Поводом текста Горана М. Антића: Serbian beautу, Врањске новине, бр. 825
Овај текст није у каузалној вези са текстом г. Антића о Дверима и њиховој реакцији на представу „Народна драма“ у извођењу Врањског позоришта на сцени Атељеа 212. Антићев текст је врло добар и крајње коректан, нема му се шта додати. У њему се, међутим, парафразирају и цитирају неки језички (богами и идејни) стереотипи на тему патриотизма и породице, тј. потребе за заштитом породичних вредности као једној од важних категорија српског патриотизма. Овај текст је реакција на те стереотипе.
Дверима смета то што се ТРАДИЦИОНАЛНА породица (као патриотска вредност) растура изнутра, вероватно зато (они то не кажу експлиците) што је она здраво језгро српског друштва, темељ на коме се могу градити друге позитивне вредности. Или они мисле да је српска породица таква била у прошлости, свакако пре појаве реал-социјализма, и да таква треба опет да буде ако успе да одоли искушењима са запада. Мислим да сам ово добро схватила и тачно пренела.
Са породицом у српској традицији ствари, међутим, не стоје баш тако једноставно. У епским песмама, на пример, које су по дефиницији носиоци позитивне државне идеологије јер без изузетка бране цркву, владара и народ (нема епике која оправдава свргавање актуелног поретка, осим ако је туђ), највећи ужаси, најцрње зло и најогавније издаје дешавају се управо у кругу породице. Мајке жртвују („Јован и дивски старјешина“) или убијају („Бог никоме дужан не остаје“) сопствену децу да би се поново удале или да би се решиле омрзнуте заове; брат убија брата да би приволео жену на секс („Женидба Јакшића“) или да би се докопао девојке секса ради („Мујо и Алија“), односно да би му остао већи део наследства („Дијоба Јакшића“); син бије мајку камџијом и гази је коњима („Проклети Дука Шетковић“) јер се не допада његовој жени; кум поткупљује девера да га пусти „под шатор“ невести не би ли је обљубио („Женидба Краљевића Марка“) или убија кумче да би се дочепао власти („Смрт нејаког Уроша“); отац потрже нож да убије сина јер се није криво заклео „на коме је остануло царство“ („Урош и Мрњавчевићи“) и тако даље, листа је врло дугачка. У бајкама постоји цео тип (АаТh 327) сижеа који се граде око приче о родитељима који у доба глади пошаљу децу у шуму да их изједу вукови јер неће да деле с њима оно што је остало од хране („Ивица и Марица“ са изузетно великим бројем варијаната у традицији свих европских народа).
У пословицама, које се држе за сушту мудрост у сваком народу, за збирку сентенци по којима се оријентише народни морал, на истом месту јављају се опречни случајеви: „Ко ти ископа око?“ – „Брат“. – „Зато је тако дубоко!“ али и: „Свој својега украј воде вода, у њу тура, али не упушта.“ За пословице се, уосталом, зна да су прагматичне и циничне (Воденичар мисли: „Благо мени, ево мога кума, даће ми два ујма“, а сељак мисли: „Благо мени, ево мога кума, млеће ми без ујма“), и да спремне чекају прилику у којој ће се употребити. У лирици и шаљивим песмама, међутим, друга страна потпуно отпада и остаје само гротескна реалност свакодневног живота у коме је копиле препорука за девојку јер доказује да му је мати плодна (или у пословичној верзији: „Придрж’ ми секо ово копиле да се наружим оне курве“); где се тешка туга удаје за старца због пара ублажава узимањем младог љубавника; где се момак и девојка пре брака изузетно добро упознају у библијском смислу, чак и у баладама тако високе уметничке вредности као што су „Омер и Мерима“ (и велики круг њихових варијаната).
Онај ко то зна, не може остати равнодушан на тупаве произвољности које изјављују разни „духовници“ и други патриотски настројени чиниоци попут Двери, Наших, 1389, Образа и других које не знам или за њих нисам чула, а свакако постоје. Сад је њихово време и све може да прође јер је незнање trendy, па се и мера племенитих домољубних осећања одређује према степену одбацивања општеусвојених језичких правила, као што је (на пример) једначење сугласника по звучности: срБски је патриотски, а срПски говоре само издајници. Ово је опасно зато што онај ко ништа не зна, па ни важне ствари о самом себи и о своме језику, стоји сваком на располагању и као плодна њива прихвата свако семе, па макар оно било и накарадно и идиотско.
Породица о којој „патриоти“ говоре – „православна“ (а не хришћанска?), патријархална (а не јеврејска иако је од ње све почело?), задружна – одавно не постоји јер је одумрла заједно са друштвеним условима који су јој били оквир. Ако мени не верују, нека читају великане српске научне мисли, рецимо Јована Миодраговића који у свом животном делу – Народној педагогији – из прве руке сведочи о дубини и размерама тог процеса. Он је жалио за патријархалном породицом јер је у њој био рођен, али је у пуној мери био свестан да су промене неминовне јер се људи, током читаве своје социјалне историје, непрекидно боре за једнакост у правима и обавезама, за личне слободе и слободу избора, а против расне, полне и социјалне сегрегације. Та борба није лака али је добра и вуче напред. Зашто то „патриотима“ смета? Боје се нечег?
Пешчаник.нет, 18.12.2012.