Nasilje je nasilje je nasilje – ovo je formula kojom se zamračuje i relativizuje svaka smislena distinkcija, noć u kojoj su sve krave crne. Treba osuditi svako nasilje – i kada neko „neposlušnom“ novinaru spali kuću, sa očiglednom namerom da ga ubije, i kada neko na tviteru napiše mizoginu glupost o novinarki gradske televizije. Isto je kada neko metalnom štanglom razbije glavu opozicionom političaru i kada neko napiše uvredljiv tvit o premijerki. Sve je to nasilje, sve je to ružno, podjednako nedopustivo. Treba osuditi nasilje na svim stranama, treba biti principijelan, treba biti objektivan, svi su pomalo u pravu, svi su pomalo u krivu, istina je uvek negde na sredini.
Samo je u potpuno razvaljenoj javnoj sferi moguće da ovakve banalnosti, ne samo prođu bez ikakvog kritičkog razmatranja, već budu prihvaćene i ponavljane kao vrhunska mudrost. Samo u društvu u kojem su novinari, stručnjaci, intelektualci u potpunosti odustali čak i od iluzije integriteta moguće je da ove budalaštine ne budu dovedene u pitanje ni u jednoj debatnoj emisiji, ni na jednoj naslovnoj strani, ni na jednoj konferenciji za novinare.
Nije i ne može biti isto kada se državni i paradržavni aparati moći zloupotrebljavaju za pretnje i nasilne obračune sa političkim neistomišljenicima i kada privatni građani pišu uvredljive gluposti na tviteru. Nije i ne može biti isto kada nelegitimno izabrani predsednik na konferencijama za novinare presuđuje umesto suda, proglašavajući političke protivnike lopovima, ubicama i stranim plaćenicima i kada jedna građanka napiše da je ministar glup. Sva demokratska dostignuća zasnivaju se na jasnoj razlici između ova dva, između onih koji imaju i onih koji nemaju moć, na zaštiti građana od zloupotrebe državnih aparata sile i ograničavanju arbitrarne moći vlastodržaca da koriste silu koja im je poverena na raspolaganje protiv građana i političkih protivnika. Predstavljati funkcionere jedne uzurpatorske vlasti kao ugrožene, sirote, žrtve građana koji – na tviteru! – o njima pišu ružne stvari znači pregaziti sva dostignuća liberalne demokratije, sva saznanja sociologije, istorije i političke teorije.
Da bi se došlo do banalne formule „nasilje je nasilje je nasilje“ neophodno je učiniti nevidljivim svakodnevno nasilje vlastodržaca nad građanima. Treba se fokusirati na ružne reči, skupštinska prepucavanja, tviteraške gluposti, a izbrisati deložacije, otpuštanja, ucene, pretnje gubitkom posla, isključivanja struje najugroženijima, pretvaranje radnika u robove. Treba, ukratko, normalizovati nasilje koje svi svakodnevno trpimo, učiniti ga prirodnim i samorazumljivim, nevidljivim, sasvim uobičajenim mehanizmom svakodnevice.
U tom ključu treba čitati i nedavnu premijerkinu izjavu da su ministarstvo obrazovanja i ministarstvo kulture i informisanja „nova ministarstva sile“. Poznata po svojoj posvađanosti sa jezikom, premijerka je želela da se pohvali navodnim ulaganjem svoje vlade u kulturu i obrazovanje, a zapravo je, verovatno i ne shvatajući, razotkrila mehanizam kojim uzurpatorska vlast proizvodi pristanak potlačenih. Obrazovanje, kultura i informisanje za ovu vlast zaista jesu samo nastavak policije drugim sredstvima – oni služe zastrašivanju, disciplinovanju i kažnjavanju neposlušnih.
Pa ipak, premijerki ni ova „ministarstva sile“ nisu dovoljna. Svako ministarstvo, pa i ministarstvo sile, javna je institucija podložna kakvoj-takvoj javnoj kontroli. Zato je neophodno zaobići i ova ministarstva i napraviti alternativne institucije, koje ne polažu računa nikome do samoj vlasti. Stranka kojoj je nekada pripadao aktuelni nelegitimno izabrani predsednik, devedesetih se proslavila formiranjem paravojnih i parapolicijskih jedinica. Stranka na čijem se čelu on danas nalazi formira parakulturne, paraobrazovne, a kako se nedavno pokazalo i paravladine jedinice. Jedna takva jedinica zove se Savet za kreativne industrije, o kojem u poslednjem broju Vremena čitamo da „nije organ ni vlade ni vlasti, već neplaćeno savetodavno telo jedne konkretne osobe, premijerke“. Takav je i famozni deliveri junit, za koji premijerka ne želi da kaže ni ko u njemu radi, niti ko ga plaća, ali tvrdi da ova misteriozna organizacija „radi na najbolji mogući način“. Nema sumnje da je ovo istina – sama činjenica da ne možemo da saznamo ništa o ovoj paravladinoj instituciji govori da ona svoj posao zaista radi na najbolji mogući način – izmeštajući centar političkog odlučivanja izvan domena javne kontrole, a pošto je, kako premijerka naglašava, ne plaćaju građani Srbije, jasno je i da ono što ona isporučuje nije ovim građanima ni namenjeno. Money well spent.
Peščanik.net, 17.12.2018.