„Evo sa čime se borimo: postoji ogromna cena i velike nepredviđene posledice koje idu uz vojnu intervenciju koja može da potraje mnogo godina.“ Tako je proletos govorio Bedndžamin Rouds, Obamin savetnik za nacionalnu bezbednost, u intervjuu sa Deksterom Filkinsom o politici Bele kuće prema Siriji. Međutim, krajem prošle nedelje smo saznali da je ova borba završena. U četvrtak je Rouds izjavio da pojačavamo pomoć pobunjenicima koji se bore protiv Bašara al-Asada. Ova pomoć, požurili su da dodaju drugi zvaničnici, podrzumeva pešadijsko naoružanje i municiju. To je vojna intervencija, samo ne znamo ni cenu, ni posledice, ni koliko će trajati.
Asad, njegovi ljudi i njegove paravojske ubijaju decu, spaljuju sela i bacaju leševe u reke. Ujedinjene nacije procenjuju da je ubijeno devedeset hiljada ljudi. Među njegovim saveznicima su Iran i Hezbolah. Skoro je izvesno da je upotrebljavao hemijsko oružje i prešao crvenu liniju koju je Obama povukao. Američki kredibilitet je doveden u pitanje.
Ima mnogo pametnih ljudi, pa i u ovom časopisu, koji podržavaju predsednikovu politiku. Međutim, previše je opasnih, neizvesnih i nerazboritih stvari u ovoj intervenciji. Ulazimo u građanski rat sunita i šiita, a na našoj strani nalazimo Al-Nusru, možda najjaču pobunjeničku frakciju povezanu sa Al Kaidom u Iraku. Deo našeg oružja će najverovatnije završiti u njihovim rukama. U međuvremenu, pobunjenici koje podržavamo se po svemu sudeći razilaze, umesto da se udružuju. Ulazeći u sukob na taj način, preuzimamo rizike velesile – napade na ambasade širom sveta, neprijateljstvo, mržnju – a nemamo nikakve koristi. Nema mnogo izgleda da ćemo pobediti u skorije vreme; nije sasvim jasno ni kako bi pobeda izgledala. Obama želi da zaustavi krvoproliće i ukloni Asada, ali nema naznaka da se planira izlazna strategija, pa čak ni naredni korak – osim, možda, odlaganja bilo kakvog narednog koraka i bilo kakve eskalacije. Možda on ima genijalan plan koji nam nije otkrio. Ali sumnjam. Predsednik nije čak ni objavio vest o našem ulasku; to je učinio njegov pomoćnik, što nas dovodi do zaključka da Obama želi da se distancira od svoje polovične politike.
Bilo je i drugih opcija. Obama je mogao da nastavi sa sankcijama i slanjem druge vrste pomoći pobunjeničkim grupama. Ako je cilj spasavanje života i pomoć ugroženima, trebalo je da nastavimo da pomažemo izbegličke kampove. Ulazak u borbu, međutim, menja ovaj cilj. Sada će naše oružje ubijati ljude. Krvlju ćemo se povezati sa jednom stranom u sektaškom građanskom ratu koji će se najverovatnije proširiti na nepredvidljiv način. Sada smo delimično odgovorni za bol koji će taj rat izazvati – u Siriji, Libanu i drugde. Senator Obama je 2002. godine izjavio da nije protiv svih ratova, samo protiv „glupih ratova“ i ratova koji „potpiruju vatru na Bliskom istoku“. Ovaj rat ima moralnu osnovu: najveći zločinac je čovek koji komanduje vojskama i paravojskama iz Damaska. Ali i rat u Iraku je na taj način bio moralan. I nema sumnje da i ovde potpirujemo mnoge vatre.
Ako izuzmemo ovaj govor, Obama je došao na vlast skoro bez ikakvog spoljnopolitičkog obeležja. Njegovi savetnici su zastupali kontradiktorne ideje. Znali smo da neće biti isti kao Džordž Buš mlađi. Nije bilo jasno da li će biti prvenstveno oprezan (da li će nerado upotrebljavati američkiu silu) ili će biti drugačiji tip intervencioniste (da li će upotrebljavati američku silu za humanitarne ili usko strateške ciljeve). Kao predsednik, generalno je bio na strani opreza. Okončao je više ratova nego što je započeo; kada je intervenisao, kao u Libiji, to je činio „vodeći iz pozadine“. Aktivno je pokušavao da reorijentiše američku politiku ka Aziji i da je odmakne od Bliskog istoka.
Ali vlast obično budi želju za akcijom, a što je možda i opasnije, ubeđenje da će ona uspeti. Nečinjenje ostavlja utisak slabosti, kao da ste „šonja“. Prvi dani rata su obično politički korisni – a ankete pokazuju da je većina Amerikanaca protiv ulaska u rat u Siriji ukoliko Asad nije koristio hemijsko oružje. (Nije iznenađujuće što je Rouds upotrebio reč „hemijsko“ osamnaest puta u svom saopštenju od sedam pasusa.) Ako se ekonomski oporavak održi, i to bi moglo da pomogne. Vojne avanture su manje popularne kada privreda stagnira, iako sigurno mogu da doprinesu njenoj stagnaciji.
Amerika ima bogatu istoriju vojnih intervencija. Klasične pouke su, naravno, Vijetnam, Irak i Avganistan, ali i Gvatemala, Nikaragva i Somalija. Oblikovanje sveta uvek izgleda lakše iz Vašingtona nego na terenu. Uspesi poput onih na Kosovu i u Istočnom Timoru obično su rezultat tesne saradnje sa međunarodnom zajednicom. Pomaže i kad imate jasne ciljeve i kad se obavežete da ćete ih postići. U Siriji nemamo ni jedno ni drugo. Stavovi drugih članica Saveta bezbednostu UN variraju od umerene podrške do neprijateljskog stava prema našim planovima. Ukoliko zaista sprovodimo međunarodni zakon protiv upotrebe hemijskog oružja, to činimo u maniru Vajata Erpa.
Džordž Kenan, možda najelokventniji zastupnik realizma i opreza u 20. veku, davno je objavio knjigu „Američka diplomatija“, u kojoj nabraja neuspešne američke vojne poduhvate. U toj knjizi on daje sjajan primer, koji je sada možda već paleontološki zastareo, kako naša zemlja reaguje na događaje poput 11. septembra i zašto su vrlo često naše intervencije promašene: „Ponekad se pitam da li u ovom smislu demokratija neprijatno podseća na jedno od onih praistorijskih čudovišta sa telom velikim kao soba i mozgom veličine čiode: leži tako u svom drevnom blatu i ne obraća mnogo pažnju na okruženje; teško ga je uznemiriti – u stvari, praktično moraš da mu odsečeš rep da bi shvatilo da su mu interesi ugroženi; ali kad to jednom shvati, kreće u napad sa takvim zaslepljenim besom da na kraju ne samo što uništi svog neprijatelja nego dobrim delom razruši i svoje stanište.“
Obama staje na stranu dvoje ljudi koje je pobedio 2008: Hilari Klinton i Džona Mekejna. Od Mediterana do Kine možete da prepešačite kroz zemlje u kojima su SAD u skorije veme imale nekakav konflikt: Sirija, Iran, Avganistan. Libija je odmah preko mora, a naše bespilotne letelice kruže nad susednim Pakistanom. Stvaramo novu Osovinu intervencije.
Kao što je Obama rekao Čarliju Rouzu u ponedeljak, Sirija nije Irak. Ne započinjemo rat sa direktnom namerom da transformišemo zemlju. Možda će Obama ostati miran. Možda neće eskalirati sukob. Možda ovaj sukob neće ugroziti međunarodni konsenzus koji mu je potreban da nešto učini povodom klimatskih promena i nuklearnog nenaoružavanja. Ali lakše je ne ulaziti u rat nego iz njega izaći. Pobunjenici sada očigledno gube. Ako budu još popustili, doći ćmo u iskušenje da još nešto pošaljemo – prvo puške, pa onda protivvazdušno naoružanje, pa vojne posmatrače, pa instruktore, ili kako god budemo nazvali prvi talas vojnika. Možda ćemo proglasiti zonu zabranjenog leta, a onda ćemo moradi da vidimo šta da radimo kad neko kroz nju proleti. Sada vidimo prvo poglavlje američke sirijske avanture, ali nemamo pojma kako će se ona završiti.
Nicholas Thompson, The New Yorker, 19.6.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.met, 24.06.2013.