Parlamentarnih izbora će (ipak) biti

Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Šta je to predsednik vlade i kandidat za predsednika republike saznao u proteklih nekoliko dana i na osnovu toga zaključio da ne treba da bude i parlamentarnih izbora pored predsedničkih? (Na stranu sad što se on predstavlja kao osoba koja ima pravo da o tome legitimno odlučuje. To pravo ima isključivo predsednik republike, a predsednik vlade može samo da ga pozove da o tome razmisli. Odatle mora da sledi da je predsednik vlade, dakle, uzurpirao to pravo; izuzev ako zaista nije tačno ono što kaže predesdnik republike – da su on i predsednik vlade „jedna ideja u dva čoveka“.) Svi argumenti koje je predsednik vlade izneo protiv raspisivanja parlamentarnih izbora važili su i pre nego što su novoradikali otvorili tu temu. To jednostavno znači, ako sledimo argumentaciju predsednika vlade, da uopšte nije bilo razloga da se o tome govori. Što nas konačno vodi do zaključka da su argumenti predsednika vlade nebitni i da parlamentarnih izbora neće biti iz sasvim drugih razloga, o kojima predsednik vlade, naravno, ćuti. Šta bi mogli biti ti drugi razlozi?

Posle drugih po redu vanrednih parlamentarnih izbora iz 2016, novoradikali su negodovali zbog rezultata: odnos snaga u parlamentu znatno se promenio u korist opozicije. Od tog trenutka nadalje, sugeriše se da je to dovoljan razlog za raspisivanje novih parlamentarnih izbora. Redovni izbori za predsednika republike bili su zgodna prilika da se to i uradi – ali su je, kako vidimo, novoradikali propustili. Da stvari u biračkom telu zaista stoje onako kako nam ih oni predstavljaju, novi izbori bili bi prilika da se odnos snaga u parlamentu u najmanju ruku vrati na stanje posle vanrednih izbora iz 2014. Natpolovična podrška kojom novoradikali na čelu sa predsednikom vlade prete svojim suparnicima na izborima za predsednika republike znatno bi promenila i odnos snaga u parlamentu u njihovu korist. Pa ipak, predsednik vlade se velikodušno – i za njega sasvim netipično – odriče tog potencijalnog viška parlamentarne moći. Kada se setimo kako su novoradikali posle izbora od 2012. jurišali na sve pozicije moći na svim nivoima, ovo oklevanje izgleda krajnje sumnjivo.

U nedostatku relevantnih istraživanja javnog mnjenja, možemo samo spekulisati. Ali, te spekulicije ne moraju biti neutemeljene. Osnov za njih nalazimo u rezultatima prethodnih izbora, od 2000. naovamo, kao i u dosadašnjem ponašanju stranke na vlasti sa predsednikom vlade na čelu. Rezultati nam govore da je izlaznost na predsedničkim izborima veća ako oni idu zajedno sa izborima za parlament. Drugim rečima, parlamentarni izbori više motivišu birače da glasaju nego izbori za predsednika. To, međutim, ne znači da se podela stranačkih glasova na parlamentarnim izborima jednostavno preslikava na rezultate njihovih kandidata za predsednika republike. Uvreženo mišljenje da predsednički kandidati uvećavaju broj glasova za svoje stranke na parlamentarnim izborima takođe nema potvrdu u samim izbornim rezultatima. Da važi obrnuto, predsednik vlade bi sa svojom tobožnjom natpolovičnom podrškom lako izborio komotan položaj za svoju stranku (i koaliciju) u parlamentu. Iz svega što o njemu i njima znamo, da on to zaista može, on bi to i uradio.

Odatle slede barem dva izvoda: stranka predsednika vlade među biračima stoji znatno lošije od svog čelnika; sam predsednik vlade može računati na pobedu u prvom krugu samo pod uslovom da izlaznost bude mala. To su razlozi za odluku da se ne ide na vanredne parlamentarne izbore: rejting novoradikala je u padu; izlaznost na izbore za predsednika republike mora biti mala da bi predsednik vlade ostvario željeni rezultat. Da ponovimo, parlamentarni izbori na birališta izvode veći broj građana nego što to čine izbori za predsednika, a to očito ne odgovara novoradikalima i njihovom kandidatu. Nadalje, to bi razotkrilo i slabo uporište stranke na vlasti u biračkom telu.

Ako je to tako, možemo pretpostaviti i u kom smeru će se kretati kampanja novoradikalskog kandidata i kako će se ponašati mediji pod njihovom kontrolom. Skriveni cilj te kampanje biće odvraćanje birača od izbora. To se može postići na više načina. Među njima, diskvalifikacija protivkandidata je najmanje efikasna. Režimskim medijima opoziciono nastrojeni birači ionako ništa ne veruju. Stoga novoradikali moraju pribeći drugim, efikasnijim, merama: izazivanju razdora na strani demokratskih snaga; ubeđivanju birača da njihovi kandidati nemaju nikakvu šansu. Priče o natpolovičnoj podršci koju navodno uživa predsednik vlade, te insistiranje da demokratske snage moraju ići sa jednim kandidatom na izbore u funkciji su jedne takve kampanje. Isto važi i za pozivanje opozicionih kandidata da izađu u javnost sa svojim programima – na izborima za predsednika republike ti programi su od malog značaja. Od programa je mnogo važnija ličnost samog kandidata i njegov prethodni rad. Oba kandidata opozicije u tom smislu su superiorni u odnosu na predsednika vlade.

Režimski mediji mogu demotivisati birače i time što će izbore za predsednika potisnuti u drugi plan. Primer za takav rad medija upravo gledamo (to jest, ne gledamo): novi dokaz za umešanost gradonačelnika Beograda u rušenje kuća u Savamali nestao je iz vidokruga, a priča je skrenuta ka temi o starateljstvu. Na sličan način već danas je nestala iz medija i odluka da neće biti parlamentarnih izbora. Nešto slično treba očekivati i u vezi sa samim izborima. Stranka na vlasti ima resurse da „kampanju“ vodi na terenu, to jest da ucenama prikuplja takozvane sigurne glasove daleko od pogleda javnosti. To bi moglo da znači da ćemo imati kampanju čiji će se ključni deo odvijati izvan medija. A to nužno znači i izvan kontrole. Stranke i pokreti na strani demokratskih snaga na to bi morali da odgovore takođe jakom kampanjom na terenu i formiranjem paralelne javnosti (to jest, kontrajavnosti). Rasprave o jednom kandidatu ili o skrivenim motivima opozicionih kandidata slabe demokratske snage. Ovi izbori za predsednika u fokusu treba da imaju dosadašnji rad stranke na vlasti i njenog kandidata za predsednika. Oni jesu svojevrsni referendum – koji će na kraju nužno voditi i ka novim parlamentarnim izborima: za šta je dovoljno da se uđe u drugi krug predsedničkih izbora.

Peščanik.net, 28.02.2017.

TEMA – IZBORI I PROTESTI 2017

The following two tabs change content below.
Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016) i „Dva lica patriotizma“ (2016).

Dejan Ilić

Dejan Ilić (Svi tekstovi)