Srbija nam je pod neviđenim presingom, najpre je stigla prethodnica u vidu evropskih parlamentaraca da pripremi teren za dolazak Hilari Klinton i Ketrin Ešton, onda su one sletele i odletele, a da zemlju nisu dodirivale, ministarke spoljnih poslova Amerike i Evrope. Taman su Dačić i Nikolić odahnuli jer su prošli bez većih batina, stigao je Stefano Sanino, zadužen za proširenje EU, da kuje gvožđe dok je vruće, tj. da sa Dačićem utvrdi tačan datum drugog rukovanja sa Tačijem.
Jelko Kacin tvrdi da su evropski parlamentarci bili “impresionirani Dačićevom i Vučićevom posvećenošću i pripremljenošću za pregovore o Kosovu i nastavak evropskih integracija”; pominjao je čak i njihovu elokventnost. Zadovoljne su u Prištinu otišle i dve šefice diplomatija, Sanino je ushićen Dačićevom odlučnošću da, sada stvarno, pruži ruku Tačiju. Naš trezni i elokventni dečko, sve tišeg glasa i sve veće značke Srbije na reveru, obećao je juče urbi et orbi da će u svom mandatu rešiti kvadraturu kruga, oksimoron: i Kosovo i EU. Tomislav Nikolić već najavljuje da će za ispoljenu pristojnost i elokventnost, Srbija do kraja godine dobiti uslovni datum početka pregovora.
Postoje dva moguća objašnjenja ovog diplomatskog performansa koji su naši izveli pred zahuktalim šeficama diplomatija Amerike i Evrope, koje su više vremena provele pozirajući sa domaćinima ispred belih i crnih orlova, ljiljana i šahovnica, nego u razgovorima sa balkanskim državnicima.
Jedno objašnjenje je da je nova vlast shvatila, budući da je nesposobna i nemoćna da rešava unutrašnje probleme, pre svega ekonomske, da mora da traži saveznike u svojim arhetipskim neprijateljima, Americi i EU, jer arhetipski prijatelji izgleda nemaju nameru da im u džakovima šalju rublje i juane. Uslov svih uslova je demontiranje granice na severu Kosova, ukidanje paralelnih institucija, povlačenje raznih službi bezbednosti koje vršljaju severno od Ibra i štošta drugo. Budući da su Dačić, Vučić i Nikolić osvedočeni srpski nacionalisti i patrioti, da je većina Srba odavde do Merdara shvatila da se Gračanicom i Pećkom patrijaršijom ne mogu napuniti kašike, da Ibar voda nije za piće, da su se neka braća obogatila pljačkajući pomoć Kolevci, nova vlast je rešila da Evropljanima i Amerikancima stvarno isporuči ono do čega im je najviše stalo. Rizik je mali jer nema nikoga, osim Koštunice, Vukadinovića, Antonića i novog člana SANU, Petera Handkea, da ih proglasi nacionalnim izdajnicima. Još su latinoamerički Indijanci znali trik – proglasiš sebe ranoraniocem i možeš da spavaš do podne, staviš šajkaču na glavu, krst oko vrata, trobojku na rever i možeš da radiš šta hoćeš, drugi patrioti mogu da ti pljunu pod prozor Andrićevog venca.
Drugo, meni bliže, objašnjenje ove iznenadne elokventnosti radikala i socijalista, najlakše se može opisati preko eksperimenta nazvanog Pametni Hans, izvedenog pre više od 100 godina. Hans je, da ne bude zabune, konj. Publika je bila impresionirana Hansom koji je tokom eksperimenta udarcem kopitama rešavao matematičke zadatke koje mu je postavljao eksperimentator. Jedan psiholog je ubrzo pokazao da je Pametni Hans u stvari reagovao na pokrete dresera i ispunjavao njegova očekivanja, nadajući se nagradici. U ovom našem eksperimentu, nagradica će u najboljem slučaju biti uslovni datum početka pregovora sa EU, a onda će, kao i obično, sve stati. Tako je radio i Tadić, povremeno bi bio kooperativni ispitanik, dobio bi na poklon uslovnu kandidaturu, u zemlji bi nastavio da vršlja po starom, mi bismo nastavili slobodni pad, a on bi izgubio na izborima. To je svima jasno, osim Pametnom Tadiću. Pokazuje se da i Pametni Dačić, Vučić i Nikolić veruju da se, makar sporadično, mogu činiti dobri gestovi u odnosu na susede i arhetipske neprijatelje, a da se u Srbiji u isto vreme pravi svinjac.
Najevropljanin u sadašnjoj vladi, Aleksandar Vučić, misli da može da amortizuje povremene napade patriotskog ludila predsednika vlade, da obećava rat do istrebljenja svim lopovima u Srbiji, a da u isti mah na čelo radne grupe koja treba da napravi nacionalnu strategiju pravosuđa postavi čoveka koji je zbog tuče pivskim flašama po somborskim kafanama bio krivično osuđivan, koga je 2005. Advokatska komora Vojvodine proglasila nedostojnim za obavljanje advokatskih poslova, koji je na lokalnim izborima bio kandidat grupe građana “25.000 evra”. Vučićev nacionalni strateg za pravosuđe obećao je da će, ako pobedi, svoju celokupnu gradonačelničku platu pokloniti Somborcu čiji JMBG broj bude izvučen na lutriji. Da ne pominjem ostale piktoreskne likove koji treba da urede Srbiju, roštiljdžiju na čelu Kolubarskih rudnika, veterinarsku tehničarku na čelu niškog aerodroma, prodavačicu nameštaja na mestu direktorke gradske televizije, polupismenog čoveka koji će se baviti socijalnim pitanjima…
Ako ovako nastave, reformu uprave, pravosuđa, socijanih službi mogli bi uskoro mirne duše da povere i nekoj hobotnici. Pismeniji među radikalima su verovatno pročitali nedavno objavljenu kembridžsku deklaraciju u kojoj naučnici tvrde da ta stvorenja imaju svest, sakupljaju neke ljuske i od njih prave pokretna skloništa, tačno procenjuju koliko kamenja sužava otvor rupe u kojoj se skrivaju od neprijatelja… jednom rečju, koriste se oruđem. A to je sasvim dovoljan preduslov za direktora makar nekog javnog preduzeća.
Ljudi koji su užasnuti i degutirani novim vlastima, često ova kadrovska rešenja koriste kao dokaz da je bilo znatno bolje za vreme prethodne vlade. Sasvim je moguće da će se to pokazati tačnim. Međutim, problem je u tome što čovek koji je do nedavno neprikosnoveno gospodario Srbijom, ovih dana lupeta neviđene gluposti, i to na veoma ozbiljne teme. Tadić je, verujući iz nekog razloga da ga Hrvati vole, otišao u Zagreb da se malo ogreje, gostovao je u poznatoj emisiji Nedeljom u 2, i na uporno pitanje novinara da li je u Sreberenici bilo genocida ili ne, personifikacija evropske Srbije je odgovarala da on kao građanin ima mišljenje, ali neće da ga kaže, dok kao političar čeka odluku suda po tužbi BiH koja nije ni podneta, da o tome treba da se izjašnjavaju istoričari, pisci, ali nikako državnici, da je Draža Mihajlović bio monarhista a ne fašista, mada je bio kolaboracionista, a najviše je pričao o Lepoj Breni, Zdravku Čoliću, Severini i ostalim umetnicima koji treba da spajaju naše narode, a ne da ih razdvajaju, kao oni u Potočarima.
U međuvremenu je njegov paž, Dragan Šutanovac, komentarišući presudu od 27 godina robije za Momčila Perišića zbog ratnih zločina u Bosni i Hrvatskoj, koja je ovde prošla skoro bez ijedne reči komentara, potišteno rekao da izražava veliko žaljenje i da se nada da će se bivši načelnik generalštaba VS žaliti na presudu. Šutanovac i Tadić pripadaju istoj struji u DS-u, koja se ovih dana navodno bori za naklonost svojih članova, pa to čine svojim sramnim odnosom prema ratovima i zločinima.
A onda dolazi skoro zapanjujuće saznanje da se drugi kandidat, Dragan Đilas, budući lider najveće opozicione stranke i možda skori premijer Srbije, nikada povodom ovih pitanja nije ni izjašnjavao, a što je još apsurdnije, ta pitanja mu niko nikad nije ni postavio. Ne znam šta mi je luđe da zamislim – novinara koji ga pita o Srebrenici, Sarajevu, granatiranju Dubrovnika ili Zadra – ili njega koji na ta pitanja odgovara. Prvo, novinaru bi bilo jako neprijatno i osećao bi se neadekvatno, a Đilas bi verovatno pitao, šta Srebrenica, jel’ i tamo treba da napravim neki most, zar na Drini već nema mostova, dal’ su im potrebni španski tramvaji, Bus Plus, pa nek se snađu sami, ne mogu ja o svemu da brinem… I niko se na Đilasa ne bi ljutio, pa ni Nataša Kandić, svima bi bilo neprijatno i čekali bi da se što pre pređe na neke druge teme, na primer izgradnju beogradskog metroa.
Kada čovek pogleda sve delove vlasti, opozicije, ima mnogo razloga da nikada ne izađe iz permanentnog paničnog napada, one situacije u kojoj čovek mobiliše sve svoje snage kako bi se suočio sa predatorima koji mu ugrožavaju život. Jedan psihijatar je ovu reakciju opisao kao “bori se ili beži”. A šta bude kada više nemaš prilike ni snage ni za jedno ni za drugo.
Iz najave za radio emisiju, 02.11.2012.
Peščanik.net, 02.11.2012.