Čak i u uslovima ogromne medijske pažnje i kakofonije na javnoj sceni, koje su izazvane mnoštvom pitanja povodom (ne)prihvatanja famoznog francusko-nemačkog predloga o Kosovu, teško je shvatljivo koliko je malo pažnje javnosti privukla nedavna izjava ministra odbrane Srbije da je našoj zemlji danas „nasušno potrebno jedinstvo države, crkve i naroda, jedinstvo vojske i crkve“.
Svoj stav ministar je „pojasnio“ rečima: „Mislimo da je to jedinstvo prirodan tok i ono što je neprirodnim putem bilo prekinuto pre nekoliko decenija danas dobija one obrise kako treba da bude što proizilazi iz karaktera i bića našeg naroda i naše države, naše crkve i naše vojske.“
I pored „pojašnjenja“ ostalo je vrlo nejasno bezmalo sve što je ministar rekao.
Npr. šta je to „karakter i biće“ našeg naroda i naše države, naše crkve i vojske? Dobro je poznato da je praksa i prečesto pokazala da je plasiranje ovakvih i sličnih pompeznih fraza po pravilu samo neodgovorno mistificiranje.
Kakav „prirodni“ tok pre nekoliko decenija prekinut „neprirodnim“ putem ima na umu ministar? Šta se to desilo pre nekoliko decenija? Čak i ako pretpostavimo da je ministar imao na umu aktivnosti nekadašnje komunističke vlasti i ustav FNRJ iz 1946. i ustav NR Srbije iz 1947. radilo bi se o bezmalo osam decenija, ne samo nekoliko. A ideja o jedinstvu države i crkve napuštena je još ranije. Nisu je poznavali ni ustav Kraljevine SHS iz 1921. (Vidovdanski) ni Kraljevine Jugoslavije iz 1931. (Oktroisani). Oba ustava Kraljevine su, kao i Ustav FNRJ, jemčili slobodu veroispovesti, što je razume se bilo nesporno dobro i istovremeno su zabranjivali bilo kakvu (zlo)upotrebu vere u političke svrhe. Odvojenost države od crkve posebno grubo je faktički demonstrirana krajem 30-ih godina kada su žandari režima regenta, kneza Pavla i premijera Milana Stojadinovića u centru Beograda demonstrante, koji su (pre svega na poziv SPC) hteli da spreče vlast da ratifikuje zaključeni konkordat sa Vatikanom, tukli podjednako žestoko nezavisno od toga da li su komunisti, sveštenici ili čak i vladike.
Koja je crkva, po ministru, „naša“ crkva? On na umu očito ima samo jednu. Ali stanovništvo naše države, makar i relativno male i znatno manje kompleksne od nekadašnje velike države, i dalje je suviše velika grupa a da u njoj ne bi postojale brojne razlike, uključujući i razlike u verovanjima. Potiranje tih razlika forsiranjem jedne, državne religije nije ni malo dobar integrativni faktor, naprotiv, loš je i štetan. Nije integrativan ni za Srbe jer njih ima i različitih veroispovesti i ateista i agnostika. Utoliko pre je nejasno kako se može ignorisati činjenica da Srbija ima i značajan broj građana drugih etničkih zajednica, takođe pripadnika raznih verskih zajednica, ali i ateista i agnostika, a da je po Ustavu ne samo „država srpskog naroda“ nego i „svih građana koji u njoj žive“. Podjednako je nejasno i kako ministar zamišlja moderno i demokratsko društvo, demokratiju i vladavinu prava i institucija ako smatra da podrazumevaju jedinstvo države i neke, nezavisno koje, verske, po definiciji totalne, institucije?
Zapravo je samo jedna stvar u vezi sa ministrovom porukom sasvim jasna. To da je direktno suprotna fundamentalnim ustavnim odredbama koje državu definišu kao svetovnu i uređuju položaj verskih zajednica. Član 11 Ustava izričito utvrđuje sledeće: Republika Srbija je svetovna država. Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna. A član 44 Ustava, osim što još jednom potvrđuje da su crkve i verske zajednice odvojene od države, naglašava i da su ravnopravne.
A ministar čak i ne pledira za izmenu tih ustavnih odredbi. On, poručujući da odnos jedinstva države i vojske sa crkvom već „dobija one obrise kako treba da bude“, zapravo poručuje da ga odredbe Ustava (na čije se poštovanje i zaštitu inače zakleo) uopšte ne zanimaju, da nezavisno od njih onzna„kako treba da bude“ i to i radi.
Ministar je svoj stav izneo u množini, rečima „mi mislimo“ a jedan je od najuticajnijih ljudi u rukovodstvu vladajuće stranke, pa ovaj do sad najotvoreniji nagoveštaj menjanja sekularnog karaktera države i uspostavljanja državne religije zaslužuje i ozbiljnu pažnju i odgovarajuću reakciju javnosti.
Sa stanovišta kriterijuma iole uređene države nedopustivo je da u ovako važnoj stvari to „kako treba da bude“ zavisi od ministra ili njegove stranke, a ne od uvažavanja principa slobode veroispovesti i religiozne tolerancije, od deklaracija i konvencija UN i SE, koje je Srbija potpisala, a pogotovo od Ustava. A ako se ipak dopusti, biće još jedan znak da je inertno, dezorijentisano, anestezirano društvo u svom puzajućem putovanju u totalitarizam daleko odmaklo.
Peščanik.net, 14.03.2023.