Ako su napadi u Mumbaju bili indijski jedanaesti septembar, onda je Indija na njih odgovorila sasvim drugačije nego što je to uradila Amerika, nekoliko nedelja nakon tog užasnog događaja. U Indiji je debata fokusirana na nepripremljenost vlade za napade, na slab obaveštajni rad i na trapavi odgovor na napade. Visoki indijski zvaničnici su podneli ostavke, postoje dokazi koji teroriste povezuju sa pakistanskom militantnom grupom Laškar-e-Taiba, ali indijska vlada se nije zaletela u rat. Čak su i hinduistički fundamentalisti iz stranke Bharatija Džanata, koji su tradicionalno vrlo ratoborni, predlagali strategiju „diplomatije prisile“, pozvavši svetsku zajednicu da insistira da Pakistan primeni obaveze o borbi protiv terorizma iz sporazuma Ujedinjenih nacija. Indija postupa smireno iz dobrih razloga – te dve nacije imaju nuklearno oružje, i vojni napad bi samo potpalio pakistanski nacionalizam. Ali demokratska vlada koja se približava izborima može da se uzdržava samo dotle dok to uzdržavanje daje rezultate. Ako njih nema, Južna Azija – a tu spada i Avganistan – postaće mnogo nestabilnija.
Neki predlažu da Indija iskoristi svoje obaveštajce i vazduhoplovstvo i napadne Laškarove kampove za obuku na kašmirskoj granici. Ali da biste pronašli vođu Laškara, Hafiza Muhameda Saida, ne trebaju vam špijuni i avioni. On živi i radi u Lahoreu. Naravno, pakistanska vlada je zabranila Laškar 2002. godine, ali Said sada vodi njen „humanitarni“ ogranak Džamat-ul-Dava, koji predstavlja rastuću silu u državi. Problem sa islamskim militantnim grupama u Pakistanu nije u tome što ih je teško pronaći, već što su svima pred nosom. Pakistanska vlada nikad nije donela čvrstu odluku da okrene leđa kulturi džihada.
Kada govorimo o pakistanskoj vladi, moramo biti precizni. Izgleda da je ona izabrana, civilna vlada, samo slučajni prolaznik u svemu ovome. Prva reakcija predsednika Asifa Ali Zardarija bila je da osudi teroriste i ponudi punu saradnju indijskim istražiteljima. Njegov premijer je ponudio da pošalje šefa pakistanske obaveštajne agencije u Nju Delhi da pomogne. Ali nakon što se umešala vojska, ponuda je povučena. Zardarijeve izjave su postajale sve zamršenije i defanzivnije. Ako se neko pitao ko zaista upravlja tom zemljom, ubrzo mu je postalo jasno.
Da li je vojska Pakistana bila umešana u napade ili ne, ostaje nejasno. Indijci svakako u to veruju. „Napadači su obučavani na četiri mesta u Pakistanu, a obučavali su ih ljudi sa činovima pukovnika i majora. Koristili su kanale za komunikaciju koji su poznati po tome što ih koristi ISI (pakistanska obaveštajna služba, prim. prev.). To nije moglo da prođe bez znanja vojske,“ rekao mi je jedan indijski zvaničnik. Oni nisu jedini koji sumnjaju.“Ovo je bila pomorsko-desantna operacija u tri faze. Napadači nisu koristili radio-vezu, napravili su diverziju da uklone prvi talas odbrane, znali su raspored prostorija u hotelima, bili su opremljeni kriptografskim sredstvima, kreditnim karticama, lažnim ispravama,“ kaže Dejvid Kilkalen, vojni stručnjak i nekadašnji savetnik generala Dejvida Patreusa. „Više liči na klasičnu operaciju specijalaca ili komandosa nego na terorističku operaciju. Nijedna grupa povezana s al-Kaidom, i sigurno ne s Lakšarom, nikad nije izvela ovako složen pomorski napad.“ Šta bi bilo gore – da je vojska Pakistana znala za ovu operaciju, ili da nije?
Situacija u Južnoj Aziji je vrlo komplikovana. Ali jedno je sigurno – svi putevi vode kroz Ravalpindi, glavni štab pakistanske vojske. Vojska je decenijama sponzorisala militantne grupe poput Laškara i talibana, kao strategiju za ranjavanje Indije i uticaj na Avganistan koja ne košta mnogo. Sada pred sobom ima izbor. Ukoliko Pakistan ne promeni svoje shvatanje sopstvenih interesa i strategije, ostaće nestabilna zemlja, kojoj nijedan sused ne veruje. Čak su i Kinezi, dugogodišnji saveznici, počeli da brinu zbog širenja islamskog ekstremizma. Pakistan na svoj nacionalni interes mora početi da gleda iz civilne, a ne iz vojne perspektive. To je nacionalni interes prema kojem dobri odnosi s Indijom vode trgovini, privrednom razvoju i stabilnosti. Naravno, u takvom svetu Pakistanu ne bi trebala vojska koja guta četvrtinu vladinog budžeta i vlada zemljom poput privilegovane elite.
Zemlja koja bi mogla da učini više nego bilo koja druga za promenu načina razmišljanja vojske jeste Amerika. Kada bi Indija bombardovala Laškarove kampove za obuku, bio bi to napad na simptome, ne na uzrok truleža, i time bi se samo pospešile simpatije militantnog dela naroda u Pakistanu. Naprotiv, svetu je potrebno da Pakistan sam shvati da mu se prilike za razvoj smanjuju zbog tolerisanja takvih grupa. Američka diplomatija je do sada bila brza i efektna. Ali moramo nastaviti pritisak na Islamabad, i uključiti zemljem poput Kine i Saudijske Arabije. Novoizabrani predsednik Barak Obama je predložio paket pomoći Pakistanu, namenjen modernizaciji zemlje, uz neke razumne uslove.
Amerika takođe može mnogo da izgubi ako stvari krenu naopako u Južnoj Aziji. Ako se tenzija između Indije i Pakistana podigne, i skrene pažnju pakistanske vojske sa džihadista u plemenskim područjima, to će dovesti do veće nestabilnosti u Avganistanu i napraviti prostor za talibane i al-Kaidu. Vašington, takođe, mora da vidi rezultate.
Fareed Zakaria, Newsweek, 06.12.2008.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 11.12.2008.
AVGANISTAN