Nemačka krajnja desnica je odnela još jednu pobedu, ovog puta osvojivši najveći broj glasova u severoistočnoj državi Meklenburg-Zapadna Pomeranija. Početkom meseca je isto učinila u Saksoniji-Anhaltu, ali malo je verovatno da će tamo dobiti vlast. Još ima izgleda da se to dogodi u Maklenburgu-Zapadnoj Pomeraniji. U magdeburškom parlamentu joj nedostaju samo tri poslanika, a krajnje levičarski Savez Sahre Wagenknecht (koji sjedinjuje socijalizam i nacionalizam) već je signalizirao mogućnost saradnje s Alternativom za Nemačku (AfD).
Da li nemački „vatreni zid“ popušta? Godinama su nemačke stranke odlučno odbijale mogućnost saradnje s krajnjom desnicom. Za to vreme su kritičari takvog pristupa (uključujući američkog potpredsednika J.D. Vancea) tvrdili da je to nedemokratska i u krajnjoj liniji štetna praksa. Da li poslednji događaji pokazuju da su kritičari bili u pravu?
Na izborima u Saksoniji-Anhaltu krajnja desnica je pobedila s više nego dvostrukom većinom u odnosu na drugoplasirane demohrišćane, vladajuću stranku desnog centra. Ipak, činjenica je da nijedna partija nema garantovano pravo na vlast dok ne osvoji većinu ukupnog broja glasova (50% plus jedan glas). Otuda bi alternativno tumačenje tog rezultata moglo biti da je ubedljiva većina birača opredeljena protiv krajnje desnice i da je to proračunati pokušaj uskraćivanja vlasti stranci koju mnogi s pravom vide kao pretnju demokratiji.
Zanemarivanje tako masovnog izjašnjavanja protiv AfD-a nije „demokratski“ čin. Samo jedan istaknuti teoretičar demokratije – austrijski pravnik Hans Kelsen – verovao je da u predstavničkoj skupštini stranke uvek moraju težiti kompromisu i pružati ruku predstavnicima manjinskih stranaka. Obećanje demokratije je kolektivno samoupravljanje, tvrdi on. Što veći broj glasača prepoznaje sopstvenu volju u politikama koje vlada sprovodi, to je njihova sloboda veća.
Ali možda Kelsenova maksimalistička vizija međustranačke saradnje nije demokratska onoliko koliko se to na prvi pogled čini. Ako ogromna većina glasača zahteva zatvaranje poreskih utočišta, zašto bi oni morali da traže kompromis s milijarderima koji od tih utočišta imaju najviše koristi? Kompromis je još teže pravdati u slučaju stranaka koje su na izborima dobile glasove upravo zato što birači ne žele saradnju s krajnjom desnicom.
Kritičari prakse vatrenog zida tvrde da se glasačima krajnje desnice tako uskraćuje pravo na javno zastupanje njihovih interesa. To je očigledno neistina. Poslanici krajnje desnice veoma su glasni i aktivni u parlamentima u koje su uspeli da uđu, posebno u političkim sistemima koji opozicionim strankama pružaju brojne mogućnosti da nosioce vlasti pozivaju na odgovornost. Nemačka je upravo takva zemlja. Krajnja desnica ima dosta mogućnosti da vrši pritisak na vladu i primorava je na debate koje želi. U demokratskom sistemu biti u opoziciji nije isto što i biti nevidljiv.
Kada se politikolog Christian Stecker (istaknuti kritičar vatrenog zida) žali na deficit „tematske zastupljenosti“ u Nemačkoj, on previđa ključnu razliku između prava da se nečiji glas čuje i prava na vršenje vlasti. Istina, ako su krajnje desničarske stranke ušle u parlament, ostale stranke ne bi trebalo da izbegavaju debatu s njima. Ali rasprava sa zakonito izabranim krajnje desničarskim populistima ne znači da smo dužni da se prilagođavamo njihovim stavovima.
Nažalost, prilagođavanje je upravo ono što se događalo u mnogim evropskim zemljama u nekoliko poslednjih godina. Mada javno odbijaju mogućnost koalicije s krajnjom desnicom, mnogi političari (pre svega desnog centra) kopiraju njenu retoriku i tako potkopavaju vatreni zid.
Kao što rezultati više istraživanja pokazuju, pokušaji istiskivanja krajnje desnice oponašanjem njenog političkog programa loše se završavaju po desni centar. Takođe, teorija da će uključivanje njenih predstavnika u vršenje vlasti pokazati pune razmere njihove nekompetentnosti i tako oslabiti podršku koju imaju nikada nije potvrđena. U istraživanju kojim je ova hipoteza testirana pokazalo se da krajnja desnica na narednim izborima ostvaruje bolji rezultat, u proseku za šest odsto. To važi i u slučajevima kada krajnja desnica samo podržava manjinsku vladu.
Da ne bude zabune, Švedski demokrati, krajnji desničari koji su podržali manjinsku vladu desnog centra, izgubili su glasove na poslednjim izborima, prvi put posle ulaska u parlament 2010. (Pre glasanja ovog meseca stranke desnog centra su čak predlagale njihovo uključivanje u buduću koaliciju.) Ali iz takvog rezultata ne treba izvoditi opšte zaključke. Pružanjem podrške manjinskoj vladi krajnja desnica utiče na političku agendu, a pritom ne snosi odgovornost za implementaciju ili njen ishod – što svakako ne odgovara uobičajenom razumevanju demokratije.
Istina je da u situacijama kada krajnja desnica na izborima ostvaruje sve bolje rezultate, koalicije potrebne da bi se ona držala podalje od vlasti postaju sve heterogenije, što može postati problem. Ideološki neusklađeni savezi koji zahvataju sve od krajnje levice do desnog centra pate od brojnih problema i neefikasni su. Oni takođe sobom nose rizik potvrde uobičajene tvrdnje krajnje desničarskih populista da je zli politički establišment spreman da učini bilo šta – uključujući i odstupanje od sopstvenih principa – samo da ih spreči u dolasku na vlast.
Srećom, takav ishod se može izbeći, ali za to je potrebno da druge stranke odustanu od kampanja koje se vode isključivo protiv krajnje desnice i više porade na razvijanju sopstvenih pozitivnih vizija budućnosti. U državi Meklenburg-Zapadna Pomeranija, Manuela Schwesig iz vladajućih socijaldemokrata je koristila slogan „Die Frau gegen Blau“ („Žena protiv plavih“). To je bilo korisno, ali ne dovoljno da se spreči pobeda AfD-a.
Takođe, istorijski uspeh u Saksoniji-Anhaltu AfD je ostvario delom i zato što je njihova kampanja nudila nadu (slogani „Sve je moguće“ i „Sve će biti dobro“ zvuče kao da su preuzeti iz kampanje Baracka Obame). Samouvereno su govorili o brigama birača koje se tiču ekonomske situacije pre nego imigracije. Ostale stranke kao da nisu imale da kažu ništa posebno važno na tu ključnu temu.
Project Syndicate, 22.09.2026.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 05.10.2026.