Već danima od skupštine, vlade, saveta za nacionalnu bezbednost, pa sve do kafana i kancelarija, svi se pitaju šta to bi, kako smo došli do 10. oktobra. U stvari i vlast i opozicija, i crkva i mediji učestvovali su godinama u prizivanju 10. Oktobra. On je bio tačno onakav kakvim smo ga isplanirali. Podivljale mladiće i dečake kojih smo se tako jako uplašili, srećemo stalno po gradu kako se besciljno kreću u čoporima. Sada se neko potrudio da im zada cilj, i oni su to jedva dočekali. I jeste, u pravu su razni ultranacionalisti, oni jesu odrasli i školovali se u demokratskoj Srbiji. Kako to da su, i to ne smo ovi nasilnici, nego i mnoga tzv. pristojna deca postali veći šovinisti, homofobi, rasisti nego generacije koje su vaspitavane 90-ih. Mnogi pominju porodicu kao glavnog krivca; naravno da su roditelji glavni krivci, to je njihov krst, ali šta rastura te porodice u ovih 10 godina. Bez obzira što srpskom egu prija pomisao da se većina brakova rastura zbog preljube, kao daleko najčešći uzrok razvoda bivši bračni partneri navode svađu zbog novca, siromaštvo i nezaposlenost.
Šta je sa školom, iz kakvih udžbenika deca uče – revizionističkih, provincijalnih i glupih. Na PISA testiranjima koja se sprovode po celoj Evropi, naša deca pokazuju najgore rezultate iz geografije, nemaju elementarna znanja o spoljnjem svetu, to je za njih zemlja zmajeva koji, kao što zmajevi inače rade, hoće da pojedu princezu. Ali zato osmaci iz geografije moraju da znaju za svaku baru ili jarugu u Srbji. Samo u jednoj lekciji za 8. razred dete-Srbin mora da savlada imena nečega što se zove Sokolovica, Oblik, Grot, Ruj, Gramada, Veliki i Mali Strešer, Vardanik, Jagodnja i Bagradajsko suženje. Samo neko sužene svesti od dece može da traži da ovo nauče i izrecituju. Pošto tih jaruga i čuka nema na školskoj, deca moraju da ih upisuju na nemoj mapi. Nastavnici po školama su posebna priča, koliko puta sam čula od dece svojih prijatelja da im nastavnici pričaju viceve o razlici između pedera i pedofila, da ih savetuju da se jako paze da ne postanu pederi, organizovano su ih vodili na miting koji se završio paljenjem grada i ambasada, na ekskurzije ih vode skoro isključivo po manastirima…
Demokratska Srbija već godinama preko obrazovanja i kulture stvara buduće ksenofobe, homofobe, lažne pravoslavce. Ta deca, ako jednog dana budu izašla na tržište radne snage u EU, imaće ogromnih probavnih smetnji da rade zajedno u timu u kome ima Afrikanaca, muslimana ili, daleko bilo, homoseksualaca. I ako budu trpeli bolesnike i nekrste zbog visokih plata, to će za njih biti neprijateljsko okruženje, baš kao što je Srbija neprijateljsko okruženje za mlade Albance sa juga Srbije. Iz mnogo razloga. Da pomenem jedan o kome ništa nismo znali. Juče sam sa zaprepašćenjem pročitala da je policija nedavno na granici sa Kosovom presrela traktor koji je vozio jedan srednjoškolac albanske nacionalnosti, i zaplenila 4000 udžbenika i 500 CD-ova za muzičko vaspitanje koje je ovaj dečak švercovao sa Kosova. Njega su uhvatili, ali ne i sve one profesore koji godinama švercuju udžbenike iz Tirane. Po tim udžbenicima generacije dece albanske nacionalnosti sa juga Srbije uče od 1. razreda OŠ do 4 razreda srednje škole.
Ispostavilo se da država u kojoj žive, koja od njih zahteva da budu lojalni građani, 10 godina nije u stanju da im obezbedi udžbenike na maternjem jeziku. Šta mislite šta piše u udžbenicima sa Kosova, na primer o istoriji, novijoj pogotovo. Pa zar nije zapomagao Tadićev savetnik i državni istoričar Dušan Bataković kako su ti udžbenici najgrublji falsifikati koji su neprijateljski prema Srbiji i svekolikom srpstvu. Strogo uzev, mi već 10 godina negujemo guju u nedrima, školujemo decu koja će o državi u kojoj žive misliti apsolutno sve najgore, i zašto bi bilo čudno da se jednoga dana na nju bace kamenom ili nečim ozbiljnijim. Pa čak i da se to ne desi, ta deca neće naučiti službeni jezik zemlje u kojoj žive, neće moći da se zapošljavaju, ostajaće u svojim porodičnim zadrugama, ostajaće u svom delu Bujanovca ili Preševa zauvek – siromašni, izolovani, frustrirani i potencijalno nasilni. I eto opet dođosmo do nasilja.
Ministar policije je pre neki dan jasno stavio do znanja da se uopšte nije slagao sa održavanjem Parade ponosa, da je 95% policajaca takođe protiv toga, ali da ih je zakon obavezivao da štite učesnike Parade, da ga godinu dana gnjave iz Evrope, kad će parada, kad će parada i – kako je rekao ministar – evo vam parade, jeste li sada srećni. Onda je hvalio policajce koji su zaslužni što nije pala krv na beogradskim ulicama, odveo je u kafić na čast policajca koji je postao urbana legenda, jer je nekom dripcu rekao znamenitu rečenicu – Beži bre, moj si Beograd našao da rušiš. Ministar je obećao da će svih 5.600 policajaca dobiti povećanje oktobarske plate za 20%. Rekao je ono što i mnogi, da su policajci najveće žrtve 10. oktobra. To je tačno. ali ko je za to kriv (naravno, osim homoseksualaca koji su izazvali nasilnike samim svojim prisustvom u parku Manjež). Kriv je onaj ko ih je na ulicu poslao nepripremljene i neinformisane o tome šta im se sprema. A to po definiciji mora biti njihov nadležni minstar i šef BIA, Saša Vukadinović koji se, umesto da pred odborom za bezbednost skupštine Srbije pognute glave objašnjava koje je propuste učinila njegova odvratna služba, hvali da je 95% onoga što se odigralo on i predvideo.
Da li je baba Vanga rekla Dačiću svoje predviđanje? Kada je rekla? Dva sata pre parade? Tri sata pre parade? Ako mu je rekla na vreme, a ministar je ipak poslao policajce na ulicu kao glinene golubove, onda mnogohvaljeni ministar Dačić mora da odgovara, ako ne vladi i predsedniku, onda svojim policajcima. I ako je tačno da se u pritvoru fizički zlostavljaju privedeni huligani, od kojih su mnogi maloletni, da se poniženi i isprebijani policajci sada iživljavaju nad uhapšenima, to ne samo da je nedopustivo i kažnjivo, nego im neće ni psihološki pomoći. Ako hoće nekoga da šamaraju, eno Dačića i Vukadinovića. Da ga neko ne bi optužio za prekomernu upotrebu sile i time ugrozio njegov neverovatan uspon u karijeri, Dačić je policajcima očigledno izdao naredbu – stoj i trpi. On voli da kaže – najvažnije je da nija pala krv. Proključam kada on pomene krv. Od kada je on, portparol ratnog zločinca i dugogodišnji funkcioner zločinačke stranke, tako osetljiv na tuđu krv. Nešto očigledno nije bilo u redu sa svim tim uniformisanim službama, čak je i Tadić to primetio i tadićevski rešio da svog šefa kabineta, izvesnog Miodraga Rakića (koliko razumem, to je njegov Nikitović), stavi na čelo nečega što se zove Biro za koordinisanje tajnih službi. Tadić misli da je rešenje to da nekoga iz svoga dvora pošalje da zauzme neko mesto i da niti pije, niti Šarcu daje.
Posle uličnog rata u Beogradu i divljanja u Đenovi, kada smo saznali, po ko zna koji put, da su među uhapšenima ljudi koji su mnogo puta ranije privođeni zbog krađa, iznuda, razbojništava, uplašeno se oglasila Nata Mesarović da kaže kako je stvarno dosta sa izricanjem minimalnih kazni ili prekida procesa protiv ekstremista i nasilnika. To je stvar prošlosti, rekla je gospođa Nata. Pa ona je ta prošlost, ona je već godinama na čelu pravosuđa. U vreme dok je ona bila predsednica VSS izricane su minimalne kazne ili odugovlačeni postupci. Bajrakli džamija je zapaljena 2004. Glavnookrivljeni je osuđen na 3 meseca zatvora, a suđenje ostalima je posle 6 godina počelo iz početka. Zbog paljenja ambasada i Beograda na namigivanje Koštunice i Kusturice 2007. još niko nije odgovarao. Javila se da se pravda osoba po imenu Zagorka Dolovac, za koju se priča da je republički javni tužilac. Slučaj Svetlane Ražnatović je, kaže, složen i kompleksan, ali predugo traje. Ona se oseća poraženo zato što Mira Marković i Marko Milošević izbegavaju odgovornost pred domaćim sudovima, a u slučaju ubistva gardista u Topčideru saopštava da u datim okolnostima čini sve što je u njenoj moći da se otkriju počinioci.
Najzad, protiv one spodobe koja je sa motorcanglama sekla ogradu na stadionu u Đenovi podnošeno je 5 krivičnih prijava zbog preprodaje droge, napada na policajce, krađe. Uzgred, taj čovek povremeno radi u nekoj firmi za obezbeđenje. On je jedan od 32.000 naoružanih pripadnika takvih tzv. firmi, koje ova država uopšte ne kontroliše jer, kako je rekao ministar policije, nije donet zakon koji joj to omogućava. A kada će, ministar ne zna.
Ovih dana imamo problem kako da imenujemo ljude koji su učestvovali u haosu u Beogradu i Đenovi. Čas govorimo o navijačima, čas o pripadnicima ekstremističkih grupa. Da je ta podela veštačka, vidi se slikovito po tetovažama na ruci onog maskiranog i nabildovanog delije sa motorcanglama koji visi na ogradi stadiona u Đenovi. On je član navijačke grupe Ultra bojs a na zglobu mu je istetoviran znak klerofašističke organizacije 1389. Taj čovek je postao simbol, kako mnogi mediji vole da kažu, sramote koju smo doživeli i zbog koje su se ovih dana svim italijanskim političarima izvinuli svi naši političari, od ambasadorke Sande Rašković Ivić , koja inače deli politička uverenja ove spodobe, pa sve do šefa države koji je zvao Berluskonija da se izvinjava u ime srpskog naroda.
Prvo, šta to znači da su nas ti ljudi obrukali? Dokle više da svako ko ode u inostranstvo automatski zastupa ceo srpski narod. Drugo, šta se to toliko nepojamno desilo, a da se već nije dešavalo, pa da zaslužuje tolika zgražavanja i izvinjavanja. Lomili su grad i stadion? Pa to se već dešavalo kod nas, što ne bi i u Đenovi? Palili su albansku zastavu – šta je tu novo. Pa 2005. FIFA je kaznila Fudbalski savez sa 35.000 švajcarskih franaka i igranjem jedne zvanične utakmice pred praznim stadionom zbog rasističkih transparenata na tribinama: Nož žica Srebrenica, Ratko hvala ti, Škorpioni. 2009, uoči utakmice sa Austrijom, navijači su bakljama gađali Austrijance koji su došli da navijaju za svoju zemlju, uzvikivali su ime Gavrila Principa i zviždali himni Austrije. FIFA je tada Fudbalski savez Srbije kaznila sa 100.000 švajcarskih franaka.
Dodatno mi ide na živce to što se Tadić tako teatralno izvinjava Berluskoniju. Koliko puta su italijanski klubovi kažnjavani zbog rasističkih ispada njihovih navijača; jedan od italijanskih fudbalskih heroja Paolo Di Kanio je gol proslavljao fašističkim pozdravom, da ne pominjem navijače Lacija koji kad god dođu u Beograd, prvo što urade, posete Arkanov grob. I najzad, reč sramota nismo koristili kada je trebalo i za šta je trebalo. Bolje je da je uopšte ne pominjemo dok je ne upotrebimo kako valja.
Ne pomaže mnogo što stalno ponavljamo kako ti što lome i pale po stadionima nisu navijači, pa jesu, organizovani su u navijačke grupe koje su negovali i pomagali sportski klubovi koji im daju prostorije, novac, rekvizite, razne. A ko je bio i jeste u rukovodstvima tih klubova: Ivica Dačić, Andrija Mladenović, Vlastimir Đorđević, Nenad Popović, Aleksandar Vlahović, Goran Vesić. Sadašnji predsednik skupštine Beograd je potpredsednik FK Crvena zvezda čiji su navijači u nedelju demolirali njegov grad. I Marko Đurišić, predsednik IO DS je u rukovodstvu, Partizana valjda. Petar Škundrić, u pauzi pravljenja atoma za bugarsku nuklearnu elektranu Belene, za koju je Srbija, reče on bugarskim medijima, jako zainteresovana, upravlja sportskim klubom Crvena zvezda. I kada neko od navijača i dospe pred sud, nekako se uvek desi da išeta slobodan. Kako? Možda se odgovor može naći u vesti da je jedna od tema nedavnog sastanka predstavnika tužilaštva i MUP-a, bila mogućnost da se iz članstva u upravama klubova isključe predstavnici vlasti. Cilj ovog predloga je da se spreči pritisak političara na tužilaštvo i sudstvo u predmetima u kojima se kao okrivljeni pojavljuju navijači i vođe navijačkih grupa. Da li treba jasnije priznanje tužilaštva i MUP-a da se to već događalo.
Za sada se kao mozak nedeljne operacije vodi vođa Obraza Milan Obradović. Uhapšen je dva sata pre početka Parade ponosa, navodno sa spiskom svih svojih najbližih saradnika i šemom kako će gde ko od njegovih patriota udariti po policiji. Ili policija laže jer je pod hitno, zbog javnosti, morala da postigne neki uspeh, ili je taj čovek toliko neinteligentan da je spiskove i šeme stvarno nosio u džepu. U svakom slučaju, pokušati da njega proglasite za Osamu Bin Ladena je cinično, to je kao kada biste Vladu Budalu ili Đuru Mutavog proglasili za organizatore atentata na premijera Đinđića. Ova vlast još nije došla ni do Ulemeka ove operacije, a kamoli do stvarnog naručioca nedeljnih događaja. Danima svi govore kako NEKO, neka politička opcija, stranka, stoji iza Osame Bin Obradovića i ostale braće po krvi , ali kao, ne zna se ko. Pa zna se ko. Kao što se se zna ko je bio politički saveznik i prijatelj na telefonskoj vezi Milorada Ulemeka. Uostalom, TE SNAGE se i ne odriču nedeljnog ustanka mladih poniženih Srba.
Te snage su i Koštunica i Nikolić i Palma, SRS, Velja Ilić, Srpski sabor Dveri, juniorski sastav SPC, mitropolit Amfilohije, vladike kao što je Nikanor, a o odmetnutim ili neodmetnutim delovima SDB-a ne znam ništa, pa ih i ne pominjem. Ali imam oči i čitam šta su svi drugi govorili, pisali i radili. A znam da za sve što se dogodilo, veliku odgovornost snosi SPC. Svi mogu da se pomenu kao krivci, ali ne i matera crkva. Mnogi se često ograđuju, i ja, pa kažu, nije crkva nego neke vladike. To je tačno, ali Sinod se ne ograđuje od takvih vladika i zato imamo pravo da kažemo SPC. Za tako bezumni porast homofobije glavni krivac je crkva. Ona nije birala reči, tj. sumpor i lavu, kojima je zasipala gej populaciju. Amfilohije Radović je, kao i uvek, najotrovniji, on je ovih dana u transu. Pre neki dan reče kako je Parada ponosa strašnija od rata i bombardovanja, a nekim uplašenim seljacima koji su došli u crkvu po malo utehe, pričao je o smradu koji je otrovao i zagadio prestoni Beograd, strašniji od uranijuma, najveći smrad sodomski. To je predskazanje propasti hrišćanskih naroda – reče vesnik apokalipse. A on nije nikakav seoski paroh koji juri decu koja mu gađaju kokoške. On je ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorsko-skenderijsko-brdsko-zetskog i egzarha pećkog trona.
U zemlji u kojoj niko ni u šta ne veruje, ovakvi pastiri za sobom mogu da povuku veliko stado. Da ne govorim o tome da je crkva od 2000. na pregovore o uvođenju verske službe u vojsku vodila osnivača Obraza Nebojšu Krstića, da je Koštunica pisao za njihov časopis, da je SPC, kada je Krstić poginuo i nasledili ga ovi koji su izviždali i patrijarha Pavla, osnovala sebi drugi podmladak Sabor dveri, čiji je jedan od predsednika Branimir Nešić postao član redakcije Pravoslavlja, zvaničnog glasila Patrijaršije, da su Justinovi dečaci Atanasije i Amfilohije mentori bogobojažljive dece iz Sabora dveri, čiji je šef Obradović, ali Boško, pokušao i nama da prekine tribinu u Pančevu. Srpski sabor dveri se uvek javlja kao vesnik, prethodnica braće naoružane kamenicama i molotovljevim koktelima. Dveri ne lome grad, ne, oni daju ton žurci koja sledi, a onda se povuku. Organizuju Porodičnu šetnju dan uoči Parade ponosa, izviču svoje bljuvotine, a onda odu kući i čekaju rezultate. A njihove luksuzne publikacije u kojima stalno prebrojavaju neprijatelje srpstva, nesrbe po ministarstvima, finansirala je crkva, ali i ministarstvo energetike dok je na njenom čelu bio onaj Naumov iz DSS-a, ministarstvo kulture i ko sve ne.
Zar klerofašističku organizaciju Naši, koja je nama, zajedno sa Novom Srbijom onemogućila tribinu u Aranđelovcu, ne predvodi jedan sveštenik. Koliko je ljudi u mantijama zajedno sa ovom bandom u nedelju bilo na beogradskim ulicama. Svi se prave kao da se te mantije nisu vijorile pred policijskim kordonima. Ko bi se usudio da Amfilohija optuži za govor mržnje i podstrekavanje na nasilje. Niko. A i ne može, sve i da hoće. Ova država, ovaj Tadić je doneo Zakon o crkvama i verskim zajednicama koji sveštenicima daje takav imunitet da im ni 4 jahača apokalipse ne mogu ništa.
Impulsivne i plahe žene iz DS-a, ministarka pravde i Jelena Trivan su zapištale kako divljanje po Beogradu ima svoje političke inspiratore, a onda je došla glava porodice i rekla na sednici saveta bezbednosti da to nije ništa strašno i posavetovao da se isprate tokovi novca kojima se finansiraju ti huligani i sve će biti kul. On je preko svojih P.R. majstora i medija stvarao sliku da je ovo prava demokratija pokušavajući da zavara neprijatelja, a to su svi oni koji za njega ne glasaju. A onda je vremenom počeo da veruje da je ta slika stvarna. I ruska vojska je došla na sličnu ideju kako da zavara protivnika: napravili su tenkove, višecevne bacače, MIG-ove na naduvavanje. Te makete su rasporedili po Rusiji, a one su toliko pažljivo napravljene da je na to naseo neki general koji je umro od straha kada je video da se jedan raketni sistem ispravlja u položaj za gađanje.
Naš general se nije uplašio, a varvari su mu ne samo na severu Marakane, nego i pred kapijama u Krunskoj.
Iz radio emisije, 15.10.2010.
Peščanik.net, 15.10.2010.
LGBTQIA+
