Spomenik patrijarhu Pavlu otkriven je na devetu godišnjicu od upokojenja ispred crkve Svetog Marka u Beogradu. Skulptura predstavlja patrijarha u skrušenom sedećem položaju, bez patrijaršijskog trona ili neke druge stolice, tako da, izuzev nogu, patrijarhova pozadina lebdi iznad tla. Čini se da je vajar inspiraciju pronašao u poznatoj fotografiji srpskog patrijarha iz gradskog prevoza. Odsustvo sedećeg mesta nagoni posmatrača da njegovu skulpturu u svojoj uobrazilji smesti onamo gde želi. Patrijarh se možda molitveno priprema za služenje liturgije, vozi se tramvajem, ili je okružen radoznalim vernicima u parohijskom domu.
Umetnik nije bio siguran kamo treba smestiti patrijarha i nije sasvim pogrešio kada nam je ponudio prazninu. Iz te praznine možemo razotkriti stvarnost. Nema trona pećkog patrijarha. On se nalazi na teritoriji druge (polu)države i srpski patrijarh tamo odavno ne stoluje. Ne postoji ni skromna tramvajska stolica, neophodna za svakodnevnu društvenu pokretljivost i funkcionalnost, tako da simbolički nema ni društva. I zaista, naše društvo ubrzano nestaje pod udarima naprednjačke vlasti.
Generalni sekretar samozvanog predsednika Srbije Nikola Selaković ovako je besedio na otkrivanju spomenika: „Patrijarh Pavle bio je čovek koji je u teškom, kobnom i vremenu iskušenja bio glas razuma, glas božiji, putokaz ispravnog života i razmišljanja. Ovo je spomenik čoveku koji se u takvim vremenima trudio da sve nas učini makar malo boljim“. Selaković očigledno misli da smo nekada bili gori nego inače. Ali kakva su to vremena kušnje, teška i kobna, u kojima je bio potreban glas razuma – bezumni smo izgleda bili – kada su nas zadesila i šta se tada tačno dešavalo, nismo saznali. Stoga je ostala i misterija zašto se patrijarh trudio „da sve nas učini makar malo boljim“, jer šta smo činili loše – nasuprot opomenama božijeg glasa? Nejasno je i da li je patrijarh uspeo u svojoj nameri. Da li smo postali bolji ili ostali isti? I da li su se samo neki od nas ponašali kao zli bezumnici ili svi mi zajedno?
Nije sporno da je srpski patrijarh živeo poput hrišćanskog askete. Ali iz njegovog ličnog monaškog podviga nije uvek proisticalo i odgovarajuće javno delovanje u formi jasne i dosledne hrišćanske etike. Patrijarh je lutao od rata do mira, baš kao i ostale srpske vođe u ratnim devedesetim godinama prošlog veka.
Početkom rata u bivšoj SFRJ patrijarh Pavle je 1991. uputio pismo predsedniku Međunarodne mirovne konferencije o Jugoslaviji lordu Karingtonu. U pismu je rečeno da Srbi i Hrvati ne mogu više živeti zajedno u istoj državi i da se srpske teritorije Republike Hrvatske moraju priključiti matici Srbiji. Sasvim je moguće da pismo nije pisao patrijarh lično, ali, i u tom slučaju, stavovi iz pisma ukazuju na tadašnja politička razmišljanja u vrhu SPC. Nakon završetka rata i srpskog poraza, prilikom posete Hrvatskoj marta 1999. patrijarh Pavle je pozvao preostale Srbe na integraciju u domovinu Hrvatsku i poštovanje njenog ustava i zakona.
Nedavno je u kontekstu protivljenja Vučiću i njegovoj ideji razgraničenja između Srba i Albanaca na Kosovu iz SPC izrečena nedvosmislena moralna osuda principa etničke podele i ranijih etničkih čišćenja: „Posebno zabrinjava formulacija o razgraničenju ’Srba i Albanaca’, što automatski znači da tamo gde žive jedni neće živeti drugi i obrnuto. Ovo je retrogradan model koji je u skladu sa politikom etničkog čišćenja u ratovima bivše Jugoslavije devedesetih godina… Utoliko je tragičnije i više zabrinjava što ovu opasnu ideju podržavaju i neki međunarodni predstavnici ne videći kako će se ona štetno odraziti na region i Evropu“ (iguman Sava Janjić, Vreme, 30. avgust 2018). Izjava indirektno dovodi u pitanje i ponašanje SPC u vreme raspada Jugoslavije i zato je preterano očekivati da izneti stavovi budu zvanično prihvaćeni od strane Crkve. Iako crkveno učenje podrazumeva pokajanje, Crkva se, kao i svaka druga ljudska organizacija, retko kaje za svoje postupke.
Izostanak vidljive stolice na spomeniku patrijarha Pavla možda ukazuje i na to da bi SPC morala temeljnije da razmisli o društvenim vrednostima koje zastupa. Menjanje stavova u zavisnosti od političkog konteksta – i sedenje na različitim stolicama – može poslužiti svrsi ali daleko od toga da je ispravno rešenje.
Peščanik.net, 19.11.2018.