Radio emisija 11.03.2011. Govori: Vladimir Beba Popović. 

 
Svetlana Lukić: Danas je 11. mart, kao i uvek u ovih proteklih osam godina, i ovih dana marta u Peščaniku govorimo samo o jednoj temi – atentatu na premijera Zorana Đinđića. Nekoliko naših sagovornika na ovu temu više nisu sa nama: Stojan Cerović, Biljana Kovačević-Vučo, Desimir Tošić i sindikalni lider Dragoljub Stošić, koga sam poslednji put čula kada mi se javio iz Bulevara Zorana Đinđića, besan što mu se skoro niko od stanara iz ove ulice nije pridružio u cepanju plakata – Bulevar Ratka Mladića, kojima su bile prelepljene table sa imenom Zorana Đinđića.

Sve je manje političara, medija i građana koje zanima šta se u stvari dogodilo 12. marta 2003. godine.

To je i logično: polupismeni polusvet na političkoj sceni je političkim i finansijskim pritiscima sveo medije na svoju meru, korumpirani, primitivni i budalasti mediji su onda po svojoj meri oblikovali većinu građana, takvi građani onda po svojoj meri biraju svoje političke predstavnike, i tako u krug.

Mi se tako uporno bavimo 12. martom, ne samo zato što je tog dana nestao jedan blistavi ljudski primerak, nego zato što pokušavamo, uz pomoć naših sagovornika, da shvatimo zašto se to dogodilo, ko je sve to organizovao, zbog čega je organizovao, i šta je od ovoga što živimo, a što nam ne da da dišemo, što nam ne da da hodamo uspravno, posledica tog atentata. Šta je sve, osim tog čoveka, 12. marta ubijeno u dvorištu vlade naše zemlje. Čovek teško može da rekonstruiše kako je došlo do toga da nemamo više čime da osećamo empatiju prema drugom ljudskom biću, prema svojim sugrađanima, sunarodnicima, prema Japancima koji su u užasu posle cunamija, prema Libijcima koje kao zveri po pustinji gone Gadafijeve ubice… prema bilo kome i prema bilo čemu. Sve to ima veze sa onim metkom koji je tako pažljivo, s ljubavlju, birao Zvezdan Jovanović.

Nas dve smo za ovaj 12. mart napravile video izdanje Peščanika koje smo nazvale Atentat – naša privatna stvar. On će biti emitovan sutra uveče na TV B92, u njemu će govoriti Vesna Pešić, Vladimir Beba Popović, Srđa Popović, Žarko Korać, Dubravka Stojanović. Nekoliko mladih ljudi su nam pomogli svojim učešćem, a narošito smo zahvalne glumcima Mirjani Karanović i Draganu Mićanoviću.

Govori Vladimir Popović.

Vladimir Popović: Zoran Đinđić je imao izvršnu vlast koje nije bio svestan kako je treba koristiti. S druge strane, imali smo jedan autoritet koji je pobedio Slobodana Miloševića u liku Vojislava Koštunice koga je podržavalo toliko ljudi. U jednom trenutku čak 85 posto, kada su i oni koji su glasali za Miloševića počeli da glasaju za njega jer su videli da u tome nema neke velike razlike i da je to otprilike to. Dakle, imali ste njih koji nisu dozvoljavali da se bilo šta suprotstavi i imali ste ljude koji su procenili i rekli – pa dobro, mi tu možemo da opstanemo. I tog trenutka oni počinju. Ulog je ogroman i njihova sloboda se sad više ne dovodi u pitanje. To je ono što svi kažu – 5. oktobra su molili da im glave ostanu na ramenima, 6. oktobra su molili da makar bude doživotna, a 1. februara su već gledali kako da im ostane imovina. Dakle, oni su uspeli da opstanu, videli su da to može da prođe. S druge strane, Zoran Đinđić praktično nije bio svestan šta je moć i šta je to kad postanete predsednik vlade bilo koje zemlje sveta, a naročito Srbije. Nije bio svestan da to podrazumeva da te se narod plaši i da imaš autoritet ako držiš policiju ili vojsku. Znači, imaš silu, pravdu, tužioce, ministarstvo. Ove koji mogu da te oteraju u zatvor ili da te oslobode od krivičnog dela. Treće je da držiš pare. Zoran Đinđić ni jednu od te tri stvari nije držao. Ostavio je to drugima. Finansije je prepustio G17 i drugom delu koalicije. On je hteo da bude čovek koji predstavlja Srbiju u svetu i njega je interesovala ta veza – ekonomska ministarstva, Londonski klub, Pariski klub, predsednici država. Da najzad posle, eto, koliko godina Srbiju predstavlja čovek koji tako izgleda, koji tako govori. Kad su oni sve to procenili, onda su rekli Koštunici – ej, ovi se klate, nisu ovi čvrsti, uzimaj ti moć. Šta je moć – ministarstva sila. Kad to imaš u ruci, Srbija će te se plašiti. Zoran to nije uzimao. Tek 2002. godine, kad je izvršio promene posle pobune Crvenih beretki, i kad su na neka ključna mesta dovedeni Milan Obradović i Boro Banjac, shvatio je da tom policijom, koja je važna i za koju on snosi odgovornost, upravljaju neki drugi ljudi i da to nema nikakve veze sa njim. Shvatio je da oni ne slušaju vladu, nego da za njih postoje neki autoriteti koji nisu u institucijama države. Sve ono što je Vojislav Koštunica i njegova vlada kasnije uradila, za sve ono što od 2004. do danas gledamo da se dešava u Srbiji, optuživan je Zoran Đinđić i njegova vlada, od ljudi koji su to uradili od 2004. do 2011. Znači, on je optuživan za nešto sa čim nije imao veze, samo da bi ovi koji ga optužuju došli u situaciju da rade to isto. Da pljačkaju Srbiju, da vladaju uredbama, da kradu budžet, da sarađuju sa kriminalcima, da štite Miloševićeve ljude, da zataškavaju zločine. Sve ono za šta je optuživan Zoran i njegova vlada, oni su radili.

Atlantski savet je formiran neposredno posle 5. oktobra i u njega su ušle vrlo heterogene grupe. Njihova osnovna ideja je navodno bila saradnja sa Atlantskim savezom i to će, naravno, omogućiti da se što pre priključimo EU. Pošto su se oni bavili politikom, glavni politički cilj bio im je da se sa mesta lidera Demokratske stranke skloni Zoran Đinđić i da tu dođe neko drugi. Setićete se da su imali i Vuksanovića, koga su 2000. godine našli da bude protivkandidat Zoranu Đinđiću. Praktično su pokušali da mu pocepaju stranku. Malo je falilo da Vuksanović sruši Zorana, ne zbog toga što je on imao neko uporište u stranci, nego zato što je Zoranu stvarno bilo dosta i stvarno je tada hteo da prestane da se bavi politikom jer je smatrao da više ništa nema smisla. Kao što ja smatram da danas u Srbiji ništa nema smisla i da ko god se bavi takvim stvarima, ili gubi vreme, ili to radi iz interesa. Kao što to radi 99,9 posto ljudi koji se danas bave politikom u Srbiji. Taj Vuksanović, da vas podsetim, posle toga odmah odlazi u stranku generala Perišića. Od svih ljudi, taj veliki demokratski potencijal Slobodan Vuksanović, odlazi kod čoveka koji je bio načelnik generalštaba šest ili sedam godina dok su se u Hrvatskoj i Bosni, gde je on bio komandant, dešavali najveći zločini. Naravno, nikome u javnosti ne smeta to što Vuksanović odlazi kod njega, niti se bilo ko time bavi. Na kraju je završio kao ministar kod Vojislava Koštunice i kao privatni ministar pojedinih tajkuna koji su ga plaćali i u čije ime i za čiji račun je na tom mestu bio, da bi ga na kraju sklonili. Ali nemojte da se iznenadite ako za godinu, tri ili pet ponovo vidite da ga izvuku, jer je to način i metod njihovog rada. Kad kažem njihovog, mislim na te ljude, ne mogu da ih nazovem vojskom i možda je zbog komunikacije lakše da govorim da je to vojna služba, ali oni su mnogo šire nego vojna služba. Da li treba da objašnjavam nekome kakav je uticaj vojske na pobunu Crvenih beretki? Kakav je uticaj vojske na Legiju i na tu jedinicu 2001. godine, kada se oni spremaju da naprave pobunu? Naravno, ne spremaju se oni da naprave pobunu tako što su to sami rešili – jednog dana su sedeli, prodali su četiri kile droge, ubili dvoje-troje ljudi tog dana i seli popodne i rekli – hajde, šta da uradimo, da napravimo pobunu. Naravno da su pobunu uradili uz dogovor sa Vojislavom Koštunicom. Kad kažem Vojislavom Koštunicom, ne mislim lično na njega, mada je on sve to znao. Ti koji pričaju da nije Vojislav Koštunica, a da jesu možda ti oko njega, Rade Bulatović, Tijanić, Ljilja Nedeljković i ta ekipa, nije tačno. On je sve znao i sve je odobravao. Ne postoje za to pisani dokumenti i tragovi, kao što ne postoje ni za to da se u njegovoj kancelariji veselilo 12. marta kad je Zoran Đinđić ubijen i otvarao se viski u sedištu DSS-a. Ali, postoje ljudi koji o tome mogu da govore, on nije bio sam u tome. Bio je Rade Bulatović, bio je njegov šef kabineta, da li mu je tada bio šef ili nije ne znam, zove se Filip Golubović, bio je Gradimir Nalić i cela ta banda. Šta su oni to slavili i radovali se 12. marta? Šta su oni to uspeli, ti ljudi koji su u međuvremenu izgubili svu vlast? Naravno da su oni napravili pobunu uz dogovor sa Koštunicom. Kabinet, i pre svega Ljiljana Nedeljković, alfa i omega svih zločina, nezakonitosti i pljačke koji su se desili u periodu između oktobra 2001. godine pa sve dok nije sklonjena i poslata na rezervni položaj u NIN. To je kao ono sa Vuksanovićem. Iskoriste ljude, onda ih vrate i za par godina ponovo se pojave, biće negde sekretari nekog ministarstva ili će biti neki ministri. Dakle, ta žena je bila ključna jer se preko nje sve prelamalo. Ona je nešto slično kao danas Miki Rakić Borisu Tadiću. Ništa Boris Tadić u Srbiji ne naručuje i ne govori ministrima, ali zato Miki Rakić ima neverovatnu moć da može da kaže ministrima i tužiocima ovo ili ono, da se ide kod Mikija Rakića da se pita za poslanički mandat, za direktora centra. Znači, to je cela ta ekipa koju je ta služba mogla da kontroliše i da postavi svoje ljude pored Koštunice. I naravno da su pripremu pobune Crvenih beretki ovi ljudi radili u direktnom dogovoru sa njima. Zašto je Legija išao da pita Acu Tomića da li će se u pobunu Kobre mešati ili ne? Kako je moguće da postoji ta vrsta paralelne komunikacije, a da najodgovornija institucija u državi sa tim nema nikakve veze? Da li bi to danas moglo da se desi? Naravno da ne bi. Zašto je tada moglo? Zato što su bili toliko moćni i zato što su bili pod zaštitom najmoćnije organizacije u državi, a to je svakako i u svakoj državi na svetu onaj koji ima vojnu silu. U drugim, demokratskim, državama to je podeljeno, pa oni nisu međusobno sjedinjeni i imaju vrhovnu komandu – deo oružane sile koja pripada direktno predsedniku, deo koji pripada parlamentu koji donosi odluke, itd. Kod nas ste praktično imali vrhovnu komandu nad tom razularenom grupom naoružanih ljudi. Ne mislim na one nesrećnike što su služili vojsku, nego na one koji su predstavljali profesionalni vojni kadar, koji su najureni iz Hrvatske, Slovenije i sa svih mogućih ratišta. Usput su činili zločine i pljačke, a onda su se svi dovukli u Beograd, svi su ovde dobili stanove, činove ili napredovali sa činovima. I onda su svo to naoružanje iz cele bivše Jugoslavije stavili ovde i služilo je, ili za rat sa Albancima na Kosovu kako će se kasnije videti, ili da se uništi opozicija u Srbiji ako takve ima. Oni su praktično ti koji vladaju državom, oni su ti koji postavljaju svoje ljude i oni su ti koji utiču na izbore predsednika, vlasti, itd. Ljiljana Nedeljković je bila zadužena za taj bataljon ili, ne znam kako se već zovu, tih hiljadu i ne znam koliko ljudi. Zoran Đinđić je to saznao kad je došao u Vašington i kad su mu tamo u Stejt Dipartmentu rekli – iz vašeg budžeta se plaća, ne znam, 1600, 1700 oficira vojske Republike Srpske od kojih je ne znam koliko činilo zločine. Oni su, dakle, ti koji to rade, koji su toliko moćni i koji su postavili urednike, novinare, sudije. Kada pitate bilo koga kakva je situacija po pitanju kriminala, svi će vam reći – ubistva, DB, Jovica Stanišić, pljačke, šverc cigareta, Kertes. Moći će da vam nabrajaju do sutra. Za vojsku ne možete da se setite tri stvari, jer čim se nešto oko vojske otkrije, zataška se istog trenutka. Svejedno da li je to eksplozija u fabrici Partizan ili nešto drugo. To je tema dva dana i treći više nije. Da li su učestvovali u švercu cigareta? Pa, naravno. Deset godina šverca cigareta između Crne Gore i Srbije je sprovodila vojska. Imate ubistva koja su se dešavala u vojsci, imate situaciju sa Topčiderom. Pukovnik Ćosić je alfa i omega ubistva vojnika u Topčideru. Ko zna šta se dešava sa Ćosićem i gde je taj čovek koji je glavni sa svojim sinom. Rešenja ubistva vojnika u kasarni nema, iako je apsolutno jasno šta iza toga stoji. Ne znam ko je na njih fizički pucao, ali naravno da su ubijeni i naravno da su ubijeni u kasarni. Svejedno da li zbog toga što je tamo bio Mladić ili neko od tih kriminalaca koji Mladića okružuju, ili je sin generala Ćosića, koji je tu držao kradenu robu, iznosio robu, drogu i ko zna šta je radio, pošto je to idealno mesto za zaštitu. Vi znate da je njegov sin za vreme ubistva neovlašćeno bio u kasarni, znate da je učestvovao u nošenju vojnika, rastresanju zemlje i traženju nekih čaura. Takođe znate da je napustio kasarnu tog dana i bio jedini koji nije dao da se uradi parafinska rukavica. A onda je otišao na letovanje u Egipat. Mislite da je za njim raspisana poternica? Pa naravno da nije, ko da raspisuje? Onda se posle 15 ili mesec dana vratio iz Egipta, dao neki iskaz i više se nikad ništa nije desilo. Njih nema, nema njihovih slika i biografija, o njima ništa ne možete da saznate, oni su nedodirljivi. Cela država stoji iza njih i to je ta veza. To su institucije države koje ne smeju da se diraju i koje su iznad nas. Mi smo prolazni, ali vojska nije prolazna.

Vraćam se na to da li je Koštunica znao za pobunu Crvenih beretki. Sećate se da je Ljiljana Nedeljković bila šef delegacije vojske Jugoslavije u poseti vojsci Republike Srpske. Ti generali su pristali da im neka žena prevodilac bude tamo komandant i da im naređuje. Kasnije su pristali da Rade Bulatović i Gradimir Nalić budu ti koji im dolaze na sednice generalštaba. Oni su, dakle, pripremali tu pobunu, radili su to zajedno sa njima, i Ljiljana Nedeljković je morala da bude pozvana na suđenje Zoranu Đinđiću ili u istrazi o ubistvu Momira Gavrilovića. Ona je osoba koja zna ko je ubio Momira Gavrilovića jer ga je ona odvratila da ode na put. Zvala ga je telefonom i rekla mu je da sutra dođe kod Vojislava Koštunice u kabinet. On je rekao da ne može jer putuje u Beč. Ona je završila razgovor, obavila konsultacije sa nekim, mora da kaže istražnim organima sa kim, ko joj je rekao – ne može, kakav Beč, neka dolazi sutra. Zvala je Gavrilovića ponovo, ubedila ga je i on je otkazao kupljenu kartu. Došao je sutra u kabinet Vojislava Koštunice, izašao je iz tog kabineta i sat, dva ili pet sati posle toga je ubijen. Znači, taj ko je Ljiljani Nedeljković naredio da Gavra mora sutra da dođe je neko ko je znao da će Gavra da bude ubijen ili neko kome je neko naredio da Gavra mora sutra da dođe da bi taj scenario postojao i da se jednim udarcem reši nekoliko stvari. Prva, da sklone Momira Gavrilovića jer je on bio jedan od ključnih svedoka zlodela državne bezbednosti i Jovice Stanišića, kriminala, ubistava i pljački. Bio je njegov čovek od velikog poverenja i učestvovao je u skoro svim zločinima koje je ta služba uradila. Bio je svedok ubistava koja su se desila neposredno posle 5. oktobra kada je počelo čišćenje ubica Ćuruvije i drugih i sklanjane tih tragova. U isto vreme, on je upetljan do guše sa ženom Vojislava Koštunice i tim delom njegovog okruženja u Institutu gde su se nalazili sa Sekeljom, sa Bracom Grubačićem i pravili pripremu za državni puč. To je prvi pokušaj puča pre nego što se desio ovaj sa Crvenim beretkama. To je ta priprema i samo je bilo pitanje šta će biti motiv. Oni su mesecima sedeli i crtali taj čaršav, strukturu – koja služba državne bezbednosti i ko će gde da se nalazi. Naravno, u tome je učestvovao i Jovica Stanišić preko Momira Gavrilovića, direktno u sastanku sa Vojislavom Koštunicom par puta, ali je ovo bio čovek za vezu koji je to svakodnevno radio. Momir Gavrilović je važan i zato što su oni koji su organizovali to ubistvo na taj način hteli da pokažu Vojislavu Koštunici da Zoran Đinđić ubija ljude. Gavrilović je bio ključan svedok svega toga, a počeo je da priča. Nije bio dovoljno čvrst, plašio se, video je da dolazi do promena, nije bio glup da to ne shvati i već je počeo da pravi neke vrste kontakta. Imao je kontakte sa ljudima iz Zoranovog obezbeđenja, pokušavao je da dođe u kontakt sa Zoranom Đinđićem. Čak je i pet dana pred to ubistvo, pre nego što smo Zoran i ja otišli u Ameriku, došao do mene preko nekog poznanika jedno veče. Prvi i poslednji put sam ga tada u životu video i dao mi je na nekom papiru imena četvoro, petoro ljudi koji su u Beču, koji su neki kriminalci i koji pokušavaju preko Zoranovog obezbeđenja, jer je ono tanko i loše, da ubiju Zorana. On je od mene ustvari tražio da ga spojim sa Zoranom. Rekao sam da ne mogu jer sutra ujutru putujem. Taj papir dao sam Goranu Petroviću, koji je tada bio šef državne bezbednosti. On je to zvanično zaveo, proverio i rekao mi je da zna ko su ljudi na tom spisku i da to nema veze, da je to Gavrina priča i jedan od tih pokušaja kako da dođe do Zorana. Možda 5-6 dana posle toga, kad smo bili u Americi, stigla je potpuno šokantna vest da je on ubijen. Naravno, mi ništa od svega toga nismo znali dok u Blicu nije objavljeno da je ubijen zato što je doneo podatke o kriminalu u vladi Zorana Đinđića, što naravno apsolutno nije tačno. Ne treba da se bude pametan da bi se znalo da je posle ubistva Gavrilovića, Aleksandar Tijanić u Reporteru, listu koji je osnovala vojna služba, objavio tekst ‘Ko to ubija po Srbiji’. Aleksandar Tijanić, savetnik predsednika Koštunice za medije – ‘Ko to ubija po Srbiji’. Vi znate da je to čovek koji sedi u kabinetu predsednika, da je to čovek koji se druži sa Acom Tomićem, Pavkovićem, Radetom Bulatovićem. Vi znate da to nije obična osoba. To je osoba koja ima neke relevantne podatke i on napiše ‘Ko to ubija po Srbiji’ i da iza toga stoji Zoran Đinđić. Ej, imaš savetnika predsednika Jugoslavije koji ide po ambasadama u Beogradu, zove novinare telefonom i priča da Zoran Đinđić ubija, a sve povodom ubistva Gavrilovića. Onda je brže bolje skočio Stojković, njegov advokat, pa se onda Mamula pojavio kao advokat Reportera, pa onda odbrana medija, nezavisnosti i napada na Biro koji hoće da ugasi medije. Dakle, oni su ga ubili, mislim na to telo, taj osmi putnik, koji je malo u kabinetu, malo u crkvi, malo u akademiji, malo mu je pipak na fudbalu, malo je u narodu, malo je u opoziciji, malo je u narodnoj muzici. Svuda su oni. Vladaju oni ljudi koji imaju informacije i moć. To ništa nije ostalo u službi državne i vojne bezbednosti, sve se to nalazi u privatnim arhivama. Sve kasete, snimljeni razgovori, transkripti, ono sa čime možete nekog da ucenjujete se nalazi po privatnim kućama i privatnim arhivama. Najveći deo toga je uzeo Jovica Stanišić i grupa oko njega, i onda se sa time trguje. Čeka se da dođe novi šef službe i trenutak kada mu tako nešto treba. Onda šalješ poruku i kažeš – ej, vidi, možda bih ja mogao da ti pomognem. Kao što je Zoranu Đinđiću i meni Jovica Stanišić jednom prilikom rekao da je Martić pod njegovom kontrolom. Pitamo ga – šta to znači pod tvojom kontrolom, a on kaže – tu je u Srbiji, u jednoj kući na jednoj planini. Ispostavilo se da je ta kuća na jednoj planini u Srbiji u vlasništvu državne bezbednosti. Jovica Stanišić to nije rekao da bi izdao Martića, nego da kaže Zoranu da bi možda mogao da trguje sa Hagom, da kaže – evo, daću vam Martića, ne dirajte Karadžića.

Dakle, budeš na čelu državne bezbednosti par godina i dođeš, po prirodi stvari, do hiljada nekih informacija – čije je dete narkoman, čija je žena ovakva, šta si ukrao, šta si zgazio, šta ti je otac uradio, sve živo dobiješ. I onda to u nekim normalnim društvima ostaje u državi. Ovde se iznese privatno, dođe novi naslednik u službu i on ne nađe ništa. Nema istraga. I postoji to neko međusobno lažno prijateljstvo i moral – nemoj da se diramo. To nije samo lažno prijateljstvo i moral, nego i međusobne ucene. Da li mislite da postoji ijedan drugi razlog zbog čega niko ne sme da pozove Radeta Bulatovića? Ne mora za ono što sam ga ja optužio i što svi znaju, a to je da je odneo arhivu i predao je Amerikancima. Nije važno, to sam ja rekao i kao nemaju dokaze. Ali imaju dokaze crno na belo da je znao ko je Radovan Karadžić i da je štitio identitet tog doktora Dabića. Služba i on koji je bio na čelu to radi. Je l’ ga neko pozvao da ga pita? Šta ja imam od toga što ću javno da izađem i optužim Predraga Rankovića kada će sutra, ako mene ne plati, platiti nekog sudiju, neku političku stranku i to će se zataškati. Ili ne mora da plati, može i sudski proces da se ne dovodi do kraja, kao u slučaju Ražnatović Svetlane. Zašto? Zato što je njen uticaj toliko veliki i jak da bi taj ko bi nju osudio reskirao da 100, 200 hiljada njenih fanova sutra bude tvoj neprijatelj. A zašto kada možda mogu da glasaju za mene. I to nije samo u svesti Vojislava Koštunice, Velje Ilića ili Palme, to je u svesti i ljudi iz DS-a. Ne znam da li je u svesti Borisa Tadića, ali me ne bi iznenadilo da jeste. Sećam se da se u predizbornoj kampanji za predsednika izvinjavao Svetlani Ražnatović zato što je uhapšena u Sablji jer on zna da nije trebala da bude uhapšena. On o hapšenju Svetlane Ražnatović nema pojma, niti je imao tada, niti je imao 2004. godine. Da se malo raspitao i da je hteo da zna, znao bi da je trebalo da bude uhapšena prvi dan jer je, dok je naša policija neposredno posle ubistva Zorana Đinđića prisluškivala i pratila ubice, Dušan Spasojević da bi se šegačio davao svoj telefon Svetlani Ražnatović. Pa naša policija sluša kako ona priča sa svojim ljubavnicima ili ne znam s kim već. Mi hapsimo ljude pored kojih je Legija samo prošao u prvih godinu dana, a ne hapsimo tu osobu. Dakle, to što se dešava sa njom, sa Predragom Rankovićem Peconijem i drugim ljudima je posledica toga što se ono čime jedna država vlada ne nalazi u institucijama, nego po nekim privatnim kućama, u džepovima i stanovima. Umesto da se to koristi da država otera kriminalce u zatvor, bolje je da se ja s njim lepo dogovorim i da mu kažem – vidi, ovo je kod mene, nema problema, ti si bezbedan, može kopije, kopija košta toliko, original košta toliko.

Sećate se da je kod upada u biro otkriveno da je ta grupa sedela, napila se jedan dan i smislila priču kako se Vojislav Koštunica prisluškuje. Oni su njega stalno trovali tim teorijama zavere, to je njihov mehanizam. To sam video i doživeo. To su radili Zoranu, meni, to su radili svim ljudima.

Svetlana Vuković: Jesu li uspeli?

Beba Popović: Ne, naravno da nisu kod Zorana. Njega to nije interesovalo. On je čovek koji nije hteo ni svoj dosije da pogleda i pročita. Ali, to su njihovi mehanizmi. Dođem ovde kod vas u stan i kažem – jao, je l’ ste bezbedni vi ovde? Pa vi odgovorite – nemam pojma da li sam bezbedna, tu živim. A onda ja kažem – ovo je dosta slaba tačka, ja sam to malo profesionalno deformisan, želim da ti kažem, vidi, imaš neprijatelja. Ili vas zovu telefonom pa, kao što je to radio Jovica Stanišić, kažu – ej, stigao je jedan Ukrajinac, plaćeni ubica, mi ga znamo od pre deset godina, stalno ga šalju tu, radi za sve, to je neki novi Karlos, radi i za Ruse i poslali su ga da ubije nekog od visokih političara. Mi kažemo – daj te podatke, zovi tamo, a on – ne, ma kakav Goran Petrović, kakva služba, ništa ne brinite, to ćemo ja i moji ljudi da završimo. Tako su oni i Miloševiću. Sećate se da je najveći uspeh Jovice Stanišića kod Miloševića bio u tome što je našao pušku iz koje je Milošević trebalo da bude ubijen na Gazimestanu. Bio je sukob između njega i onog Janaćkovića, ko će da bude šef službe. Onda je Stanišić otkrio pušku. Tako su i Koštunici, kao što neko od novinara u žargonu naziva, prodavali cigle. To je radio i Legija, i zemunski klan, i svi oni.

Znači, imate grupu nekih ljudi koja dolazi na vlast, koja nije iz tog miljea i tog sveta, koja o tome zna na nivou kao i vi sada, iz novina, iz nekih gradskih priča, filmova, pola vam je jasno, pola vam nije jasno, u pola verujete, u pola ne verujete. A opet ste svesni da mora da negde postoji takva neka vrsta moći. Ali vi je ne vidite, i stalno očekujete kada će to da se desi, ali se to nikad ne dešava. Oni to naravno koriste da vam objašnjavaju, da vas fasciniraju lažima, pričama, mobilnom snagom vojske, policije, brojem ljudi, kao ono kad skaču iz helikoptera. To je identično tome. Skupi se 10-15 političara, stave im dvoglede i onda oni skoče iz helikoptera, naprave salto, upadnu stalno u isti autobus, izvade dvojicu ljudi, škripe kolima i dobiju aplauz. Eto, tako to izgleda. Šta oni vama time pokazuju? Pokazuju vam koliko su jači i moćniji od vas.

Ubeđujući Vojislava Koštunicu da je Zoran Đinđić takav, oni su pripremali političku podršku za nešto što su hteli da sprovedu. U međuvremenu je grupa onih koji upravljaju državom procenila da je jedini model koji može da se desi ipak fizičko uklanjanje Zorana Đinđića. Zašto? Zato što je i pored toga što su primenili sve mehanizme kako bi ga oslabili, Zoran Đinđić imao veliku podršku. Jedan problem je bio zato što je imao podršku iz sveta i zato što su ga strani političari podržavali. Ne možete tako lako da ga sklanjate, nije ovo baš 1903. godina pa da možete da ga bacite s balkona i šta vas briga. Ali postojala je i druga stvar, a to je da je, i pored toga što su o njemu napravili takav negativn lik, on ulivao određeni optimizam narodu. Dve su po mom mišljenju stvari opredelile da Zoran Đinđić bude ubijen. Jedna je približavanje hapšenja članova zemunskog klana i JSO zato što je mnogima bilo jasno da će to hapšenje da otvori taj lonac zla. Druga stvar je to što je Zoran 13, 14. ili 15-og, ne mogu da se setim tačnog dana, trebalo da preuzme i vojsku. Za 25-26. januar je bila zakazana sednica na kojoj će biti smenjeni Andrija Savić i Milorad Bracanović i biti postavljeni novi ljudi. Ne znam da li se znalo ko su novi, ali to nije ni bilo bitno. To je inače vreme kada mi već uveliko znamo da se ovi spremaju da ubiju Zorana. Čume je već uveliko bio sklonjen. To što je Čume rekao specijalnom tužiocu, mi smo znali od leta 2002. godine. Čume je došao kod mene, to mi je ispričao, ja sam ga slušao par sati, pozvao sam Milana Obradovića i Nenada Milića i ispričao sam im šta mi je rekao. Potvrdilo se na osnovu nekih policijskih saznanja da su ti podaci, ljudi i imena koje Čume govori tačni. Onda se on sklanjao i bežao od njih. Oni su ga jurili celo to leto 2002. godine.

Dakle, oni su iskoristili ideju da se ova grupa ljudi plaši Haga. Vešto su proturili tu priču koju je Gradimir Nalić još tada rekao – birajte Koštunicu, nemojte ove izdajnike, oni će vas poslati u Hag. Pri svakom dolasku Karle del Ponte u zgradu predsedništva, pored Koštunice i Ljilje Nedeljković, bili su uvek Gradimir Nalić i još dvojica, trojica ljudi, a često je tu bio i Toma Fila. Ne znam šta je radio, ali imao je neku funkciju, verovatno je bio savetnik kao što je danas ministru policije. I svaki od podataka koje je Karla del Ponte davala tajno Koštunici i republičkoj vladi, završavao je kod ovih ljudi koji su na spisku – od Legije i JSO-a do ovih iz vojske. U svim akcijama koje je ta zloglasna grupa ljudi radila, hteo sam da kažem zloglasni kabinet, ali ne može kabinet da bude takav, nalazio se Zoran Đinđić. To vam je i pokušaj upada u Biro i ono što imate u razgovorima tih oficira kada oni kažu – a šta kada uđemo unutra, pa ništa ne nađemo, pa Aco Tomić kaže – nema veze, nešto ćemo da ubacimo. Dakle, svesno su ovima poturali priču – Zoran će vas izdati, približava se Hag.

I još jedna stvar, koju sam 2005. godine rekao, a sada je samo jasnija i vidljivija, jeste da su postojali i strani moćni centri koji su im za takvu stvar davali podršku. Tu nedvosmisleno mislim na Rusiju. Kad kažem na Rusiju, naravno da ne mislim na zvaničnu državu i na njihovu zvaničnu službu bezbednosti KGB. Mislim na one centre moći te države koji postoje i funkcionišu u okviru samog aparata. Ne zaboravite da je vojska, vrh vojske, u vreme 5. oktobra bio kompletno pod kontrolom Rusije. Osim Pavkovića, koji je tu došao jer je politički bio najprihvatljiviji Miri Marković i Slobodanu Miloševiću, svi ovi ostali koji su upravljali vojskom, od Krge pa nadalje, školovani su u Rusiji i na doškolovavanje su išli u rusku vojsku. Ceo taj vrh, koji se u žargonu u vojsci pežorativno nazivao ‘crveni orkestar’, bili su praktično kolege, zaposleni i potčinjeni velikoj i moćnoj ruskoj armiji i ruskoj aparaturi. 5. oktobar počinje sa njima na čelu. To nije samo na osnovu spekulacija ili toga da ja to mislim ili ne mislim, tu se desilo i nekoliko konkretnih stvari. Za mene je svakako najznačajnija ta da me je šest meseci pre Zoranovog ubistva na ručak pozvao ambasador velike evropske države, obaveštajac. Bili smo na ručku, izašli iz restorana i on me je na ulici gde prolaze autobusi pitao da li znam nešto o tome da vojska zajedno sa Rusima, koristeći ovo Hag-Anti Hag, priprema Zoranovo ubistvo. Rekao sam da ne znam, kao što stvarno ništa nisam ni znao i na tome se završilo. Preneo sam to i Zoranu i nadležnima koji su se tada time bavili.

Vraćam se na Sablju i na to što je uzdrmalo ovu grupu. Kada te sisteme koji deluju tako nedodirljivo, te hobotnice, taj osmi putnik, pogodite u pravu metu ili imate pravo oružje, oni su plašljiviji od dece. Oni onda počinju da se rasturaju. To se desilo i u Sablji jer je počeo da se para taj neki sistem. Došlo se do otkrića Ivana Stambolića i to je, podjednako sa ovim da se došlo do Koštuničinog kabineta, ključni trenutak. Otkriveno je da je grupa državnih funkcionera, da li su oni policajci ili specijalne jedinice nije važno, po nalogu njihovih pretpostavljenih, koji su takođe službenici države, a po nalogu predsednika te države ubila bivšeg predsednika te države. Samo zato što je u glavama lude žene tog predsednika i njega koji je bio slab na nju bilo da im on predstavlja opasnost i da mogu da izgube sve što mogu da izgube. Istog trenutka znate da je Koštunica kiselo gledao na tu priču i da je nešto kao – ma kakvi, on je komunista. Danas možete da budete sigurni da je to iz razloga što je to bio pokušaj paranja ovog organizma, ovog njihovog mentora. Na prvi pogled, naravno da to nema nikakve veze sa vojskom, ali mislite li da vojska nije znala da se to desilo? Dakle, tada je prestala Sablja. Zbog toga da se to ne bi paralo dalje. Druga stvar je jer se došlo do Koštunice i njegovog neposrednog okruženja. Ne samo hapšenjem Radeta Bulatovića, Ace Tomića i Mikelića, nego i otkrivanjem da su neki sponzori Dejana Mihajlova iz Pančeva isto bili umešani i povezani. Da su finansijeri stranke Vojislava Koštunice iz Čačka imali direktne veze sa Legijom i nekim Legijinim ljudima. Treća stvar je bio strah određenih lidera DOS-a koji su se, gledajući šta sve Sablja sa sobom seče i šta sve otvara, i kako se jedno po jedno ubistvo rešava, i kako pada ovo i ono, plašili da li će doći i do njih. Ne mislim da li će doći do njih u slučaju zavere za ubistvo Zorana Đinđića, nego da li će doći do njih u tome što su radili nekada, neke pljačke, neke privatizacije, kako su došli do fabrike, do diplome, do ministarskog mesta.

Postoji još jedna stvar, koja se odnosi na politiku. Bilo je jasno da će doći do neke nove političke podele. Bilo je jasno da odlazak Zorana Đinđića i dolazak Zorana Živkovića ne može da ostane takav kakav jeste. Nebitno je da li će se to promeniti sad ili za tri meseca, šest meseci, godinu dana, ali da više onako neće biti, neće. Potpuno je bilo jasno da treba voditi računa, da se ne treba sukobljavati i voditi tuđe ratove. Kako oni vole da kažu – ćuti, gledaj svoju stranku, svoju poziciju, sad se pozicioniraj za neke nove podele karata koje će se desiti. Znači, idi u dogovore sa tajkunima, idi malo kod Dobrice i ovih mudraca da vidiš šta priča osmi putnik. I zato nisu ulazili u sukob sa Koštunicom.

Iz ove kasnije faze suđenja za ubistvo Zorana Đinđića postoji najmanje trideset izjava ljudi iz neposrednog okruženja Vojislava Koštunice za koje bi u svakoj normalnoj zemlji bilo koji policajac ili tužilac pozvao te ljude da im kaže – reci mi šta ovo znači. Složićete se da nije normalno da u jednoj državi ubiju predsednika vlade, a da nas interesuje samo izvršilac. A zato, kada se u drugoj državi, sa kojom smo bili u ratu deset godina, završi suđenje i osude neposredni izvršioci ubistva novinara, koji je pritom bio saradnik mafije i koji je napadao i vređao ovu državu, mislim na Ivu Pukanića, naša država ima potrebu da i dalje istražuje ko stoji iza tog ubistva. Naravno, to je zato što žele da na taj način nanesu štetu Crnoj Gori. Da im se osvete što smo najzad postali Srbija i ono što smo celog života želeli, ali samo smo mogli da postanemo tako što se otcepio Milo, a ne zato što smo mi sami želeli to da uradimo. Pa da im se osvetimo i za priznanje Kosova. Političkom pozadinom ubistva Ive Pukanića bave se novinari, mediji, tužilac putuje u Zagreb i istražuje. A za političko ubistvo Zorana Đinđića – pa ne, videćemo, da sačekamo pravosnažnu presudu, da vidimo pobunu…

Vraćam se na priču oko medija. Ne krijem da sam bio jedan od ljudi koji je predložio da se formira ekipa koja će baviti pisanjem medija o Đinđiću. Usledio je napad na vladu. Imate ministra OEBS-a koji dolazi kod Zorana Živkovića i kaže – ne, ne, mediji, ne smete medije, oni su najveća grana slobode u demokratskom društvu. Pošto smo mi nezreli kao narod i još smo u fazi evolucije, oni dolaze da nam objašnjavaju šta su mediji. Pa to nema veze sa medijima. Ti koji u tome učestvuju i koji te ljude plaćaju su mafijaši, kriminalci, ljudi službe državne bezbednosti, ubice, ratni zločinci i profiteri. Onda se pojavio Ćurguz, Lečić i ministarstvo kulture koji će eto da angažuju Ebart da oni urade analizu. Onda su oni uradili neku analizu navrat nanos. U nju, naravno, nisu ulazile televizija braće Karić, koju je uređivao savetnik Vojislava Koštunice Aleksandar Tijanić i koja je služila za pripremnu organizaciju ubistva Zorana Đinđića. Da li imate veći dokaz nego taj da je 2006. ili 2005. sam vlasnik te televizije Bogoljub Karić, kada je došao u sukob sa istim tim ljudima sa kojima je tikve sadio, pa mu se olupalo o glavu, javno izašao i rekao da hoće da svedoči za ubistvo Zorana Đinđića jer je njegova televizija učestvovala u tome. I da je učestvovala ta grupa ljudi, koja sad i njega juri. Vrlo je jasno definisao da su to Aleksandar Tijanić, Rade Bulatović, Aco Tomić, Nikitović, Mihajlov, Jočić i ta ekipa oko Koštunice. Naravno da mi možemo da kažemo – pa dobro, on je to rekao zato što je bio u situaciji u kojoj je bio, što to nisi rekao 2001. godine? I još hiljadu nekih drugih stvari može da se kaže. Možda to i nije tačno. Ali, koje je to društvo u kome tako moćan čovek i takva osoba kao što je Bogoljub Karić kaže nešto što smo svi mi znali – da je ta njegova televizija služila za uništavanje Zorana Đinđića. I kad on kaže da hoće da svedoči, to više nikog ne interesuje. To se zataška, to se gurne i o tome neće da se priča.

Aco Tomić i Rade Bulatović su uhapšeni zato što su lagali kod istražnih organa, kod policajaca sa kojima su razgovarali. Jedan je rekao jedno, drugi je rekao drugo. Problem u njihovom držanju u zatvoru je, kao i sa Jovicom Stanišićem, samo taj što su od trenutka kad su stavljeni u zatvor ostavljeni tamo dok im taj zatvor nije isteko. I što više niko od tih inspektora nije smeo njima da se bavi i da radi sa njima kao što su radili sa drugima, sa Zvezdanom i sa svima redom, pa je to dalo neki rezultat, jer je već istog trenutka počela priča o politici. Optužnica na kojoj se on nalazio, a koja je ukinuta, bila je kompromis na koji je Jovan Prijić morao da pristane da bi ostao na mestu makar zamenika tužioca, da se iz nje izbace svi ovi koji su direktno asocirali na Vojislava Koštunicu i koji bi mogli da dovedu i do političke pozadine. Jer vi u originalno napisanoj optužnici imate četvoricu ljudi koji su direktno uključeni u politiku. Pored ove trojice i Vojislava Šešelja. Ona je kompromis, to je svakome jasno. Oni su izbačeni iz toga i njima su date najmoćnije funkcije u državi. Nažalost, Aci Tomiću nisu mogli jer je na čelu vojske bio Boris Tadić, a i penzionisan je, pa nisu mogli tako brzo da ga reaktiviraju. Ali, reaktivirali bi ga, kao i Stankovića, nema veze, iz penzije bi ga povukli da bude bilo šta. Međutim, bio je mnogo umešan, kako u to, tako i u zaštitu Ratka Mladića i ovih ratnih zločinaca.

Njihov dolazak na vlast je imao cilj finalne i konačne pljačke, započete za vreme Miloševića i podele Srbije na tih 10, 20 porodica. Ona je trebalo da se desi, i desila se u periodu od 2004. do 2008. i nastavlja se i dalje. Ovo su sad finese, ali gro toga je opljačkano i ta gruba podela je napravljena u te četiri godine. Sve te privatizacije su se desile pod ministrom Bubalom i pod Agencijom za privatizaciju u koju su dovodili svoje službenike. Pa je tako na kraju pred raspad vlade, direktor Agencije za privatizaciju bio glumac iz Kikinde, iz pozorišta, dečko sa 26 godina, koji nikad u životu ništa nije radio, bio je neki statista, glumio je talase u lokalnom pozorištu u Kikindi. On je postao direktor Agencije za privatizaciju da bi Dejan Mihajlov, Bubalo i Aleksandar Nikitović mogli da privatizuju 10, 15 ili 20 firmi koje su se desile u to vreme u privatizaciji. Ne govorim o nečemu što nije proverivo i što nije vidljivo. One su privatizovane na način kako je Koštunica shvatao legalizam – da su se ukidali tenderi, da se odluka kako će biti privatizovano menjala dan pred raspisivanje, da su pojedini učesnici na tenderu kao Delta i Miroslav Mišković imali u koverti dve cene. Dakle, njima je bilo važno da se završi taj finalni udarac pljačke i zbog toga nisu želeli mnogo da se suprotstavljaju svetu. Šta im svet traži i šta im traže Amerikanci, saradnja sa Hagom – nema problema. Znate da su kidnapovali ljude, otimali ih iz bolnica, slali ih i lažno predstavljali, izmišljali da su uhapšeni u Republici Srpskoj, a hapsili ih odavde i prebacivali tamo, najavljivali da to sve rade dobrovoljno. Sve je to služilo samo kao maska za ovu ogromnu pljačku u kojoj je učestvovala ta banda oko Vojislava Koštunice.

Da ne ponavljam ono što svako zna i za šta postoje vidljivi dokazi, da je ta grupa želela da se i Specijalni sud, i policija, i taj postupak, i tužilaštvo uništi. Taj proces je i opstao zbog toga što Amerikanci nisu dozvolili da se ugasi. Inače je namera Vojislava Koštunice i te bande oko njega, Stojkovića i tih, bila – to je gotovo. I onda su naravno dozvolili da se taj proces desi, ali na način da oni mogu da kontrolišu kako će se desiti. Njihov je cilj bio sledeći – u redu, mi ćemo doneti presudu, ako moramo, osudićemo ove nesrećnike, ako moramo, ali ćemo kod građana Srbije, kod javnosti zadržati priču da to nema nikakve veze i da je to eto, jednostavna stvar, koja mora da se desi, zbog više sile. Najverovatnije su ga ubili Amerikanci ili Englezi ili Nemci, već ko ga je izdao. Ali, ostavićemo 10, 15 teorija javnosti i građanima Srbije za neko novo vreme. To je kao radikali ili ovi sad naprednjaci. Mi se povlačimo sa linije Karlovac – Ogulin i tako dalje, do nekog boljeg vremena. Kosovo smo izgubili do nekog boljeg vremena. Tako su Jevreji 2000 godina čekali neko bolje vreme, pa ćemo i mi Srbi isto tako čekati. Dakle, sve se svodi na to da konačna istina ne sme da se sazna.

Poslednja faza Zoranove vladavine, koja je počela negde od jeseni 2002. godine, je bila faza kad je već praktično bio spreman da digne ruke, ali je znao da to ne sme da uradi. On je već bio strašno izmoren tom količinom blata koje je na njega bacano od 5. oktobra pa do tog dana. Svakodnevno, u svim medijima, od svih mogućih. Ta energija koju je on imao i taj optimizam – kao nemoj time da se bavimo, on je čovek prestao da čita novine. Ali, to što on to nije radio, ne znači da se u Srbiji to nije dešavalo. On je bežao od toga kad se ujutru vidimo i kad ja kažem – da li si video sad ovo, Ljilja Buha, itd. Jednostavno jer nema čovek tu šta da kaže. Nije voleo ružne vesti i verovao je da može nekako tom svojom energijom da pokrene Srbiju iz procesa gde je potpuno krenula, samo to – Ljilja Buha, ubistvo, izbori, Šešelj, Labus, Koštunica, ova afera, ona afera. On je, kao noj, verovao da je to način, da on mora da ostane čist, da ga ne interesuje šta se tu dešava, da time ne treba da se bavi. Jednostavno, nije hteo da veruje u takvu količinu zavere. To je tek negde posle Bagzija počelo da bude kristalno jasno, ali nije ga nešto posebno pokolebalo. Osim u smislu da želi da se obračuna sa tim organizovanim kriminalom, i doneo je odluku da se smenjuju i Bracanović i Savić. I to je uradio, i onda je najavio i godinu borbe protiv kriminala. Ali jednostavno, on nije hteo da bude čovek koji se operativno bavi tim stvarima. A ako se u Srbiji operativno ne bavite tim stvarima, nemate šta tu da tražite. Zoran to nije radio, ovi su videli da on to ne radi, puštali su ga i zato je to sve tako izgledalo. Zato nisu smeli da mu javljaju te neke neprijatne vesti, plašeći se njegovih reakcija, jer je jednostavno bio toliko zasićen. Kao pušači kada se otruju pušenjem, pa onda dva dana ne mogu da puše. Tako i on. On je to doživljavao svojim ličnim neuspehom – mi to nismo uspeli, kako je moguće da ih ovaj trut i ta politika i dalje drži. On nije hteo da prihvati istinu. Mnogo je lepše mislio o srpskom narodu i o građanima ove države nego što oni to u suštini jesu. To je naravno preduslov da biste mogli da budete lider tog naroda. Ali, u isto vreme morate da budete vrlo objektivni, pogotovu ako vam je glava u čeljustima takvih neprijatelja, kao što je bila njegova.

 
Emisija Peščanik, 11.03.2011.

Peščanik.net, 11.03.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK

Author: Emisija