Prvi put u poslednjih 600 godina papa rimski se odrekao svetog prestola i to je izazvalo čitavu buru emocija, ne samo u ovom našem, takozvanom nastanjenom delu sveta. U ponedeljak 11. februara, na dan objavljivanja njegove abdikacije, večni grad je zadesilo strahovito nevreme, a u kupolu crkve Svetog Petra u Vatikanu udario je snažan grom.
Međutim, za sve one koji su u poslednjih osam godina pratili pisanu i živu reč bivšeg kardinala i poglavara vatikanske kongregacije za nauk vere (nekad davno svete inkvizicije) Jozefa Alojzija Racingera, a danas pape Benedikta XVI – njegova abdikacija i nije bila neko posebno iznenađenje. Odlazeći papa je ne jednom isticao glavni problem crkve koja mu je poverena na čuvanje: nad staricom Evropom se sve očiglednije nadvija veoma ozbiljna kriza katoličanstva.
„Crkve se prazne“, kako jednom prilikom (iz sličnog razloga) reče pokojni patrijarh moskovski i sve Rusije, Aleksej II. Evropa, nekada središte katoličanstva, vremenom postaje sasvim sekularna, a ispovedanje hrišćanske religije među njenim građanima je danas svedeno na čistu formalnost. A evropski politički lideri, mada ovih dana hvale i u nebesa dižu „hrabri postupak“ Benedikta XVI, ako ćemo pravo, već duže vreme sprovode politiku sa kojom crkva nikako ne može biti saglasna. Na sve strane se legalizuju istopolni brakovi, homoseksualcima se dozvoljava usvajanje dece, a sledeće je na redu legalizovanje eutanazije. Jak udarac autoritetu rimske katoličke crkve naneli su i skandalozni izveštaji o sveštenicima-pedofilima, afere koje su potresale javnost baš tokom vladavine Benedikta XVI vatikanskim tronom. Otkrilo se ono što se decenijama skrivalo ali, po kanonima istorije, starac Racinger je svu odgovornost za nekada učinjeno morao da preuzme na sebe.
„Probudih se kasno i rimska me noć nasred puta stiže“ (F. I. Tjutčev). Papa Racinger je priznao da nije u stanju da zaustavi procese koji pogubno utiču na katoličanstvo u Evropi, i da se ta stvar može popraviti isključivo sprovođenjem kardinalnih reformi unutar crkve. Očigledno, Benedikt XVI se jednog jutra malo pažljivije pogledao u ogledalu, izračunao da ima 86 godina i da to svakako nije starosna dob podobna za započinjanje ovog zamašnog posla. Shvatio je da u njemu više nema dovoljno ni fizičke ni duhovne snage da unutar crkve započne promene, u skladu sa logikom koju je vek prosvećenosti odavno nametnuo Evropi. I zato je odlučio da se skloni. Racinger je postupio apsolutno časno i to će biti dovoljno da ga istoričari crkve nikada ne zaborave.
I za nas je odlazak pape rimskog veoma važan. On nas podseća na niz gorućih pitanja koja se tiču sudbine naše – Ruske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije (Русская православная церковь Московского Патриархата – RPC MP). Njoj su kardinalne (molim da mi se oprosti ova nesračunata igra reči) reforme takođe više nego neophodne, a kao ništa i nikad do sada, niz događaja tokom 2012. su nam tu neophodnost vrlo jasno pokazali.
Mnogi pogrešno misle da je RPC MP istorijska i pravna naslednica drevne Ruske ortodoksne crkve. Ali, blago rečeno, to nije tačno. Istorijske činjenice kažu da je u septembru mesecu 1943. Rusku pravoslavnu crkvu Moskovske patrijaršije zapravo osnovao generalisimus Josif Visarionovič Staljin. Veliki učitelj i вождь народов pozvao je tada u Kremlj čuvara patrijaršijskog prestola Sergeja Starogorodskog i još dvojicu mitropolita – Alekseja Simanskog (budućeg patrijarha Alekseja I) i Nikolaja Jaruševiča. Naredio im je da crkva mora postati jedna od vernih i pouzdanih formacija sovjetske vlasti, njen agent među onima koji se ne odriču vere u boga i koji još uvek pamte drevnu sintagmu „Sveta Rusija“ (Святая Русь). Apokrifni izvori govore da je čuvar partijaršijskog prestola Sergej Starogorodski na sastanak sa voždom došao u civilnom odelu, a ne u episkopskom ornatu i da ga je prepredeni bivši učenik bogoslovije upitao: „Mene se bojiš, a Njega (boga) – ne?“
Istinitost ove epizode nije potvrđena, ali ove reči vožda su bez sumnje mogle biti pretvorene u geslo RPC MP i javno istaknute na ulazu zvanične rezidencije patrijarha. Jer od 1943, osnovni zadatak naše titularne crkve je podaničko servisiranje interesa vlasti. A Gospod Bog može i da sačeka. Kako reče Vladimir Vladimirovič Majakovski – on ionako ima na raspolaganju čitavu večnost.
Upravo zato, baš kao što tečnost uzima oblik suda u koji je usuta, ruska crkva je uvek bila prilagođena tačno onom tipu državnosti koji je u datom istorijskom trenutku neprikosnoveno vladao. Za vreme sovjetske vlasti patrijaršija je štitila bezbožnički komunizam. Tako je recimo njena ključna figura 60-ih i 70-ih godina prošlog veka, mitropolit Nikodim Rotov (duhovni učitelj i politički roditelj današnjeg patrijarha Kirila Gunđajeva), uvek rado propovedao doktrinu raznih oblika ateizma. Kao, na zemlji postoji loš ateizam, a postoji i onaj dobar – komunistički ateizam, koji je po verziji vladike Nikodima po svojoj suštini gotovo isto što i pravoverno hrišćanstvo.
Za vreme perestrojke Gorbačova i vladavine Borisa Jeljcina, kada je na kratko Rusijom prohujao čist vazduh slobode, malo je nedostajalo da poverujemo da će se crkva osloboditi potpune zavisnosti od Kremlja i da će stvarno postati duhovna vodilja ruskog naroda. Haos slobode je i u njenim redovima doneo izvesna previranja, ali kada se na nas srušila putinska stabilnost, zvanična pravoslavna crkva se (ovoga puta) vrlo lako ponovo prilagodila datoj situaciji. Svoju glavnu delatnost ona je ponovo usmerila na državne poslove.
I dok je pod prethodnim patrijarhom Aleksejem II (Ridigerom) crkva još tu i tamo uspevala da sačuva minimum sopstvenog dostojanstva, nešto malo samosvesti o osobitosti i različitosti svoje prirode, pod Kirilom Gunđajevim se ponovo nepovratno svalila u bezdan servisiranja banalnih, državno-blagajničkih interesa vlasti. Ovoj crkvi kao da hipoteza o postojanju boga uopšte više nije potrebna. Njen bog sada živi u rezidenciji Novo-Ogarevo, a apostoli prosto izgaraju na bogougodnim poslovima po raznim kabinetima u tajanstvenim katakombama Kremlja.
Danas se u crkvi dosledno gazi i uništava sve što je živo i razborito. Na primer, u januaru ove godine je poznatom i popularnom mladom svešteniku, ocu Dmitriju Sverdlovu zabranjeno da obavlja službu. Formalni razlog je samovoljno napuštanje parohije, bez prethodnog dogovora sa svojim nadređenima. On je stvarno nekoliko dana odsustvovao, jer je tokom prošlogodišnje katastrofalne poplave otišao u Krimsk da pomogne postradalima. Ali stvarni razlog zabrane je to što je otac Dmitrij otvoreno govorio o nepoštenim parlamentarnim izborima 2011. i što je otvoreno podržao potonji protestni pokret..
Često me pitaju kakav bi program trebalo da ima legalna opozicija savremene Rusije. I mada me retko ko sluša pažljivo i do kraja, ja na to pitanje uvek dosta podrobno odgovoram, a jedna od ključnih tačaka je dozrelo (ako ne i već prezrelo) vreme za reformisanje Ruske pravoslavne crkve. Sve dok se ona koristi kao dodatak ili bolje reći dopuna izvršne vlasti, realne političke promene u našoj zemlji nisu moguće. To je jedna od nekoliko stvari u koje sam čvrsto uveren.
Po mom mišljenju, osnovni koraci kojima bi se kretalo sprovođenje crkvene reforme trebalo bi da budu sledeći:
1. RPC MP kao društvena organizacija i kao jedinstvena birokratska celina, morala bi biti likvidirana.
2. Poželjno bi bilo da Ruska crkva (Русская церковь) vrati svoje staro „dostaljinsko“ ime i ponovo postane (više verski a manje nacionalno obojena) Ruska pravoslavna crkva (Российская православная церковь). Pored toga, ona bi morala biti transformisana u konfederaciju nezavisnih parohija.
3. Parohijani bi birali svog sveštenika, sveštenici – episkope, episkopi – patrijarha. Još u staljinsko vreme nametnut i do danas nepromenjen model vertikalnog upravljanja crkvom, trebalo bi da bude ukinut.
4. U crkvu bi trebalo ponovo vratiti proceduru katekizacije. Tako bi svaki član crkve mogao da razume zašto je on vernik baš pravoslavne vere, šta je Bog i po čemu je On viši od svih ovozemaljskih autoriteta.
5. Sledeći (samo u ovom sličaju) primer katoličke crkve, trebalo bi uvesti instituciju konfirmacije (confirmatio): svaki odrastao čovek koji želi da pripada pravoslavnoj crkvi, makar i da je u detinjstvu bio kršten, morao bi tu svoju pripadnost i proceduralno da potvrdi.
Ukratko, ovo bi bilo ono glavno što bi se neizostavno moralo učiniti.
Crkva bi morala da se odrekene svoje uloge agenta autoritarizma i sluškinje sovjetskog tipa vlasti i da najzad postane institucija emancipacije ruskog čoveka. Eto zašto je reformacija više nego neophodna. I po mom mišljenju to veoma dobro znaju svi, i vernci, i svetovnjaci, i sveštenici, čak i arhijereji među kojima je mnogo onih koji su, što se sadašnjih crkvenih vlasti tiče, već odavno svaku nadu izgubili. Jer te su se vlasti (crkvene) od verujućih ruskih ljudi ogradile zidovima višim čak i od kremaljskih.
Mnogi će reći da je ovaj program isuviše radikalan. Da – slažem se. Ali kako nam naša događajima bogata istorija govori, u Rusiji uspevaju samo brze i radikalne reforme. Valjda su tome uzrok klimatski uslovi: na ovom podneblju su planovi dugih i postepenih promena unapred osuđeni na propast. Takve su bile i reforme Petra I, i lenjinsko-staljinske, i jeljcinske. Sve su one bile oštre, nagle i silovite. A sve ostale su ili šlajfovale, ili ubrzo nakon proklamovanja propale.
Istina, crkvena reforma će trajati ne manje od pet do sedam godina. Jer RPC MP je krajnje inertan i trom organizam. Ali šta je 5 ili 7 godina u odnosu na rusku večnost koja se nad nama kao svetli gigantski oblak nadnosi?
I naravno, za pravoslavnu reformaciju je neophodno ispuniti još jedan preduslov. Taj je uslov abdikacija patrijarha Kirila Gunđajeva koji bi, kao i Benedikt XVI, morao da završi svoju karijeru u ženskom manastiru.
Ruku na srce, mesto – za njega idealno.
Stanislav Belkovski, Московский комсомолец, 15.02.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 27.02.2013.