Možda još nemamo Pain Centre, kao ovi na severu i na zapadu, ali imamo središta bola nakon saobraćajnih nesreća, elementarnih nepogoda i zločina: u ta središta novinari hrle, kao neki speleolozi bola uzimaju uzorke i predočavaju ih publici da se ova razgali uz jutarnju kafu.
&
„Ljudi, ko će da se vine do doktorove familije, ovog što je stao da pomogne Mađarici pa platio glavom, znam da mu je žena u bolnici, čim dođe k sebi od anestezije moramo imati njenu izjavu, ali sad je pokojnikova kuća prioritet, mora da ima nekog, roditelji živi a sina nema, ili sestra koja se nije ni udavala i kojoj je brat bio sve! Koga god da tamo zateknete biće atraktivan za našu publiku, pa i nikog da ne zateknete – opišete nestvarni mir oko zabravljene kuće, tišinu koju remeti već promukao pas, koji nije pokojnikov nego komšijski, ali koji oseća…“
Da li ovako izgleda redakcijski sastanak pre nego što će poslenici pisane poći na novo lice mesta? Jer o mestu nesreće sve je rečeno, preko njega uveliko prelaze hiljade vozila, već nakon nekoliko sati kobna deonica povratila je svoj redovni i ravnodušni izgled, odonud se više nema šta reći, ali da se publika ne bi umno naprezala zamišljajući kako li je pokojnikovoj porodici novine će to da istraže i da verno prenesu. Stoga možda novinarka sama predlaže: „Mogla bih ja da skoknem do ožalošćenih pre sahrane, ako mali plače to ću dočarati na svoj način, ako se pak bezbrižno klacka ili pravi sneška jer još ne ide u školu, i to ću opisati…“
Bilo kako bilo na naslovnoj strani čitamo da mali kroz suze traži oca, tetka ga uvodi u kuću govoreći tj. dajući izjavu za štampu: „Nemojte, molim vas, on još ne zna…“ Novinarima nije dosta da opišu potanko kako je do pogibije došlo – kako da tu stanu kad život ide dalje?
Ili.
Uguše se dvojica ljudi u Bosni, lovci zaspali uz neispravnu plinsku peć, nesreća opisana do tančina, jedan bogat, drugi onako, ali stvar bi ostala nekako inostrana da nije otkriven naš čovek, isto lekar, ali kome je suđeno da živi: prijatelj u belom trebalo je takođe da lovi sa pokojnicima, ali zbog magle nije ni krenuo odavde! Da li se saznavši za nesreću doktorelo sam, uzrujan, javio novinarima ili su oni morbidnu anegdotu čuli od nekog njegovog poznanika, uglavnom su ga intervjuisali, on im je ostajući anoniman potvrdio da magli može da zahvali za obilje noći i dana koji su pred njim. Pred ovim nestašlukom sudbine ona dvojica iz Bosne smerno su se povukla te dobismo naslov: „Magla spasla doktora iz Srbije“.
Možda bi, da nije bilo guste magle, trojica lovaca spavala u nekoj drugoj sobi, gde se ne bi otrovali, možda bi igrali preferans?… To su nagađanja, poslenici sedme sile osećaju moralnu i profesionalnu obavezu da publici predoče ono što je sigurno: nema smrti bez suđena dana.
I mi smo mirođija u svakoj čorbi, makar nas usled magle i ne bilo u šerpi.
&
Žanr parazitiranja na nasilnoj smrti razvija se, izdvajaju se polako talentovani zagrobni tj. predgrobni reporteri kojima svako ubistvo ili pogibija postaje nadahnuće za novu dramu.
Evo za novinare-početnike nekoliko besplatnih saveta kako da iz ožalošćenih izvuku maksimum:
1. Prava vest je rđava vest, a šta ćeš gore od smrti, naročito kad je ova iznenadna i nasilna. I koliko god život žrtvin bio neupadljiv i nezanimljiv za novine, naprasna i nasilna smrt će se uvek pokazati plodonosnom.
2. Raspitajte se o žrtvinoj biografiji. Ako nije nastradala baš na svoj rođendan (što bi bilo idealno) istaknite da je do tragedije toliko i toliko dana uoči rođendana za koji je već bila poručena torta i rezervisan sto u restoranu. Ako je rođendan bio nedavno saznajte kako je protekla proslava – pokojnik se veselio kao da mu je poslednje, ili je bio potišten i kao da je slutio najgore.
3. Pročitajte nekoliko horoskopa, barem jedan će imati kopču sa tragedijom te njega i navedite. Ili će ispasti da se sve unapred znalo, ili ćete raskrinkati astrologa: čitaoci će u oba slučaja uživati.
4. Ako je nastradao neko mlad možda je bio veren. Ili nedavno venčan. Nije dočekao/la da sa ženom (mužem) proslavi Mladence.
5. Ako pokojnik ima novu kuću slikajte je: nije stigao da uživa u kući oko koje je sam posadio i samo jednom potkresao živu ogradu.
6. Žrtva je podstanar: trošna soba gde kao u „Ocu na službenom putu“ voda iz neispravne slavine kaplje na požuteli lavabo; sad je tu sama udovica: eto, nisu stigli ljudski da se skuće, a nesreća već stiže!
7. Ne libite se da ispitujete skamenjene roditelje nastradalog ili skrhanog bračnog druga, ali ako vam treba više građe gledajte da se namerite na nekog dedateču kao na personu dovoljno obaveštenu a koja je ipak tuđa kost i koja je usled vlastite poodmakle dobi otvrdnula prema svakoj tuđoj nesreći: od toga insajdera doznajte šta je žrtva sve planirala i šta joj se tako iznenada izmaklo.
8. Ako je u dvorištu žrtvin auto slikajte ga: „Nije dočekao nove tablice a radovao im se onoliko…“
9. Mrtvačka reportaža je fah u kome ne može da se promaši: ako je žrtva imala brojnu familiju i svojtu, imate milion ožalošćenih i silesiju izvora. Strada li usamljenik, stanar samačkog hotela, imate elegiju samaštva koje se nastavlja u nagloj smrti.
10. O svakom stradalom se može zanimljivo pisati. Ubio rođenog oca. „Kako ćete vi sad, majko, sin u zatvoru, muž od sutra u grobu, jesu li imali nesuglasica i ranije ili ste i vi iznenađeni?!“ Ili: „Neženja zaklao majku, dedastrica, njegovog pastorka pa presudio sebi“ Ako praktično i nema preživele rodbine, vi još uvek imate priču: „Tako se eto ugasila jedna porodica, pogreb će platiti opština i pastorkov brat od ujaka…“ Potonjeg slobodno možete pitati: „To vam je bio jedini brat, ili vas ima tušta i tma?! Bili ste bliski, ili vas je MUP našao?“
11. Publiku jednako uzbuđuje kad se krvni srodnici istrebljuju ili kad neko padne mrtav od zalutalog metka prilikom novogodišnjeg šenluka, treba samo neki novinar da sa ožalošćenima prozbori koju nakon primitka kobne vesti a pre pogreba, da čitaoci ne ostanu na policijskom izveštaju, nego da fino prate sve repove smrti, sve njene posledice i aspekte.
&
Zajednica koja proudly ističe da napokon i navsegda postaje kapitalističkom, što će reći da je profit njen pokretač i mera stvari, iscediće iz ubistava i saobraćajnih nesreća sve što uspe da smisli (ne govorim dakako o proizvođačima pogrebne opreme, prodavcima grobnih mesta, cvećarima, svećarima, čituljarima etc., nego govorim o sve bezočnijoj i sve razrađenijoj medijskoj eksploataciji onoga što iza pogibija i ubistava ostaje): smrt je dušu dala za reciklažu.
Nisam čitao Zakon o javnom informisanju, čisto sumnjam da ima u njemu član: „Novinarima je zabranjen pristup i bilo kakav kontakt sa osobom (u daljem tekstu: ožalošćeni) koja je u vatrenom obračunu, elementarnoj nepogodi, saobraćajnoj nesreći i na druge neželjene načine izgubila najbližeg krvnog srodnika ili bračnog druga. Reporteru primećenom i/ili uhvaćenom u blizini ožalošćenih biće na tri godine oduzeta licenca.“
&
Pa bih dometnuo i član koji od trudbenika tiska štiti osobe dok se razvode (i posle razvoda), a ne bih ni vanbračne učesnike grešnih afera predao na milost i nemilost novinarima. Kako li je najavljen lov na medicinsku sestru osumnjičenu za lascivnu prepisku a možda i tajnu ljubavnu vezu sa oženjenim građaninom: „Ja ću otići da nađem onu brakolomku, radi kao sestra kod nekog zubara, nije uzela ni odsustvo, na šta po zakonu o bračnim odnosima ima pravo, nego ide i pravi amalgame kao da ništa nije ni bilo, ne, neću morati da zakažem kod zubara, sačekaću je u hodniku, možda i ona jedva čeka da kaže nešto u svoju odbranu, sram je bilo!“
I tako sestru kad dolazi na posao čeka topli zeka, ona daje izjave, nije sve baš kao što izgleda, ma šta te briga, devojko, nemoj ništa da govoriš, ili reci da ćeš ih tužiti što te uznemiravaju, zašto bi im ti pomagala da proniknu u genezu nekog razvoda – sikter iz hodnika i zdravo.
Peščanik.net, 06.02.2011.