Nauka se doskora držala teorije evolucije, a onda je u drugoj polovini XX veka grupa naučnika sa Prinstona promovisala stavove poznate kao Prinstonska gnoza, po kojoj su duh i materija dve strane jedne istine i po kojoj razvoj života ima početak i smisao u inteligentnoj energiji koja prožima ceo univerzum. Raspravu o tome ko ima ekskluzivno pravo na istinu, evolucionisti ili kreacionisti, preselila se u Americi u sudnice. U Kaliforniji je doneta sudska odluka da u javnim školama podjednako budu zastupljene i evolucija i teorija stvaranja. Slične odredbe prihvaćene su i u drugim američkim državama.
Istraživanja rađena u poslednje dve decenije u Americi pokazuju da gotovo polovina Amerikanaca striktno veruje u Bibliju, nešto preko 30% u evoluciju koju je pokrenuo i kontroliše Bog, a samo 10% podržava Darvinom koncept.
48% Amerikanaca smatra teoriju evolucije jeretičkom, 68% tvrdi da je videlo ili srelo đavola, a više od 50 miliona kupuje romane za čudo drugog pojavljivanja Isusa Hrista.
Početkom 90-ih godina u američkom Kongresu odigrao se jedan neobičan incident. U vladinoj brošuri “Ljudske rase” crtač je prikazao Adama sa pupkom. To je izazvalo protest kongresmena iz Severne Karoline. On je žigosao crtež kao jednu od pojava sve veće komunističke propagande, jer Adam, koga je Bog napravio od zemlje nije imao majke i zato nije mogao imati ni pupka. U burnoj diskusiji vatreni poklonik Biblije umiren je činjenicom da se u Vatikanu nalazi Mikelanđelova slika na kojoj je Adam takođe prikazan sa pupkom.
Vudrou Vilson je uveo Ameriku u Prvi svetski rat uzdižući barjak hrišćanskih krstaša i potrudio se da napiše 14 tačaka koje je izneo na mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. jer, kako je rekao, Amerika ima beskrajnu privilegiju da ispuni svoju sudbinsku obavezu i spase svet. Čitajući predlog Manifesta Vudroa Vilsona francuski predsednik Žorž Klemenso je viknuo – pa, i svemogući Bog se ograničio na 10 zapovesti.
A već je opšte poznato koliko je Džordž Buš junior opsednut snagom hrišćanske vrline. On retko propušta priliku da objavi dobru vest jezikom Biblije. Sloboda, do koje nam je toliko stalo, nije dar Amerike svetu, već dar Boga čovečanstvu, ili kaže Buš – izvozićemo smrt i silu na sve četiri strane sveta da bismo branili našu veliku naciju.
Džordž Buš govori u ime američke praistorije sa govornice smeštene u šumi puritanizma, u vreme kada je Amerika još uvek nepismena. A ako je verovati njegovim biografima, danas u Beloj kući sedi čovek toliko čvrsto uveren da se istorijski tok događaja nalazi u rukama pravednog i odanog Boga, da sopstveno neznanje smatra vrlinom, nešto kao Dobrica Ćosić, a svoj nedostatak znatiželje znakom moralne snage.
Strašne vesti stižu u poslednje vreme iz Iraka, ali užasna je stigla iz Irana. Čuli ste verovatno da je u zemljotresu život izgubilo više od 20.000 Iranaca, potomaka Persijanaca. Epicentar zemljotresa bio je kod starog grada Bama koji se nalazio na drevnom putu svile, a srušena je i gradska tvrđava stara više od 2.000 godina.
Jednog dana persijski kralj Kir krenuo je sa svom svojom vojskom na pohod na Vavilon. Kir je vojsku predvodio na božanstvenom belom konju ratniku od koga su drhtali Grci u vreme persijskih ratova. Na putu ka Vavilonu Persijancima se isprečila brza reka, jedna od pritoka Tigra. Kirov konj se oteo i udavio pokušavajući da je pregazi. Kir se toliko naljutio na reku da joj je obećao da će je pretvoriti u potok. Podelio je svoju vojsku na dva dela, obeležio 180 malih kanala koji su išli od obe obale reke u raznim pravcima i naredio svojim ljudima da kopaju, što su oni i radili celo leto slomljenog morala. Kada je bezobrazna reka postala potok kralj Persije Kir nastavio je pohod na asirsku prestonicu Vavilon. To je onaj isti Vavilon koji su Amerikanci bombardovali u poslednjem iračkom ratu, pa onda priložili celu šaku dolara za obnovu opljačkane najstarije biblioteke na svetu.
Smatralo se dugo da evropska kultura sve duguje Grčkoj, međutim, istraživanja su pokazala da smo u mnogo čemu još uvek naslednici onoga što je pre 5.000 godina pre nas stvorio genij sumerskog naroda. Naselivši se u Hanan Jevreji su se polako udaljavali od mesopotamskog uticaja. Zatiranje drevne srodnosti sa mesopotamskom tradicijom najviše su doprineli sveštenički krugovi koji su po povratku iz vavilonskog ropstva redigovali tekst Starog zaveta i predali nam ga u obliku u kojem ga imamo danas. Savremeno shvatanje o istorijskoj tačnosti bilo je strano sveštenicima, priče koje su prenosili pokoljenjima služile su samo zato da dokažu da je Jehova još od Avramovih dana upravljao sudbinom izabranog naroda.
70-ih godina XIX veka ogromno uzbuđenje je izazvalo otkriće u vezi sa biblijskim Potopom. Skromni radnik britanskog muzeja u Londonu Džordž Smit prihvatio se dešifrovanja tablica sa klinastim pismom koja su bila poslata iz Ninive i složena u podrum muzeja. Otkrio je prvi spev o ljudskoj istoriji koji opisuje doživljaje legendarnog sumerskog junaka Gilgameša. Na nekim tablicama našao je odlomke o Potopu upadljivo slične biblijskoj verziji.
Ali kada ih je objavio podigla se bura protesta bogomoljaca viktorijanske Engleske, za koje je Biblija bila sveta knjiga Bogom nadahnuta. Nikako nisu mogli da se pomire s mišlju da je priča o Noju mit pozajmljen od Sumera. Smit je otputovao u Mesopotamiju i u ruševinama Ninive pronašao ostale fragmente koji su u potpunosti potvrdili njegovu tezu. Dokazane su sasvim istovetne pojedinosti kao puštanje golubice i gavrana, planine na kojoj se zaustavio kovčeg, vreme trajanja potopa kao i naravoučenije – kažnjavanje ljudi zbog greha. Sumerski Noje se zvao Utmapištin.
Pojavilo se i pitanje da li je priča o Potopu možda ukazuje na neku praistorijsku katastrofu koja se veoma duboko urezala u sećanje ljudskog pokoljenja. Ovo pitanje rešio je na neverovatan način engleski arheolog Leondard Vuli, pronalazač grada Ura. On je kroz džinovske naslage zemlje, koje su se hiljadama godina taložile preko zidina sumerske prestonice prokopao tunel i na dubini od 40 metara otkrio grobnice sumerskih careva sa početka 3. milenijuma pre naše ere. Daljim otkopavanjem radnici su naišli na rečni mulj bez tragova ljudskog života. Onda su kopali dalje i ispod sloja mulja debelog tri metra pojavili su se novi tragovi ljudskog naselja, cigle, đubrište, pepeo sa ognjišta i fragmenti keramike. Ove iskopine pripadale su sasvim drugoj kulturi.
Takav raspored slojeva može se protumačiti samo ovako – neka poplava užasnih razmera uništila je nepoznatu ljudsku naseobinu nepoznate starosti, a kada se voda povukla došli su drugi ljudi i ponovo naselili Mesopotamiju. To su bili Sumeri, najstarija poznata civilizacija našeg sveta.
A da bi se nagomilalo tri metra mulja, voda je na tom mestu morala stajati veoma dugo na visini od gotovo osam metara. Proračunato je da bi pri takvom nivou vode žrtva poplave morala biti cela Mesopotamija. To je bila kataklizma koja se u istoriji retko događa, ali lokalnog karaktera. Za ondašnje stanovništvo prostor koji je zadesila katastrofa predstavljao je celi svet, a poplava je značila sveobuhvatni potop kojim bogovi kažnjavaju grešno čovečanstvo. Priča o potopu kružila je vekovima, od Sumera do Vavilonaca, a iz Mesopotamije su je u Hanan preneli Jevreji i svoju verziju uneli u svete knjige Starog zaveta.
Ljuljuškamo se malo uz muziku da nam prođe vreme, ja ću još malo da vam drobim… Mi se vraćamo malo korenima, ali ne ni zarđalim kašikama i viljuškama, ni zlatnim kašikama i viljuškama nego nešto malo dalje, nazad nekih 3,000 godina, nazad više i to naravno uz pomoć Kosidovskog koji je izvor u stvari svega ovoga što govorim u današnjoj emisiji. Izgleda… čujem da ga ne vole baš mnogo u crkvi, nije čudno. A u svim gradovima na Eufratu i Tigru uzdizale su se neobično visoke građevine čudnog stepenastog oblika, to su takozvani zigurati. Najčuvenija kula se nalazila u veličanstvenoj metropoli u Vavilonu, arheolozi su otkopali njen temelj i donje delove zidina, a zna se i kako je izgledala jer je na tablicama s klinastim pismom bila ne samo opisana, nego i urezana. Imala je sedam spratova i bila je visoka 90 metara. Vavilonski carevi izgradili su piramidu radom robova i ratnih zarobljenika. Na taj robovski rad bili su primorani i Jevreji. Nisu zaboravili teško vavilonsko ropstvo, a ta gorka uspomena našla je svoj izraz u priči o vavilonskoj kuli.
Izgleda da je i raj plod sumerske mašte. U mitu o bogu Enkiju prikazan je kao vrt pun voćaka gde ljudi i životinje žive u najvećoj slozi bez patnji i bolesti. On leži u Persiji, biblijski raj tačno se može lokalizovati u Mesopotamiji, jer iz njega izviru četiri reke od kojih su dve Eufrat i Tigar.
Obe ideje sadrže ideju o padu čoveka. U Bibliji zmija nagovara Evu i Adama da okuse voće sa drveta od znanja dobra i zla, a u mesopotamskom mitu dvolični savetodavac je bog Ea. Obe verzije izražavaju misao da poznavanje dobra i zla izjednačava čoveka sa bogovima u mudrosti. A setimo se da u raju postoji i drvo od života koje daje besmrtnost.
Gadni Jehova je prognao Adama i Evu iz raja ne samo zbog neposlušnosti, nego iz straha da ne posegne za voćem sa drveta od života i postanu besmrtni kao on. Sumerski junak Gilgemeš išao je na rajsko ostrvo gde je živeo ljubimac bogova, sumerski Noje, Utmapištin, da od njega dobije travku života. Kad se vraćao preko reke jedan od bogova se pretvorio u zmiju i izronivši iz vode oteo mu čudotvornu biljku, jer nije hteo da čovek bude besmrtan i postane bogovima ravan.
A, evo nečeg, o individualnoj i kolektivnoj krivici. U sumerskoj priči o Potopu, boginja Ištar izlazi pred najvišeg boga koji je odgovoran za Potop i prebacuje mu nepravdu, pa čak i zločin. Po njenom mišljenju bog nije imao prava da uništava celo čovečanstvo, jer su kao žrtve pali i nevini i pobožni ljudi. Svoju optužbu ona završava ovom sentencijom: “Svaki grešnik lično odgovara za svoje grehe”. Ovaj mit smatra se prvom osudom principa kolektivne odgovornosti.
A pre neki dan je objavljena vest da je današnji sultan od Bruneja najavio da će snimiti film o Sirijusu Velikom, persijskom vladaru koji je živeo u VI veku pre nove ere. On je oslobodio svoje robove i promovisao toleranciju svih religija. Kopije njegovih dekreta nalaze se, a gde bi drugde, u Engleskoj i smatraju se prvim dokumentom u zabeleženoj istoriji koji promoviše ljudska prava.
Evo, sa 3.000 godina zakašnjenja i Srbi i Crnogorci su juče ratifikovali čak dve konvencije o ljudskim pravima, a film o tom istorijskom događaju snimiće Kusturica u bezvremenim pejzažima etno sela Koštunići.
Ovo nije bio Peščanik, ovo nisam bila ja, ja sam već na glasanju. Živa nisam šta će sutra da bude, ali zato smo se borili, za demokratiju, za tiraniju većine. Mi ćemo se čuti 10. januara, a do tada srećna vam Nova godina, srećan vam Božić i da se pozdravimo kao i obično uoči izbora, a to je pozdrav ruskih disidenata – građani i građanke, za našu izgubljenu stvar.
Emisija Peščanik, 27.12.2003.
Peščanik.net, 27.12.2003.