Zweimal Hitler bitte, rekao sam na blagajni izložbe o Hitleru u nemačkom Istorijskom muzeju. Zatražio sam dve karte, ali u bukvalnom prevodu (priznajem, bilo je namerno), u stvari sam rekao: „Dva Hitlera, molim vas“. Sredovečna gospođa za pultom nije ni trepnula. Den gab’s aber nur einmal, odgovorila mi je sa berlinskim akcentom: „Bio je samo jedan.“
I bila je u pravu, Gott sei dank (bogu hvala). Hitlerovo ime će još decenijama, verovatno vekovima, biti svetski simbol zla. U sekularnoj Evropi, on je češće otelotvorenje zla od đavola. Ovoga leta, na nekom bazenu u Kaliforniji, gledao sam jednog Amerikanca koji se pretvarao da je „zloća“, dok su ga deca prskala iz vodenih pištolja. „Hitler“, vikala su, „Hitler!“
Ali ne postoji nikakvo opravdanje da se problemi moderne Nemačke, i povremene teškoće koje Evropa ima sa njom, tumače kroz prizmu Hitlera. To nije samo zato što je od njegove smrti proteklo 65 godina, već i zato što je Nemačka postala liberalna, demokratska zemlja i otvoreno drušvo. Jedan od načina na koji je Nemačka ovo postigla je višestruko suočavanje sa svojom teškom prošlošću – poslednji put kroz istorijsko istraživanje koje je naručio Joška Fišer dok je bio na funkciji ministra spoljnih poslova, a koje je pokazalo koliko duboko su gospoda iz nemačkog ministarstva inostranih poslova bila umešana u nacistički režim. Zato je izložba o Hitleru dokaz koliko daleko je Nemačka dogurala od Hitlerovog doba.
Sama izložba nije nešto posebno. Iako sadrži dosta zanimljivih detalja, deluje prilično nesređeno. Kao da ima potrebu da vas podseti da je Hitler bio Nešto Loše. Ne usuđuje sa da vas do kraja uvuče u ono što bi trebalo da je njena tema – zašto je Hitler fascinirao i oduševljavao toliki broj Nemaca. Bilo bi dobro, na primer, da na izložbi postoji zamračena soba u kojoj bi posetilac bio izložen punoj snazi te fascinacije kroz kameru Leni Rifenštal. Cela atmosfera izložbe je nekako trezvena, kao i tihi posetioci koji se tiskaju na prilično malom prostoru.
Na jednom ekranu čuvena scena iz filma Veliki diktator Čarlija Čaplina – u kojoj Napaloni, diktator Bakterije, stiže vozom, a dočekuje ga Adenoid Hinkel, diktator Tomanije – smenjuje se sa dokumentarnim snimkom iz 1937. na kojem Musolini stiže vozom, dok ga na stanici čeka Hitler. (Prave vođe se vidno nadmeću u šepurenju i mahanju rukama.) Naravno da je scena iz Velikog diktatora vrlo smešna, ali samo smo se moja žena i ja smejali. Bez smeha molim, mi smo Nemci – ili bolje rečeno, Nemci koji posećuju izložbu o Hitleru.
Naravno, ako pretražite knjigu utisaka, na kraju ćete pronaći jednu glupu poruku, u kojoj neko dečijim rukopisom kaže da je Hitler „kul“. Ali najveći deo poruka, na mnogo različitih jezika, pokazuje razumevanje za ono što izložba pokušava da postigne.
Samo u jednom trenutku sam osetio vezu sa današnjim debatama u Nemačkoj, od koje su me podišli žmarci. Na jednom mestu izložen je nacistički poster koji prikazuje kako bi ljudi koji pripadaju „nižoj rasi“ mogli brojčano da nadmaše zdrave Arijevce, zbog visoke stope svog nataliteta. Tih dana sam čitao kontraverznu knjigu, Nemačka poništava samu sebe, koju je napisao Tilo Saracin, socijal-demokrata i bivši direktor Bundesbanke. Osim razumnih argumenata o nedovoljnoj integraciji emigranata i teretu koji nameće država blagostanja, Saracin iznosi (glup) stav da Nemačka postaje gluplja, jer je prihvatila toliki broj nekulturnih muslimana. Ne tvrdim da je Saracin neka vrsta prikrivenog naciste, ali očekivalo bi se da jedan nemački autor pokaže posebnu osetljivost kada su u pitanju stavovi o genetskim karakteristikama raznih etničkih grupa. Ako ovo pitanje ostavimo po strani, ono što je postalo poznato kao „Saracinova debata“, u osnovi se ne razlikuje mnogo od kontraverznih stavova o muslimanskoj emigraciji u Holandiji, Španiji, Italiji ili Britaniji. Nemačka debata nije ništa gora, ali avaj, ni bolja. Kada je u pitanju ovaj problem, kao i mnogi drugi, Nemačka je postala „normalna“ evropska zemlja.
A što se tiče vojnika u tenkovima, jedini Evropljani koji danas to rade ozbiljno su Britanci i Francuzi – mada i oni priznaju da to mogu samo udruženim snagama. Kao i najveći deo evropskih armija, nemačka vojska radi mnogo korisnih stvari, ali ratovanje nije jedna od njih. Bundeswehr je duhom bliži Armiji spasa nego Hitlerovom Wehrmacht-u.
Umesto toga, ono što Nemci danas rade sa velikom dovitljivošću, disciplinom i efikasnošću, jeste proizvodnja stvari koje ljudi u drugim zemljama žele da kupe. Možemo im zavideti, ali ko može da ih krivi? Apsorbujući neverovatno veliki račun za ujedinjenje Nemačke (oko 1.6 triliona evra), postizanjem konsenzusa o smanjenju jediničnog troška rada (u vreme kada se ovaj trošak nekontrolisano povećavao u zemljama kao što je Grčka), koristeći prednosti evra (stabilna svetska valuta, susedi u evrozoni koji ne mogu da konkurišu tako što će devalvirati svoje valute), koristeći nove tržišne mogućnosti u Kini i drugim zemljama – nemačka ekonomija napreduje dok se druge sapliću.
Istini za volju, uspeh Nemačke leži u jednom paradoksu: kada bi se svi drugi ponašali kao Nemci (izvozeći i više štedeći), kao što Nemci tvrde da bi želeli da njihovi partneri u evrozoni rade, sami Nemci ne bi mogli da nastave da se ponašaju kao Nemci. Njihov model izvoza zavisi od ekstravagantnih pripadnika drugih nacija koji kupuju njihove proizvode.
U Evropi, kao i u svetu, Nemačka sve više teži tome da sledi sopstvene nacionalne interese, pa i nezavisno od drugih država ukoliko je to potrebno (na primer, kada je u pitanju bilateralni energetski odnos sa Rusijom), i da defanzivno odgovara na pritiske iznutra: nezavisno od toga da li je u pitanju usporavanje bezviznog režima za zemlje Balkana, kako bi se umirilo javno mnjenje koje jasno ispoljava Saracinov stav, ili traženje promena Lisabonskog sporazuma kada je u pitanju evrozona, između ostalog ne bi li se odbranila od svog sopstvenog evroskeptičnog ustavnog suda. Britanci i Francuzi, koji su uvek sledili svoje nacionalne interese, poslednji imaju pravo da se na to žale.
I pored svega ovoga, nedostaje nam jedinstveni nemački angažman u Evropi, koji je bio upadljiva odlika spoljne politike federalne države, od Konrada Adenauera do Helmuta Kola. Jedan od razloga usporavanja evropskog projekta je činjenica da ga nemački motor više ne vuče napred. Danas je mnogo jasnije šta Nemačka želi od Evrope nego šta želi za Evropu. Nemački ministar inostranih poslova, Gvido Vestervele, pokušao je ovo da nam objasni u skorašnjem govoru u Berlinu, ali se odgovor nekim čudom zagubio u pihtijastom neo-genšerovskom blebetanju.
Činjenica je da je Nemačkoj još uvek potrebna Evropa, isto koliko i Evropi Nemačka: ne iz starih razloga, koji su imali veze sa Hitlerom i svetom iz 1945, već iz novih, koji se mnogo više tiču Hu Đintaoa i sveta kakav će on najverovatnije biti 2045.
Guardian, 03.11.2010.
Prevela Bojana Obradović
Peščanik.net, 08.11.2010.