Pakistanska vojska je konačno krenula u ofanzivu na talibane. Borbe se vode u Buneru, području udaljenom samo 100 km od glavnog grada Islamabada i u dolini Svat, koju je Pakistan predao Talibanima. Američki zvaničnici opisuju napad kao presudan za sprečavanje „najgoreg mogućeg scenarija“ – spajanje talibana i ekstremista iz Pendžaba koji su odgovorni za napade u Mumbaju.
Predsednik Obama je izjavio kako je „izuzetno zabrinut“ za sudbinu krhke pakistanske vlade. On se nedavno u Beloj kući sastao sa predsednikom Pakistana Asifom Alijem Zardarijem. Pre svega, najveća pretnja pakistanskoj vladi ne dolazi iz Bunera ili Svata, već iz Karačija, 1.600 kilometara južno od prestonice, gde je ponovo buknuo frakcionaški rat.
Međutim, pakistanska država neće propasti. Sedište moći, provincija Pendžab, de facto jeste policijska država. Sedište pakistanske vojske koja broji 600.000 vojnika je u garnizonskom gradu Ravalpindiju, udaljenom od Islamabada samo 25 km, i upravo vojska, a ne civilna vlada, ima pravu vlast. Islamabad je sa južne strane zaštićen jezerom, a sa severne planinama i liči na uvećanu verziju Zelene zone u Bagdadu – to je beskrajna mreža dvoraca i parkova sa obezbeđenjem na svakom ćošku. Kao što su mnogi analitičari naglasili, nekoliko hilada talibana se neće upustiti u borbu sa pola miliona vojnika i osvojiti grad. Islamisti sigurno ne bi došli na vlast demokratskim putem, a sudeći po istraživanjima trenutno ih podržava svega oko 10% stanovništva.
Uz toliko jaku vojsku, ni drugi najgori scenario – da pakistanske nuklearne rakete padnu u ruke islamista – nije mnogo verovatan. To je zajednički zaključak vašingtonskih instituta koji se time bave. Ali, kao što kaže kolumnista New Yorkera, Stiv Kol: „Čak i da je šansa za takav ishod samo 5%, to je pretnja koju Amerika mora da shvati ozbiljno.“
Zanemareni, ali vrlo mogući najgori ishod jeste destabilizacija Karačija. Prošle nedelje je tamo ubijeno trideset četvoro ljudi. Obnovljeno nasilje rezultat je sukoba Patana, etničke grupe iz planinskog područja na granici sa Avganistanom, i pokreta Mutahida Kuami, opasne političke partije koja upravlja gradom. Oni koji podržavaju sporazum iz Svata, kojim se garantuje amnestija za Talibane, bore se protiv pokreta Mutahida Kuami, koji ga ne podržava. „Veza sa talibanima ne mora se dokazivati. U našoj prošlosti ima dovoljno dokaza za to,“ kaže se u uvodniku pakistanskog dnevnog lista Daily Times.
Izgleda da u Karačiju svake godine nakratko zavlada haos. U tom pakistanskom trgovinskom centru živi 16 miliona stanovnika – gušće je naseljen od Bombaja. To je priobalni islamski grad, pun šarenih autobusa i žena u feredžama koje idu na kupanje u ponoć. To je takođe pakistanski medijski centar, što ga čini idealnom pozornicom za terorizam. Britanski pisac Vilijam Dalrimpl opisuje Karači kao spoj Bejruta i Bagdada – ali je on mnogo siromašniji od tih gradova. Zbog najnovijeg talasa nasilja, najtiražnije pakistanske novine Dawn pišu: „Karači je naš najranjiviji grad u smislu političkih zločina.“ To je u zemlji kojom vlada političko nasilje prilično značajna titula. Frakcionaški rat u Karačiju mogao bi se pretvoriti u spoj Iraka i Libana – a pakistansko stanovništvo od 170 miliona ljudi čini da posledice takvog rata budu ogromne.
Sukobi u Karačiju su jak argument protiv napada američkih bespilotnih letelica. Najveća islamistička partija u Pakistanu, Džamat e islamija, ima ogromnu podršku u siromašnom delu stanovništva. Jedna od njihovih najvećih pritužbi je ona o američkom narušavanju suvereniteta Pakistana. Jeste, nekoliko talibana i operativaca Al Kaide ubijeno je u napadima bespilotnih letelica, ali Amerika deluje kukavički kada se služi avionima na daljinsko navođenje, posebno u očima Pakistanaca koji cene čestitost. To islamistima povećava legitimitet.
Sada kada počinje rat za sever Pakistana, predsednik Obama bi trebalo da bude „izuzetno zabrinut“ i za Karači. Obama bi trebalo da prihvati savet šefa svog prelaznog tima Džona Podeste, iz Centra za američki napredak koji je objavio izveštaj o Pakistanu u kojem se upozorava: „Kratkoročne mere poput vojnih napada kojima je cilj povećanje pritiska na Al Kaidu i talibane, mogu uzdrmati kredibilitet i efektivnost pakistanskog civilnog rukovodstva.“
Podrivanje pakistanske države – i pružanje razloga ljudima da veruju kako se Amerika krije iza bespilotnih letelica – nije efektivna politika.
Ray LeMoine, The Guardian, 07.05.2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.05.2009.