Rekvijem za vladu koja nije trebalo ni da postoji
Neprirodna koalicija, čiji je primarni cilj bilo zadovoljavanje uskostranačkih i ličnih interesa vlastoljubivih i korumpiranih političara, a ne rešavanje nagomilanih problema društva i neophodno okretanje Srbije savremenim međunarodnim tokovima –kroz usvajanje evropskih vrednosti i standarda i ubrzanje integracije u EU – umrla je mučenickom smrću od ruke svog Tvorca, dr Vojislava Koštunice.
Sa 33 od ukupno 250 poslanika i, prema svim istraživanjima javnog mnenja, sa manje od 10 odsto podrške u elektoratu, Koštunica se svojim koalicionim partnerima – ponajviše Borisu Tadiću – ali i svima nama i dobrom delu međunarodne zajednice, nametnuo kao predsednik Vlade i vlasnik „ministarstava sile” (uzgred: zemlja u kojoj su policajci i popovi noseći stubovi institucionalnog sistema, zaista ne treba da brine za svoju budućnost!). Ta ministarstva on je beskrupulozno (i uglavnom uspešno) koristio da zaustavi ili uspori reforme i Srbiju posvađa sa najrazvijenijim zemljama, čija je pomoć i podrška u ovom trenutku najpotrebnija, bacajući nas u naručje autoritarno-patrijarhalnom little big brother-u sa Istoka.
Na krilima takve Koštuničine politike, u čijoj realizaciji mu je tokom poslednjih desetak meseci neštedimice pomagala Demokratska stranka i njen lider – u javnosti poznat i kao „give-me-five-Ja-kao-predsednik-Srbije” – ostvareni su monumentalni „rezultati”: usvojen je jedan po mnogo čemu nemoderan i antievropski Ustav, rehabilitovani temeljni postulati (i mnogi nosioci) politike, za koju smo se ponadali da je poražena oktobra 2000. godine; politika, privreda, zdravstvo, školstvo i uprava ogrezli su u korupciji i skandalima neslućenih razmera, nekolicina tzv. tajkuna upravlja Srbijom kao svojim biciklom, a u kulturi, medijima i najširoj javnosti se valjaju talasi govora mržnje, primitivizma i prostakluka, kojima neki od junaka Miloševićeve propagandne mašinerije mogu samo da pozavide.
Sve to je proteklih godina tolerisala – a poslednjih deset meseci u tome i aktivno (sa)učestvovala – Demokratska stranka, zaklanjajuci se iza floskule o tobožnjoj „stabilnosti Vlade” i praveći se da ne zna da i najstabilnija vlada u uslovima disfunkcije demokratskih institucija, jedno društvo može da dovede do rasula. Odlazeća vlada V. Koštunice, B. Tadića i njihovih ortaka iz G17+ i NS je to ubedljivo pokazala.
Njen odlazak zato treba pozdraviti i poželeti da se tako neprirodnom savezu fanatizovanih ksenofoba, priglupih samozaljubljenika, „domaćinskih” prostaka i samoproglašenih eksperata više nikad ne dozvoli da ovu zemlju – ionako pauperizovanu, frustriranu i sluđenu – učine zamorčetom za in vivo eksperimente u bilo kojoj od „disciplina” kojima vladaju članovi te družini.
Nove izbore bismo stoga voleli da vidimo kao višestruku šansu: najpre kao priliku da se oslobodimo tiranije politikanata, koji su nam ukrali i upropastili još pet godina života.
Važnije od toga bilo bi, međutim, da se u Demokratskoj stranci – u kojoj je, uprkos svojevrsnoj „lustraciji” posle ubistva Zorana Đinđića, ipak ostao niz pametnih, poštenih i časnih ljudi i žena – novi izbori shvate kao prilika da se ta stranka profilira i bez ostatka prikaže kao snaga koja je spremna da Srbiji ponudi alternativu dosadašnjoj politici i krene putem iskrenog otvaranja prema svetu.
– nadje način da temu Kosova od mitologizirane frustracije, kojom srbijanska politička klasa kao govnjivom motkom mlatara oko sebe, transformiše u novu šansu Srbije za poboljšanje odnosa sa susedima i šire;
– odbaci dosadašnji sistem federalizacije vlade i energično se distancira od korupcije (pre svega u redovima svojih ministara i poslušnika nagrađenih sinekurama po upravnim i drugim odborima), a ključna mesta u Vladi i drugim institucijama poveri ljudima od stručnog, profesionalnog i moralnog integriteta, a ne problematičnim i ponekad grotesknim poltronima;
– ličnu sujetu, bahatu nadmenost i surevnjivost prema političkim akterima – potencijalnim saveznicima! – koji suvislije, doslednije i iskrenije zagovaraju otrežnjenje Srbije i njeno otvaranje ka svetu, podredi potrebi da se na političkoj sceni jasno profilira reformsko-evropska alternativa sadašnjoj nacionalno-patriotskoj homogenizaciji oko Kosova, koja nas i je dovela do rupe u kojoj se nalazimo. Za takvu alternativu na političkoj sceni Srbije ima dovoljno mesta, a njena artikulacija ne mora, niti treba da ima organizacionu formu.
Ako Vojislavu Koštunici uspe da nametne Kosovo kao glavnu temu u predizbornoj kampanji – a Boris Tadić i Demokratska stranka na to pristanu – propustiće se još jedna prilika, verovatno poslednja pre dugog perioda (samo)izolacije, da se Srbija ipak okrene svojim istinskim problemima, energičnim reformama i približavanju Evropi.
Iako je teško zamisliti veću štetu od one koju je svojom mlitavom i kompromiserskom politikom u upravo preminuloj vladi Demokratska stranka već učinila ideji evropske Srbije, propuštanjem prilike koja se upravo otvara ta šteta bi se višestruko uvećala i vrlo verovatno pogubno odrazila ne samo na mesto i ulogu te stranke u ovdašnjoj politici, nego i na stanje unutar nje same.
Peščanik.net, 09.03.2008.