Šef Pentagona Ešton Karter, govoreći o političkoj situaciji u svetu, okarakterisao je sadašnju rusku vlast kao „štetočinsku“, što je za ruskog čitaoca isto kao da ga je plamena munja pogodila pravo u srce. Mnogo toga mu ona vraća u sećanje, usput mu prljeći dušu i um.
Jer šta nas je učio tovariš Staljin? Tovariš Staljin nas je učio da je „štetočina uvek bilo, i da će ih biti sve dok postoje klase i trula kapitalistička sredina koja ih rađa“. I sad, baš odatle, iz samog srca te kapitalističke sredine, direktno iz Predsedničke biblioteke Ronalda Regana u Kaliforniji, stižu nam neverovatne reči optužbe da je Rusija štetočina. I ne samo to. Šef Pentagona nam tačku po tačku, kao da čita optužnicu, redom navodi kako je Putin posegao za suverenitetom Gruzije i Ukrajine, kako „aktivno plaši“ naše baltičke susede, a u bliskoistočni konflikt se umešao tako što „sirijski požar gasi benzinom“. Najviše od svega ga zabrinjava to što Moskva usput neprestano „zvecka nuklearnim oružjem“.
Kako razumeti ove, po stilu staljinske, a po duhu tužilačke reči Eštona Kartera?
Može se pretpostaviti da to zapravo i jeste njegov posao: da budno prati i stalno prekoreva svog potencijalnog protivnika. Ali njegov govor nas može podsetiti i na to da je u oktobru ove godine Karter već govorio o „štetnom i destabilizujućem uticaju“ Ruske Federacije na ostali deo sveta. I ne samo on. Sam Obama je više puta stavljao Rusiju na spisak glavnih potencijalnih opasnosti po bezbednost Amerike, a Bela kuća je čak obnarodovala i postojanje nekakve „varijante vojnog udara“ u slučaju direktnog konflikta s Moskvom. Sve u svemu, ispada da osim one neočekivane kvalifikacije „štetočine“, šef Pentagona zapravo i nije rekao ništa novo. A ta je kvalifikacija bila izrečena tek nakon što je postalo nesporno jasno da je pad ruskog aviona u Egiptu delo terorista.
Mislim da su to u Kremlju znali odmah. Dugo Putinovo ćutanje, na fonu glagoljivog brbljanja raznih kosačevih i puškovih, značilo je da naš predsednik, koji je uzgred već odavno izgubio svako interesovanje za unutrašnju politiku – grozničavo razmišlja o tome kako da ovu tragediju iskoristi u spoljnopolitičke svrhe. Tih dana je on više puta telefonirao svim važnijim svetskim liderima i u njegovim kratkim, veoma uzdržanim komentarima tih razgovora nije bilo nijednog od onih polumangupskih ispada na račun svojih „partnera“ na koje smo tokom poslednjih godina navikli. Očigledno se nadao da će se nakon ovog, za nas zaista tragičnog terorističkog akta, njihov odnos prema njemu makar malo izmeniti nabolje.
Razvoj čitave situacija izgleda otprilike ovako. Želeći da prinudi Obamu na ravnopravan dijalog, Vladimir Vladimirovič se umešao u bliskoistočni konflikt, što se preokrenulo u masovnu pogibiju nedužnih ruskih građana. Sudarivši se iznenada s ovom novom, apsolutno tragičnom činjenicom, pomislio je da će saosećajnim zapadnim liderima ovaj nemili događaj omekšati srca i da će mu to pomoći da oni sada dostojno ocene njegov udeo u borbi s međunarodnim terorizmom. Međutim, on od njih nije dočekao nijedno pismeno saučešće upućeno lično njemu, što je po protokolu inače uobičajeno. Izopštenik je ostao izopštenik.
I sada, oni ga preko Eštona Kartera podrobno obaveštavaju i zašto je to tako. Obaveštavaju ga s proračunatom oštrinom koja označava da nikakvog pomirenja ne može biti. Jer od njega niko nije tražio da štiti Asada. Od njega niko nije tražio da bombarduje ustanike koji se svakodnevno sukobljavaju sa bojovnicima ISIS-a. Niko od njega nije tražio da se uopšte meša u sirijski konflikt. Naprotiv, mnogi su pokušavali da ga od toga odgovore, mada im je od samog početka bilo jasno da su svi ti pokušaji beskorisni. Niko nije zaboravio ni njegove pređašnje „štetne“ akcije protiv Gruzije i Ukrajine, i nikome ni na kraj pameti nije da ih zaboravi. Sve se to precizno i po redu navodi u izlaganju ministra odbrane SAD.
On još dodaje da Amerika „nema nameru da započinje hladni (a tim pre vrući) rat protiv Rusije“. Međutim, uprkos ovim dežurnim frazama koje Karter izgovora, hladni rat je već odavno počeo i njegovo dalje izlaganje ovu činjenicu nedvosmisleno potvrđuje. On dalje govori o modernizovanju američkog nuklearnog arsenala, o novom strateškom bombarderu, o novom laserskom oružju i o nečem supertajnom o čemu za sada ne bi želeo da obaveštava javnost. Kraće rečeno, tipičan hladnoratovski govor, a mesto koje je izabrano za njegovo oglašavanje (Predsednička biblioteka Ronalda Regana), vrlo konkretno baš tome svedoči.
U stvari, vremena koja sada proživljavamo po mnogo čemu podsećaju na reganovska, s tom razlikom što je intelektualac Obama mnogo uzdržaniji i oprezniji od predsednika koji je više ličio na prostodušnog kauboja. Ali retorika pojedinih američkih političara i generala ubrzano se kreće ka odnosima u kojima bi čuvena sintagma „imperija zla“ zazvučala sasvim prirodno. I sankcije kao Reganov odgovor na sovjetsku intervenciju u Avganistanu i vanredno stanje u Poljskoj, i tajanstveno čudo od oružja koje neodoljivo podseća na Reganove pretnje „zvezdanim ratovima“, i ton diskusija o ratu i miru koji iz meseca u mesec postaje sve oštriji – sve to previše liči na pređašnja hladnoratovska vremena. Ostaje nam još samo da dočekamo da kremaljski delatnici drugog ešalona shvate svu besperspektivnost i opasnost (pre svega po nas same) aktuelne ruske politike. Međutim, kako sada stvari stoje, na to ćemo izgleda morati da čekamo mnogi duže nego što smo onih godina čekali perestrojku.
I zaista, dovoljno je tek ovlaš analizirati „reči i dela“ naših i američkih čelnika i shvatiti da se mnogo toga ponavlja, a ako želimo da kratko formulišemo to što nam se sada događa, onda se politika SAD prema Ruskoj Federaciji, baš kao i krajem 80-ih, može svesti na sledeću frazu: „bez iluzija“. U vezi sa Putinom je sve jasno. Njegova politika i sistem upravljanja su nam jasni. Njegovi ekspanzionistički planovi su jasni i tim planovima se treba suprotstaviti. Jasno je takođe da on razume samo jezik sile i na tom jeziku s njim treba i razgovarati. Naravno, teško je poverovati da je tovariš Karter, s olovkom u ruci izučavao dela tovariša Staljina, ali on je u polemici s tovarišem Putinom, izgleda prosto intuitivno, pronašao najpravilnije reči – bezosećajne, oštre, preteće. Hoće li one delovati? To sam bog zna. Ali to da je karakter Putinove politike i po formi i po sadržaju štetan, odista je više nego očigledno.
Ilja Miljštejn, Grani.ru, 09.11.2015.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 12.11.2015.