Biljana Kovačević-Vučo je otišla greškom. Njen odlazak je paradigma današnje Srbije: njenog rasula i nehata. A Biljana je bila među onima koji su se borili za drugačiju, odgovornu Srbiju. Na tom frontu sa Biljanom sam bila zajedno poslednjih dvadeset godina. Biljana je pripadala tom malobrojnom krugu koji je od početka osuđivao Miloševićevu ratnu politiku, krugu koji je tačno dijagnosticirao karakter tog rata. Zajedno smo u Helsinškom odboru pokrenuli izbegličko pitanje, u nastojanju da Srbe izbegle iz Hrvatske vratimo njihovim domovima. Uspeli smo da pravo na povratak svih izbeglica ugradimo i u Dejtonski sporazum. Bilo je to 1995, kada je na hiljade unesrećenih ljudi, izbeglica, opsedalo našu kancelariju. Tada smo mi radili posao države koja je izbeglice tretirala kao broj i kao materijal za ostvarivanje svojih etničkih ciljeva. Kasnije, Biljana je nastavila da deluje u YUCOM.
U trenutku smene Miloševićevog režima 2000, Biljana je ponovo bila na ulici, naivno verujući da će se Srbija izboriti sa zločinačkim nasleđem. Nakon šoka izazvanog ubistvom premijera Zorana Đinđića, svi smo se ponovo našli na samom početku. Tada je počela Biljanina velika bitka za uspostavljanje evropskih standarda, za odbranu Đinđića i njegovog nasleđa zastupanjem pred sudom Vladimira Bebe Popovića. Zbog toga je u medijima bila izložena neviđenom linču i uvredama koji nisu prestajale godinama.
Poslednja stvar koje smo zajedno uradile je tužba protiv idejnog arhitekte nacionalnog projekta Dobrice Ćosića za govor mržnje protiv Albanaca. To je bio samo pokušaj da se skrene pažnja na suštinu problema, jer u Srbiji je na delu revizija nedavne prošlosti i u tom smislu zataškavanje uloge dela elite oko Dobrice Ćosića.
Biljana je u tom uskom krugu aktivista ljudskih prava bila omiljeni saborac, drug i prijatelj. Zračila je svojim šarmom, vedrinom i entuzijazmom za svaki posao koga se prihvatala. Motivisala je svoje saradnike i sve nas koji smo joj bili bliski. Lakoća sa kojom je podnosila napade i šikaniranje odslikavalo je čvrstinu njene vere i integritet njene ličnosti. Sa istom vedrinom i hrabrošću nosila se i sa svojom bolešću. Njeni odlasci na dijalizu pune tri godine iscrpljivali su je, ali nikada nije pokazala da je to opterećenje niti se to odražavalo na njen rad i način života. Putovala je svugde gde je dijaliza bila moguća. Najviše se radovala Lošinju, jer tamo je mogla da bude na moru i da deli radost sa svojim bliskim prijateljima Stašom, Linom…
Njen odlazak najviše će pogoditi njena dva sina, Novaka i Srđu, ali i sve nas koji smo je voleli. Nedostajaće nam njen duh, njen smeh, njena veselost – njeno društvo. Bila je mila i draga osoba. Bilo je nemoguće ne voleti je.
Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 20.04.2010.
Peščanik.net, 20.04.2010.