Kao što sam i predvideo, bedni izgovori Racingerovih branitelja, jedan po jedan se pretvaraju u maglu. Doskora su tvrdili da sadašnji papa, kada je 1980. godine utvrđeno da je velečasni Peter Hulerman opasni pedofil, nije lično učestvovao u njegovom premeštanju u svoju biskupiju, niti u njegovoj daljoj neometenoj silovateljskoj i zlostavljačkoj karijeri. Ali sada smo saznali da je psihijatar kome se crkva obratila za „lečenje“ izričito zahtevao da se Hulermanu zauvek zabrani pristup deci. Saznali smo i da je Racinger jedan od ljudi koji su primili dopis o Hulermanovom premeštaju.
Kao što je bilo za očekivati, pokušaji da se krivica svali na odanog podanika, generalnog vikara Gerharda Grubera, nisi uspeli. Prema nedavnom izveštaju, “premeštaj oca Hulermana iz Esena ne bi bio rutinska stvar, tvrde stručnjaci”. To samo po sebi zaslužuje osudu, a ako je to ipak bila rutinska stvar, bilo bi još gore. Taj šablon – da se nađe druga parohija sa svežom decom za zlostavljanje – od tada je postao “rutinski” i pretvorio se u ustaljenu praksu kad je Racinger imenovan za kardinala i zadužen za rešavanje problema pedofilije u crkvi.
Sada je na brzinu trebalo smisliti novu taktiku odbrane. Tvrdi se da se Racinger na funkciji nadbiskupa Minhena i Frajzinga više bavio doktrinarnim nego disciplinskim problemima. Svakako, kako da ne: budući papa se usredsredio na nebeska i božanska pitanja i od njega se nije moglo očekivati da se zamajava parohijskim zločinima. Ovo improvizovano opravdanje treba podrobnije ispitati. Koja su bila ta doktrinarna pitanja? Pa, pored kažnjavanja sveštenika koji je služio misu na antiratnom protestu – što je, uzgred, argument za praktičan, individualan pristup sveštenim licima – Racinger se prvenstveno bavio problemima prve pričesti i prve ispovesti. Pitanje je bilo da li su ljudi dovoljno zreli da razumeju. Dosta je bilo ovog liberalizma, prva ispovest treba da bude iste godine kad i prva pričest – kaže Racinger. Jedan sveštenik, velečasni Vilfrid Susbauer, navodi da je uputio pismo Racingeru u kojem dovodi u pitanje takav stav, na šta je dobio “veoma oštar odgovor”.
Po svemu sudeći, 1) Racinger je bio sasvim spreman da se suprotstavi sveštenicima koji su mu zadavali probleme; i 2) bio je veliki pobornik jedne ključne doktrine: uhvatite ih dok su mladi. Govorite im od ranog detinjstva da su oni grešnici. Usadite u njih taj neophodan osećaj krivice. Ovo nikako nije beznačajno za gnusni skandal u koji je papa, sada već nepovratno, uvukao crkvu čiji je poglavar. Skoro svaka epizoda u ovoj priči strave i užasa sadrži i zlostavljanje male dece u samoj ispovedaonici. U najtragičnijim slučajevima koji su nedavno izašli na videlo – naime, mučenju gluve dece u verskim školama u Viskonsinu i Veroni, ne može se zanemariti proračunatost sa kojom su krvožednici koristili autoritet ispovedaonice. Opet se ponavlja isti šablon: saosećanje se pokazuje samo prema zločincima. Racingeru, koji je u to vreme kao kardinal nadgledao globalno zataškavanje silovanja i mučenja u katoličkoj crkvi, pisale su i kolege sveštenici iz Viskonsina, tražeći da hitno smeni velečasnog Lorensa Marfija, koji je potpuno uništio živote čak dve stotine dece koja su svoj očaj mogla da izraze jedino znakovnim jezikom. Odgovor nije stigao dok sam otac Marfi nije zamolio Racingera za samilost – što mu je i uslišeno.
Prema Racingeru, dobar sveštenik se poznaje po tome da li je poslušan, smotren i odan tradicionalističkom krilu crkve. Videli smo to i u drugim papinim postupcima poput ukidanja ekskomunikacije četvorici biskupa iz tzv. Društva svetog Pija X – ultradesničarske grupe šizmatika oca Marsela Lefevra – od kojih je jedan Ričard Vilijamson, koji poriče da se holokaust ikad dogodio. Videli smo to dok je kao kardinal branio sektašku i jezivu Hristovu legiju, čiji je fanatični vođa uspeo da dobije potomstvo i prikrije brojna zlostavljanja dece. Vidimo to i danas, u raskrinkavanju niza silovatelja i pedofila. Među optuženima u slučaju škole za gluvoneme u Veroni nalazi se i pokojni nadbiskup grada, Đuzepe Kararo. Sledeći na spisku, ako naš sud nađe vremena, biće velečasni Donald Makgvajer, serijski zlostavljač dečaka, koji je bio ispovednik i “duhovnik” majke Tereze. (I on je voleo privatnost ispovedaonice i redovno ju je koristio.)
Zato ovaj skandal obuhvata čitavu instituciju i nisu u pitanju izolovani prestupi pojedinaca. Crkva želi da ima kontrolu nad malom decom i traži od roditelja da ih povere “ispovednicima”, koji su doskora uživali ogroman ugled i imunitet. Crkva ne sme da prizna da su mnogi od tih ispovednika, kao i njihovi nadređeni, okoreli sadisti kojima je upala kašika u med, kao ni da je ta ista crkva redovno napuštala decu i svim silama se trudila da zaštiti, pa čak i podrži, njihove mučitelje. Ona se zato buni i iznosi lažne tvrdnje da su optužbe protiv pape – koje isplivavaju samo iz redova katoličke crkve – deo plana da se on izvrgne ruglu.
Ovo dosad nije važilo, ali bi od sada trebalo da važi. Taj bedni čovečuljak nije ni iznad ni izvan zakona. On je titularni poglavar jedne male države. Saznajemo za sve više i više žrtava i njegovih mezimaca pedofila. To je zločin po svim zakonima (a i greh), a zločin ne zahteva bolesne privatne rituale “pokajanja” ili lažne nadoknade iz crkvenog budžeta, već pravdu i kaznu. Svetovni organi vlasti su predugo ćutali, ali sada su se pokrenuli neki advokati i tužioci. Znam više uticajnih pravnika koji razmišljaju kako da postupe ako se Benedikt uputi u najavljenu posetu Britaniji na jesen. To je dovoljno. Moraju se svesti računi, a s time treba početi odmah.
Slate, 29.03.2010.
Preveli Sonja Mušicki i Ivica Pavlović
Peščanik.net, 04.04.2010.