Koliko su građani Srbije realni kada su u pitanju donacije koje dobijaju ne samo nevladine organizacije (veoma mali deo kolača) nego i same državne institucije (ogroman deo svih donacija) pokazuje i novi tekst u „Politici“. Ne sporim doprinos Japana koji se ogleda u prevoznim sredstvima za GSP i hitnu pomoć, ali činjenica da građani Srbije gotovo uopšte ne vide ogroman dugogodišnji novčani doprinos EU i država članica, SAD i Kanade govori sama za sebe. Zbog toga je bilo veoma lako pokrenuti navodnu aferu koja se tiče finansiranja nevladinih organizacija. Afera je navodna jer joj nedostaju konkretne činjenice, šta je tačno protivzakonito (makar naznake koje bi pružile osnova za sumnju da je u pitanju nešto što spada u opis nekog od krivičnih dela), ali i jedna kozistentna priča iz koje se može shvatiti o čemu je reč. Naime, prvog dana je u pitanju bio REKOM, pa zatim autoritarno ponašanje Nataše Kandić, pa onda direktiva da omladinci DS-a osnivaju NVO po Srbiji, pa URS i LDP koji (valjda isto to rade), da bi se krajem prošle nedelje stiglo i do Agencije grada Beograda za evropsku harmonizaciju i saradnju sa NVO. Na kraju se sve nastavilo raspravom u „Utisku nedelje“ u kojoj je rečeno da su „neke“ organizacije stavile šapu i da je „neko“ (u ovom slučaju Nataša Kandić) pisao pismo donatorima kako se neke organizacije ne bi finansirale. Ovakvu papazaniju teško pratimo i mi koji godinama sarađujemo sa različitim organizacijama, a kamoli građani koji već od starta misle da tu „nisu čista posla“.
Na najveći deo navoda ove papazanije objavljene uglavnom u Danas-u ne vredi odgovarati, jer su rečenice napisane u tekstovima često toliko čudne da se ne zna šta novinar ustvari želi da kaže. Zbog toga i ne čudi što građani (onaj relativno obrazovaniji deo, na twitter-u), celu priču vidi kao jedan „veliki skandal“, poziva na „reformu celokupnog nevladinog sektora“ i nekakvo „pročišćenje“. Neki od tih komentara (kao što je ovaj o „reformi celokupnog nevladinog sektora“) govore o elementarnom nepoznavanju prava na udruživanje koje je osnovno ljudsko pravo i poznaje veoma malo ograničenja u svakom iole demokratskom (pa i našem) pravnom sistemu. Zbog toga vredi usmeriti pažnju na nekoliko pitanja iz ovih tekstova koji se ipak tiču činjenica i navoda na koje vredi odgovoriti.
Prvo, sloboda udruživanja je garantovana Ustavom Srbije i svim najvažnijim međunarodnim dokumentima, a nov Zakon o udruženjima je donet skoro. Prema ovom (ali i prema starom zakonu), registrovati udruženje može svako, a prema novim odredbama su za to potrebna samo 3 građanina. Zbog toga pada u vodu cela priča o navodnom skandalu sa osnivanjem organizacija od strane omladine DS-a. To nije nelegalno, iako se u tekstovima implicira da jeste. Čak se ne bi moglo reći ni da je nemoralno jer zašto bi omladinci DS-a imali manje prava od njihovih vršnjaka koji nisu članovi ove partije. Pitanje finansiranja je nešto sasvim drugo i tu ovi tekstovi opet ne pružaju odgovor već samo govore o „lokalnim samoupravama gde je DS na vlasti“. Zakon o dostupnosti informacija pruža dovoljno mogućnosti za istraživačko novinarstvo i verujem da će građani rado pročitati neke vrlo konkretne dokaze ukoliko ih ima, a lično verujem da se u nekim opštinama itekako mogu naći. Ovako, teza da neki „Omladinski klub“ sam po sebi ne može uraditi ništa korisno jer su ga osnovali omladinci DS-a je potpuno neprihvatljiva. Slično je i sa drugim partijama. Dakle, osnivanje je jedno, finansiranje je nešto sasvim drugo.
Drugo, vredi odvojiti finansiranje od strane države i od strane međunarodnih donatora. Što se tiče međunarodnih, tu postoji zaista prava lepeza različitih donatora – od ambasada, agencija drugih država za međunarodnu pomoć (najčešće članica EU), drugih međunarodnih organizacija pa do privatnih fondacija. Ono što svi koji su dobili bilo koju finansijsku pomoć poslednjih godina znaju je da su zahtevi SVIH donatora drastično povećani i to naročito u smislu finansijskog izveštavanja. Donatori traže i uredne finansijske izveštaje koje organizacija predaje državi, redovne su revizije svake godine, postoje i revizije samo određenog projekta, ali i nenajavljene revizije veoma ozbiljnih međunarodnih revizora. Ovo nije nikakva teorija, već praksa sa kojom se suočavaju gotovo sve ozbiljne organizacije u Srbiji. Pored toga postoji čitav set veoma jasnih pravila u vezi nabavke, odsustva konflikta interesa, otvaranja posebnog podračuna za sredstva jednog donatora, traženje odobrenja za sve što prelazi okvir neke budžetske linije i sl. Pošto se prst u vezi međunarodnih donacija najviše upirao u REKOM, činjenice govore da je to prvi put u regionu da neki projekat (a REKOM je za donatore projekat) za tako kratak vremenski period prođe dve detaljne međunarodne revizije, da u svakom trenutku javnosti bude dostupan svaki deo potrošenog i nepotrošenog budžeta. Sve je u vezi finansija REKOM-a bilo je i ostalo precizno i jasno, a niko do sada nije izneo ništa konkretno sem finalne sume (2,5 miliona EUR) kojoj je cilj da šokira „narod“ koji ionako teško živi. Cena ove transparentnosti je bila visoka – počev od blogova u kojima se izvlači iz konteksta cena jednog blokčica do optužbi za proneveru (ponovo bez bilo kakvih konkretnih dokaza). Svaki donator bi veoma rado saslušao svaku pritužbu koja se tiče nenamenskog trošenja sredstava, ali očigledno da toga nema u slučaju REKOM-a. Što se tiče drugih organizacija u Srbiji (a one se baš i ne pominju u tekstovima u Danas-u), naravno da je bilo svakakvih situacija, ali svakome je jasno da se donacije teško dobijaju, a VEOMA lako gube. Bilo kakva finansijska nepravilnost je najlakši način za to, ali je interesantno da „Danas“ o tome nije osetio potrebu da piše.
Što se tiče donacija države i lokalnih samouprava tu je situacija sasvim drugačija.Iz samog izveštaja o trošenju budžetske linije 481 (dostupan na internetu) je sasvim jasno da gotovo i da ne postoje kriterijumi kojim se rukovode ministarstva, da su neke odluke potpuno skandalozne i na spisku NEMA organizacija za ljudska prava (a tekstovi upravo ciljaju na ove organizacije). Da li su lokalne samouprave finansirale organizacije osnovane od strane omladine DS, URS, LDP itd bi bilo veoma jednostavno pokazati. Potrebno je proveriti ko su osnivači u APR-u, a onda uporediti gde i kakve donacije je dobila neka organizacija. Umesto toga, u tekstovima nam je ponuđena verzija priče jedne organizacije koja na konkursu Grada Beograda nije uspela da dobije novac. Ne ulazeći u to da li je neki od navoda iz njihove žalbe tačan ili ne (postupak po žalbi je u toku), čudno je davanje prostora jednoj jedinoj pritužbi (a svaki donator dobija dosta takvih) iako je ogroman broj organizacija aplicirao. Lično sam se najviše zadržao na delu teksta u kome se kaže da su 6 od 8 organizacija bliske jednom od bardova civilnog društva. Pošto više od decenije sarađujem sa ogromnim brojem nevladinih organizacija (a njih 250 me je i kandidovalo za Poverenika), pokušao sam da shvatim o kome se radi. Očigledno da je osoba muškog pola. Vojin Dimitrijević? Miljenko Dereta? Milan Antonijević? Nijedan od ove trojice pomenutih vodećih ljudi u većim organizacijama nema baš neke veze sa nekom od organizacija koja je dobila novac. Iskreno, još uvek mi je nejasno na koga je „Danas“ i njihov izvor mislio, a verujem da i ostalima ovo nije jasno. Bilo bi korektno da navedu ime i time dopuste tom NN licu da ih tuži ukoliko se ispostavi da ova „optužba za bliskost“ nije tačna. Što se tiče kriterijuma, interesantno je da upravo Agencija grada Beograda za evropsku harmonizaciju i saradnju sa NVO mesecima pokušava da napravi Strategiju saradnje Grada Beograda sa NVO koja će biti baza za sve ostalo, pa i za kriterijume za dodelu sredstava.Za razliku od ovog dobrog primera, ministarstva i lokalne samoprave kojima ne pada napamet da donesu bilo kakve kriterijume, a istovremeno finansiraju „Dveri Srpske“, „Obraz“ i slična veoma problematična udruženja nisu zavredila pažnju u ovim tekstovima.
Nadalje, vredi pojednostavljeno predstaviti ono što građani percipiraju kao civilni sektor. Prva grupa organizacija su udruženja koji dobijaju ogroman novac od države, a ustvari nikako ne bi ni trebalo da budu shvaćene kao NVO u užem smislu – SPC i njene eparhije, sportska društva, privredne komore, udruženja pčelara, ribolovaca i sl. Oni imaju veliku šansu za donacije države jer ne kritikuju predstavnike vlasti, a bave se „bezopasnim“ stvarima. Druga grupa su organizacije koje ponekad rade dosta korisnih stvari, ali nekima od njih nedostaje jasan fokus (često se čuje „oni rade sve“) i gotovo po pravilu se nađu na usluzi nekom ministarstvu kada treba reći da je neki zakon „prihvatljiv“. Još jedna važna odlika ove grupe organizacija je da za sve (a naročito za kršenja ljudskih prava) gotovo nikad ne naglašavaju ODGOVORNOST predstavnika vlasti, već se svaki slučaj (npr. napad na Rome ili pripadnike LGBT zajednice) pravda „visokom netolerancijom u društvu“ i sl. Naravno, njih vlast i jedan deo međunarodnih donatora veoma voli budući da „ne talasaju puno“.
Na kraju, ove organizacije idu na ruku vlasti time što isključivo kao lek predlažu – edukaciju, pisanje politika i – ništa više. Treća grupa su organizacije za ljudska prava i/ili organizacije koje se bave monitoringom, zastupanjem i lobiranjem za zakone, ukazivanjem na propuste u vezi osnovnih ljudskih prava, oni koji pružaju pravnu pomoć građanima ili prate poštovanje prava određenih grupa (od dece do nacionalnih manjina). Ova grupa organizacija su ustvari NVO u užem smislu i bave se upravo onim što jeste najbitnije – da ukazuju na propuste i predlažu konkretna rešenja od kojih građani imaju koristi. Ove organizacije se bave veoma „nepopularnim“ temama – od ratnih zločina, preko torture i diskriminacije, pa do prava na privatnost i LGBT prava. Naravno, nikada ne dobijaju novac od države, a kada se to nekada i desi, iznosi su više nego simbolični. Ohrabrujuće je kada potpuno spontano nastane jedna nova organizacija ovakvog tipa (npr. Inicijativa „Majka hrabrost“ koja je uporno mesecima izveštavala o postupanju prema budućim majkama u porodilištima u Srbiji). Nažalost, upravo ova grupa organizacija (a Fond za humanitarno pravo je po svim parametrima najveća od njih) je meta različitih napada pa i onih koji su nejasni i bez činjenica.
Tu dolazimo do jedne od ključnih ideja koja se plasira u javnosti. Naime, zahteva se nekakvo „jedinstvo civilnog sektora“ i stalno se plasiraju priče o „ratu među NVO“. Naravno da je to potpuno pogrešna percepcija, jer niti svi ljudi unutar jedne organizacije misle isto, niti je moguće da organizacije imaju isti stav u vezi svih pitanja. Vlast voli kada se ova teza gura u javnosti jer onda mogu reći međunarodnim akterima: „oni nisu kredibilni partneri, čim ni među sobom ne mogu da se dogovore“. Sa druge strane, „medveđa usluga“ čitavom društvu je kada se nešto za šta je odgovorna prvenstveno vlast, opravdanje traži u „društvenoj klimi“ ili se sve svede na „prvo u EU, pa ćemo sve to posle lako“ (slično se desilo i u Crnoj Gori pre nego što je ova država dobila status kandidata).
Deo „Utiska nedelje“ je bio posvećen odnosu između organizacija i donatora. Naravno da je potpuna neistina priča o nekakvom pismu Nataše Kandić kako neka organizacija (mada nije navedeno koja) ne treba da dobije novac, a ni takvo pismo nijedan donator ne bi uzeo za ozbiljno. Iako je navedeno u emisiji, moja organizacija takvo pismo nije dobila, a nisam čuo da su ga dobili i drugi donatori.S druge strane, vredi napomenuti da pravila poslovne etike nalažu da svaka korespodencija ostaje poverljiva, pa ne vredi dalje obrazlagati ovako čudne izjave. Takođe, pomenuta je „bliskost donatora i organizacija“. U opisu posla svakog ko pruža međunarodnu pomoć je da svojim prisustvom na konferencijama za štampu, kontaktima i zajedničkim radom što više pomaže lokalne organizacije, nebitno da li su one u Rusiji, Kirgistanu, Africi i na Balkanu. Naravno, da je mnogo lakše ako imate kancelariju u toj zemlji što često nije slučaj. Iz mog dugogodišnjeg iskustva, mogu samo da zaključim da su svi (međunarodni) donatori bliski i organizacijama koje podržavaju, ali i da prilično često sarađuju i kontatiraju sa onima koje ne podržavaju finansijski. Međutim, ako je ta saradnja nazvana „bliskošću“, onda su donatori bliski i sa predstavnicima vlasti, novinarima, političkim partijama, fakultetima i sl. Da li sam ja naprimer, neprihvatljivo blizak jer ovaj tekst izlazi na „Peščaniku“, a moja organizacija je jedna od onih koji pružaju finansijku podršku? Rekao bih da ne.
Sem ovih nekoliko iole konkretnih navoda, ničeg više nije bilo u tekstovima „Danasa“ i drugih medija, već se sve svelo na neargumentovane napade. Kome su ti napadi trebali? Prema mom ličnom sudu, trenutno je period kada EU piše svoj izveštaj o napretku u Srbiji i nekima baš i ne odgovara da se čuju oni koji će konkretno i jasno ukazati na institucije koje ne funkcionišu i prava koja se krše. Prihvatljivi su samo oni koji će reći da je „društvo u Srbiji i nasleđe 90-tih“ jedini uzrok problema i da nismo ništa gori od Rumunije i Bugarske. Sve „nezgodne“ vredi diskreditovati ili ih diskreditovati na sličan način. Sećam se da me je, pozivajući se na moje tekstove, Nada Kolundžija pitala u Skupštini Srbije: „Gospodine Miletiću, iz Vaših tekstova sledi da ste Vi protiv Srbije u EU?“ Veoma zapanjen ovakvim pitanjem, odgovorio sam joj da kao građanin ove države, želim samo da ona ispuni veoma jasne i konkretne obaveze koje je preuzela kada je postala članica Saveta Evrope 2003. godine. Nisam izabran. Što bi rekao Plaut –Dictum sapienti sat est. Organizacije za ljudska prava nisu nalog na twitteru pa da ih možete ukinuti.
Peščanik.net, 20.07.2011.