Radio emisija 21.05.2004, govore: Dimitrije Boarov, Mihal Ramač, Mladen Lazić i Miljenko Dereta.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Ovo je mojih pet minuta i nikom ih ne dam, ali danas je specijalna prilika. Ustupiću ih predsedniku Izvršnog odbora stranke G17 plus, gospodinu Goranu Paunoviću, koji je ove nedelje u Blicu objavio svoja zapažanja o autorima, učesnicima i slušaocima emisije Peščanik. Da se ja ne bih zadihala, čitaće Svetlana Vuković.
Svetlana Vuković: Srbi probleme ne vole da rešavaju, ali ih zato predano gaje, razvlače, zavlače, produbljuju, proširuju, po potrebi umanjuju ili napumpavaju, gurnu pod tepih, pa ih izvade kada se najmanje nadaš.
Naši ljudi su se navukli na probleme. Ako su u toku vikenda bili bezrazložno opušteni i nedopustivo bezbrižni, verovatno su propustili nedeljnu dozu državnih problema i ličnih trauma, koje se besplatno emituju svakog petka u emisiji Peščanik Radija B92.
Popularna i iznad svega pronicljiva autorka Svetlana Lukić nepogrešivo bira i probleme i sagovornike. Na opštu radost narodnih masa, bez obzira na vrstu problema koji se razmatra, pomenutoj dami uvek polazi za rukom da iz gosta izvuče decenijama taloženo nezadovoljstvo, bilo da je ono usled frustracija iz mladosti, neuzvraćene ljubavi, neostvarene karijere ili probavnih tegoba.
Kada njeni sagovornici obrazlože probleme, dođe vam da se vratite u majčinu utrobu, spustite zavesu na Srbiju i ugasite svetlo. I treba nam Peščanik, sve dok su tvorci problema popularniji od onih koji pokušavaju da ih reše.
Svetlana Lukić: Nemam šta da dodam ovoj sofisticiranoj i nadasve ekspertskoj analizi predsednika Izvršnog odbora G17 plus. A sada će o svojim traumama iz detinjstva i svojim neuzvraćenim ljubavima govoriti gospodin Dimitrije Boarov.
Dimitrije Boarov: Da budem iskren, ja sam bio veći pesimista, naročito posle sklapanja gotovo nemoguće vlade. Stekao sam utisak da ipak ta vlada počinje bar da vlada. Mnogo je gore kad je haos, jer društvo u haosu ne može, naravno, imati ni državu. I, svakako, sigurnim putem ide ka diktaturi, ako je rasulo.
I u svetskoj istoriji imate situacije, da spomenem famoznog De Gola, koji je bio konzervativac par ekselans. Ali, kad reformatori nisu mogli da učine ono što je došlo na dnevni red istorije, onda su dolazili konzervativci da urade ono što je bilo nužno uraditi. Jer često te liberalne reformske stranke nisu u stanju da se nametnu, da se održe na vlasti u pokušaju da promene status quo. I inda dolaze te konzervativne ekipe koje prosto imaju tu istorijsku odgovornost da ono što se mora uraditi urade.
Tako da imam izvesnu nadu da je moguće da ta, mogao bih je nazvati, konzervativna vlada Srbije, sa doktorom Vojislavom Koštunicom na čelu – kad bude videla da nema kud – lakše učini ono što je neophodno, nego što bi učinio neko iz reformske stranke.
Nisam, naravno, u to siguran, tim pre što glavni pritisak na vladu ne dolazi sa demokratske strane, već od onih snaga koje zapravo nemaju drugog programa sem da se Srbija vrati na vladavinu čvrste ruke, da se okrene Istoku, koji se u međuvremenu već promenio, i da u patrijarhalnoj vezi sa crkvom, sa nekim starim srpskim institucijama koje su izgubile svoju dušu, jer ih je istorija pregazila, vrate Srbiju u domaćinsko, ideološko okruženje, i da se vratimo u bespuće.
U Đinđićevo vreme učinjeni su određeni pomaci. U privatizaciji je napravljen veliki iskorak. Ja mislim da će to, kad se slegnu razne afere, koje praktično nisu mogle biti izbegnute, ostati glavni reformski udar Đinđićevog kabineta.
Dakle, nešto se učinilo i onda se ispostavilo da bez solidnog državnog aparata, bez nezavisnog sudstva, bez carine koja nije korumpirana, ne može dalje da se ide u reforme. I mislim da je izvesno uozbiljavanje države na ta tri fronta već samo po sebi reforma.
Međutim, na nekim vrlo važnim frontovima te reformske tranzicione politike odjedanput izranja nesreća, koja je sakrivena u programima tih stranaka. I zato vi imate gotovo histeričan obračun sa pokušajima reforme obrazovanja.
Ja ne kažem da je prethodna reforma savršena, ali nešto se pokušalo. Sad se odjednom ideološki feleri stranaka koje učestvuju u vladajućoj koaliciji neumoljivo pojavljuju kao kočnica. Ta jedna krenutost Miloševićevoj političkoj infrastrukturi, koja je glavni balast Koštuničine stranke – što je inače sakriveno iza famozne teorije legaliteta, zapravo kontinuiteta – dakle taj balast ta stranka očigledno nije u stanju da odbaci. Tako ćemo opet imati, što je u krajnjoj liniji neizbežno, da se na određenim sektorima isprednjači u tranziciji, a na drugima, nažalost, imamo ne samo zaostajanje, nego bojim se da će biti pokušaja i da se stvari vrate tamo gde ne mogu da se vrate. I kad se takva raskrečena politika nađe pod spoljnim pritiscima ili u nekim drugim političkim burama i olujama, naravno takva politika se onda ona slomi.
Svetlana Lukić: U ovoj predizbornoj kampanji kao četvrti čovek pojavio se Bogoljub Karić. Zašto se on, po vašem mišljenju, odlučio na ovaj korak?
Dimitrije Boarov: Prvi razlog je, po mom mišljenju, to što je on procenio da više ne može na stari način uspostaviti uticaj na novu vladu. On je preživeo 5. oktobar, preživeo je čak i zaokrete u raspoloženju svog komšije Slobodana Miloševića. Znači, reč je o iskusnom čoveku, koji se obogatio uz pomoć države. Država mu je bila glavni advokat. Država mu je proizvela sve papire, pa on sad uvek govori: “Ja imam sve papire.”
I sada vi imate situaciju kada u vladu dolazi jedna stranka kontinuiteta koja sad kaže – jeste, možda su ti papiri sumnjivi ali ti proizvođači urednih papira su bili ovlašćeni da izdaju te papire. I to je, uzgred budi rečeno, i glavni problem akcije vlade prema tajkunima u Srbiji, što svi oni imaju uredne papire. Ali, da se vratimo na vaše pitanje.
Mislim da je Karić ipak procenio da ne može na stari način, bez obzira što svrne s vremena na vreme kod ministra Velje Ilića na kafu, rakiju i na patriotski razgovor, on je procenio da sadašnja vlada neće biti njegov saradnik i da čak, eventualno, ima nameru da s njim raspravi o famoznom vlasništvu u Mobtelu. I onda je, naravno, njegov ispravan put da ceo taj spor koji verovatno sledi dobije izgled političkog spora. To je jedan od razloga.
Drugi njegov razlog je procena da je sada pogodna prilika. Verovatno su, po njegovom mišljenju, kandidati nikad slabiji, i da on ima u jednoj takvoj konstalaciji šanse da dobije značajan procenat glasova i da pred sledeći krug, recimo, sa tim procentom, 10%, bude strašno važan partner za trgovinu. I u toj situaciji, kada nekome bude veoma važno da dobije tih njegovih pet-šest ili 10% birača, on će moći da postavi određene uslove budućem pobedniku. Tako da ćemo posle drugog kruga imati predsednika koji će se osećati dužnim gospodinu Kariću.
Treći razlog koji ovde mora da bude spomenut, je taj da gospodin Karić danas verovatno nema onakav finansijski prostor kakav je imao ranije. i najjednostavniji način da odbijete sa finansijskih valova razne prijatelje i druge kandidate jeste da se sami kandidujete. A gospodin Karić je, to je procurelo u više navrata, pomagao, sponzorisao, na svakim izborima neke stranke, neke kandidate i tako dalje. Možda mu je to dozlogrdilo, pa je izabrao vrlo elegantan način da ima izgovor da ne mora nikog drugog da plaća.
“Šećerna afera”, okreni-obrni, blokira odnose Srbije i Evropske unije već duže od godinu dana. I u toj aferi, odmah da kažem, Evropska unija nije nevina. Pljačkanjem agrarnog budžeta Evropske unije bavi se čitava divizija industrijalaca i preduzetnika u samoj Evropi. I ja čak ne isključujem mogućnost da su u oni podučili naše biznismene šta da se radi, što naravno ne znači da potcenjujem preduzetničko zvanje gospodina Kostića, te vrste.
Međutim, sada teorijska rasprava nije dovoljna. Mora nešto da se učini da bi se povratio preferencijalni tretman za naš šećer, iako se situacija sa proširenjem Evropske unije bitno promenila, jer Poljska je, na primer, veliki proizvođač šećera. Sada će ti preferencijali biti kvantifikovani, suženi, ako ih ponovo dobijemo. To je pod jedan.
Pod dva, mislim da je otvaranje “šećerne afere” motivisano ne samo, bar nominalno, evropskom orijentacijom nove vlade, nego činjenicom da je “šećerna afera” zapravo afera Đinđićevog kabineta. Iako se sada optužbe upućuju gospodinu Labusu, on jeste formalno bio ministar zadužen za ekonomske odnose sa inostranstvom u vreme kada su upozorenja da tu nešto nije u redu dolazila iz Brisela ali suština je u tome što Labus tada nije bio na vlasti u Srbiji.
I prihodi od subvencionisanog uvoza šećera, koji je kasnije reeksportovan, nisu išli u savezni budžet nego u budžet Srbije. I sama ta beneficija oko šećera, po mom mišljenju, više je zasluga Đinđića nego Labusa, i u tom smislu, DSS, koji je stalno gladan municije protiv Đinđića, je tim pre dao je podršku ponovnom zagrevanju te afere da se te stvari isteraju na čistac, računajući da će postići dva cilja. S jedne strane da će dobiti izvesne poene u Briselu da se raščisti taj put ka sporazumu, da bi se počeo da radi taj osnovni dokument o asocijaciji i pridruživanju a s druge strane da se dobije izvesna politička korist, čini mi se da tako oni razmišljaju i da se malo oblati Đinđićev kabinet i DOS-ova vlast jer je zapravo činjenica da je ta afera plod toga što ta vlada nije stvari regulisala, nije uvela restrikcije na uvoz šećera, bar ne iz Evropske unije.
Jer bilo je jasno, ako imamo beneficiju da izvozimo šećer u Evropsku uniju, ako je bila teorija – umesto toga ćemo kupiti jeftin šećer negde u svetu, zašto smo ga kupovali u EU? Mogli smo ga kupiti jeftinije na Kubi ili u Poljskoj.
Već i sama činjenica da se šećer izvozio u EU po 600 evra, a uvozio po 300 evra, upućivala je da nešto nije u redu. Kad smo izvozili šećer, onda su lavovske profite zahvatali naši trgovci, a kad smo uvozili iz EU, onda su lavovske profite zahvatali prodavci šećera iz EU i naš budžet.
Tako se stvorila jedna interesna zajednica u oba smera te trgovine. I ja mislim da Đinđić to nije hteo da dira, računajući da će preko svojih političkih veza taj mehanizam i dalje nalivati značajna sredstva pre svega u budžet, a s druge strane, možda i onim poslovnim ljudima koji su prethodno bili bliski toj Demokratskoj stranci. Ali, za to nemam dokaza.
Ja mislim da je Kostić dovoljno vešt čovek i da će taj zaraditi i na svom porazu. Jer on se, ruku na srce, preinvestirao. Ušao je u ogromne obaveze. Verovatno će nastradati banke koje su ga pratile, mislim pre svega na Komercijalnu banku, kad je reč o domaćim bankama. On će jednostavno pod tim pritiskom ove državne akcije reći – eto, ja ne mogu više, ne daju mi i možda će to biti njemu velika pomoć da se izvuče iz tih ogromnih obaveza u koje je ušao.
Verujem da Kostiću trenutno nije lako, jer on je ipak bez dovoljno svog kapitala uzeo te četiri šećerane. Tu ne curi samo profit. Tu imate niz troškova. Tu se mora investirati. To je industrija. To nije samo trange-frange trgovina.
Međutim, kada uzmete prevelik zalogaj i kada poslujete sa suviše tuđeg novca, onda vas ovakav udar bočni dovodi u veliku krizu. On lično će se, pretpostavljam, snaći, jer reč je očigledno o spretnom čoveku koji je uspeo da dobro kapitališe svoje političke kontakte.
Prvo da vam kažem o toj famoznoj ukorenjenosti Radikalne stranke u Vojvodini. Vidite, u Vojvodinu se ne samo poslednjih 10 godine, već poslednjih 20 godina doselilo veoma mnogo ljudi, možda trećina današnjeg stanovništva. Ja mislim da takozvana autohtone vojvođanske autonomističke stranke od samog starta nisu dobro pristupile tim ljudima, nisu od njih napravile ljude koji vole Vojvodinu, koji bi morali shvatiti da je njihov interes da Vojvodina bude autonomna i demokratska.
Verovatno to nije bilo lako izvesti. Međutim, ta podela na starosedeoce i takozvane dođoše mislim da je bila fatalna a ona je provejavala među pristalicama, ako ne u rukovodstvima, neću da grešim dušu, ne mogu da se setim, ne znam, da su Čanak, Isakov ili neko drugi, vodili namernu politiku osporavanja useljavanja u Vojvodinu, ali u članstvu tih autohtonih vojvođanskih stranaka postojao je otpor prema ljudima koji su dolazili u Vojvodinu.
Ti ljudi su onda birali onaj blok stranaka vlasti koji je njih i naselio. Tako treba shvatiti značajnu podršku koju radikali imaju ovde. Nastranu tradicionalni ekstremni nacionalisti u Vojvodini. I ta struja nije nikad bila beznačajna u Vojvodini. Jer je reč o takozvanim marginalnim Srbima. Tako da je tradicija ekstremnog nacionalizma u Vojvodini vrlo jaka bila. Istina, ona je bila manja od ovih prodemokratskih i autonomističkih snaga ali je bila tradicionalna i imala je svoje jezro.
Dakle to je ta fama, to je ta misterija zašto Radikali ovde imaju podršku. Druga stvar koju bih hteo da kažem. To je malo teže pitanje. Kako će proći Maršićanin i Tadić u Vojvodini? To mi je veoma teško da procenim iz dva razloga. Ne zbog uticaja Koštuničine stranke u Vojvodini, već zbog toga što je G17 plus u Vojvodini napravio fantastičan prodor od osnivanja do izbora. On je tu stekao značajan korpus biračkog tela. Ne znam kako je taj korpus reagovao na okolnost da je G17 plus ušao u vladu ovakvu kakva jeste.
Pretpostavljam da nije napredovao, već da je čak i smanjio svoj uticaj na vojvođansko biračko telo. Tako da će se zapravo u Vojvodini birati između kandidata kog podržava G17 plus i kandidata kog podržava Demokratska stranka. S obzirom na to da ljudi uvek imaju izvesnu rezervu prema koalicijama, koje nisu onako velike koalicije kakva je bila ona protiv Miloševića, u tom smislu mislim da Tadić ima bolje šanse u Vojvodini od Maršićanina, koji je inače, po mom mišljenju, kao ličnost nesrećan kandidat, jer ima neku mešavinu nadmenosti i mrzovolje bez pokrića.
Uvek se plašim nepotrebnog gubitka takozvanog istorijskog vremena. Mislim da je grehota trošiti još pet-šest godina u Srbiji da se dokaže da stranke koje su sad jake nemaju rešenje za Srbiju. To je grehota. Bojim se da neke stvari ovde treba sedam puta da se obiju o glavu tog takozvanog običnog Srbina, da bi on shvatio šta je neminovnost.
Prema tome, ukoliko Srbija posle predsedničkih izbora ponovo uđe u novi kovitlac političke krize i ako lek za taj kovitlac bude vlada desnice, onda ćemo, po mom mišljenju, još osiromašiti i izgubiti još najmanje tri-četiri godine i naći se u bespuću. Dok ponovo to klatno – koje kao, nažalost, Fukoovo klatno visi nad Srbijom – ne zaljulja na evropsku i demokratsku stranu.
Toma Nikolić, na pitanje gde će razvijati izvoz Srbije, kaže: “Razvijaćemo i prodavaćemo robu na Istok.” Međutim, vi sada pre možete naći tržište za proizvode Srbije, ovakvi kakvi jesu, na Zapadu nego na Istoku. Na Istoku ste vi u konkurenciji sa najefikasnijim, najkrupnijim multinacionalnim kompanijama, a i inače su uslovi na tržištu rudimentarni. Velike multinacionalne kompanije koje dominiraju tržištem Rusije, da se ne lažemo, jesu konkurenti s kojima mi uopšte ne možemo da se nosimo. Prema tome, ta priča da ćemo mi izvoziti nešto u Rusiju jeste glupost u najbukvalnijem smislu te reči. Tamo gde je, na primer, IKEA, vi možete biti samo marginalni producent nameštaja, na primer.
Prema tome Srbija zapravo, naročito kad pogledate ekonomske resurse a i sve ostalo, nema šta da traži na Istoku zato što se Istok promenio. Zapad je stigao do Vladivostoka – preko Istoka. Istok je sada Irak, Bliski Istok eventualno. Prema tome, jednostavno neke stvari koje vi ne možete da prodate kao političke parole gotovo ni u jednoj zemlji na svetu, vi možete da prodate u Srbiji i da narod aplaudira, zato što ovde postoji jedna teška, užasna inercija shvatanja kod običnog sveta. A glavnu krivicu za tu učmalost, za nepokretnost Srbije snosi intelektualna elita Srbije.
Svetlana Lukić: Slušali ste gospodina Dimitrija Boarova, novinara lista Vreme. A sada ćete čuti još jednog Novosađanina, gospodina Mihala Ramača. Gospodin Ramač je kolumnista lista Danas, pesnik i prevodilac.
Mihal Ramač: Ja svako jutro prvo čekam da vidim seriju “Izvini nikad”, jer hoću prvo da se nasmejem, pošto znam da me čeka mučan dan. Više čovek ne zna da li je dovoljno da kaže da je zgađen ili nešto gore.
Ovo poslednje, sa korišćenjem majke ubijenog premijera, prevazišlo je sve. Ja mislim da je čak i Sloba Milošević u svojim prljavim kampanjama bio anđeo u poređenju s tim, bar nije dirao majke svojih mrtvih političkih protivnika, mada je oterao u smrt mnoge i kriv je za svašta. Ne bih njega hvalio, nego ovde sad više nema šta nije dozvoljeno. Ama, stvarno nema. I siguran sam da ćemo do kraja kampanje videti još takvih čuda i takvih čudovišta.
Kao što su Legiju izvukli, upravo na početku kampanje. Naravno, niko me neće uveriti da je to bilo slučajno, nego da je njegova pojava bila potrebna baš sada i njegova pravdoljubivost … Pazi, pravdoljubivi i zakonoljubivi legalista Legija kao hoće da ispriča istinu. Ako ova država čeka istinu od Legije, i po svim tim objašnjenjima koja se danonoćno slušaju i po tabloidima pojavljuju, onda je stvarno užas. Pa nemoj da nam sada na kraju kaže šta se desilo u Srbiji jedan Legija. I još sad da se pojavi gospodin Bagzi, kako ga zovu, tri dana pre izbora, da kaže – i ja ću da kažem istinu, ne bi me začudilo.
Svetlana Lukić: A šta vi mislite, da li je Vojislav Koštunica znao za to saopštenje, naravno spekulišemo potpuno? I drugo, ima li to ikakve veze više.
Mihal Ramač: Znate šta? U Sibiru su osuđenici na smrt govorili – da drug Staljin zna, on bi nas spasao. Ne pravim nikakvo poređenje, ali ne vidim kako predsednik stranke može da ne zna šta se dešava. Što je on slučajno tog dana u Bukureštu ili negde drugde, to nema nikakve veze. Siguran sam da je smišljeno. I naravno teorijski, pošto nemam dokaza, ali ne mogu da zamislim da predsednik stranke i još predsednik vlade ne zna kakvu strategiju i taktiku… i šta će tačno doslovce reći neko od njegovih, to su njegovi izaslanici u tom trenutku. I na kraju krajeva, da je hteo, ogradio bi se istog dana ili sutradan, rekao bi – ama, sa mnom to nema veze, preduzećemo mere, ovaj više neće da nastupa. Ne, nemam nikakve dvojbe.
Veoma često se čuje, i od političara i od običnog sveta – moraće Evropa nas da primi. Ama, što bi morali? Prvo i prvo, nemaju ama baš nikakve obaveze prema nama. Vidim danas u novinama da je državni dug 14 milijardi dolara i da valjda za 20 miliona dolara svakog dana samo kamate rastu.
O tome niko neće da razmišlja, nego hoće sve vreme mimo sveta. Naravno, zbunjujuće za običnog čoveka deluje, recimo – otkud Labus, koji je pre godinu dana bio oličenje evropske Srbije, kad je bio protivkandidat Vojislavu Koštunici…. Isto je bila ta podela, znači konzervativne snage na jednoj strani a neke uslovno liberalne, prodemokratske na drugoj strani za Labusa. Sad su odjedared i Labus i njegova stranka u desnom taboru. Oni pričaju – mi s tim nemamo veze, mi brinemo o nacionalnoj ekonomiji.
Pa ne možeš da nemaš veze. Očigledno, jedni bez drugih ne bi mogli. Hajde, recimo da se oni bave samo parama, a bave se parama i to žestoko, ali s druge strane, nisu glasali ni protiv jednog zakona koji je do sad prošao, znači – potpuno su deo tih političkih struktura koje vuku Srbiju jako desno a još malo pa će i krajnje desno.
Tadić je do sad malo dolazio u Vojvodinu i malo sam video njegovo obraćanje manjinama. Međutim, tu je posredi instinkt. Kad su bili Milošević i Ivan Đurić – manjine su osetile da Milošević nije ono njihovo, pa su bile za Ivana Đurića. Posle se pojavio Milan Panić. Opet upravo masovno u Vojvodini i kad se ide od sredine do sredine, tačno se vidi u kojim sredinama je Milan Panić pobeđivao. Tako je bilo svaki put. Na kraju krajeva, teško da bi Koštunica pobedio Miloševića da nije imao glasove iz Vojvodine i Sandžaka, ne teško, nego nemoguće.
Svetlana Lukić: A Demokratska stranka Srbije u Vojvodini? Imala sam utisak da je tamo čak radikalnije krilo DSS-a ili ne.
Mihal Ramač: Mekše nije sigurno. Na kraju krajeva, Dejan Mihajlov je Vojvođanin iz Pančeva. Mekši sigurno nisu. Zašto? Zato što su u Vojvodini bili jaki i SPS i radikali. I trebalo je otimati njihove birače. A kako ćeš oteti nego da dokažeš da si ti nad popom pop. Morali su da budu veći pravoslavci od patrijarha. Nisu ni pokušavali da idu kod Mađara, da idu kod Slovaka, nego su delovali isključivo kod Srba, tražili njihovu podršku. Njihovo članstvo je isključivo srpsko. U Vojvodini ipak ima oko 300.000 izbeglica. Te izbeglice i jesu tražile radikalnu i oštru priču. Čovek koji je u 30, 40. ili 60. godini života ostao bez svoje kuće, živi u nekoj udžerici, on očekuje, em da mu država da, koja ga je gurnula u rat, em očekuje da dobije stan i radno mesto. Mnogi su to i dobili na lakši način, upravo zbog toga. Prema tome, oni očekuju da se svi njihovi problemi reše što je moguće pre i onaj koji je najglasniji – ima podršku.
Stao sam kod predizbornih najava. Sve teže je razlikovati ko šta govori. Sasvim slobodno možete da izmešate imena, a da se ništa ne izgubi. Pazite, Maršićanin najavljuje borbu protiv mafije kad dođe za predsednika države. Pa čekaj, ti si sada u vlasti. Kaži šta si do sad uradio protiv mafije? Čuje se i od radikala – borba protiv mafije. Pa gde je ta mafija? Stvarno se pitam gde je.
Pa ako imamo toliko stranaka na vlasti i svi su protiv mafije i niko ništa ne učini i onda na kraju nađu da je 1.500 tona šećera izvezeno nenormalno, a ostalih 150.000 se ne zna ko je izvozio. Stvarno se ne zna ko je. Kaže – neke fantomske firme. Čekaj, iza fantomske firme sa jednim zaposlenim postoji taj jedan zaposlen. Pa ako je taj izvezao 13.000 tona, pa valjda se može doći do čoveka – dobar dan, ko si? Šta si? Ali, bez obzira koliko bila prljava kampanja, suviše je bezbojna. Možda je njima sasvim svejedno – hajde da se otalja i taj posao, da se to završi.
Kasno je za strah, iskreno rečeno a rano je za predaju. Čovek koji ima 50 i neku godinu još uvek nešto očekuje od života, da nešto ostavi onima koji sada imaju 10, 15, 20 ili 30 godina. Ja sam seljačko dete i u seljačkoj logici to znači – nešto si zatekao, primio od svojih, nešto si stvorio i nešto ostavljaš nekome.
Niko ne pominje zadužbine. Bilo je bar u Vojvodini velike tradicije zadužbinarstva u XIX pa i u XX veku. Znači čovek koji ima neko imanje pa misli na buduće generacije, pa pokloni nekoj školi nešto. Nisam čuo, osim što vlada tu i tamo odnese neki kompjuter u neku školu, da pokaže kako se brine.
Nema pojedinaca koji to rade, a navodno imamo bogatih ljudi. Znači, ne postoji svest o zajedništvu i nema razmišljanja o budućnosti. Nekad su to bile petoletke, danas se smejemo. Međutim, petoletka je ipak odredila – toliko šećera, toliko čelika, toliko novih škola. I to je funkcionisalo. Sad se misli samo na današnji dan, što je poražavajuće.
Pazite, kad su Mađari 90-ih godina odlučili da idu u Evropsku uniju, oni jesu napravili nacionalni konsenzus. Šta nam je cilj? Cilj nam je to. Koja su sredstva? I tamo su se menjale vlade. I tamo su bili liberali na vlasti, pa neki centar. Bila je jedno vreme levica, pa opet došli ovi. Ali, nacionalna politika se nije menjala. I oni su sad lepo ušli u Evropsku uniju.
Mi ćemo još malo, još čvršća granica na Horgošu a blizu je 2007. godina. I Rumunija će biti u Evropskoj uniji, opet zahvaljujući državnoj i nacionalnoj strategiji.
Šta se mora? Kod nas, pokojni Đinđić je sve vreme govorio – moramo i možemo. Sad ovi ne kažu ni – moramo. Postoji u svakoj porodici nešto što znaš da moraš. Moramo da imamo za hleb, za mleko. Možemo kupiti novine – ako možemo, ako ne možemo – nećemo. Ako ne možemo na more, ići ćemo na Dunav. I tako. Jedino na taj način vidim i vođenje države, odnosno zamišljam. To što vidim, to je užas.
Sećam se paničnog natpisa u vreme Bitlsa, panični napisi – za 20 godina, oni će vladati svetom, misleći na publiku koja je vrištala za Bitlsima. Ti ljudi i danas vladaju svetom i svet nije postao lošiji. Stalno mi se čini da svet postaje bolji, u tom smislu da čovek postaje sve slobodniji, građanin sveta. U Evropi se to sjajno vidi. Evropa je obnovila nekadašnje Rimsko carstvo. Sve vreme vidim da se nešto dešava, ‘ajde da kažem, nabolje u mom životu. A s druge strane, ovde gledam već 15-ak godina kako idemo samo nadole ili tapkamo u mestu.
Znam roditelje koji ubeđuju svoju decu – ne, nemoj se vraćati ni po koju cenu. Ja nisam od tih, ali kad dođe do toga da se odlučuje, ja bih preporučio, nikako naložio – pokušaj negde drugde. I što je opet za državu prilično pogubno, imate sve praznija sela. U Vojvodini sad ima 10-15, ali za dve-tri decenije imaćete desetine praznih sela. Znam u mom Ruskom Krsturu, recimo, prodaje se oko dvesta kuća, prodaju se u bescenje. Može se za 12- 13 hiljada evra kupiti relativno nova kuća sa okućnicom. Nema, ne treba to nikom.
Svetlana Lukić: Bio je ovo gospodin Mihal Ramač. A sada slušate sociologa Mladena Lazića sa Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Mladen Lazić: Tačno je da vlada ne vlada, u smislu da ne vlada nešto što bi se moglo nazvati relativno celovitim kompaktnim političkim telom koje sprovodi neki politički, pre svega, pa zatim i ekonomski, društveni i kulturni program.
Kao što je u Miloševićevo vreme vladao pojedinac, posle Miloševića taj vrh se fragmentizovao na određeni broj pojedinaca – 10, 20, 30 i svi oni vladaju svojim malim segmentom. I nema snage koja može da okupi to. S obzirom na to da se politički život pretvorio u rat umesto u konkurenciju, to je praktički neizbežno, jer u ratu postoje samo privremena savezništva, a nikad trajne veze. I zbog toga se ne vidi kako bi se mogla pregrupisati cela ta politička menažerija da se ti procesi izvuku iz negativne spirale.
Svetlana Lukić: Koji su dobri potezi vlade, a koji loši?
Mladen Lazić: Dakle celina je više nego loša. Celina je nastala kada je vlada formirana i kada je odlučeno da ona bude manjinska vlada uz podršku Socijalističke partije Srbije. Dakle, jednom tako formirana celina teško da može da proizvede, rekao sam, bilo koji pojedinačno dobar postupak. Postoje napisani zakoni koji mogu da budu dobri. Ali, ti zakoni ne vrede zato što oni ne mogu da regenerišu, recimo u ekonomiji, celinu ekonomskog sistema, s obzirom na to da je nemoguće regenerisati ekonomiju bez politike, kulture i tako dalje.
Početak je bio loš i onda, u skladu sa tim početkom, serija kadrovskih poteza bila je loša, od sastava vlade do ideja koje stoje ili do bezidejnosti koja stoji iza pojedinih ministarstava.
Recimo, jedna od najtužnijih situacija je u resoru za koji sam najneposrednije zainteresovan, a to je prosveta. Dakle, Ministarstvo prosvete donosi mere, donosi zakone, a da uopšte ne postoji nikakva, ni najmanja ideja o tome koja celina prosvetnog sistema se želi uspostaviti, koji je to oblik univerziteta, osnovne škole, srednje škole kao celine koja se nastoji konstituisati.
Posledice će biti veoma loše. Jedino što može malo da spase stvar, a što je istovremeno i teškoća za reforme – to je užasna inercija celokupnog prosvetnog sistema, kao što je i tokom Miloševićevog režima spasavalo stvar, da reformatori i reforme zbilja ne sunovrate ceo taj podsistem društva. Ali, tako ide iz oblasti u oblast.
Reč je o tome da osnovni problemi nisu rešeni od ’89, ’90. godine, kad smo se bavili fantazmagorijama tipa – da li može ondašnja Jugoslavija da opstane kao federacija ili konfederacija. Dakle i sa fantazmagorijom, da samo federacija radi, mi nismo izašli na kraj tada. I ceo društveni i svaki drugi život se pretvorio u te fantazmagorije. Zato izgleda kao da se borimo unatrag, zato što stalno naši političari, kao prinčevi u bajkama, mačevima seku paučinu, misleći da se bave stvarnošću.
Nema stvarnosti, to su sve fantazmagorije. Užasna je stvar što svima izgleda nezanimljivo da li se radi o stvarnosti ili o fantazmagorijama. I političkoj eliti i stanovništvu sve tako izgleda, dok se ne uhvate za džep. Tek kad se uhvate za džep, oni primete da nešto nije u redu. Ali, svejedno, mi smo valjda maštovit narod. Bajke su nam često dovoljne za naš odnos prema stvarnosti.
Pogledajte samo priče koje pričaju. Hajde da uzmemo pozitivni deo priče, ne ono što kandidati govore jedan protiv drugog nego ono što formulišu kao svoj program. Ti programi skoro da nemaju veze sa realnošću. Sve ono što oni pričaju da će da naprave, u stvari ne mogu da naprave, niti to bilo ko od njih očekuje.
Najsmešnije je što svi znaju da to što oni obećavaju ne može se ni napraviti, institucionalna pozicija to onemogućava, ali to nikome ne smeta, niti to njima umanjuje ugled u javnosti, niti im to, na kraju krajeva, može doneti ozbiljniji pomak u privlačenju dela javnosti.
Dakle kažem, bavimo se senkama. Svi se bave senkama i zato je ovako. Jedan prošli događaj je, u stvari, potpuno neproziran za sada, i mi ne znamo šta se dogodilo, a s druge strane, izgleda da je potpuno proziran, to jest znamo šta se moralo dogoditi. Sve ono što ne znamo jesu, u stvari, detalji. Sve ono što znamo jeste ono najbitnije. Ali, upravo u toj igri skrivalica, malih detalja i nevažnosti celine i traže se argumenti za nešto skrivalica, u stvari, potpuno irelevantno.
Radili smo jedno istraživanje krajem prošle godine i početkom ove godine, veliko istraživanje, između ostalog, i o vrednosnoj orijentaciji jednog dela stanovništva. I stvarno, na moje čuđenje, verovatno zvučim sada, kao i obično, kao pesimista, ali evo – čak i pesimisti mogu negativno da se iznenade. Naime, očekivao sam da je ovo silno vreme, ovaj silni javni govor, na kraju krajeva, zamor materijala, doveo do toga da se zainteresovanost za nacionalno malo umanji, da se formira relativno realistični odnos prema nacionalnom.
Ništa se od toga nije dogodilo. Taj naboj je ostao ne isti kao ’89. godine, u vreme kad je to bila apsolutno tema dana, nego se čak i povećao u odnosu na ’89. godinu i to na potpuno iracionalan način, kao što je i od samog početka bio iracionalan. Kao što su tada Srbi tvrdili za sebe da nisu nacionalisti, upirući prstom na svoje pojedinačne prijatelje najrazličitijih nacija ili svoje supružnike ili rodbinu i tako dalje, tako je i sada. Taj deo služi kao argumentacija da nacionalizma nema.
Ali, kad se pogleda odnos prema drugima kao prema kolektivitetima, onda je nacionalizam jači nego što je bio ’89. godine, drugi kao pripadnici nekog kolektiviteta i mi kao pripadnici kolektiviteta. To je potpuno iracionalno, ali ta iracionalnost nas je i vodila iz fantazmagorije ’89. do fantazmagorije 2004. godine.
Svetlana Lukić: Kako vi to objašnjavate?
Mladen Lazić: Ja to pre svega objašnjavam međuodnosom elite i stanovništva. Elita je, u sticaju okolnosti, politička elita i kulturna elita. Njih dve su nastupale zajedno i, nažalost, ne odvajaju se jedna od druge, prate jedna drugu. Dakle te dve elite su uspele da zavedu javno mnjenje, koje je bilo politički potpuno neobrazovano i na sve druge načine neobrazovano, naviklo na autoritarni poredak još i po svojoj tradicionalnoj orijentaciji, pa i naravno i onda po komunističkom sistemu, i tako dalje.
Dakle, javnost je bila podložna eliti, a pogotovo kad je uz političku elitu tako snažno nastupila kulturna elita. I oni su proizveli ono što sam nazvao na početku, manje ili više srećno, gangrenoznim procesom. Oni su, na neki način, pokvarili tu neizgrađenu javnost, koja je i u drugim istočnoevropskim zemljama isto tako naivno, isto tako neposredovano, isto tako bez argumenata, opet fantazmagorično, poverovala u demokratiju i tržište.
Tako su i naši poverovali u naciju, u državu i u vođu. I kad su oni uspeli da naprave narod takvim, posle nije bilo teško da narod bira upravo takve i da podržava baš te koji su ga vrteli u tom krugu. To je ta negativna spirala o kojoj sam govorio, gde se jedna negacija podržava drugom negacijom i gde i jedna i druga vode u vrlo tešku situaciju.
Ono što nas održava, u stvari, nažalost, i to je najveći paradoks – ludilo nerešenog nacionalnog pitanja u Srbiji, ludilo koje počiva na grandomanskoj samoiluziji koja se održava zahvaljujući spoljašnjem delu. Samo ono što je spolja, omogućava da još uvek hodamo, da se teturamo u tim fantazmagorijama. Da nema tog pritiska spolja, mi bismo verovatno već pali negde.
2000. godine je izvršen jednostavan transfer. Vođa je zamenjen vođom. Vojislav Koštunica te 2000. godine nije bio percipiran kao ličnost, nije bio percipiran kao nosilac nekog specifičnog političkog programa. Na kraju krajeva, nije ni predstavljao neku vrstu središta, zajedničkog središta nekog političkog pokreta. On je dakle izabran i doveden na to mesto zato što se ocenilo da bi mogao da posluži kao objekt transfera s vođe na vođu. I on je to u tom smislu uspešno odigrao i u tom smislu je njegova uloga pozitivna. Međutim, stvar je u tome da onda nije izvršena politička diferencijacija.
Ja znam da je jako teško bilo izvršiti bilo kakvu političku, s jedne strane, diferncijaciju a to znači da se politički subjekti koji su izašli iz 2000. godine na neki način razvrstaju prema svojim političkim opcijama i prepoznaju ono što je zajednički imenitelj u realnosti, ne u imaginaciji kao što je ličnost vođe, bez obzira ko iza te ličnosti stajao, nego u realnosti, odnosno savezništvu političkih programa, što je demokratska transformacija i tržišna transformacija i kulturna transformacija i tako dalje. Nego su izašli iz te senke, onako kako su u nju ušli, kako su u nju uterani u stvari, opet spolja i silom.
Kad kažem spolja, mislim na politički narod u Srbiji i mislim na inostranstvo. Dakle, uterani u senku i iz nje posle toga isterani, da tako kažem, isto onako antagonizovano, isto onako međusobno podeljeni, posvađani na iracionalan način, kao što su bili pre toga. I ta nesrećna dinamika, to tkivo nekrozno političko, koje je formirano tokom ’90-ih godina, ono je tada uspelo da se održi i da nastavi da truje politički život.
Svetlana Lukić: Malo se govori o programu stranaka. Ali, ima se utisak ponekada da ne možete tačno da fiksirate da li su u nekoj stranci monarhisti ili su republikanci, da li su liberali ili socijaldemokratska varijanta.
Mladen Lazić: Da. Stvar je u tome da je sve konstituisano po tom sistemu. Ja sam rekao, radi se o tradicionalnoj autoritarnoj svesti, koje je pre komunistička kod nas i koja je uvek vršila identifikaciju svega ostalog sa nekom ličnošću. I mi smo izašli iz prethodnog sistema a da se ništa nije promenilo. Niko ne stupa u partiju, u stranku, zato što ga zanima program te stranke u osnovi, nego zato što ulazi u jednu vojnu jedinicu, da tako kažem, na čijem je čelu general.
Sve drugo je hijerarhija, nema ničeg drugog van hijerarhije. Zato su programi irelevantni za bilo koga, za stranku, za stanovništvo, za vođu. Važno je i još nešto. Važno je to da su, u stvari, zaraćene vojne jedinice u koje su pretvorene naše stranke. One se, kao i klasične vojne jedinice, bore za višestruke ciljeve.
Reč je o tome da se sa političkih položaja isto tako dobija raspolaganje nad ekonomskim resursima i to se pokazalo kako tokom ’90-ih godina, tako sve do današnjih dana. Dakle, stupanje u vojnu jedinicu znači isto kao nekada stupanje u hajdučku jedinicu ili u gusarsku jedinicu i tako dalje a to je da će posle pobede biti podela plena plena koji će se raspodeljivati. Zato sve to zajedno izgleda ovako kako izgleda.
Neće se dogoditi ništa strašno, jer se nama već dogodilo sve što može da bude strašno. Navikli smo, prošli smo kroz sve to. Ali, dugoročno gledano, zemlja pada na takozvani periferijski položaj. Dakle, nema izgleda, ne za pet godina, nego nema izgleda za 50 godina da se ekonomski razvijemo. A pošto ćemo biti okruženi Evropom, to znači da će nam se događati ono što se događalo ili što se događa i ostalim zemljama periferije – paničan pokušaj da se pobegne iz te zemlje iz sasvim opravdanih razloga.
Dakle, ispuštanje najzdravijih sokova iz zemlje, a to znači mladih, jer oni će moći da beže, mladi i obrazovani ljudi, to je negativna dijalektika koja se otvara bez jasnih naznaka kad bi mogla da se završi. To je sasvim realna opasnost. To je čak relativno verovatan ishod, ali nije jedini mogući ishod.
Postoji nešto što se može odmah učiniti. Ja ne bih bio spreman da kažem da će Tomislav Nikolić pobediti na izborima, iako će sasvim sigurno dobiti najveći broj glasova u prvom krugu. I siguran sam da će biti drugog kruga. Tek posle toga možemo razgovarati, kad vidimo kako će se akteri ponašati u drugom krugu. Mi smo čuli izjavu koja ide izvan ovog konteksta o kome sam govorio, to je izjava Tadićeva da će on, bez obzira na sve, podržati Maršićanina ako on prođe u drugi krug.
To je izjava koja na neki način pruža šansu i drugoj strani da izjavi to isto, otvara tu mogućnost, pogotovo što je izgleda sasvim izvesno da će delovi sadašnje vladajuće koalicije to napraviti, podržati eventualno Tadića u drugom krugu, ako bude on protiv Nikolića. Ništa nije zatvoreno.
Moj pesimizam je pesimizam koji upozorava, nije pesimizam obeznađenog čoveka, čoveka koji ne veruje u bilo kakvu mogućnost izlaza. Dakle, izlaz postoji, potrebno je samo malo pribiranja i pameti i snage da se do njega dođe.
Svetlana Lukić: Danas, tačno u podne, ministarka prosvete Ljiljana Čolić obrazlagaće poslanicima Skupštine Srbije zašto je njen Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja dobar, zašto treba da ga usvoje. A ako se budu nećkali, imaju vikend pred sobom, moraće da rade i za vikend. Pod hitno treba ova stvar da se reši. Ovaj zakon je jedna od omiljenih tema našeg sledećeg sagovornika, predsednika Građanskih inicijativa Miljenka Derete.
Miljenko Dereta: Oni su pokvarili mnogo toga. Do upropašćenja, srećom, ima još nekoliko koraka, koji se mogu sprečiti, ili bar usporiti. Očigledno je da su oni došli sa gotovim konceptom da sve što je urađeno ne valja, a uopšte se nisu udubljivali, nisu proučili šta je urađeno u međuvremenu, nisu se uopšte pozabavili time gde ta reforma zapravo vodi i šta je ključna promena koja se tom reformom postiže. I očigledno je takođe da oni ne žele drugačije odnose u školi između nastavnika, između uprave škole, između lokalne zajednice i škole, između nastavnika i učenika, pre svega između učenika i nastavnika, taj smer ne žele da promene. Sama izjava – šta će učenika i nastavnika, taj smer ne žele da promene. Sama izjava – šta će komunikacija u školama, govori o neshvatanju suštine školstva.
A ja, pošto sam u tom smislu vrlo oprezan, vidim veliku opasnost u nameri da se zadrži strah od autoriteta u školi. Učenici koji se boje autoriteta, boje se autoriteta i kasnije u životu, boje se institucija, boje se države, i budu ono što smo svi mi bili manje-više – neka vrsta podanika. To je jedan aspekt cele stvari.
Drugi aspekt je da ta deca neće biti osposobljena za život u Evropi. Mi ćemo, hteli – ne hteli, ući u tu Evropu, protiv volje nekih političkih aktera koji su trenutno na vlasti. Mi ćemo ući u Evropu, jer Evropa to želi. To je naša, pod navodnicima, kazna koja nam sleduje pa nam sleduje. Ovi koji nas sada vode uopšte ne umeju da razmišljaju da treba da pokušaju da se prilagode, da razumeju, da se razvijaju, da uče kako se živi u današnjoj civilizaciji. Oni žele da ostave iza sebe generacije koje će ulaskom u Evropu biti nesposobne da funkcionišu i samim tim biti nezadovoljne i koje će o Evropi sačuvati, zbog svog sopstvenog nesnalaženja, negativan utisak i koje će reći – stvarno nije bila Evropa za nas, mi smo posebni, to nije za nas, trebalo je da Srbija ostane izvan svega toga. Ja mislim da je to začaurivanje jednog virusa koji kasnije treba, verovatno, po tim planovima, da razori Evropu iznutra, kao neki rak.
Svetlana Lukić: Meni su prepričali izjavu gospođe Čolić, ja je nisam čula, koja je između ostalog rekla – nema šta deca da misle, deca treba da uče.
Miljenko Dereta: Ona je rekla nekoliko dramatičnih stvari, ne samo ona nego i njen pomoćnik. On je rekao da nije u središtu reforme učenik nego je u središtu reforme nastavnik. Na to je jedan moj duhoviti prijatelj rekao: “Pa, naravno, deca ne glasaju.” Nastavnici glasaju. Kad su u strahu, glasaju iz straha.
Gospodin Lipkovski: Umesto depolitizacije imamo ideologizaciju građanskom ideologijom. A umesto demokratizacije imamo decu u prvom, drugom razredu osnovne škole koja trče i ne može im se nikakva disciplina nametnuti, ni posredno.
Miljenko Dereta: Mene je posebno zabrinula njena izjava da je ona kao neki ministar inostranih poslova, svaki dan razgovara sa nekim strancima, te to pokazuje koliki je uticaj stranaca na naš obrazovni sistem, što nije naš nacionalni interes, otprilike. To je, da tako kažem, ozvaničena ksenofobija, i to u oblasti znanja.
Ljiljana Čolić: Moje ministarstvo je više Ministarstvo spoljnih poslova nego Ministarstvo prosvete, jer ja zaista svakog dana moram da primim ili po nekog diplomatu ili po nekog predstavnika međunarodne vladine ili nevladinediplomatu ili po nekog predstavnika međunarodne vladine ili nevladine organizacije. Ja tek sada vidim koliko strani partneri učestvuju u reformi obrazovanja u našoj državi, što je ipak, da kažem, nacionalni i naš državni projekat, bar bi tako trebalo da bude.
Svetlana Lukić: Ima jedna stvar koja je potpuno nezaobilazna a to je neverovatno saopštenje Demokratske stranke Srbije.
Miljenko Dereta: Svi smo se, naravno, zgrozili nad tim i svi su rekli ponešto loše o tome, osim onih koji je trebalo to da urade. Dakle, gospodin Maršićanin je to, u stvari, podržao i rekao da je to istina. Pa kad je to istina, žao nam je. Gospodin Koštunica verovatno još nije obavešten šta se dogodilo. A svi drugi u koaliciji su se od toga ogradili koliko god su mogli.
Međutim, ja mislim da mnogo dublji problem stoji iza toga, a to je da mi imamo vrlo čudnog predsedničkog kandidata koalicije, koji je potpredsednik jedne stranke. To nigde na svetu nema – da je predsednik jedne stranke premijer, a potpredsednik ide na mesto koje bi po hijerarhiji trebalo da bude više i značajnije. Dakle, imamo vrlo zanimljivu situaciju, gde će kao šef stranke moći da naredi predsedniku šta treba da uradi sa premijerom. To nisu zdravi odnosi ili pokazuju da se ne zna tačno šta će po novom ustavu biti ingerencije predsednika.
Jer, ako one ostanu kakve jesu, on treba da bude zaista neko ko kontroliše rad skupštine i vlade u smislu odobravanja nekih zakona i tako dalje. Ovde ne da postoji sukob interesa nego postoji zajednički interes te dvojice ljudi i te grupacije da sve što jedan zamisli, drugi aminuje. U stvari, mi treba da izaberemo, ako glasamo za Maršićanina, drugog Lilića, kome smo se svi smejali i znali smo koja mu je uloga, ili drugog Milutinovića.
Imamo krizu vrlo ozbiljne institucije. Kad imate kampanju u kojoj su najbolji govornici oni sa strane, a sam kandidat jedva ume nešto da kaže, to onda celu stvar potpuno dezavuiše. A ta njihova izjavu govori o činjenici da oni osećaju da gube. I oni su sada u neobičnoj situaciji – ako bilo ko osim njihovog kandidata pobedi, po meni, vlada bi trebalo da podnese ostavku, jer ako vladajuća partija ne može svog kandidata da izgura da bude predsednik, onda ona nema poverenje naroda. Tako da su oni u situaciji u kojoj gube, ma ko drugi da pobedi. A ja se bojim, kako stvari stoje, da posle ovakvih gestova – zapravo nadam se, ne bojim se – da će građani razumeti šta se u stvari ovde događa i glasati za neke druge kandidate.
U tom smislu, ta izjava je, po meni, znak panike, s jedne strane, i s druge strane, znak apsolutne bezosećajnosti, bahatosti i zloupotrebe vlasti zapravo. Jer, ne zaboravimo, svi oni koji bi trebalo da reaguju na to spadaju u policiju i sudstvo, što je takođe pod kontrolom te partije. Da je tako nešto izjavio bilo koji drugi kandidat ili njegov štab, ja sam uveren da bi naši legalisti već preduzeli konkretne mere da se taj kandidat onemogući u daljoj svojoj kampanji.
Svetlana Lukić: Mlađan Dinkić izgleda već pravi izlaznu strategiju. On je ponovio juče da će oni izaći iz vlade ukoliko Toma Nikolić pobedi.
Miljenko Dereta: Ta stranka je veoma čudna po svom programu, tamo su zaista svi, od monarhista do levog centra. Ne razumem, je ne znam ni šta je njihov program. Ja samo znam da oni očigledno vole finansije i da očigledno vole sve što je vezano za novac i da očigledno izbegavaju da ih bilo ko u tome kontroliše. Mislim da su oni bili u vrlo velikoj dilemi da li da uđu u vladu i da je prevagnula želja da se bude u vlasti po svaku cenu i da im se to sad obija o glavu. Ja moram da kažem – ko god je i sa Miloševićem, ako se sećate, tikve sadio, taj se posle ugruvao teško.
U tom smislu se, po meni, najbolje ponaša Vuk Drašković, koji koristi… čudno je reći, ali ipak njegovo iskustvo ga je naučilo da određena doslednost u politici mora da postoji.
Kad je G17 u pitanju, bilo bi lepo da se oni opamete i da shvate ko im je pravi partner na političkoj sceni. A ja mislim da je to Demokratska stranka, odakle su se i izdvojili, manje-više. Oni nemaju politički stav. Oni nemaju ideologiju. Oni nemaju viziju u smislu opšteg društvenog razvoja nego samo ekonomsku viziju, koja je, mislim, pogubna po mnogo čemu za Srbiju i za njene građane, jer je to jedna vrsta surovog kapitalizma i vezivanje samo uz jaki kapital. Tako da, ako vidim neku njihovu koaliciju, onda će ona možda biti ubuduće sa Karićem.
Mislim da je danas u novinama objavljeno ko je zamenjen u Savetu Univerziteta. Sva imena koja su smenjena poznata su u javnosti. Sva imena novih članova Saveta apsolutno su anonimna. Ljudi koji su smenjeni jesu ljudi od ličnog autoriteta i integriteta. Ljudi koji su dovedeni očigledno jesu ljudi koji idu po partijskim linijama, po nekim kvotama ili ne znam šta su se oni već sve dogovorili.
Mi smo, dakle, u fazi ozbiljnog centralizma i apsolutno partijskog preuzimanja, partijske kontrole nad institucijama u punom smislu te reči. A ja se bojim da će nas prihapsiti Evropa, prisiliće nas. Kao dete koje neće da sluša, pa kad prođu sve razni lepi pedagoški pristupi, e onda se roditelji naljute, pa prvo krenu, kao strani ambasadori koji idu kroz Srbiju da ubeđuju Srbe kako moraju u Evropu, a onda će posle bogami da uzmu batine. Primeniće nasilna sredstva da nas privedu u Evropu. Primiće nas protiv naše volje ili će nas potpuno izolovati.
Ja ću ponoviti jednu lepu priču koju je izgovorila bivša ministarka inostranih poslova Bugarske, kad je Bugarska došla na belu šengensku listu. Ona je šetala ulicom i zaustavio je jedan stari gospodin, preko 70 godina i rekao joj: “Jeste li vi ministarka inostranih poslova?” Ona kaže: “Jesam.” Kaže: “Znate, ja sam star. Ja u životu nikad nigde više neću putovati. Ali, sad kad možemo da putujemo, samo sam hteo da kažem – hvala vam na osećanju.”
Ne teče za njih vreme unazad. Oni se bave izgubljenom bitkom. Ima čovek utisak da je DSS-ov protivkandidat Đinđić. Što reče jedan sarkastičan čovek: “I danas je Đinđić življi od celog DSS-a”, u smislu aktivnosti. To je neka vrsta, moram da kažem, patologije u kojoj se obračun sa tim čovekom nastavlja, bez obzira što on više ni na koji način ne može da im odgovori, osim kroz naše sećanje i kroz svoj rezultat koji oni uporno odbijaju da priznaju. On im preti prosto, jer mi ćemo stalno porediti to što rade nove vlade sa onim što su on i njegova vlada radili. I pokazuje se da je ta vlada bila mnogo bolja nego što je bilo ko hteo da prizna. I sad polako to izlazi na videlo.
A ta vrsta zloupotrebe, koja je počela od onog sramnog otvaranja nove fabrike limenki, u onom najstarijem maniru, gde CK stoji iza predsedničkog kandidata, a on u svojstvu ministra – potpuno ludilo, on otvara veliku kapitalnu investiciju, nije prisutan samo ministar za kapitalne investicije, svi drugi su tu. Predstava koja je napravljena na delu Đinđića i njegove vlade, preuzimanje onog što je dobro, a svaljivanje krivice za sve što je možda loše, a bilo je loših stvari naravno ili nedovršenih stvari, to je pokušaj da se naknadno pobedi Đinđić.
To je počelo od trenutka, ja to tako lociram, kad je Koštunica prvi put rekao: “Ja sam pobedio Miloševića.” Nisi ti. Mi smo pobedili, uključujući Đinđića. Da nije bilo Đinđića, ti bi i dalje sedeo u svom krugu i jalovo raspravljao o demokratiji, pravnoj državi, nepravdama i tako dalje. Zna se ko je bio motor. E, to se ne može priznati. Ne može se podeliti nešto ni sa kim. Meni je to odvratno, sve zajedno. Meni je to deprimirajuće, frustrirajuće, sve što god hoćete.
Ali, nažalost, to je takva grupa ljudi koja u nemoći postaje užasno gruba, agresivna, beskrupulozna, povrediće bilo koga samo da sačuva potpuno fiktivnu sliku o sopstvenoj moralnoj čistoti. I to nisu komiteti, to je neka vrsta inkvizicije, ja moram da kažem, koja optužuje bez argumenata, unapred donosi presude i zna koja je kvota osuda i spaljivanja koje mora da obavi.
Oni misle da vremenom ljudi pristaju na ono kako se mi ponašamo i da će oni, eto tako, da izdrže određeno vreme, Kojadinović da izdrži kritike jedno vreme, a onda ćemo svi leći na rudu i reći – daj, neću više da se bavim Kojadinovićem, gotovo je. E sad, to u domaćim uslovima možda i može da funkcioniše, iako sumnjam, jer – kao što vidite – ljudi su se ozbiljno organizovali kad je reforma u pitanju.
Sad će početi prikupljanje potpisa roditelja, kao što je poteklo od nastavnika i od nevladinih organizacija u unutrašnjosti – da se prikupe potpisi roditelja koji su protiv ovih promena, jer su kao zainteresovana strana potpuno zaobiđeni. Njima je javljeno preko medija da će im deca ići u drugačiju školu nego što su sada išli. To će ići teško i na domaćem planu, a sasvim sigurno neće proći na međunarodnom. Neće, neće. To ne može da bude, lečiće nas na silu. Postaćemo institucija za lečenje antievropizma.
Svetlana Vuković: Predsednik evropskog pokreta u Srbiji – Živorad Kovačević u listu “Danas”:
“Kris Paten, evropski komesar za spoljne poslove, koji važi sa skeptičnog pragmatistu, za razliku od vizionara Solane, izneo je 28. aprila poslanicima Bundestaga dosta sumornu analizu procesa približavanja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji, pri čemu je naša državna zajednica ponajgore prošla. Početna, jezgrovita i prilično drastična ocena napretka Srbije i Crne Gore u tom procesu glasila je: ‘To je tragična priča.
Budimo načisto – Srbija može da zaštiti one koji su optuženi za masovna ubijanja i druge užasne zločine ili može da se pridruži Evropskoj uniji, ali ne može oboje. Ono što nam je očajnički potrebno jeste obnavljanje duha 5. oktobra, tako da se današnjim izazovima odgovori jedinstvom cilja demokratskih snaga Srbije. Ne možemo prihvatiti da se oni pretvaraju da sprovode reforme, a da se mi pretvaramo da im verujemo’, rekao je Paten.”
Miljenko Dereta: Mi imamo kurseve, političku školu za mlade, gde razgovaramo sa tim mladim ljudima. Niko od njih nije shvatio ozbiljnost, recimo, izjave kojom je Toma Nikolić završio svoj miting u Novom Sadu: “Živela Velika Srbija.” Znate, kad neki politički kandidat, koji važi za velikog favorita na izborima, izgovori: “Živela Velika Srbija”, polovina manjina krene da pakuje kofere. To je direktno pretnja. Radikali su već sami po sebi pretnja za manjine, bez obzira što nose kompjutere u džamiju.
Ja nisam video nijedan komentar na tu rečenicu. A to je užasna rečenica. To nije vraćanje na ’89, to je još malo pre toga, a to je vraćanje na Branu Crnčevića u kafani. Posle toga se crtaju, naravno, mape te Velike Srbije. I već posle toga znamo šta sve sledi.
To da se jedan Vučelić danas oglasi u novinama i kaže: “Kao nadoknadu sredstava onima koji su bili uhapšeni u vreme Sablje, treba oduzeti imovinu predstavnicima tadašnje vlade. On, umesto da ga nema, da je negde, ne lustriran, nego zatvoren tamo gde treba da bude zbog svega za šta je odgovoran, on dozvoljava sebi takav predlog. Pa daj svoju imovinu, za početak, onima od kojih si uzeo sasvim sigurno nezakonitim sredstvima. A taj gospodin Vučelić koji tako nešto kaže sedi danas u skupštini, soli nam pamet kroz medije i govori nam o moralu. Pa šta ćete više od toga? Zar to nije Miloševićevo vreme? To ne samo da je Miloševićevo vreme, to su Miloševićevi ljudi. To je znači Milošević. On se vratio, malo drukčije izgleda sada, malo je neodlučniji nego što je bio, ali je na čelu vlade, u vladi, u skupštini, u medijima, u javnom životu. Tu.
Apsurdno zvuči, ali izabravši pristojan način ophođenja, Tadić se stavio u veliki rizik. Ja ću da rizikujem, pa ću da budem pristojan i fin. To može samo u Srbiji da vam se desi. Ja vidim da je jedini njegov problem što je jezik kojim on govori možda nerazumljiv mnogima. Međutim, i s te strane on preduzima rizik, jer se opredeljuje za određeno biračko telo koje ga razume. I ja se nadam da će bar ti ljudi koji ga razumeju, koji umeju da misle, glasati ovaj put, izaći i glasati. Ne glasati kod kuće za njega i reći – ja bih baš voleo da on bude predsednik, pa onda celu nedelju da provedu u kući, da ne idu da glasaju, nego da preuzmu taj veliki napor i odu do glasačkog mesta i zaokruže tog jednog kandidata i vrate se kući.
Moj lični izbor je sasvim sigurno on. I ja moram da kažem da ću i ja, kao i mnogi moji prijatelji, imati ogroman problem sa izborima, ukoliko u drugi krug uđu radikali i DSS. Ja sam do sada uvek glasao. Ja se bojim da više ne mogu svoju ruku da nateram na tu vrstu kompromisa, jer meni je, iskreno da vam kažem, potpuno svejedno koji bi od ta dva kandidata bio predsednik.
Razlika postoji pre svega u tome što govori DSS preteći nam radikalima – vi mislite da smo mi najgori? Nismo mi najgori, ima i gorih od nas. E pa sad, mene više to zaista ne zanima. Vidim kakvi su na vlasti. Budući G17 su rekli da će da izađu iz vlade ukoliko pobede radikali, nemam čemu da se nadam. Znači vlada će da padne i ovako i onako. Znači imaćemo nove izbore. Ako G17 ostane a Maršićanin bude predsednik, videćemo kako će se stvar razvijati. Mislim da ni to ne može dugo da opstane zbog razlika unutar te koalicije.
Ja mislim da nama predstoje vrlo brzo i republički izbori. Prvo nam predstoje vrlo ozbiljni lokalni izbori, gde će se, u stvari, voditi prava bitka ko će vladati Srbijom. A očigledno se sve čini, sa promenama zakona, pre svega o lokalnoj samoupravi, o načinu izbora i tako dalje, da se i na lokalnom nivou stvori situacija koja bi bila replika republičke skupštine. Što naravno znači da ni lokalne uprave neće funkcionisati kako treba.
Uostalom, šta se događa u preraspodelama lokalne vlasti videli smo u Smederevu, gde je nova vlast odmah upala na silu u televiziju. Vi kažete – liči na ’89. Pa, to je ’89. Policija razbija, to jest ne policija, nego opštinsko obezbeđenje razbija vrata, ulazi u televiziju i za vršioca dužnosti imenuje zamenika ministra. Apsolutna centralizacija, partijski mediji i apsolutno nepoštovanje slobode štampe. ’89. godina. Čista.
Svetlana Lukić: Prekjuče je u prepunom Domu sindikata održano veče posvećeno arhimandritu Justinu Popoviću, kao neka vrsta pripreme za njegovu skoru beatifikaciju. Govorili su njegovi duhovni učenici, vladike Irinej i Artemije, mitropolit Amfilohije. Međutim, zvezda večeri bio je, kao i uvek, vladika Atanasije. Slušate prvo tekst oca Justina o duhu vremena.
Voditelj: Da čujemo još jednom i te kako aktuelan odlomak iz dela oca Justina “Duh vremena”:
“U našoj haotičnoj sadašnjici, jedno božanstvo sve više potiskuje ostala božanstva. To božanstvo je Duh vremena. Pred njim danonoćno metanišu izmučeni žitelji Evrope. Bog njihov, Duh vremena, složen je. On sadrži u sebi sve protivrečnosti modernog života – kulturu i civilizaciju, filozofiju i nauku, katolicizam i protestantizam.
No, što je najstrašnije u ovome, to je sistematski organizovan ustanak protiv čovečje ličnosti. Planeta naša je nemilosrdna. Mnoge je bogove ona unela u svoj pomenik. No, nije bilo tako besmislenog boga kao što je Duh vremena, jer Evropa je u njemu bogotvorila sve svoje bolesti, sve svoje grehe, sve poroke i prestupe svoje. Da je tako, Evropa je to dokazala ljudožderskim ratom jučerašnjice. Dokazuje i ne manje ljudožderskim mirom sadašnjice. To može videti svaki insekt koji nije zaražen Duhom vremena našeg.”
Vladika Atanasije: I u čitavom pravoslavlju nema takvog po punoći koja ovaploćuje autentično, izvorno, pravo pravoslavlje kao što je to otac Justin i vladike Nikolaja, na svoj način i on na svoj način. Jer Bog se ne ponavlja. Bog ne pravi klišee.
Ovi kreteni ‘oće da prave danas kloniranje, da nas kloniraju poput Blera ili Klintona ili … Kad vidite šta rade sa jadnim Iračanima, šta da kažem o nama? Kakve su zveri? Postoje slike, snimci, kako su, kad su dolazili, pucali odreda. Zgražavaju se Norvežani, neko je otkrio kako njihovi vojnici pucaju u pse po Kosovu i Metohiji. A u Srbe? Niko se ne zgražava od njih. Neka ih, vidi Bog. Ali, vidimo i mi.
Zato, da se učimo od oca Justina pravoslavnom realizmu, bogočovečanskom realizmu. Nema zemlje ako nije sa nebom vezana i spojena, sa nebom božjim, ne samo sa nebom ovim galaksijskim. Kad se kod nas pojedini cinici sprdaju – Srbi su nebeski narod, oni misle da time vređaju Srbe. Jedan pokojni predsednik, što je prešao iz ovoga sveta u onaj, ne tako davno, govorio je: “Ja se borim za zemaljsku Srbiju, mene ne interesuje nebeska Srbija.” Nije znao šta govori.
Svetlana Lukić: Ove poslednje reči vladike Atanasija odnose se, naravno, na Zorana Đinđića. Bilo je ovo još jedna autopsihoterapija u vidu emisije Peščanik. Govorili su Dimitrije Boarov, Mihal Ramač, Mladen Lazić i Miljanko Dereta. Realizacija i montaža – mentalno zdrav Marko Perunović i mentalno zdrav Petar Savić. A vas pozdravljaju dve nekrofilne Svetlane.
Emisija Peščanik, 21.05.2004.
Peščanik.net, 21.05.2004.