- Peščanik - https://pescanik.net -

Оковани Прометеј

Epidaurus, foto: Igor Maglov

Навикавај се да, гледајући туђи рад, питаш себе колико год више можеш: „Какав је себи циљ поставио овај човјек? (Марко Аурелије)

Јер дику твоју, свемогуће ватре сјај,
Он украде, смртнику да; за такав гријех
Претрпјет казан од богова мора он,
Власт Зевсову поштиват да се научи
И љубави се прође према човјеку.
(„Оковани Прометеј“, Есхил)

„Окованог Прометеја“ гледао сам прије недјељу дана, у античком позоришту у Епидавросу. У главној улози могли смо видјету Катрин Хантер, Американку из Енглеске, грчког поријекла. Ово није први пут да Хантер глуми иначе мушкарцима намијењене улоге, истовремено показујући колико је пол опсолетан, када је ријеч о општечовјечанским патњама. (Није ли жена и сасвима адекватан Прометеј, који људима даје ватру, и самим тим им рађа нови живот, упркос вољи свемогућег Зевса и арогантних богова?) Позориште у Епидавросу једно је од највећих и најбоље очуваних античких позоришта. Човјека прође језа при помисли да се овдје толико вијекова ломи људска душа, и крвави, пружајући се на увид гледаоцима.

Како је био посљедњи дан љетњег фестивала, позориште је било пуно, 10.000 људи.

Приликом доласка у Епидаврос, зачудило нас је мноштво полицајки и полицајаца који су на чвориштима регулисали саобраћај. Убрзо смо увидјели да је то и те како потребно – ријека народа се кретала ка некадашњем Асклепијевом светилишту.

Ваздух је управо била почела да напушта дневна врелина, а памучасте пиније, које су заједно са звјезданим небом уоквиривале сцену лелујале су се. Када су свјетла погашена, прије него што је Кратос почео да описује крај свијета, на који је Прометеј доведен, изнад позорнице свијетлио је једино Велики медвјед.

Скотрљавши се са високог степеништа, Прометеј нам је послужен у прљавој врећи.

Прије Епидавроса пут нас је водио кроз читав Пелопонез, византијску Мореју (у чијем имену се крије словенски утицај на овај дио Грчке, и Грчку саму). Приликом избора дестинација служили смо се препорукама проф. Светлане Слапшак, изреченим у емисији „У Грчку“ Мјехура на Мрежи. Шта Медитеран јесте је вјероватно питање на које се намеће очигледан одговор. За мене је Медитеран увијек био грчким античким духом оплемењен дио свијета. А када је о Грчкој и антици ријеч, није било разлога да се у препоруке проф. Слапшак сумња.

Не волим ријеч љетовање: воња на љенчарење. За мене је љето одувијек било годишње доба препуно меланхолије, управо због своје бескорисности. Неписано је правило да се на годишњи одмор носе часописи пуни бесмислица, и такозване „лаке књиге“ за разбибригу.

Ове године сам добио једну књигу, за којом са трагао неколико година (она је једна, од неколико са листе, коју сам саставио прије неких 5-10 година, а која још није комплетирана): „Олако обећана брзина“ Драгише Павловића.

Временом је моја жеља да је набавим постала готово агресивна.

Моја жеђ је утажена овог љета, на Пелопонезу. Пријатељ је књигу купио у Загребу, гдје је и изворно објављена, и предао ми је приликом првог сусрета: „Ово ти је поклон за рођендан.“

И тако сам почео да читам, готово сладострасно.

„Намера ове књиге није да постане политичка истина. Дакле, реч је искључиво о мом виђењу политичких догађаја у Београду и Србији у јесен 1987. године и потоњим размишљањима. Таква истина је и све остало што у овој књизи пише.“

Године 1987, у јесен, имао сам 3 године. Догађаји које ће Павловић да опише у својој књизи објављеној 1988. одредиће већ тада, тргодишњем мени, судбину, на више нивоа.

Има једна омања Маркесова књига, зове се „Хроника најављене смрти“. Почиње ријечима: „На дан када ће бити убијен, Сантијаго Насар је устао у пола шест, да сачека брод, којим је требало да дође бискуп.“

Сантијаго устаје из кревета, његова мати се присјећа шта је сањао, те излази из куће у град. Претходно је оптужен за обешчашћење једне дјевојке, чија браћа су одлучили да га „распоре попут обичне свиње“. Притом, браћа нису своју намјеру скривала. И тако Сантијаго иде градом, несвјестан своје судбине – сви у граду га у чуду гледају, али му нико ништа не говори. („Та немогуће је да није чуо шта му се спрема!“) У једном тренутку, Маркес причу доводи до пароксизма: сви знају, па и браћа знају да сви знају, његова мати зна – онда мора да и Сантијаго зна, тако да она реченица са почетка не може бити истинита. Међутим, као што је и најављено, Сантијага заиста убијају.

Читајући Павловићев осврт на сопствени суноврат, који је предукус суноврата читавог народа, ја сам осјећао као да писац прибјегава истој форми као Маркес: чак са стидом навијао сам за то да Павловић и Стамболић побиједе, али не. Пораз и, самим тим, трагедија онда не би биле потпуне.

„И после свега остајем да верујем у оно што писци „Меморандума“ презиру и исмевају. У бризи сам шта ће о Србима и Србији да мисле не само остали народи и народости у Југославији, него шта ће о Србима и Југославији мислити сваки добронамеран и прогресиван човек у свету. У бризи сам за пустош која остаје у души човека, чак и када изађе из рата као победник… Никако да схватим логику и да прихватим поруку старог радикалског кола ‘Што горе то боље’.

Ни после свега не могу да схватим да ниједан од научника и писаца ‘Меморандума’ није осетио жељу да макар као питање упише, не шта срспки народ добија ратом, већ шта све може да изгуби… У прилог таквих размишљања можда би на овом месту ваљало подсетити се на речи Драгише Станојевића, који је поткрај деветнаестог века, у неко слично време недуга и доказивања српске снаге и величине написао: ‘Будимо једном искрени, признајмо да смо слабачки и малени, оканимо се уображене унутарње силе наше, тако ћемо боље мане своје знати, познаћемо се боље, па ћемо лакше и темељитије лечити и оно што нас боли.’ …

Бити националиста и националне спорове решавати на националистички начин, за мене значи не бити свестан смртне болести у којој болеснику остаје једино да одабере начин свог или туђег умирања. Ако је то, уопште, могућност избора.“

Док су људи око мене уживали у топлом јужном Медитерану, ја сам у хладу грозничаво листао „Олако обећану брзину“, и сваких неколико минута уништавао љетовање свом добродушном пријатељу Ф.: „Слушај ово“, „Како су политичари некад били образовани“, „Како је могућно да се десио рат“, „Зашто ово људи нису више читали“, „Како је ико могао гласати за Милошевића“, „Овај човјек је пророк“.

Испунила ме горчина.

Моја љетња меланхолија је била потпуна. Обилазећи предјеле у којима је настала прва европска организивана мисао, градове из којих је потекла савремена цивилизација, ја сам размишљао о пропасти цивилације и културе из које сам потекао, читајући дневник њене пропасти. У Старој Грчкој су организовани интелектуалци углавном били носиоци напретка, док су у новијој историји народа којем припадам већином били носиоци пропасти. У томе је, вјероватно, основна разлика између напредног и пропалог друштва.1

Представа је окончана и Епидаврос је испунио аплауз.

Прометеј ја осуђен на још гору казну: орао ће да му кљуца jетру, која ће непрестано да се обнавља, те ће тако његова патња бити бескрајна. Тада се присјећамо, у општој катарзи, да „промитеус“ значи „она који види унапријед“. Прометеј је додатно кажњен, јер није желио да открије ко ће да свргне Зевса са пријестола. Хтио је, према Есхилу, да задржи тај податак за себе, као залог за цјенкање са њим.

Људи су почели да напуштају Епидаврос, у тишини.

Пешчаник.нет, 20.08.2019.


________________

  1. Читајући Павловића, сјетио сам се исповједног текста актуелног српског архиакадемика, професора Костића, објављеног у једном од овогодшњих бројева НИН-а. Испод фотографије његовог озбиљног лица стајао је наслов: „Страх ме нашег међусобног обрачуна“. Академик Костић ламентовао је над српским подјелама, цитирао је чак и Хану Арент. Негдје у половини свог текста, професор др Костић помиње и Добрицу Ћосића, те „згуснуте емоције и поруке, одличне и потребне серије Корени… На жалост, не знам и не нудим решења, али верујем да нам елементарна грађанска одговорност налаже да тај сценарио (међусобних сукоба, нап.) спречимо, да тако нешто не дозволимо! Верујем такође да проблем наших подела и омраза може решавати само одговорна јавност у стабилном друштву“. Да ли се уопште ишта измијенило, у односу на 1987, када је ријеч о српским интелектуалцима и псеудоинтелектуалцима окупљеним у и око САНУ?