Da bih ilustrovao prošlonedeljnu političku atmosferu u Teheranu, citiraću mog mladog iranskog prijatelja, koji mi redovno šalje izveštaje:
Bio sam na poslednjem Ahmadinadžadovom mitingu i sada mogu da zamislim kako je izgledao fašizam. Podelili su oružje gomili bubuljičavih dečaka koji ne mogu da nađu devojke i rekli im da su izvanredni.
Teško je ovo bolje sročiti, bilo kao podsećanje na gadnu seksualnu represiju koja leži u srži „islamske republike“, ili kao opis sile koju je islamska paradržava, ili država u državi, u stanju da ispolji kada oseti da se njen opstanak dovodi u pitanje. Postoji jedan teoretski razlog zašto su događaji od prošlog meseca u Iranu (žao mi je, ali odlučno odbijam da to nazovem izborima) bili samo loše dirigovana uvreda za sve učesnike i posmatrače. A tu je i jedan praktični razlog. Teoretski razlog je mnogo interesantniji i važniji, iako je na prvi pogled mnogo manje dramatičan i uzbudljiv.
Šiitska teokratska elita smatra Iran i njegove građane privatnim vlasništvom od boga izabranih mula. Ova totalitarna ideja zasniva se na jednoj religijskoj budalaštini koju je proklamovao pokojni ajatolah Ruholah Homeini, poznatoj kao velajat-e-fagih. Ovim proglasom – koji je prvobitno pod upravu klerika stavio živote i imovinu siročadi, sirotinje i mentalno obolelih – sada se čitavo stanovništvo proglašava za detinjaste štićenike države u crnoj odeždi. Tako je svaki izborni proces, po definiciji, završen pre nego što uopšte i počne, jer svemoćni Savet čuvara islamske revolucije unapred odlučuje ko može da se „kandiduje“, a ko ne može. Svake novine koje ovaj proces nazivaju izborima, i koje ponekad pominju mitinge, istraživanja javnog mnjenja i prebrojavanje glasova, služe samo tome da zasmeju ajatole. („Naseli su? Ovo je previše lako!“) Sve one medije koji su cele prošle nedelje bili saučesnici u ovoj prljavoj laži treba da bude sramota. I naša jadna državna sekretarka treba da se stidi, jer je izjavila da se nada kako će „prava volja i želja“ iranskog naroda biti reflektovana u rezultatu ovih izbora. Ona sigurno zna da je takav ishod od samog početka onemogućen.
Teoretski je moguće da prvi izabranik ajatola ne „pobedi“, pa čak i da dođe do nekih podela unutar Saveta čuvara po pitanju najboljeg kandidata. Koliko god to bilo nevažno, ipak može dovesti do razdora. Na kraju krajeva, korumpirani sistemi podložni su prevari. Ovo je, kao i licemerje, obol koji porok daje vrlini. Uz skoro nepojmljivu brutalnost i okrutnost, čuvari su naredili prekid svih mreža mobilne telefonije koje bi pomogle da sve ovo dobije obrise fer izbora i objavili preko svojih jurišnika – „revolucionarne garde“ – da je samo jedan oblik glasanja po božjoj volji. („Čudesna ruka božja,“ izjavio je vrhovni vođa Ali Hamenei, bila je prisutna na biralištima i označila rezultat pre nego što su mnogi uopšte i glasali. On stalno izgovara ovakve stvari.)
Da ostavimo po strani očigledne dokaze o nameštanju izbora, krađi i prisili – postoji još jedan razlog za sumnju da bi nepismeni fundamentalista popud Mahmuda Ahmadinedžada mogao da postigne čak i državno sponzorisanu plebiscitarnu podršku. U ostatku muslimanskog sveta, na svim izborima u protekle dve godine, videli smo sasvim suprotan trend. U Maroku je 2007. izvikana stranka Pravda i razvoj dobila samo 14% glasova. U Maleziji i Indoneziji, predviđanja po kojima će prošerijatskim stranakama podrška porasti takođe su se pokazala lažnim. U januaru su u Iraku klerikalne stranke, koje su u gradovima poput Basre zagorčavale ljudima život, kažnjene na lokalnim izborima. Islamističke snage su pre mesec dana u susednom Kuvajtu loše prošle, a četiri žene – među kojima je i fantastična Rola Dašti, koja odbija da nosi bilo kakvu maramu – osvojile su mesta u parlamentu od ukupno 50 poslanika. Možda je najvažnije to da je prošle nedelje od Irana sponzorisani Hezbolah ubedljivo i neočekivano poražen u Libanu, na otvorenim i žestokim izborima, čije rezultate ne osporava nijedna stranka. I, kako čujem, ako Palestinci ove godine budu ponovo glasali, malo je verovatno da će Hamas izaći kao pobednik.
Ali ipak je nekako grupa senilnih verskih fanatika – koja nije mogla da namesti izbore čak ni u zemlji poput Libana, gde ima svoje poslušnike – uspela da sebi obezbedi još ubedljiviju „većinu“ u tragično bankrotiranoj državi, u kojoj kontroliše medije i ima monopol nad nasiljem. Mislim da im moramo uskratiti svaku vrstu zvaničnog priznanja. (Preporučujem za čitanje knjigu „Ni slobodni ni pošteni: Izbori u Islamskoj republici Iranu“ i druge naslove Fondacije Abdorahman Borumand. Tu se vidi da se ranije kazna za nezadovoljstvo Saveta čuvara islamske revolucije nije svodila na puku diskvalifikaciju, već da je uključivala i pritvaranje, mučenje i smrt, ponekad upravo tim redosledom. Novi film Sajrusa Novrasteha, Kamenovanje Soraje M, uskoro će pokazati šta se dešava onima koji se usude na pobunu, pa zatim budu prepušteni Ahmadinedžadovim fanaticima „iz naroda“.
Kada govorimo o izborima u Libanu, to me podseća na nešto što sam nedavno sopstvenim očima video na mitingu Hezbolaha u južnom Bejrutu. U velikoj sali, u prisustvu zvaničnika iz iranske ambasade, najveći poster te proiranske partije prikazivao je oblak od nuklearnog udara! Ispod ovog slikovitog simbola stajalo je upozorenje „cionistima“ na ono što ih čeka. Ponekad zaboravljamo da Iran još uvek zvanično poriče da pokušava da izgradi nuklearno naoružanje. A ipak je Ahmadinadžad nedavno pohvalio uspešno lansiranje raketa i uspešan rad iranskih nuklearnih centrifuga, a Hezbolahu je dozvoljeno da veruje kako iranski reaktori možda imaju i neke dodatke koji ne služe mirnodopskoj svrsi. Ovo između ostalog znači da se opaka manipulacija kojom mule kontrolišu Iran više ne može smatrati „unutrašnjim pitanjem“. Fašizam u zemlji se pre ili kasnije pretvara u fašizam u inostranstvu. Suočite se sa njim sada, ili se protiv njega borite kasnije. Do tada, zovite ga pravim imenom.
Slate, 14.06.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 18.06.2009.