Radio emisija 02.11.2007, govore: Zoran Ostojić iz LDP-a, Vukašin Obradović, urednik Novina vranjskih, Aleksandar Stojković, advokat, Biljana Stojković sa Biološkog fakulteta, publicista Mirko Đorđević i novinar Petar Luković.
Svetlana Lukić: Dobar dan svima, posebno Beograđanima. Sa Beograđanima treba malo nežnije, jer ih ove jeseni i zime čeka saobraćajni kolaps neviđenih razmera. Zaobilaznica koju prave od 1990. godine još je u prvoj fazi izgradnje, a kada počne rekonstrukcija Gazele, jedini pravi filozofski problem Beograđana i njihovih nesrećnih gostiju biće kako preći od tačke A do tačke B. Gazela će se rekonstruisati 20, 30 ili 40 meseci, pitanje je, što je svakako veliki napredak naše države, kada imate u vidu činjenicu da su nam od četiri mosta u Beogradu dva napravili Hitlerovi i Staljinovi vojnici za vreme Drugog svetskog rata.
Za utehu, kako najavljuje B92, za par dana ćemo imati parafiran Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. Nedavno je Jovan Teokarević sa Fakulteta političkih nauka rekao nešto što mi se čini podjednako užasnim i tačnim – i ako ostanemo beznadežan slučaj i ne završimo saradnju sa Hagom, mislim da Evropska unija neće dozvoliti da budemo jedina zemlja u regionu bez Sporazuma, te će nam ga s gađenjem ponuditi. Za vreme ratova su nas s mnogo prava mrzeli, onda su bili ushićeni našom petooktobarskom revolucijom, posle 12. marta su nas sažaljevali, a sada nas se gade. Politika je na naslovnoj strani pre neki dan s ponosom objavila ogromnu fotografiju navijača koji nose transparent – plaši se, Evropo, evo nas, stižemo. Pazi da se ne uplaše.
U izveštaju Evropske komisije Srbija se kritikuje zbog nedovoljne saradnje sa Hagom. Komisiju zabrinjavaju ratoborne izjave povodom Kosova pojedinih političara, pre svega iz DSS-a. Oni su skloni čistom bezumlju i omiljeni sport im je besmisleno razaranje svega što im padne pod ruku. Evropska komisija je u svom izveštaju naročito kritikovala pravosuđe. Evo nekoliko podataka koji svedoče o tome da je Srbija raj za silovatelje i ubice. Nekoliko njih se išetalo iz zatvora u Vršcu, a nije trebalo. Kazne su im toliko blage da su mogli da sačekaju još malo i opet postanu poštovani građani ove lepe zemlje. Ministar pravde je pre nekoliko dana saopštio podatak da je u protekle dve i po godine za teška ubistva za koja je predviđena kazna zatvora od 10 do 40 godina čak u 62 odsto slučajeva izrečena kazna ispod zakonskog minimuma. Sudije su, dakle, u 62 odsto slučajeva smatrale da su postojale izuzetno olakšavajuće okolnosti. Bilo bi jednostavnije da su izdali proglas u kojem kažu da je živeti u Srbiji samo po sebi olakšavajuća okolnost za svako zlodelo.
Tužilac za ratne zločine, Vukčević, naveo je primer osobe koja je za ratne zločine osuđena na 8 godina, zbog okrutnog postupanja i prebijanja zatvorenika na Ovčari. Vrhovni sud je tu kaznu smanjio na 2 godine, što je kazna za krađu mobilnog telefona, rekao je Vukčević. I to je poruka da se ratni zločin isplati.
Institut za uporedno pravo je sproveo istraživanje i zaključak je da sudovi u Srbiji jako različito primenjuju zakone na najteža krivična dela, a to su ubistva, silovanja, teške krađe i slično. Frapantan je podatak da je sud u Čačku u čak 93 odsto slučajeva izrekao kaznu ispod zakonskog minimuma, a da su sudovi u Jagodini i Vršcu u 63 odsto slučajeva našli da ubice i silovatelji imaju izuzetno olakšavajuće okolnosti. I svi se žale na ovo stanje, i ministar i predsednica Vrhovnog suda i javni tužilac, samo ne znam kome. Možda bogu pravde? Vrhovni sud je ovih dana presudio da je u slučaju vladike Pahomija sud oštetio i jadnog vladiku i dečake koje je zlostavljao, ali da ostaje na snazi odluka da je božiji izaslanik slobodan čovek.
Slušala sam nekog Rumuna koji kaže da je za vreme Čaušeskog najteže bilo to što je u najgorim trenucima njegove vladavine ludilo bilo kao neki stameni blok u kojem nije bilo ni najmanje pukotine da se čovek u nju sakrije i da je Rumunima laknulo kada su počele lakrdije bračnog para Čauševsku. Možda smo razmaženiji nego Rumuni, ali lakrdije bračnog para Koštunica – Tadić nama ne donose nikakvo olakšanje. Cirkus sa izborima ne želim da pominjem, onda bih morala da psujem više nego Petar Luković, što je teško, ali ću pomenuti nekoliko stvari koje su u mnogim medijima prećutane. Dakle, pet zemalja, i to kojih – Sjedinjene američke države, Velika Britanija, Francuska, Italija i Nemačka, uputile su nam demarš zbog toga što se ovi klovnovi igraju državnika i opasno destabilizuju Bosnu i Hercegovinu. Ako ne možemo da sačuvamo Kosovo, onda ćemo da rušimo Bosnu. Koštunici je svega dosta i zatražio je da Miroslav Lajčak odmah podnese ostavku.
Tadić je odmah primio poruku svog šefa i otkazao učešće u radu Igmanske inicijative, koja okuplja nevladine organizacije iz Srbije, Bosne i Hrvatske. Otkazao je učešće zbog toga što će na tom sastanku biti i Željko Komšić, koji je nedavno uvredio Vojislava Koštunicu. Predsednik i premijer države koja krije Ratka Mladića, predsednik i premijer države koja je pomagala u ratnim zločinima u Bosni i Hercegovini morali bi da budu malo manje osetljivi na teške reči koje stižu iz Bosne.
Ovo je Peščanik, na samom početku emisije slušate Zorana Ostojića iz Liberalno demokratske partije.
Zoran Ostojić: Kada pogledamo Koštunicu i Tadića, pitanje je u čemu je uopšte njihov spor. Je li o Kosovu – ne, je li o destabilizaciji Bosne i Hercegovine i podrške Dodiku – ne. Ministri kažu – vlada funkcioniše. Nikakvog posebnog političkog spora među njima nema. Pa o čemu se radi – o ličnim stvarima, ličnim ambicijama. Njih dvojica vladaju Srbijom već skoro četiri godine. Koštunica je potrošio prvi mandat na čišćenje ljudi i atmosfere promena i velikih proevropskih očekivanja. Drugi mandat očigledno želi da potroši na konačno zaustavljanje evropskog puta Srbije i okretanje, on kaže – vojnoj neutralnosti, ali jasno je da je to potpuno drugi put. Srbija treba da bude jedno izolovano ostrvo, kao Enver Hodžina Albanija. A Tadić ima samo ambiciju da ostane predsednik Srbije. Ima tako raznih Napoleona, ljudi koji su večni predsednici. On zna da će u decembru dobiti više glasova nego u martu, a da će u martu sledeće godine dobiti više glasova nego u novembru sledeće godine i zato je on zapeo za taj decembar. Kada bi Tadić verifikovao svoj drugi mandat, Koštunica bi izgubio sredstvo ucene, i to ne prema Tadiću, nego prema Demokratskoj stranci. Do sada je Tadić svoju ambiciju da uz pomoć Vojislava Koštunice ostane predsednik plaćao Demokratskom strankom. Sada je prvi put on lično ugrožen, nije mu prijatno i otuda taj spor. A ovaj hoće da pokaže, kao što je to mnogo puta pokazao, ko je ovde šef.
Neko je negde 2001. napisao – mala je zemlja za dva gospodara misleći na Koštunicu i Đinđića. Ali njih dvojica su imali suštinski različite koncepcije razvoja ove države, društva i budućnosti. Jedan je ubijen, drugi je došao na vlast. Međutim, sada to važi i za ovu dvojicu, koji faktički isto misle. Izgleda da je Koštunici neprijatno da deli vlast i zato hoće da potpuno potisne Tadića. I ako na kraju ne bude izbora u decembru, Tadić će konačno dokazati da je nejaki Uroš. Prema tome, samo su lične ambicije u pitanju, ali zbog toga se država urušava. Pričajte s ljudima koji se bave biznisom, koji rade u državnoj administraciji i reći će vam – sve stoji. Pogledajte šta se dešava na berzi. Samo nekolicina ljudi ima koristi od ovakve blokade, neproglašenog vanrednog stanja, haosa. I sada vidimo da je Koštunica nastavljač ne samo Miloševićeve politike, nego su im i metodi slični – kada ne znam šta da radim, kada sam priteran uza zid, onda otvorim neki problem. Sada se namestilo to što se namestilo u Bosni, pre toga je bila Crna Gora i to je neprekidna proizvodnja haosa. Pogledajte vesti, kao da smo u 90-ima, opet su otvorena pitanja koja bi trebalo da su zatvorena. Raspad Jugoslavije traje već 17 godina i što je mnogo, mnogo je. Red je da se to završi. A završava se tamo odakle je i počelo – na Kosovu i sa Kosovom. Tek tada će Srbija moći da se konstituiše kao država, jer će znati gde su joj granice.
Ali nekome odgovara da živimo u ovom provizorijumu, koji je u suštini ostatak Jugoslavije. I samo zato da bi opstao na vlasti, on vraća Srbiju u 1946. i 1947, jer to su poslednje godine kada su se na ovim prostorima nosile slike stranih državnika. Tada Staljina, a danas Putina. I tada i sada Srbi su negirali državu u kojoj žive.
Lokalni izbori ne mogu da se raspišu bez donošenja novog zakona o lokalnoj samoupravi, jer je novi ustav isključio mogućnost da se predsednici opština biraju direktno, a u zakonu o lokalnoj samoupravi to još uvek piše. Znači, zakon je neustavan i u zemlji bez ustavnog suda, njegov poslednji predsednik, Vučetić, kao penzioner je postao tumač ustava. To je jedna puzajuća diktatura. Nije diktatura samo to kada se ujutru probudite, a neki ljudi u uniformama su zauzeli radio stanicu, raskrsnice i pojavljuju se na televiziji da nam kažu šta su odlučili da rade. Diktatura je i kada vlada ne poštuje zakone. A šta znači promena ustavnog zakona? Nije suština u tome da se političkom voljom menjaju zakoni, a da se onda kaže – mi smo legalisti, sve je u skladu sa zakonom. Legalista je verovatno bio i Čavez kada je Venecuelu stavio u jedinstvenu časovnu zonu, verovatno je i to usvojio neki parlament. Ali od takvog legalizma sreće za građane neće biti. To nikakve veze nema sa evropskim vrednostima, bez kojih ova zemlja objektivno neće moći da ide napred. Zato mi kažemo – neka budu i parlamentarni izbori. Okej, predsednički izbori su prilika da se promeni orijentacija zemlje, ali i parlamentarni izbori su važni. Oni nam u kampanji za januarske izbore, ni Tadić ni Koštunica, nisu rekli – mi ćemo da krenemo prema majčici Rusiji ili mi ćemo da obnavljamo nesvrstani pokret. Ni Tadić ni Koštunica ne liče na Tita, Nasera i Nehrua, koji više nisu na političkoj sceni, mada se ni Kastro nešto ne oseća dobro. Da bi se pokazalo antiameričko raspoloženje, skupština usvaja tu rezoluciju o Kubi, pri čemu se ne usvajaju naši amnadmani kojima se traži da se na Kubi puste politički zatvorenici i da se organizuju slobodni i fer demokratski izbori. Eto, to nisu htele da usvoje demokrate, a kada je Vučić vređao Natašu Mićić, pogledajte snimak, gospodin Mićunović je skakao od sreće, sve je tapšao ovako po klupama, toliko se radovao po njemu očigledno maestralnom nastupu Vučića.
Svetlana Lukić: Demokrate stalno govore da su mnoge stvari koje ta stranka i njihov predsednik čine iznudica, jer su pritisnuti ucenjivačkim kapacitetom Demokratske stranke Srbije, da oni pokušavaju da preuzmu vlast u zemlji i da će nam onda pokazati da se oni suštinski razlikuju od Koštunice. Onda kažu – mi zagovaramo evroatlantske integracije i ne pominjemo NATO, za razliku od Koštunice koji je protiv NATO-a, odnosno za neutralnost. Stalno pokušavaju da nam ukažu da te razlike postoje, ali ne mogu da dođu do izražaja zbog situacije u zemlji.
Zoran Ostojić: Oni imaju većinu u vladi. Pa je l’ se sprovodi ta njihova politika – ne, sprovodi se Koštuničina politika. Da li je to i njihova politika? Na rečima nije, ali suština i nije u tome šta ko kaže, nego šta čini, posebno ako je u vladi i na vlasti. Evo primera – poslat je taj prezentacioni dokument za prijem u Partnerstvo za mir s kojim se otezalo godinu dana. Komisija koja ga je pravila sastavljena je od četiri ministra. Šef je bio Samardžić, a ostalo troje su bili iz Demokratske stranke. Mi tim dokumentom kažemo da nećemo u NATO. Oni su to poslali i Jeremić je to tamo predstavio. Šta je bila jedina alternativa? Ono što smo im nudili u maju – nemojte da mu date mandat, nemoj Đelića, on ne može da sastavi vladu, idemo ponovo na izbore, ali ne na ponovljene izbore, nego na nove izbore. Aman, Borise, ili za nas pobedi ili se skloni. Dve kolone, mi protiv socijalista i radikala, Koštunica neka odluči sa kime će. Okej, on će da ode kod njih, ali dobili bismo ih sve. Sa manjinama bismo glatko imali 130-140 poslanika. Tadić je odlučio drugačije, zašto? Zato što mu je to tada izgledalo kao sigurniji put ka tome da ostane predsednik. Ono bi bilo sukob, rizik, mogućnost da se izgubi i okej, izabrao je ovo. Ali sada je došao u situaciju da ako raspiše izbore, ovaj može da ih bojkotuje i on onda nema legitimitet, a ako ih ne raspiše, onda je valjda svakome jasno ko ovde vlada i odlučuje, a ko je mali od kužine. Doveo je sebe u situaciju da kakav god potez da učini, to nije dobro za njega.
Ako želiš da budeš predsednik, ponekad moraš da imaš neku ideju. Ja bih voleo kada bi on odgovorio na pitanje – zašto ti želiš da budeš predsednik. Predsednik je popularan, vozi se u blindiranom automobilu, ima obezbeđenje – to ne može biti dovoljan razlog da neko bude predsednik. Ja bih strašno voleo kada bi on rekao – želim da budem predsednik zato što želim da uvedem zemlju u evroatlantske integracije. Super, ali kako, je li preko Moskve? To mi liči na duži put.
Nije Đinđić poginuo zato da bi na njegovo mesto došao neko ko će brže da nastavi tim putem. Koštunica je rekao – što je brzo, to je kuso. Znači, nekome u ovoj zemlji nije odgovarala takva brzina, jer kada na tom putu prođeš neke tačke, nema više povratka nazad. I neko se uspaničio da ćemo proći te tačke i zato je to relativno brzo okončano, posle dve godine njegove vlade i to na način na koji je okončano. Tako da je sve što se sada događa potvrda onoga što smo govorili još pre 3-4 godine, za vreme prve vlade Vojislava Koštunice – da je to antievropska politika. Periodi liberala i naprednih ljudi u istoriji Srbije su bili kratki i završavali su se kako su se završavali. I mi još uvek živimo u 6. oktobru. 6. oktobar je počeo kada je Ivanov došao iz Moskve da proglasi pobednika i sedam godina kasnije taj dan još uvek traje. Ne znam da li je već veče ili poslepodne, da li je Đinđić ubijen već oko 10 ujutru ili kasnije, ne znam ni koliko će taj produženi dan da traje, ali mi moramo da uđemo u 7. oktobar i da završimo taj 6. Ova vlada je položila zakletvu pred Mrkonjićem. Neko je želeo da nam pošalje poruku kontinuiteta sa tom politikom.
Da je Milošević priznao poraz 24. septembra, ništa se ne bi desilo, Koštunica bi ušao u njegovu kancelariju, Mirko Marjanović bi sedeo u svojoj, Pavković u svojoj, Rade Marković u svojoj, Momir Bulatović u svojoj. Možda bi se posle odmora Milošević vratio, pa seo u fotelju Momira Bulatovića, ali Milošević je izazvao 5. oktobar i onda se tu napravila rupa, kroz koju je Đinđić prošao neplanirano. Sa njihove tačke gledišta to je bio incident koji je rešen 12. marta, ali ne može se tako upravljati zemljom, iz malog kruga ljudi u čijim rukama su informacije, poluge moći i novac. Ovde žive milioni živih ljudi koji imaju svoje želje, interese, strahove, svoj mozak. Vreme je drugačije, oko nas su NATO zemlje i život će savladati te zaverenike opasnih namera.
Juče su neki ljudi pobegli iz zatvora. Kada se država urušava, ljudi će češće ili lakše proći kroz crveno svetlo. Eto, dotle to ide. Pobegli neki robijaši, nekakva uzbuna prvog stepena je proglašena u južnom Banatu. Ja sam dva puta juče na radiju slušao vesti i nisam čuo imena tih ljudi. Ne sećam se da sam ikada čuo da su neki zatvorenici u bilo kojoj zemlji pobegli, a da se ne saopšte njihova imena. Nisu objavljena ni imena ni slike. Ne bih voleo da se ti ljudi sutra pojave u nekakvim krivičnim delima, pa da se ispostavi – pa da, to su oni koji su pobegli. A kažu da su osuđeni za silovanja, ubistva, teška krivična dela.
U vreme kada su se sedam dana na onkologiji smrzavali najteži pacijenti, jer nije bilo grejanja, oni su usvajali rezoluciju o Kubi. To je dokaz koliko aktivnost vlade i skupštine nema nikakve veze sa realnim životom, nego sa nečim što oni misle da je politika. Nije u redu varati birače. Šta je uradio Tadić, 900.000 je glasalo za njegovu stranku i gde ih je odveo? U vladu sa Vojislavom Koštunicom koja kaže – nećemo u NATO, nećemo u Evropsku uniju.
Svetlana Lukić: Oni tvrde da ulazak u NATO nije uslov za ulazak u Evropsku uniju.
Zoran Ostojić: Nije pisani uslov, ali samo nekoliko zemalja nisu članice NATO-a, a u Evropskoj uniji su i postoje istorijski razlozi za svaku od tih zemalja. Za Austriju, zato što ona nije mogla biti član NATO-a, jer je bila ograničeno suverena zemlja. Rusi to nisu dali i ona je morala ostati neutralna. Mi možemo da se merimo sa Slovenijom, Poljskom, Češkom, Bugarskom i ostalim zemljama istočnog bloka. Koja od njih je ušla u Evropsku uniju, a da prethodno nije ušla u NATO? Strani kapital želi sigurnost, a kada je neka zemlja u NATO-u, to podrazumeva ispunjavanje nekih standarda. Kada ti ispuniš te standarde, zaista si na pola puta od Evropske unije. Nemoguće je to zaobići. U državi koja je ratovala, gubila ratove, u čije ime je počinjeno toliko zločina, nema reforme bez reforme državnog aparata. Nemoguće je da udbo-mafijaške strukture ostanu netaknute, a da se na drugoj strani odvija poletna, razvojna, otvorena ekonomija. To se neminovno sudara i pobediće jači, a jači su oni koji i dalje odlučuju o našim životima. S druge strane, ako ja dobro razumem Ponoša, on kaže – hajde, donesite odluke, pa da nastavimo sa suštinskom reformom vojske. Ali to niko ne želi. To se ne usvaja, jer usvajanje toga bi značilo da mi odosmo tim putem za koji je DSS na svojoj skupštini rekla da to nije naš put, da ćemo mi biti vojno neutralni.
Sada je na delu još jedan pokušaj da se Republika Srpska veže za Kosovo po sistemu – ako nam uzmete Kosovo, Republika Srpska će da se odvoji od Bosne. To će se – A – loše završiti po Republiku Srpsku, a B – i po Srbiju. Usledila je unisona reakcija velikih zapadnih sila koje su poslale demarš, što se retko čini. Opet vlada u Beogradu pokušava da destabilizuje region. Koštunica kaže – neću ja vama više ništa prodati, nego ću sve dati Rusima, pa ću tako da vas kaznim ako mi uzmete Kosovo. Dodik tu, po mom sudu, igra pogrešno. On je imao šansu da bude reformator. Njegova država se zove Bosna i Hercegovina. Kad god su Srbi preko Drine slušali Beograd, prošli su kako su prošli – loše. Ako bosanski Srbi misle da mogu celu Bosnu ili svoj deo Bosne pod uticajem Beograda da skrenu sa puta za Brisel i okrenu je ka Moskvi, to je – A – kratkovida politika, B – pogrešna politika, C – politika koja se neće ostvariti, a imaće svoju cenu. Republika Srpska je mogla da bude bolji deo Bosne, motor razvoja Bosne i ne sumnjam da to želi većina njenih građana. Svi smo živeli u državi u kojoj su komunisti 1966. dozvolili da se putuje. I od tada ljudi putuju i idu da rade na jednu stranu. Nisu odlazili ni u Rusiju, ni u Severnu Koreju, ni u Irak. Ako ste u prilici da čitate sarajevsku štampu, penzije u RS prilično rastu zadnjih dana, ali ona sila koja je postojala u obliku JNA više ne postoji. Dakle, mislim da krvi neće biti, ali da će biti bede, biče. Čak ni ruski privatni kapital neće da dođe u tako haotične predele, jer kapital ima logiku da napravi profit. Ruski privatni kapital ne ide u zemlje u kojima se nose Putinove slike.
Imam utisak da bi taj Samardžić, koji je glasnogovornik Koštunicinog miljea, voleo da Kosovo bude jednostrano proglašeno nezavisnim, znači bez nove rezolucije Saveta bezbednosti i da oni onda mogu da kažu – nama su Kosovo uzeli. Meni je jedan od Miloševićevih kreatora politike zločina, sada je valjda sa radikalima, rekao – nama je cilj da u čitankama piše da nam je Kosovo oduzeto. Rekoh – pa vas je sramota da piše da ste ga izgubili. Oni žele da sakriju sopstvenu odgovornost, da to bude otvorena priča u nekoliko sledećih decenija, da na tome uzimaju birače, da tom pričom sakrivaju tendere i opštu pljačku narodnih para. To je suština.
Svetlana Lukić: To licemerje. Sad slušam da će Vladeta Janković otići u Vatikan i da će verovatno Drašković ići u Italiju. Pa čekaj, bogamu, ako vam se to toliko ne sviđa, zašto idete u srce tame.
Zoran Ostojić: Misliš, zašto idu u zapadne zemlje, a ne idu u Severnu Koreju za ambasadore?
Svetlana Lukić: Ne moraju da idu nigde, neka sede ovde u Beogradu, neka brane svoje ideje.
Zoran Ostojić: A ti si izgleda počela da veruješ da oni veruju u ono što pričaju, pa odjednom vidiš neko licemerje?
Svetlana Lukić: Ponekad pomislim da možda ti ljudi imaju svoja uverenje. Tako su zapeli po cenu štete za svoju zemlju, ali možda se njima čini da je ta cena mala, jer će zemlja sačuvati svoj dignitet. Pa što da ne, moram da verujem da neko od njih u to veruje, da nije sve samo zbog ambasadorskog mesta.
Zoran Ostojić: Da neko od njih sada sedi na mom mestu, znaš li šta bi ti rekao? Verujem, verujem, ali ta naša ideja Srbije se brani i u Vatikanu, u Rimu i u Londonu. Nema boljih za tako odgovoran državni posao od nas. Da neće tamo da idu možda Vesna Pešić ili Nataša Mićić? Ne, najbolji kadrovi moraju da idu tamo gde je najtvrđe i mi se u stvari žrtvujemo. Zamislite kako je nama, toliko ih mrzimo, a moramo da idemo tamo da sa njima radimo. A demokrate bi ti rekle – vidiš kako je Demokratskoj stranci trebalo šest meseci da se dogovori o podeli javnih preduzeća. I to je borba. Zamisli da smo sve dali njima.
Iza svega sede ljudi koji još uvek upravjaju procesima, to su većinom starci na kraju biološkog života, kojima ne bi prijalo da se otvori njihova odgovornost za ono što su radili. Neki među njima, kao Dobrica, ne žele da se to otvori dok su oni živi, a neki verovatno razmišljaju i kako da obezbede da i kada odu sa ovoga sveta oni koji dolaze to ne čačkaju i ne pipaju. Prošlost je za mnoge zaista noćna mora, a još uvek su uticajni i zato mi kilavimo i živimo sedam godina u 6. oktobru. Zato imamo događanja naroda, gde od Miloševićevih slika dođosmo do Putinovih. Pa ko je lud da prođe kroz tu zemlju osim novinara CNN-a, jer to polako ide ka udarnim vestima. Znaš kletvu iz Bosne za vreme rata – da bog da ti kuća bila na CNN-u. To znači da gori.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Zoran Ostojić. Kao što znate, mnogi slušaoci nam se žale da ne mogu da nas čuju. Među njima su bili i Vranjanci, ali od sutra će OK radio iz Vranja reemitovati Peščanik, na čemu smo im zahvalni. OK radio, zajedno sa Novinama vranjskim, pokrenuo je slučaj Pahomija i živi pod užasnim pritiskom lokalnih moćnika. Evo, da vas podsetim kako je OK radiju pretio predsednik skupštine Vranja, Nenada Stošića, iz Demokratske stranke Srbije.
Nenad Stošić: Ovaj vaš direktor, hoće li ja da ga uhapsim? Ja ću da ga uhapsim lično, ja ću da ga uhapsim, doći ću, ja ću da ga uhapsim, pička li mu materina. I šta hoće ovaj govnar sada na konferenciji za štampu, hoće da dođem na konferenciju za štampu, tu da ga zapucam da se usere.
Svetlana Lukić: Nedavno sam bila u Vranju i izvinjavam se Vranjancima, ali to mesto izgleda kao kasaba, zastrašujuće ruinirana i prljava. Nije ni čudo, kada je počasni građanin ovog grada i dalje Slobodan Milošević, čiji socijalisti ovde vladaju neprekidno već 20 godina. Na jednu od najznačajnijih funkcija u Vranju izabran je čovek koji je osuđivan zbog zloupotrebe službenog položaja i protiv kojega je majka podnela prijavu zbog fizičkog zlostavljanja. Slušate Vukašina Obradovića, urednika Novina vranjskih i Aleksandra Sašu Stojkovića, advokata koji je zastupao trojicu dečaka koji su optužili vladiku Pahomija za seksualno zlostavljanje. Saša Stojković godinama brani i lokalne novinare, koje tuže lokalne vranjske age.
Vukašin Obradović: Čelnici u Vranju nikada nisu odlazili sa vlasti i do poslednjih izbora su praktično vladali sami. Sada su u koaliciji sa DSS-om, radikalima, uz podršku G17 plus. Mi ovde u Drugom svetskom ratu nismo imali ni četnike ni partizane. Mi smo jedini kraj u Srbiji koji ima jednog jedinog narodnog heroja, koji je poginuo 1942. Dakle, mi smo bili i partizani i četnici onoliko koliko je bilo potrebno i ne više od toga. Bili smo i komunisti onoliko koliko je potrebno. U protestima 1996-97. ovde je šetalo po nas dvadesetak zaluđenika. Svi su nas gledali kao nekakve ludake koji idu ulicama. Dragan Tomić je najmoćniji čovek sa juga Srbije i 1992. i 1998. i 2007. U gradu sa 60.000 stanovnika ima 12.000 nezaposlenih, što znači da je svaki peti stanovnik ove opštine bez posla. Šta ovde znači zaposlenost? To znači da 2.000 ljudi sada radi u tom Jumku, koji se raspao, za 8.000 mesečno – oni su kao zaposleni. Sa druge strane, Bat je došao ovde pa, je li, imamo stranu investiciju, ali tu radi 500 ljudi. U Simpu tek očekujemo kataklizmu, jer priča o uspešnom Simpu će pući. Skrivaju se podaci koliko je Simpo dužan, kome je sve dužan, šta je sve pod hipotekom.
A šta je ovde model po kojem funkcioniše jedna zadovoljna porodica. To je da se kupe ogrevna drva u maju, tad je jeftinije, onda se negde u septembru u abnormalnim količinama pravi zimnica koja treba da nam nadomesti normalnu ishranu. A super uspešni su oni koji naprave svinjokolj u novembru. E, ako to sve uradite – vi ste srećan čovek.
Aleksandar Stojković: Vranje je zadnji grad u regionu koji je prihvatio Miloševića. Dragomir Tomić je bio jedan od najbližih saradnika pokojnog Ivana Stambolića i ostao mu je blizak i na Osmoj sednici, sve dok nisu prevladale Miloševićeve snage. Dragomir Tomić je onda promenio dres i ostavio svog prijatelja i postao jedan od ključnih ljudi Slobodana Miloševića. Vranje od toga nije imalo ništa. Srbija je prestajala u Grdeličkoj klisuri, gospodin Tomić je živeo u vili na Dedinju, a ovde je imao svoju kamarilu koja ga je opsluživala. Pala su obećanja da će Vranje u 2000. godini da zapošljava radnu snagu. Šta se dogodilo? Dogodilo se da je Vranje doživelo krah. Još nam teže pada podanički odnos vlasti u Beogradu u odnosu na Dragomira Tomića. Još za vreme Miloševića mnogi opozicioni lideri su dolazili sa suprugama i u fabrikama Simpovim, fabrikama tepiha i nameštaja podizali garniture i tepihe za svoje vile i stanove po Beogradu. Narodu su pričali kako su socijalisti zlo, a bili su gosti Dragomira Tomića.
Boris Tadić: Ne zanimaju me takozvani politički komentari, zanima me privreda. Hoću da istaknem zahvalnost Draganu Tomiću zbog vizije koju je iskazao pre mnogo godina, zbog toga što je investirao u ove južne krajeve formirajući sistem fabrika i u opštini Bujanovac, evo i ovde na Vlasini i zbog toga što je pokazao da njegova ekonomska vizija jeste održiva. To je dokaz kako ljudi iz različitih političkih opcija umeju da saberu svoja iskustva, svoja znanja i svoje vizije za dobrobit naše zemlje. Hvala još jednom na ovoj sjajnoj viziji.
Aleksandar Stojković: I jedan Boris Tadić je kao predsednik sebi dozvolio, zarad prodaje vlasinske Rose, da snishodljivo kaže da će on da pita za dozvolu Dragomira Tomića kada bude dolazio na jug Srbije. Odnosio se prema njemu kao prema nekom turskom agi. Koštunica je još grđi. Tomić je zaštićen kao beli medved, ali to je verovatno zbog toga što se srpska vlada ne nalazi u Nemanjinoj, nego se srpska vlada nalazi u Šeksipirovoj ulici. U Šekspirovoj 6 se nalazi taj trust tajkuna koji vladaju Srbijom, a čiji su eksponenti Koštunica i onaj uparađeni Tadić. Priklonio se Koštunici i jedva čeka da mu Koštunica spusti ruku na rame i kaže – Tadiću, bićeš predsednik Srbije. I zarad toga mu celu stranku stavlja na tacnu.
Vukašin Obradović: Mi smo 5. oktobra znali da se nešto desilo u Srbiji kada je Tomićeva slika sklonjena iz jedne prodavnice. Danas je ovde pljačka dostigla te razmere da mi je jedan socijalista rekao – pa što nam ranije niste objasnili da je ova demokratija toliko dobra, nismo morali da čekamo 2000, mogli smo ranije da vas pustimo na vlast. A Vranje, niste prošli Vranje da vidite kako Vranje izgleda. Mi nemamo bioskop, mislim da smo mi jedini grad u Evropi ove veličine, 60-70.000 ljudi, koji nema bioskop već godinama. Morao sam svoju decu da vodim u Beograd da vide šta je bioskop. I sada u Vranju nećete naći ni tih 20 ljudi da se bune protiv nečega, ja sam siguran.
Aleksandar Stojković: Centralna tekovina 5. oktobra u Vranju je to da opozicije bukvalno nema. Nakon lokalnih izbora oktobra 2004. u Vranju prvi put vlast preuzimaju partije DOS-a. Skupština je konstituisana u petak, 15. oktobra. U petak uveče Koštunica lično hitno je pozvao kompletno rukovodstvo opštinskog odbora DSS-a, a moram da napomenem da taj odbor nije postojao pre 5. oktobra u Vranju i da je Demokratska stranka Srbije u Vranju imala jednog, i slovima jednog aktivistu u liku tehničkog sekretara stranke. Dakle, Demokratska stranka Srbije je pozvala hitno svoje članstvo, oni su te noći otišli u Beograd. U Beogradu su im izvukli uši, vratili su se u subotu i poništili sve što se u petak dogodilo. Napravili su kompromis sa SPS-om i radikalima i ponovo smo imali Dragomira Tomića. Dakle, od 1945. demokratska vlast u Vranju se dogodila 15. oktobra 2004. i trajala je manje od 24 sata.
Vukašin Obradović: Ta deca koja su podnela krivičnu prijavu protiv vladike vranjskog su ostala potpuno u drugom planu, a priča se okrenula na Vranjske i mene, pa smo mi proglašavani za saradnike albanskog lobija, makedonske obaveštajne službe, zato što smo mi stvarno pokušavali da skrenemo pažnju i srpske i ovdašnje javnosti na ono o čemu se zapravo radi, a to je da su neka deca optužila vladiku da ih je seksualno zlostavljao. Ovde ne mogu da budem lokal patriota u tom smislu da kažem da smo imali veliku podršku u Vranju. Ne, nismo imali veliku podršku. Naprotiv, najmanje podrške smo imali u Vranju. I šta se desilo sa tom decom nakon tih silnih godina suđenja, mrcvarenja po sudovima, gde su oni, šta sada rade? Ja znam gde su i šta rade i kako se osećaju, ali da li je recimo premijer Koštunica razmišljao o tome kada je primao vladiku u vladi ili kada se ovde dolazeći ljubio sa njime. Meni to zaista nije jasno i to je moj najmučniji utisak iz te cele priče. Da li išta može da nadoknadi toj deci sve ono što su pretrpeli pre podizanja krivične prijave, a naročito pravu torturu tri godine povlačeći se po sudovima, suočavajući se sa nekim saopštenjima Srpske pravoslavne crkve u kojima su proglašavani za antihriste, za neprijatelje. Trebalo je da oni sutradan postanu sveštenici Srpske pravoslavne crkve. Ljudi me često pitaju – pa da li si ti zaista očekivao da neko u Koštuničinoj Srbiji osudi vladiku Srpske pravoslavne crkve.
Aleksandar Stojković: Decembra meseca 2002. u moju kancelariju su došla četiri dečaka, koji su mi ispričali zaista frapantnu priču, ali koja nije bila neočekivana imajući u vidu da se već ranije u gradu pričalo o određenim stvarima koje su se dešavale. Dakle, negde u jesen 2002. dečaci su se sa roditeljima obratili policiji i krenula je policijska istraga i prikupljeni su svi podaci o tim aktivnostima. Međutim, neko je očigledno sprečavao da se to publikuje i procesuira i ćutalo se sve dok dečaci nisu izgubili strpljenje i došli u moju kancelariju. Imajući u vidu težinu i suptilnost slučaja, zamolio sam ih da svojeručno napišu svoje izjave. I taj slučaj se nekako odvijao i tekao, bez obzira što on nije bio uhapšen i pritvoren, što je apsolutno bilo u skladu sa praksom u svim takvim slučajevima. Dakle, jedno duže vreme suđenje se prolongira zbog svih mogućih procesnih i zdravstvenih razloga. Od početka se išlo na zastarevanje slučaja. Imam dokaze, sa kojima će srpska javnost tek biti upoznata, o uplivu visokih funkcionera iz pravosuđa na proces. Oni su ovde postrojavali sudije i govorili – neću ja da crvenim ispred Koštunice zbog ovog predmeta. O političkim uticajima i da ne govorimo, kao što je bio uticaj ministra Stojkovića. Kada su videli da ne mogu da izvrše upliv na jednog sudiju odavde, ministar pravde Stojković je predodelio predmet niškom pravosuđu koje je završilo posao. I naravno, presude me nisu začudile, jer to nisu bile presude, već poraz pravde. I rekao sam i tada Katarini Aranđelović da će se neko jednom stideti toga. Ona je saopštila presudu gledajući u zemlju. Verujte, postoje u predmetu takvi dokazi protiv Pahomija da ga ni rođeni brat, ni rođena majka, ako pravično sude, ne mogu osloboditi.
Spremio sam predmet za Strazbur. Dakle, deca su osam puta saslušavana i tri puta suočavana i doslovno mu u lice kazivala šta je radio. Nikada nijedan crkveni velikodostojnik nije pozvao da pita šta je sa tom decom, nikada. Nikada nisam bio protiv crkve, ali sam rekao – između boga i mene nikako ne smeju da budu takvi posrednici, niti želim takve posrednike. Ovo što javnost zna je samo vrh ledenog brega, ali ne želim u ovom trenutku da iznosim stravične činjenice. Naravno da se plašim za svoju sigurnost, jer slučaj Pahomije je potpuno marginalan u odnosu na ostale stvari koje se dešavaju.
Svetlana Lukić: Kada su novinari Danasa zamolili vladiku Pahomija da prokomentariše odluku Vrhovnog suda Srbije, episkop vranjski ljubazno je rekao – ni ja ni moji pravnici do danas nismo ništa zvanično dobili, pa ne želim da dajem nikakve izjave. Uostalom, rekao je vladika, sutra je praznik i pozdravljam sve čitaoce Danasa.
Parlamentarni saziv Saveta Evrope je početkom oktobra doneo rezoluciju u kojoj se govori o štetnosti kreacionističkog učenja u evropskim školama i izgleda da su naši glasali protiv te rezolucije. Ne bismo ni čuli šta se desilo da nije bilo Biljane Stojković sa katedre za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu, koja je istraživala po sajtovima i evo šta je uspela da sazna.
Biljana Stojković: Mi ne znamo kako su vlasti reagovale, jer nikakvo saopštenje nismo dobili. I do danas nisam sigurna jesu li potpisali ili nisu, ali izgleda da nisu. 17. septembra bio je sastanak parlamentarnog saziva, na kojem je podnet nacrt rezolucije. Tada je to prihvaćeno, a naš predstavnik je bio Ivica Dačić. Posle dvadesetak dana, 4. oktobra, parlamentarni saziv Saveta Evrope je usvojio rezoluciju. Tada u naše ime odlazi Miloš Aligrudić, koji izgleda ne potpisuje tu rezoluciju. Tekst rezolucije identičan je nacrtu. Rezolucija je doneta sa idejom da skrene pažnju evropske javnosti na jednu opasnost koja dolazi iz Amerike, a to je kreacionistički uticaj u obrazovanju. To je jedna opšta ideja da sve što vidite oko sebe, živo, neživo jeste stvorio neki kreator, a kreator je bog. Najnovija varijacija na temu jeste inteligentni dizajn, gde je dizajner bog, neko nadbiće, koje mi ne možemo da dokučimo. Mi smo mali i sa svojim mizernim mentalnim sposobnostima ne možemo da dokučimo ko je ili šta je on, niti kakve su njegove namere, zbog čega je nešto uradio. Jedino nam preostaje da u to slepo verujemo, dakle, to je apsolutna dogma. Kreacionistički pokret je jak u crkvama, ali sada teorija inteligentnog dizajna pokušava da sebe digne na pijedastal nauke. Kreacionizam ne može da bude opasan po samu nauku, jer koliko će naše dece završiti kao naučnici u nekom institutu, to je delić procenta. Taj delić procenta će nastati u svakom društvu, pa makar ono bilo i ekstremno teokratsko. Tako da nije problem u samoj nauci, već je kreacionizam opštedruštveni problem.
Sve je počelo u Americi pre više decenija i tu postoje neke države u kojima je praktično zabranjeno pričati o teoriji evolucije. U Rusiji je nedavno jedna porodica tužila prosvetnu vlast zato što se njihovo dete indoktrinira naučnom teorijom evolucije. Kreacionizam uvek ide sa ekstremno desničarskim pokretima. Ne postoji ni jedna fundamentalno sekularna država sa visoko razvijenom demokratijom gde kreacionizam ima uticaj. To nekako uvek ide jedno sa drugim i zbog toga to jeste društvena opasnost. Inteligentni dizajn se može okarakterisati i kao intelektualna lenjost. Ako nešto ne razumem i ne mogu da objasnim, zašto bih se mučila kada je objašnjenje tako jednostavno. Nije to vezano samo za to kako će izgledati pogled na svet jednog deteta. Problem je što mu vi od početka života postavljate jedan autoritet koji je nedokučiv. To se prosto preslikava i na svakodnevni život. Ako postoji autoritet koji ne smete da kritikujete, u koji ne smete da sumnjate, to onda postaje model odnosa prema autoritetu roditelja, učitelja, nastavnika, profesora i političara koji vodi državu. Na taj način stvarate jednu podaničku masu, koju onda možete da vodite gde god hoćete, jer ste vi autoritet u koji niko ne sumnja.
Uz kreacionizam ide i misticizmom, u smislu da postoje neki viši interesi. Kod nas se to zove nacionalni interes. To je nešto što je potpuno mistično, neopipljivo, što lebdi svuda oko nas. Nacionalni interes je i zaštita pravoslavlja. Niko ne kaže da je nacionalni interes zaštita naše izuzetno raznovrsne kulture. Nacionalni interes je očuvanje Kosova, reći NE svima i svakome zato što mi obitavamo u nekoj višoj sferi, imamo neki viši cilj, jer smo mi nebeski narod, je li tako. To je, dakle, način da se formira poslušna masa. Slobodno misleći ljudi nemaju nekritičan stav prema autoritetima. Među slobodno mislećim ljudima autoriteti se zaslužuju. Biti autoritet među takvim ljudima je jako teško. Pitanje je u stvari šta je ideja ove države, na koju stranu hoće da krene. Ne razumem zašto ova rezolucija nije potpisana. Šta je tu sporno, da li to što piše da je neophodno sprečiti veru da negira nauku, koja ima nezamenljivu ulogu u formiranju intelektualne oštrine. U članu 13. piše: Napadi na teoriju evolucije i njene zagovornike nastaju kroz formu religijskog ekstremizma koji je najčešće povezan sa ekstremno desničarskim političkim pokretima. Samim tim, kreacionistički pokreti poseduju realnu političku snagu. Dosadašnje iskustvo govori nam da propagiranje kreacionizma vodi ka zameni demokratije teokratijom. Šta je tu sporno? Mislim da prosto treba da nam se kaže zbog čega je Miloš Aligrudić u naše ime okarakterisao našu državu kao državu kreacionističkog smera.
U julu 2006. mi smo potpisali jedan drugi dokument, koji govori o tome šta je nauka, šta je teorija evolucije, na kojim se činjenicama zasniva, do kojih podataka smo došli o nastanku svemira, planeta, života na zemlji.
Svetlana Lukić: A ko je doneo taj dokument?
Biljana Stojković: Globalna mreža svetskih akademija nauka. Naša SANU je to definitivno potpisala. Tu se navodi spisak država koje su to potpisale, ima ih 68, od čega su 27 članice Saveta Evrope.
Svetlana Lukić: Malo je teško očekivati pozitivan stav od ministra prosvete, koji je na početku ove školske godine favorizovao veronauku u odnosu na građansko vaspitanje. On je otvoreno rekao da je srećan zbog toga što sve veći broj dece upisuje veronauku. Naravno, pitanje je koliko je to tačno.
Biljana Stojković: Čula sam da i deca koja slušaju građansko vaspitanje dobijaju svedočanstva u kojima piše – veronauka. To je navodno greška, ali ti podaci se bez ispravki obrađuju u ministarstvu i onda dobijate podatak da ogroman broj dece sluša veronauku. Da li to vodi tome da će nam u jednom trenutku saopštiti da preko 90 odsto dece sluša veronauku, pa je vreme da ukinemo građansko vaspitanje, koje se, by the way, u Evropi zove – Moral. U EU građansko vaspitanje se zove moral.
Međunarodni fondovi su nam dali ogroman novac da napravimo strategiju obrazovanja. Sećate se kako su naša deca bila loše ocenjena na tim testovima. Njihova poenta nije bila da se proveri koliko deca znaju, već koliko je upotrebljivo njihovo znanje. Na tim testovima deca treba da donesu zaključke o stvarima za koje čuju prvi put u životu. Tako se testira koliko su oni naučeni da razmišljaju i povezuju podatke, a to je suština naučnog pogleda na svet. Postojala je ideja da se u tom smislu uspostave novi standardi učenja i kod nas. Kod nas je tim projektom rukovodila Ljiljana Čolić. Na jednom od prvih sastanaka ona je izjavila – nama novi standardi nisu potrebni, mi imamo naše standarde zasnovane na svetosavlju.
Još jedan podatak me je potpuno šokirao i prvo sam mislila da je neistinit. Neko mi je rekao da postoji ideja u ministarstvu prosvete da se svi nastavnici svih predmeta edukuju verski, bez obzira da li predaju prirodne ili društvene nauke. Ideja je da svi nastavnici prođu versku nastavu i tako valjda saznaju kako da predaju svoj predmet, a da ne dođu u koliziju sa idejom boga. Od februara ove godine ovaj projekat se predstavlja nastavničkim aktivima na lokalnom nivou i to se sprovodi kao međuškolska saradnja. Koleginica koja mi je ovo ispričala je prisustvovala sastanku aktiva prirodnih nauka, gde je to potureno kao probni balon. Posle prvog šoka, zavladao je grohotan smeh i onda su se ljudi pozvali na ustav, u kojem piše da smo mi sekularna država i to se tako završilo. Pitanje je na koji način će se to sada provući, a da ne bude tako eksplicitno i jasno svima.
Svetlana Lukić: Što se tiče same rezolucije, da li ste informacije o tome našli na sajtu ministarstva prosvete?
Biljana Stojković: Ne, to je sajt Saveta Evrope, koji je prilično razuđen i komplikovan sajt, na kojem je jako teško doći do tih podataka. To je velika organizacija sa puno podtela i saziva. Imate poseban link za samu rezoluciju i onda morate da potražite link za glasanje i tu možete da vidite da je Miloš Aligrudić glasao za najveći broj amandmana koji su usvojeni, a da na kraju nije glasao za samu rezoluciju. To je ono što sam ja uspela da vidim na internetu.
Svetlana Lukić: Da vi niste pogledali internet, mi ne bismo znali da se to dogodilo. Da li mislite da oni to kriju od javnosti?
Biljana Stojković: Ne znam. Oni to nisu potpisali verovatno zbog svoje lične filozofije, svog političkog pogleda na svet. Prvi koji su to pronašli su ljudi sa Filozofskog fakulteta koji se bave obrazovanjem. Oni su pronašli i nacrt rezolucije i kasnije usvojenu rezoluciju. Postojalo je opšte uverenje da to jeste potpisano, ali eto, ispostavilo se da nije. I nikada to ne bismo saznali da neko nije pogledao sajt i poslao link kolegama da proširi tu informaciju.
Svetlana Lukić: Ministarstvo prosvete ništa nije objavilo?
Biljana Stojković: Ne.
Svetlana Lukić: Za njih to ne postoji.
Biljana Stojković: Koliko je meni poznato, za njih to ne postoji. Pitanje je da li su oni uopšte obavešteni o tome, možda nisu, možda ni oni ne znaju.
Svetlana Lukić: U ponedeljak smo imali promociju u Šidu. Prvobitno je bilo dogovoreno da se promocija održi u sali Doma mladih u ovom gradu, ali uoči same promocije uprava Doma mladih je tražila zvaničan dopis od B92 u kojem se garantuje da promocija nije stranački obojena. Razvila se diskusija u organima uprave Šida i doneta je odluka da mi ne možemo da nastupimo u Domu mladih. E, onda smo kroz neko blato, uz pomoć baterijske lampe stigli do kafića na šidskim bazenima i tamo održali promociju na kojoj su govorili Petar Luković i Mirko Đorđević. Slušaćete na početku Mirka Đorđevića, kojeg smo sutradan posetile i u njegovim Šimanovcima i nastavile razgovor o crkvi, državi, narodu, vaseljeni i sličnim stvarima.
Mirko Đorđević: Patrijarh je u dubokoj starosti, ima 93 godine i smešten je u Mladenovcu. Po ustavu Srpske pravoslavne crkve on ne može podnositi ostavku, iako su mu je podnosili na potpis uoči Dejtona. On nije hteo da je potpiše, pa su mu iznudili onaj blanko potpis na odlukama iz Dejtona, ali to je već istorija, grozna, prljava, ružna. U crkvi je ljuta borba za vlast i u novije vreme sve se više nameće najstariji član Sinoda, crnogorski mitropolit Amfilohije Radović, koji mimo propisa obavlja dužnost naslednika. On je rukopoložio sveštenike beogradsko-karlovačke mitropolije, što je isključivo pravo patrijarha, jer patrijarh Pavle nosi i titulu mitropolita beogradsko-karlovačkog. Tu se treba plašiti tih orlova, kojih je više nego golubova i koji više ne kriju svoju orlovsku prirodu, vezuju se za rusku crkvu i igraju vrlo opasnu političku ulogu. E sad, zašto ih se treba plašiti? Reći će neko – pa patrijarh se bira zna se kako. Nije baš sigurno kako. Ovaj sadašnji patrijarh Pavle izabran je prvi put na slobodan način. Sve do tada patrijarha je birala država, tačnije jedna lirska ustanova, Udba. U tome je sad igra, da se patrijarh Pavle nekako potisne i da na čelo crkve dođe jedna tvrda struja koja će slediti Koštuničinu politiku, koja će se vezati za Rusku pravoslavnu crkvu. Nedavno je mitropolit crnogorski Amfilohije izabran, pazite bizarnosti, za predavača na školi za unutrašnju državnu bezbednost pri kontraobaveštajnoj službi Rusije. Da, da, da, i već je održao pristupnu besedu na akademiji za bezbednost Rusije. Nažalost, trenutno između vrha crkve i vrha vlade postoji jedno saglasje koje oni zovu jednom čudnom reči, za koju biste vi rekli da je muzički termin, ali nije, on je i došao iz crkve, a to je – simfonija, totalno saglasje, kao sijamski blizanci. U tome je tajna.
Ja ću vam navesti neke primere čudne, neobične. Ovih dana su mediji javili da je po treći put u Kragujevcu policija na smetlištu gradskom našla bistu Đure Jakšića, velikog pesnika srpskog, i vratila tu bistu koja je tamo u đubrištu bila, u manastir na Liparu. Ali arhimandrit manastira na Liparu, legendarnom Liparu gde je Đura napisao čuvenu pesmu, neće ni da čuje. A ta je bista podignuta tu u čast velikog pesnika, jer je on davno, potkraj XIX veka službovao tu, zlopatio se, a objašnjenje koje je ponudio arhimandrit Sava glasi – bio je to čovek koji nije išao u crkvu, što uopšte nije tačno. Među pesmama Đure Jakšića postoji pedesetak pesama koje su nadahnute najiskrenijom religijskom notom. On je bio pijandura, rekao je arhimandrit, i bacio njegovu bistu. Zbunili se gradski oci u Kragujevcu, jer tu se održava jedna kulturna manifestacija, svečanosti liparske, a sada je sve to propalo i niko ne sme da zucne. Bistu je policija donela i pita se šef policije šta da radi s njom. Sledeći argument tog nesretnog arhimandrita je najbedniji – on je razgovarao sa pticama. Valjda je nešto načuo o tome kako se Đura Jakšić u svojoj čuvenoj pesmi Na Liparu obraća pticama.
A šta je to Đura Jakšić zgrešio crkvi? On je negde potkraj veka napisao jednu pesmu, koja krasi sve antologije novije srpske lirike, koja se zove Kaluđeri: Gledo sam vam metanije, Kad varate Boga živa. Gledo sam vas de se pije, De se jede i uživa. Slušo sam vas kad kunete Svoje stado, svoje verne I kad Tajni prizovete Licemerni licemerne. Gledo sam vas, ne da nisam, Kad razbludom usplamtite. Gledo sam vas, ne da nisam. Licemerni, upamtite.
To sa Če Gevarom, vi ste videli osobu u narodnoj skupštini, Antića, koji je sebe promovisao u prisustvu kubanskog ambasadora. Mi znamo o kojoj se osobi radi, ali tu se radi i o tome da se reinkarnira lik Če Gevare. Da nevolja bude veća, mi smo ovde imali dugu istoriju građenja tog mita i nisu ga gradili samo levičari, nego su u krojenju tog mita učestvovali i Bećković Matija i bratija napisavši jednu dramu, zove se Če, izdavačka kuća Rad u ediciji Reč i misao. Ovo što se sada radi sa Gevarom je jedna palanačka kopija tog mita koja nije funkcionalna u onom kulturnom smislu u kojem su mitovi i verovanja ljudska funkcionalni. Ovo je jedna politička manipulacija, opscenarstvo, da se od Če Gevare načini mitski junak bez mane i straha. Istorijska istina koja o njemu postoji odavno jasno upućuje na mnogo šta drugo. Preda mnom stoje knjige njegovih saboraca, iz kojih o Če Gevari izbijaju na videlo činjenice da je to bio surovi revolucionar koji se držao principa – cilj opravdava svako sredstvo uključujući nasilje, ubijanje, pa i lični čin ubijanja ljudi. Tako mi o Če Gevari doznajemo ovde iz verodostojnih izvora da je on kriv za smrt 164 osobe, čija streljanja su obavljana na gradskom stadionu, javno, u prisustvu mase i bez procedure ikakve.
Šta sam Gevara kaže pred generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija 1964, kao predstavnik kubanske vlade, citat: Mi smo streljali, to je tačno, mi streljamo i sada i nastavićemo da streljamo onoliko koliko to bude potrebno, završen citat. Svi dokumenti upućuju na to da je on, kažu biografi, u tome prevazilazio čak i Raula Kastra, koji se po toj krvožednosti posebno odlikovao, uz svedočenja da sam Fidel Kastro nije lično izdavao takva naređenja i da je namerno njima dvojici prepuštao da u revoluciji u ime viših ciljeva odrade te prljave poslove. Ovde je zanimljivo da Gevaru sada na svojoj zastavi ističu nacionalisti najagresivnijeg tipa, što taj Gevara uopšte nije bio. On je bio zaslepljeni, fanatični internacionalista. Dakle, sve mu možemo pripisati, ali mu neki uskoetnički nacionalizam fašističkog tipa nikako ne možemo pripisati. Pogledajte šta se u Beogradu događa. Nigde tako u Evropi danas ne cveta i nije cvetala škola istorijskog revizionizma, da se oni koji nisu bili heroji dižu na pijedestal, a istinski heroji bacaju u blato. Bulevarima se daje ime Milana Nedića, postoji Venac Dimitrija Ljotića, fašizam i antifašizam se ili izjednačuju ili se poređenje pravi u korist fašizma na najgrublji način. Ovo što su se trenutno profašističke grupice uhvatile za Če Gevaru objašnjava se prosto – i njima je do rušenja svih vrednosti, a to se videlo i na zasedanju visokog doma narodne skupštine Srbije.
Svetlana Lukić: On im verovatno dođe zgodan kao antiglobalista, čovek koji je rušio američke saveznike.
Mirko Đorđević: Upravo tako. Negde sam video tekst u novinama, u kojem se porede Če Gevara i Nikolaj, jer su obojica bili antiglobalisti i obojica su vodili ljutu bitku protiv velikog satane, zapadne civilizacije. Ne znam zašto im ne bi pridružili i ajatolahe iz Irana koji su majstori za sintagme kao što je – veliki šejtan zapada.
Dveri srpske je časopis čiji tiraž nije zanemarljiv i koji je mnogo čitan. Trenutno ga s dobrim razlogom smatraju najuticajnijim crkvenim glasilom. Biću slobodan da vam prikažem jedan dvobroj, koji je posvećen, kako oni kažu, najvećem srpskom političkom misliocu. Reč je o doktoru Marku S. Markoviću, koji se posle nekih četrdesetak godina vratio iz emigracije u Beograd, a najpoznatiji je po tome što je 2003. potpisao Studeničku deklaraciju, koju su potpisali i vladika Artemije i vladika Anatasije Jeftić. Rezultat te Studeničke deklaracije i tog savetovanja bilo je takozvano Drugo pismo Haralampiju. Oni su u tom dokumentu ustvrdili da je posle 220 godina Srbima moralo postati jasno da je Dositej zabluda, prevarant, da njegova misao ne vredi ništa, da je on propovedao lažnu prosvetiteljsku ideju zapada. Doktor Marković je potpisao takvu deklaraciju i po tome je postao čuven. Rođen je 1924, 1944. se priključuje pokretu Jugoslovenske vojske u otadžbini pod komandom pukovnika Mihajlovića ili, kako su ga zvali, generala Mihajlovića mada nikada nije imao taj čin, ali pustimo sad to. Rat se bliži kraju, a Marković je podsekretar versko-ideološke komisije vrhovne komande generala Draže Mihajlovića. 30. aprila vođa Rajha izvršio je samoubistvo, iste večeri se admiral Denic obratio naciji patetičnim rečima – vođa Rajha je pao, zakletva koju je položio prelazi na mene. Taj isti Denic je 2. maja potpisao bezuslovnu kapitulaciju. Rat je završen 9. maja i taj se dan slavi kao Dan pobede nad fašizmom. Punih osam dana i noći su doktor Marković, ljotićevci, četnici odbijali da polože oružje, kao i brojni drugi, Jevđevićevi crnogorski četnici i ustaše, domobrani. Oni su preživeli stvarno pakao, pobednici su bili nezaustavljivi, nisu mnogo razmišljali o pravu i pravdi, zna se kako se to radilo. Srećom i hvala Bogu, doktor Marković je izbegao u inostranstvo i proveo punih 40 godina uglavnom u Francuskoj, doktorirao je na Sorboni i napisao je mnogo knjiga.
U jednom intervjuu na pitanje – zašto ste se bežeći pomirili sa Ljotićem i ljotićevcima, on odgovara – da, da, sa svim nacionalnim snagama. Na pitanje o kragujevačkom oktobru, citiram vam njegov odgovor – jeste, Marisav Petrović je Ljotićev oficir koji je izvodio Srbe na streljanje pred nemački streljački vod, ali pitajte se šta biste vi učinili u tom momentu da ste bili na mestu Marisava Petrovića. On je našao rešenje u tome što je umesto 200 Srba izveo, citiram, 200 Cigana. Što je tačno. To je to što se u Srbiji događa. Evo, molim vas, 1937. patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Varnava, daje intervju listu koji se zove Narodni dobošar, a to nije bio ne znam koji nemački list, nego je to bio zvanični organ nacionalsocijalističke partije Nemačke. Na kraju razgovora stoji u službenom prevodu koji objavljuje Glasnik Srpske pravoslavne crkve – Firer velikog nemačkog naroda vodi borbu koja služi na korist celom čovečanstvu. I patrijarh nastavlja, citiram – Ali Bog je poslao nemačkom narodu jednog dalekovidnog firera, koji zastupa isto mišljenje koje sam ja mnogo ranije stvorio u sebi. Naime, da boljševizam nije nesreća i opasnost samo za Rusiju nego i za celo hrišćanstvo, svet i za kulturu Evrope. Firer je svečano izjavio da on ne želi nijednu stopu ruske zemlje. Patrijarh završava naglašavajući – Mi fireru verujemo i njegovoj iskrenoj reči.
Objavi se pokoji kraći tekst u novinama – rehabilitovan je Slobodan Jovanović, poznati srpski pravnik, istoričar pravnih ideja, istoričar, uopšte čovek mnogih knjiga, koji je 1946. osuđen na 20 godina zatvora u odsustvu. Ostao je u emigraciji, čovek nije nikoga ubio, nije ni to krivica što je bio predsednik vlade u emigraciji, u kojoj je Mihajlović bio ministar vojske i mornarice. Koja crna naša mornarica, kao i danas, ali tako je to bilo. U toj presudi 1946, koja je vrlo stroga, samo se pominje da se on osuđuje kao čovek koji je podržavao neke snage koje se nisu dovoljno borile protiv fašizma, za oslobođenje Jugoslavije. Danas je on rehabilitovan, pazite, sudska odluka još nije objavljena, čak nema ni elementarnih izveštaja u novinama zbog čega je rehabilitovan čovek. Stiče se utisak iz novina – zato što mu je naneta nepravda 1946, a on je veliko ime u publicistici. Ja od njegovih knjiga, ako vas to zanima, cenim kao sjajnu vrednost jedan kratak ogled koji se zove O kulturnom obrascu. On je više bio popularni istoričar, da tako kažem, knjige mu se lako čitaju, stil mu je sjajan. Sada ispada da se od Slobodana Jovanovića stvara kult mučenika, što čovek uopšte nije bio, bio je predsednik vlade, umro je u emigraciji u svom domu, kaznu nikakvu nije izdržavao. Zabranjen mu je bio povratak, ali molim vas, on je bio predsednik vlade i u onom momentu kada su 24 puta na dan i Moskva i London i Vašington pozivali narode Evrope i srpski narod da se dižu listom svi u borbi protiv fašizma.
Ali lako ćemo sa Slobodanom Jovanovićem. Oni veličaju Ljotića u Smederevu, hoće skver, trg Dimitrija Ljotića. Pa taj isti Slobodan Jovanović u tom sjajnom eseju kaže da mi Srbi nemamo kulturni obrazac, da nam je uvek bio jednodimenzionalan. Ne plašim se ja ovih desničarskih ideja, konzervativnih, svako ima pravo i tako da misli, ja se plašim nečega što nam se dogodilo nekoliko puta – kada ideje izađu na ulicu – toga se ja plašim. Mi se nalazimo pred tim Kosovom, kako to rešavati. Oni nude za objašnjenje toliko naivne mitske formule da se deca smeju. Govori naših zvaničnih predstavnika su citati iz epskih pesama, molim vas. Nekada je postojao neki Domanović, neki Đura Jakšić, neki Skerlić. A danas, pa kako vi možete skinuti tablu na kojoj piše – ulica Vukice Mitrović- Šunje i baciti je u smeće. Onaj ko je pročitao život te devojke mora da zna da je ona svojim životom i delom i svojom sudbinom, ta radnica obična, zaslužila da bude kanonizovana za svetiteljku, ugodnicu Božiju, govorim ozbiljno, ozbiljno govorim. Sada za svece i ugodnike birate ljude koji su, blago rečeno, kontraverzni. Nikolaju se danas dižu spomenici, poslednji, kažu, ima 13 metara visine. Taj čovek nije prepoznavao znakove vremena, kuda ide Evropa, kuda ide čovečanstvo. Srbija je ponovo zbunjena i sluđena. Istorija je učiteljica, znate, to je banalna priča, znaju je svi koji počnu da uče latinski, ali mnogi zaboravljaju da tu nedostaju epiteti – istorija je surova, stroga, odvratna, strašna učiteljica.
Svetlana Lukić: Za kraj džez standard sa promocije Peščanika u Šidu, Petar Luković.
Petar Luković: U petak sam gledao Beogradsku hroniku i na periferiji Beograda protiče neka reka, kojom već 20 i nešto godina teku fekalije. I posle 25 godina našem srpskom narodu punom strpljenja je prekipelo i otišao je u opštinu i počeo da se žali. I opština kaže – super, odlično, učiniće nešto i onda donese neverovatno rešenje – grade branu i zaustavljaju potok. To je minijaturni Đerdap, ima i most preko njega, i sad onaj potok ide prema toj brani i ona voda se fizičkim zakonima koji nažalost još uvek važe u Srbiji odbija od one brane. I posle izvesnog vremena od tog potoka se napravilo jezero. I svi su se okupili tamo gore i razmišljaju kako da reše taj problem i zovu opštinu, a ona kaže – mi smo nenadležni, to je za Vodoprivredu Srbije. To mi je bilo najsmešnije, Vodoprivreda Srbije koja kaže – mi nismo zaduženi za stajaće vode, mi smo zaduženi za tekuće vode. I ta govna i to jezero je tamo ostalo, i sad stoji. Ako treba da opišem Srbiju za vreme Miloševića i Srbiju za vreme Koštunice onda mi se ova slika čini jako efektnom. Za vreme Miloševića su ta govna nekako prolazila, pa smo nešto čistili, a ovde samo stoji jedno jezero i mi čekamo neko čudo. Mislim, jedna od šansi je da to sve ispari, druga šansa, da se probudimo i da toga nema, ta šansa je realna kao i da zadržimo Kosovo. Treća šansa je da se uzdamo u nekakve podzemne pećine, moguće je da se tu krije i Mladić, nemam pojma, pa da ta voda ode u te rupe.
Slika tog jezera s fekalijama me opseda kada god upalim prenos iz skupštine Srbije. Imam satelitski program i kada upalim program, onda mi titl pokazuje koja emisija je u toku. I danas upalim skupštinu, a dole piše – Ometeni u razvoju, ona TV serija. Kunem vam se i to stoji deset minuta dok oni pričaju. Ne može biti boljeg opisa. A skupštinu gledam kao da igram Loto, pa želim da pogodim nešto. Gledam skupštinu da bih otkrio, to mi je zanimacija poslednjih mesec dana, šta je tema dnevnog reda. I evo, zapisao sam, prvo sam slušao nekog koji je izašao na govornicu i pobunio se zato što država Srbija nije reagovala u Ujedinjenim nacijama onog trenutka kada je Hrvatska postala članica Saveta bezbednosti, odnosno po njegovom predlogu Srbija mora hitno da uloži prigovor Ujedinjenim nacijama, da pokrene postupak za izbacivanje Hrvatske iz Saveta bezbednosti. Mislio sam – tema je nešto diplomatsko, ali nije. Posle toga se javi neka iz radikala, ona što stalno govori mafijaški premijer za Đinđića. I ja sve vreme očekujem da će neko da ustane iz Demokratske stranke i da nešto kaže ili da zadavi Vericu. Ništa, u klupama je smejanje, pa zaključujem da nije tema Đinđić, nego je to onako usput. Trećeg slušam, on tvrdi da se u Kruševcu u jednoj kafani ne služe ćevapćići od psećeg mesa, dakle, kulinarstvo je tema. Četvrti se javlja i kaže da je pravi trenutak da priznamo Republiku Srpsku Krajinu, čija vlada sedi tu u izbeglištvu u skupštini i samo čeka da bude proglašena. Dobro, 7-8 govornika je počelo da govori o tome da li će biti izbora 9. decembra, 10, 11, da li će uopšte biti izbora u decembru, da li će ikada biti izbora u Srbiji. Onda je došla tema Kosovo i na kraju se javi moj omiljeni Albijanić, govori o tome kako je trenutak da skupština Srbije za radnike koji rade u skupštini Srbije, koji su vredni, koji rade van svog radnog vremena, da se njima plaća prekovremeni rad. Naravno da nisam izdržao do kraja, nego sam na sajtu kasnije pročitao da je tema bila lokalna samouprava. Dakle, to vam je tipičan dnevni red skupštine jedne države.
Pošto sam ponekad prilično zaludan, odem na sajt vlade Srbije da vidim čime se vlada Srbije bavi. Ja vam preporučujem, ako nemate pametnija posla, pogledajte, ako ste raspoloženi bićete još raspoloženiji. Ja sam provalio da je u ova četiri meseca ova čuvena vlada, jebote, od svih mogućih zakona donela zakon o pečatima. Zakon o upotrebi velikog pečata, malog okruglog pečata, zakon o upotrebi četvrtastog pečata, zakon o upotrebi trouglastog pečata. Pa čujte, stvarno imam utisak da se neko zajebava s nama. Pečat kao ideja više ne postoji nigde u Evropi, ne, samo kod nas to su oni ogromni tenkovski pečati, pa kada vam ga udari ovako – oni sigurno uče kako da udaraju pečate.
Drugo, prošle nedelje je skupština Srbije otkrila istorijsku činjenicu da je Kuba pod blokadom. I pazite, šest sati traje diskusija o tome, pa mislim, stvarno šta je sledeće, ja ne razumem, podrška Bin Ladenu, podrška novom Spice girls albumu. Pa ne, bilo šta može da bude, why not. Ali gore od same ideje da se otkrije blokada Kube posle 45 godina je sama činjenica da je tu bio Dragan Antić, stvarno nisam mogao da verujem. Ne samo ja, nije mogla da veruje ni gomila ljudi. Ja sam imao čitav niz telefonskih poziva koji kažu – je l’ gledaš, ja kažem gledam, pa je l’ on, pa on je, a ovi svi – jebote, pa ja kažem – jebote i tako. Njega niko ne može da pita – izvini, je li se protiv tebe vodilo 50 postupaka, više ne mogu da se setim, ko će da se seti svega. Mislim, svako od nas mora da bude inspektor, ja moram da radim kao DB, da imam hiljade strana, pa da vidim šta je koji čovek radio. To više postaje besmisleno, jer zašto, mislim zbog čega? Ja to sve mogu da iznesem i kao šta, pa ništa i ti Lukoviću možeš da ga pušiš. On je u skupštini, a nisam ja, i nije ni Mirko, kakvi, Mirka ne bi ni pustili u skupštinu. I on će sada da se vrati na Kubu ili će da ostane ovde, on ima onu kuću sa Miloševićevom ćerkom koja je izdata nekom, da li Joci Amsterdamu. Pitali su Olivera Dulića, takozvanog predsednika skupštine, otkud Dragan Hadži Antić u skupštini, a on je odgovorio – na to pitanje ne znam šta da vam odgovorim. Smršao, kubanski preplanuo, super, pa kako i ne bi bilo, on se vratio ne na velika vrata, ovo je bio njegov trijumf. Zamislite osećanje sreće Dragana Antića koji stoji i sa galerije gleda ova mala, izvinjavam se, govna dole, koja zajedno, pazite svi, demokrate, G17 plus, DSS, radikali, svi zajedno na njegov znak, on kaže – sad, a ovi svi – glasamo za rezoluciju. Zamisli taj trijumf, izvinite, čak bih i ja uživao u tome.
Iz dana u dan ovo izgleda sve više kao Monti Pajton, kao da se sastanu i kažu – sa čime ćemo danas da ih zajebavamo, jer nemoguće je da su sve ove teme spontane, pa nemoguće je da nekom padne na pamet sve ovo. Pa izvinite, ćevapćići pseći, pa izvinite, to nekom treba da padne na pamet, pa izvinite, Kuba treba da mi padne na pamet. Pa ovi sa Kube se više ne bune zbog blokade, i oni su zaboravili na blokadu, jebote. Jebeš blokadu, šta joj fali. Jok, Srbija će da brani Kubu. Od koga da je brani? Ima svašta u ovoj zemlji, evo povodom oduzimanja naziva školi Jovana Jovanovića Zmaja, slušam povodom toga izjavu nekog DSS-ovca iz Novog Sada koji kaže ovako – možemo da govorimo o promeni imena te gimnazije koja će se sada zvati Velika srpska pravoslavna gimnazija, što me neodoljivo podseća na onaj film Velika mrsna pravoslavna svadba, 48 sati svadba u gimnaziji. Kaže, možemo da govorimo o tome, jer je Zmaj preuzeo mnogo toga, on ima puno ulica, puno trgova, ima dečije igre, ima televizijske emisije, dakle, govori o Zmaju kao o nekom biznismenu. Kao da je Jovan Jovanović Zmaj kontraverzni biznismen, tajkun. I poruka glasi – dosta sa terorom Jovana Jovanovića Zmaja, hajde da ga zaustavimo, dosta je više.
Pazite, mozaik Sveti Sava blagosilja Srpčad, sa slikom Pahomija. Mi znamo kako je Pahomije blagosiljao Srpčad, na jedan specifičan način. Deset dana sam slušao o tome da je Republika Srpska naš nacionalni prioritet. Majke ti, šta to praktično treba da znači? Znači, posle 10. decembra kada Kosovo postane nezavisno ili samostalno ili nadgledano, šta ćemo onda da radimo, da dižemo Bosnu u vazduh, pojma nemam, da pripojimo Republiku Srpsku nama. Ne razumem, šta? Ako već sve to nameravate onda nam kažite, ne, ovde nas zajebavaju sa onim jezerom, zajebavaju nas sa onim ćevapćićima, sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, a niko nam ne kaže šta će da bude, kakve ideje ima ova zemlja ako se desi ono što će se desiti sigurno. Hoćemo li, pojma nemam, da zapalimo ambasade, hoćemo li da idemo na ulice, šta ćemo da radimo uopšte, baš me interesuje, hoćemo strance da pobijemo, ne znam šta.
Pre neki dan odem na sajt Večernjih novosti, reakcije Srba uglavnom iz dijaspore, to je najzanimljivije, na izjavu ministra policije Dragana Jočića da će srpski pasoš biti 99 odsto ćirilični. I sad čitam, ne mogu da verujem, 200 i nešto komentara. Jedan dobro kaže – čekaj, biće pasoš na ćirilici, ali kako ćemo kad odemo negde u svet, kako će neko to da pročita. I onda 199 komentara tipa – ma, ko ih, bre, jebe, ima da čitaju, ima da razumeju, ako neće da čitaju ne moraju uopšte da čitaju, šta se nas tiče da li oni razumeju ili ne razumeju, ako ne razumeju ima da nauče pa da razumeju. Ti ljudi koji pišu to, ti koji žive po Kanadama, po Australijama, po Kalifornijama, po pizdama materinama, oni meni govore da to treba da bude na ćirilici. Ne treba ni ćirilica, možemo da stavimo slike, možemo da stavimo stripove, sve srpske junake ili da stavimo ovu sliku govnjivog jezera, tako da znaju odmah odakle smo. Pa, da li možemo na bilo koju temu da razgovaramo na normalan način. Povrh svega toga vi imate svaki dan izjave – Srbija je odlučna na putu ka Evropskoj uniji, većina građana Srbije želi život u Evropskoj uniji. Ne želi ništa, kakva Evropska unija, sve zajedno wc-a javnih u Srbiji ima manje nego u Dizeldorfu. Evo, ovde piše na wc-u – ne pišaj po dasci, ne pišaj po dasci piše. Jeste li ikada videli u svetu da piše – ne pišaj po dasci? Ne seri po zidovima i po plafonu? Pa zar se to ne podrazumeva? Pa ne podrazumeva se. Ne krivim ja vas što ste napisali, tako i treba, takav je narod. Kod mene u zgradi ovako stoji – ne bacaj smeće sa prozora. Do 1992. u Danskoj nije postojala zakonska regulativa za nezakonitu gradnju, onda je došao neki čovek iz Republike Srpske i sagradio kuću u parku.
Narod kome ja pripadam je retko glup. Šta je on sve progutao, u šta on sve veruje, pa to je neverovatno. Pogledajte državni dnevnik. Kada bih pao sa Marsa, pogledao državni dnevnik, ja bih rekao – jebote bog, kakva je ovo fenomenalna zemlja. Kad me neko pita ko danas ima 20 godina ili 25 ili 30 – šta misliš ti da li bi trebalo da odem iz zemlje – Idi, čoveče, idi. Ja samo što ne stanem na ulicu kao saobraćajac i ne kažem svima – idite što pre. Problem Srbije je to što je ona već duboko u tom jezeru kao država, u govnima, izvinjavam se, toliko duboko da će nam trebati decenije i decenije strašnog rada da se to izvuče, pod uslovom da postoje ljudi koji su spremni da je izvlače. Ja se plašim da će jednog dana svi da kažu – ovde više nema pomoći, šta da popravljamo. Šta god popravite, sutra se sruši i uništi. Sami pitajte sebe šta je u ovoj Srbiji jače – moć za nekom kreacijom, za stvaranjem ili moć za destrukcijom. Za destrukcijom naravno. I onda daju kao teme deci – zašto volim Srbiju. Rođen sam ovde, ali ne zato što sam hteo. Koji kreten želi da bude rođen u Srbiji, ali tako je ispalo, rođen sam ovde. Čast bi mi bila da živim u nekoj normalnoj zemlji, u kojoj ne bih znao imena ministara. Ovde deca od šest godina znaju imena svih ministara, pa je l’ vi mislite da je to normalno? Zamislite dete koje zna Koštunicu, kakav će ono život da ima? Dete koje upozna Koštunicu sa šest godina moraćemo da lečimo već u osmoj.
Mirko Đorđević: Ometeno u razvoju.
Petar Luković: Ometeno u razvoju. Nažalost, životi mene i većine mojih prijatelja su kao neka vrsta kućnog pritvora. Mi smo u kućama, tu slušamo muziku, tu pričamo, tu se izjadamo i to je to. Vi ćete naći 30 odsto ljudi koji kažu da je Srbija fenomenalna, jer Srbija ima splavove. Jebali vas splavovi, dabogda se svi potopili. To mi je jedina želja da se potope svi ovi splavovi, zajedno sa gostima i ugostiteljima i sa igračicama. Koje su naše vrednosti? U Beogradu možeš da izađeš u 12 noću, super. Znate, u pola 2 se koncerti održavaju, pa nije to normalno. U Londonu ne postoji nijedan koncert posle 9 sati uveče, pa nemoj da mi kažeš da oni vole rokenrol manje nego Srbi. Ne govorim vam ovo zato što ne volim ovu zemlju, nego ne volim ovu državu, prosto mrzim ovu državu. Mrzim ovu državu. Koštunica, njegova partija je treća, ljudi, aman, treći na izborima u januaru, da li treba da podsećam nekoga, a on je premijer. Počnemo da pričamo stvari koje su glupe, a nisu glupe iz prostog razloga što postoji neko ko se zove Boris Tadić, koji je u januaru pričao – ma ne dolazi u obzir, ma kakvi. I onda šta bi, drž-ne daj, gotovo. Sad, evo, slušamo istu priču – ne dolazi u obzir, izbori će morati da budu u decembru. Evo, za pet dana, citirajte me, za pet dana biće februar, mart, april, pa ako budu – budu, ako ne budu – ne budu. Nema dovoljno ljudi koji traže izbore. Imate gomilu ljudi koji kažu – jebali vas izbori, već su dosadni. I stvarno je dosadno, Koštunica uvek pobeđuje.
Svetlana Lukić: Hvala vam što ste slušali Peščanik, prijatno do idućeg petka.
Emisija Peščanik, 02.11.2007.
Peščanik.net, 02.11.2007.