Operacija Veliko Sranje

Kao u onom starom “antirežimskom” vicu o tipu koji svakog dana strpljivo traži i očekuje čitulju na prvoj strani novina, tako i ja ovih dana otvaram novine očekujući da na prvoj strani ugledam crnu hroniku: da li je građanin Koštunica Vojislav uhapšen? A domaćin Ilić Velimir? A lice Samardžić Slobodan? Šta, nisu ni danas? Znači, još ništa od Srbije kao ozbiljne države!

U redu, znam ja gde živim, znam ja da od suđenja njima nema ništa, ne što nisu krivi, nego što sve vuče na to da jesu… Naime, navedena lica, sva na visokim i – u teoriji, to jest – veoma odgovornim državnim položajima ovih su se dana naročito isticala što u jedva malkice uvijenom pozivanju na nasilje, što u sasvim otvorenom opravdavanju nasilja prema ljudima i imovini (uzgred, poslušajmo ovde Vladimira Gligorova: “Ne postoji nasilje nad stvarima, kao što misle neki ministri. Postoji samo nasilje nad ljudima i drugim svesnim ili živim bićima. Ako se razbije prozor, to je nasilje nad onim čiji je prozor”) i u zabašurivanju vrlo konkretnih krivičnih i prekršajnih dela, te u sakrivanju njihovih počinilaca od zakona. To ih načelno kandiduje za Zabelu, ali to je samo načelno; konkretno, to ih kvalifikuje za najviše položaje u državi Srbiji. Što, opet, i nije sasvim bez smisla: Srbija kakvoj oni teže i kakvu grade zemlja je u kojoj vlada baš takav poredak vrednosti, krojen po njihovoj meri, evo im stoji kao saliven.

Ako je, dakle, neko još imao iluzija da su ti ljudi samo nekakve nesposobne šeprtlje, gulanferi i zgubidani koji teraju Srbiju u propast jer naprosto ne umeju bolje, dešavanja u poslednjih nedelju dana, s naglaskom na četvrtak, morala bi ga opasuljiti: mi ovde imamo posla sa opasnim i beskrupuloznim pučistima koji neće mnogo birati načine da miniraju sve šanse Srbije da se iskobelja iz orbite Organizovanog Ludila, tog otrovnog miš-maša loše po(j)ezije, kretenskog “umovanja” nepismenih lucprda, svakodnevnog fašizma, endemskog siromaštva i (ne)penzionisanih ruskih generala. Dakle, ljudi, oni sve ovo rade namerno. I to što podjaruju najniže strasti iako svako sa tri čiste u glavi prokleto dobro zna da to ne može služiti ama baš ničemu dobrom niti ovoj devastiranoj i satrtoj zemlji doneti bilo kakve koristi, čine namerno; i to što gledaju da strateški zatruju odnose sa svima koji će nam trebati zarad lakšeg pristupa Evropskoj uniji, nije im bez neke zadnje misli; i to što svoju sasvim već očiglednu pomahnitalost preslikavaju i na medije i na političku scenu i na znatan deo društva, nije nešto što im se omaklo jer nisu pazili; i to što je Srbija za ciglih nedelju dana uznazadovala bar deset godina, a u nekim stvarima postala gora i haotičnija od bilo koje faze ogavne Miloševićeve Srbije, takođe je posve smišljeno. Njihova je namera jasna i nedvosmislena: uzurpirati, oteti Srbiju od većine njenih građana, i zavesti strahovladu antievropske manjine, gubitničke na izborima na kojima je baš Evropska unija bila “referendumsko pitanje”. Kosovo i njegova samoproglašena nezavisnost, koja ama baš nikoga u kosmosu nije iznenadila, tu je samo izvanredan izgovor, kao što je Kosovo dežurni i (činilo se) nepresušni izgovor za sve nepodopštine po Srbiji već dvadeset i kusur godina. Zato se toliko panično i boje da ga ne ispuste, ne kao teritoriju (to je već maestralno odradio njihov ćubasti uzor-prethodnik), nego kao temu i izvor stalne frustracije i psihoze: šta će oni bez Kosova & neizostavne Metohije, o čemu će patetično, glupo i isprazno da vunovlačare ceo dan do podne? I čega će ministar biti nesrećni Samardžić, čovek koji svojim svetlim delima i umnim rečima ubedljivo dokazuje da je Aleksandar Simić zapravo najprisebniji od Koštuničinih savetnika?

Ono, dakle, što smo gledali u četvrtak bila je pokazna vežba, prava mala Operacija Veliko Sranje: sa’će da vidite šta ćemo da vam radimo (uostalom, Koštuničin vezir od Kustendorfa to je jasno i rekao)! A kome će to oni nanu naninu, jel’ Amerikancima i Slovencima? Ili možda sumnjivim licima Tači Hašimu i Haradinaj Ramušu? Ne budite naivni: nama, onima koji su na drugoj strani, proevropskoj većini zemlje Srbije, i nikome drugome. Samo smo im mi, uostalom, u dometu, a ove ostale mogu samo da mrze. I njih im je do balčaka istrošio g. Ćuba, i tu vajde više nema. Uostalom, bez Ćube i ekipe nikada jedan Tači ne bi tako lako postao državnik.

Gotovo celokupni javni diskurs doživeo je ekspresnu degeneraciju monumentalnih dimenzija (i ne tek momentalnih posledica), i to se takođe nije dogodilo samo od sebe, usled neke tobožnje masovne epidemije neurastenije. Poslušajte ovih dana Veliko Lupetaranje iz visokih i srednjih ešalona deesesovskih, novosrbijanskih, radikalskih i dačićevskih, pa recite da li je to mehanički zbir individualnih otkačenosti, ili se sve to ipak nekako uvezalo u jedinstveni megaludi psiho-organizam? Pa ovde fali još samo Bojić Milovan, da odrecituje onu sovjetičesku pesmu! Obratite pažnju na horsko brbotanje “rodoljubaca” umetničke i naučne fele, pa recite da to nije vešto programirani back to 1989! Pogledajte samo na šta ovih dana liči “javni servis evropske Srbije”, sa svojom pošemerenom šemom; pogledajte šta sve uspeva da izađe u Politici, gde Antonić i društvo objavljuju poternice; a opet, sve je to mila majka prema posve razularenim Novostima, koje su pod direktnom vlasničkom kontrolom države, i koje ovih dana izgledaju tako da bi se smučile i njihovom nekadašnjem zloglasnom uredniku Brajeviću, vedeti smrdljivih devedesetih. Kao i onima koji su uređivali novine u vreme čuvene “Trst je naš” euforije. Jeste, doduše, tabloidiotluk po običaju sve to radi prostije i prostačkije, ali (para)državni mediji imaju mnogo veći, tj. dublji uticaj, a koriste ga na način koji je dostojan vremena “odjeka i reagovanja” – osim što je sada mnogo gori, mnogo eksplicitniji. Gde li je onaj Tata Brada s hemijskom olovkom, da upotpuni morbidni cirkus?

Boris je Tadić dobio izbore zato da nam svi ovakvi i njima slični ne bi vladali, da bi prestali da nam se istovaraju u živote. Tadića, međutim, nigde nema, čas je u Rumuniji, čas je u Ruandi, gde li (osim kad Medvedeva voda kao mečku po Beogradu); Đelić, Đilas i društvo statirali i tancovali na onom sramnom “mitingu”; Petrovića od Šapca nema u nekoliko obližnjih galaksija, kao da pravosuđe nema nikakvog posla ovih razbojničkih dana; cela Demokratska stranka snom mrtvijem spava, življi su od svih njih zajedno odbačeni Zoran Živković i skrajnuti Dragoljub Mićunović, jedino još oni izreknu nešto suvislo, nešto na srpskom. Ostali valjda čekaju direktivu, ama džaba, jer Tadić jeste i hteo mandat i dobio mandat, i neka ga je dobio, ali treba mu sada već dosta otvoreno reći (velik je i snažan momak, preživeće on to šokantno saznanje) da ga nije dobio zato da se u duetu s rumunskim predsednikom – to vam je, znate, onaj što mu je država u Evropskoj uniji i u NATO-u – jalovo prenemaže i teatralno cokće oko Jednostrane Nezavisnosti Kosova, nego da ovu zemlju bez titranja svakovrsnom političkom ološu povede ka Evropskoj uniji, što znači da napravi ozbiljan zaokret u navigaciji, a ako tom prilikom neko i (s)padne s političke palube, šta da se radi: taj uvek može da promeni brod i otplovi u Murmansk, za svojom srećnom zvezdom. Za to je bivši profa dobio mandat, a ne zato da ponižavajuće ponizno moljaka raspojasanu bagru da se ukloni sa ulice, i uopšte, da bude lepša i kulturnija varijanta Nikolić Tomislava ili mlađi, pomalo sporokapirajući bata Koštunica Vojislava, onaj kojeg stariji brat šalje po burek, tri puta ponavljajući: “pazi, s mesom! i jogurt!”. Može li to Boris? Nemam pojma da li može, ali znam da mora. U protivnom, biće odgovorniji za novi, možda najdublji sunovrat Srbije od Koštunice, Ilića i Nikolića zajedno.

U međuvremenu, i dalje valja gledati novine od prve strane. Sudska hronika obično nije tamo, ali vest koju ipak čekam i kojoj se ipak nadam svakako bi bila objavljena baš tamo!

 
Peščani sprud

Peščanik.net, 26.02.2008.