Nadziranje

Radio emisija 23.03.2012, govore: Dubravka Stojanović i Vladimir Pavićević.

Svetlana Lukić: Godine 1999. nove ere, dakle posle Hrista, dakle samo pre 13 godina, 23. marta izdato je naređenje za početak vazdušnih napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Drogirane mlade ubice, kako je Milošević zvao pilote aviona NATO alijanse, pisali su svojim devojkama junačka pisma, glancali svoje kacige i cipele, da bi 24. marta, u 20 sati i 45 minuta počeo napad na ciljeve u Jugoslaviji. Tragovi te katastrofe i tragovi te sramote još uvek su vidljivi u centru Beograda. Kao neka krasta u ulici Kneza Miloša stoje srušeni generalštab, zgrada MUP-a, zgrada Jugoslovenskog rečnog brodarstva, sa koje nam se smeši lice Viktora Troickog koji reklamira neku banku. Niko, osim ponekog zalutalog turiste, na to ne obraća pažnju. Kao da se sve to dešavalo nekom drugom, kao da sa tim nemamo nikakve veze.

Naravno, danas i sutra ćemo prigodno, kao što obeležavamo dan protiv osteoporoze, duvanskog dima, dan protiv besnila, dan protiv korupcije i hepatitisa, obeležiti i dan početka bombardovanja naše zemlje. Kako i zašto smo do toga došli, koliko je ljudi poginulo, koliko vojnika, koliko civila, šta je sve srušeno, nije predmet rasprave svih ovih godina. Možda je poginulo 1.200 ljudi, a možda 2.500. Ko su od njih bili civili, a ko vojnici to više nema ko da kaže, nema ko da prebroji i sabere. Materijalna šteta je možda 30 milijardi, možda 50, možda 70 ili omiljena cifra Miloševićevih stručnjaka, 100 milijardi. Znamo tačno da smo oborili 9 bespilotnih letelica, 45 krstarećih raketa i da u Muzeju vazduhoplovstva s ponosom izlažemo delove aviona F16 i F117, na čijim su olupinama neke snaše igrale kolo.

Nigde nije izložen spisak tačaka koje smo prevaljivali iz godine u godinu, iz meseca u mesec, a onda, početkom 1999. sitno, danima i satima počeli da brojimo do 24. marta. I to sve zato što smo hteli da gazimo kroz život zbijeni u stadu, runo uz runo. Što smo shodno toj utopljavajućoj i smrdljivoj želji našli odgovarajućeg pastira. Kada je mečka zaigrala i pred našim vratima, roditelji su masovno krili svoje sinove, a oni koji su obukli uniformu, skoro tri meseca su se zajedno sa svojim oficirima krili po šumama, podrumima, bolnicama i školama. Ginuli su vojnici na Kosovu i po Srbiji u protiv-vazdušnim jedinicama. Mnogim roditeljima su stizali telegrami u kojima je pisalo da im je sin izvršio samoubistvo. Tu zarazu navodnih samoubistava niko nikad nije smatrao za shodno da objasni, pa ni navodno reformisana vojska. Odmah posle kapitulacije, razgovarale smo po Srbiji sa roditeljima i sestrama navodnih samoubica. I samo u jednom slučaju nam se učinilo da je to možda tačno. Jedan otac nam je ispričao kako je sina nagovorio da ode u rat, jer su ga lokalni JUL-ovski i SPS-ovski funkcioneri ubeđivali da će ga zauzvrat zaposliti u Telekomu. Momak je bio očajan i jedva je pristao da mu majka ušije otpalo dugme na vojničkoj košulji.

Ovih dana se 1.030, uglavnom mladih ljudi iz Zrenjanina i okoline učlanilo u SPS. Ivica Dačić im je potpisao pristupnicu. Ko su roditelji te dece? Da li i oni misle da će, ako pristupe Miloševićevoj stranci, dobiti posao u nekom Telekomu? Da li je to nova vrsta danka u krvi koji mora da se plati, da bi se nekako preživelo? Ko su svi ti mladići i devojke koji se smeše sa izbornih lista stranaka? Ko su na primer oni koji nose kutije u republičku izbornu komisiju u ime Aleksandra Vučića? Oni koji pažljivo slušaju Đilasa ili Tadića u Kragujevcu, koji će sledećih meseci aplaudirati Mrkonjiću i Dačiću. Da li su oni toliko glupi ili moraju da sprovedu lobotomiju, da izvedu operaciju samodegradacije, pre nego što lideri počnu da govore? Ako im je na početku predizbornog govora i sumnjivo to što čuju, kako minuti prolaze, mora da pomisle, nemoguće je da jedan predsednik ili ministar bude toliko glup. Mora da sa mnom nešto nije u redu. Mora da sam ja glup jer ne shvatam o čemu ovaj čovek priča. I tako na jednom trgu, u jednoj varoši srpskoj, nastaje neviđena, što bi rekao Božidar Đelić, sinergija gluposti i prostakluka.

Predsednik je ovih dana otkrio postojanje točka i čučeći sa obaveznom kacigom na glavi, netremice buljio u predmet u obliku diska, namontiran na neki Punto u Kragujevcu. Predsednik je poludeo za porodičnim biznisom. Pre neki dan je očarano gledao u neke salate, a juče u Užicu je posetio neku vunovlačarsku radnju i obećao pomoć države tom starom zanatu koji izumire. Nikoga nije bilo da predsedniku objasni da je normalno da izumire vunovlačarski zanat, jer su izumrle i ovce koje niko neće da gaji. Na predizbornom skupu u Kragujevcu, Đilas se hvalio kako ga je nedavno okrenuo telefonom onaj naš čuveni naučnik iz Leskovca, genetičar Stojković i rekao mu – ja želim da se bavim politikom. I naravno, odmah su ga metnuli na 4. ili 5. mesto na izbornoj listi Demokratske stranke. Đilas je hvalio njegov centar za veštačku oplodnju u Leskovcu, jer bi to valjda trebalo da smanji belu kugu. Ako tako misle da je smanjuju, onda ćemo stvarno uskoro svi pod jednu šljivu. Da bi se zaustavilo ovo vrtoglavo smanjivanje broja stanovnika u demokratskoj Srbiji, potreban nam najmanje onaj recept osnivača Rima, Romula, koji je da bi povećao broj stanovnika naredio otimanje nevesti iz susednih plemena. Romulov recept otimanja Sibinjanki je jedini način da povećamo broj stanovnika. Pitomije metode ne daju rezultate u Srbiji.

U predizbornoj kampanji su već upotrebljena deca. Odbor SPS-a u Smederevskoj Palanci organizuje dodatne besplatne časove za učenike 8. razreda. Priprema ih SPS za malu maturu. Upotrebljene su udovice u Kragujevcu, upotrebljena je i smrt Verice Barać. Svi su se utrkivali da kažu kako je to veliki gubitak za Srbiju. I to isti oni koji su tu ženu vukli po blatu, po sudovima, ismevali je po televizijama. Vest o smrti predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, trajala je jedan dan. Sutradan je stigla vest da je sahranjena u krugu svoje porodice i to je bilo sve. Život i smrt ove žene, kao i nekih drugih žena koje su se borile sa alama i fantomima ove zemlje, na žalost, biće od mnogih iščitana kao dokaz da treba sagnuti glavu, jer kako kaže čuvena srpska poslovica, sagnutu glavu sablja ne seče.

I nisu problem nosioci izbornih lista i njihovi pratioci na listama. Problem su oni koji sebe smatraju intelektualcima, stručnjacima, svi oni sociolozi, psiholozi, politikolozi, istoričari, ekonomisti, koji ćute dok sve odlazi dođavola. Među njima su i mnogi koji sebe smatraju vernicima. Ne znam kako tačno stoje stvari sa tasovima Svetog Petra. Šta na koji tas ide i na osnovu čega on procenjuje gde će ko da završi, u raju ili paklu. Ja lično sve više verujem u Danteov pakao. I tamo se svaki čovek nađe u odgovarajućem krugu, shodno stepenu počinjenog zla. Međutim, u toj Danteovoj topografiji, najgore je ono mesto na kome su oni koje raj neće da primi da ga ne bi uprljali, ali ih neće ni dublji delovi pakla, jer grešnici koji su se zaista pobunili protiv boga ne žele da budu u društvu onih koji se nikada nisu ozbiljno pobunili. Ili, kako kaže Dante: U Paklu su i oni što svoje dane proživeše bez pogrde i hvale; Niti su Bogu verni ostat hteli, niti buniti se, već strahujući sa strane.

U intermecu između salate, autoputa Ljig – Čačak i vunovlačarske radnje, predsednik je stigao da stane na čelo Odbora za ekshumaciju i prenos posmrtnih ostataka članova porodice Karađorđević u porodičnu kriptu crkve na Oplencu. Dok se taj nacionalni posao ne obavi, završiće se sa sudskom rehabilitacijom Draže Mihajlovića. Danas pred sudom đenerala brani istoričar Slobodan Marković, inače naš nekadašnji sagovornik. Na dan početka bombardovanja, u Beogradu će osvanuti još jedan spomenik. O tome, u narednih dvadesetak minuta, govori naša prva sagovornica, istoričarka Dubravka Stojanović.

Dubravka Stojanović: Evo, kao što vidimo, Draža Mihajlović će biti rehabilitovan vrlo skoro. Znači, opet treba po hiljaditi put da ponavljamo tih nekoliko podataka. Prvi podatak je taj čin kolaboracije, koja je nedvosmislena od novembra 1941. u Srbiji. Ta kolaboracija je neprekidna i sve vreme što se tiče Bosne i Hercegovine, što se tiče Crne Gore i Hrvatske, uglavnom sa italijanskim snagama, ali i sa bilo kim, ko god se nađe. Uvek treba ponavljati da su četnici bili sa okupacionim snagama i u bici na Neretvi i u bici na Sutjesci i uvek treba ponavljati da su se oni našli sa svim jedinicama okupatora, dakle i Nemcima i Bugarima i nedićevcima i ljotićevcima, 1944. kada su partizanske jedinice prešle iz Bosne i Hercegovine u Srbiju.

Ono što je takođe potpuno nesporno, to su ratni zločini i naravno da se ovim činom rehabilitacije ponovo otvara pitanje tih ratnih zločina i ponovo se kopaju ti rovovi. Ti rovovi se kopaju u Srbiji, prema svima onima koji su bili njihove žrtve, pre svega od samih Srba. Dalje se kopaju prema Bošnjacima u Srbiji, dakle mi stvaramo dodatan problem u Sandžaku, kao da nam je malo problema koje imamo. Mi stvaramo problem sa svim susednim narodima zato što su svi susedni narodi bili žrtve četničkog klanja, počevši od Bosne i Hercegovine, sa naglaskom na istočnu Bosnu, dakle odmah preko puta Drine. U Hrvatskoj, pogotovu u Dalmaciji, i u Crnoj Gori. Prema tome, tim gestom mi ne samo da pravimo užasan problem Srbiji, na šta ćemo se kasnije vratiti, nego mi ponovo otvaramo taj problem prema svim susedima.

Sada, da ja ne bih stalno ponavljala ove iste stvari, dakle pod 1. kolaboraciju, pod 2. ratne zločine, mislim da je najbolje da sad uzmem da čitam neke dokumente, možda će to zvučati strašnije od onoga što govorim, dakle prvo što bih volela da čitam, to su instrukcije Draže Mihajlovića Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću u Crnoj Gori. To su instrukcije iz decembra 1941.godine, dakle taman kad je krenula kolaboracija, kreću i ti ratni zločini i dakle, ta instrukcija lično Draže Mihajlovića je sledeća, piše: Ciljevi naših odreda jesu: 1. borba za slobodu celokupnog našeg naroda pod skiptrom njegovog veličanstva Kralja Petra. Pod 2. Stvoriti Veliku Jugoslaviju i u njoj Veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Srema, Banata i Bačke. Pod 3. Borba za uključenje u naš državni život i svih neoslobođenih slovenačkih teritorija pod Italijanima i Nemcima, dakle do granice Trst, Gorica, Istra, Koruška, kao i Bugarske, severne Albanije sa Skadrom. Dakle, to je ta država. Pod 4. Čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata. Pod 5. Sa komunistima, partizanima, ne može biti nikakve saradnje jer se oni bore protiv Dinastije i za ostvarenje socijalne revolucije. I na kraju piše postupak: sa arnautima, muslimanima i ustašama, koje se podrazumeva da je to sinonim za Hrvate, prema njihovim zaslugama za njihova gnusna nedela prema našem življu, to jest iste treba prepustiti narodnom sudu. Prema Hrvatima koji su pod okupacijom Italijana, postupiti prema njihovom držanju u datom trenutku. Dakle to je ta naredba i posle te naredbe, u februaru 1943. godine stiže izveštaj Pavla Đurišića, da vidimo kako se to rešilo i kako se postupilo prema naredbi i izveštaj koji je lično pisan Draži Mihajloviću, dakle nema nikakve dileme i onih čuvenih rečenica možda on nije znao i ono što njegovi obožavaoci često koriste, on nije mogao da kontroliše celo ratište ili kao, to su nezavisni, pogotovo ti Đurišićevi četnici, oni su nezavisno klali.

Nisu klali nezavisno, evo izveštaja iz februara 1943. godine, gde Pavle Đurišić javlja Mihajloviću da je uspešno ovo sproveo i evo čitam, kaže, sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena, tako da nijedan njihov dom nije ostao čitav. Sva imovina je uništena, sem stoke, žita i sena, koje su naravno poneli sa sobom. Za vreme operacije se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa, bez obzira na pol i godine starosti. To su recimo dva dokumenta. Nisu to jedini dokumenti, ali to su recimo dokumenti koje smo mi stavili u ove zajedničke čitanke i pogotovo ovaj Đurišićev dokument, pošto sad pripremamo crnogorsko izdanje istorijskih čitanki, to je sada dodato.

Nedavno sam imala razgovor sa predstavnicima diplomatskog kora u Beogradu i bilo mi je zanimljivo kad sam iznela ove probleme, govoreći o tome da Srbija samim tim prelazi na stranu poraženih, da Srbija potire svoj antifašizam. Oni su bili veoma iznenađeni zato što oni u susretu sa našim političarima, ako se potegne to pitanje odnosa prema Drugom svetskom ratu, oni dobiju određene odgovore, koji su njih smirili. A odgovore koje su dobili od naših vlasti, bili su da je general Mihajlović dobio orden od Šarla De Gola i da je kasnije dobio od Trumana. E sada, to je zaista za predstavnike, pogotovo zapadnih država, potpuno u redu jer su to dva nesporna imena, De Gol i Truman, za njih sigurno niko ne bi rekao da su fašisti i da su sarađivali sa fašistima. Međutim, oni naravno ne dobiju celu informaciju. Ono što je ključno prećutano, to je što je De Golov orden dodeljen u februaru 1943. godine. Prva britanska misija je došla u maju 1943. godine sa Viljemom Dikinom kod partizana. Prema tome, pre maja 1943. godine, nije bilo ozbiljnih informacija o stanju na terenu, pogotovo što je to Bosna u tom trenutku i ko sad ima tačne informacije šta se tamo događa i tek su prve informacije o partizanskoj borbi i o stvarnom ponašanju četnika, počele da stižu od tog leta 1943. godine.

Prema tome, svaka čast De Golu. De Gol je imao stare informacije koje je on, pre svega dobijao od Vlade u Londonu koja je podržavala Dražu Mihajlovića i koja je saopštavala o tome da on tu drži prikovane nemačke jedinice i da zato otprilike saveznici dobijaju rat. Prema tome, De Gol je prosto postupio po tome, ali informacije treba da stignu tek na leto 1943. i tek je zapravo Konferencija u Teheranu u novembru 1943. raspravila ozbiljnije to pitanje. Počelo je da se sagledava zapravo da realnu borbu vode partizani. To je prvo. Drugi orden, koji se tu pominje uvek i čime se opravdava Draža Mihajlović, to je Trumanov orden koji je iz marta 1948. godine, koji je potpuno iz jednog drugog političkog konteksta i Truman mu to dodeljuje u trenutku kada je već jasno potpuno da je počeo Hladni rat, u trenutku kada je jasno da Jugoslavija još uvek, u martu 1948. pripada sovjetskom bloku i on, naravno čovek nagrađuje suprotnu stranu, na taj način podrivajući zapravo ovdašnju situaciju, ali to se može samo razumeti iz konteksta Hladnog rata i poteza koji je zapravo antisovjetski potez i protiv Crvene armije i protiv svega toga. Dakle, to je nešto što se ne može izbeći. Međutim, ovde se to tako kaže, a šta, Degol, Truman i time se zapuše usta.

Više puta smo, naravno, pričali šta znači takav odnos prema četnicima. Ono što mislim da još jednom mora da se kaže, to je da je samo jedan dokaz o tome da je ta ideologija u Srbiji pobedila. I ta ideologija jeste u Srbiji pobedila mnogo pre dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Ona je nedvosmisleno većinu dobila već negde od 1985. godine, od kad kreću one desetine hiljada tiraža Knjige o Milutinu. Tada je već javno mnjenje potpuno prešlo na četničku stranu, da tako kažemo, već od 1985. godine. Slobodan Milošević je došao na već formiran i primljen program, prosto kao njegov egzekutor i mislim da je to ključno o čemu treba da govorimo, da ne treba da se sada pecamo sa nekim detaljima iz Drugog svetskog rata ili sa nekim datumima, pa će sad ovi njegovi obožavaoci da izvuku odjednom neki datum i da kažu da su četnici, evo majke mi, ubili tog jednog Nemca. Dakle, to nije nivo razgovora na koji treba ikada pristajati.

Nivo osnovnih razgovora treba uvek da se vraća na kolaboraciju i na ratne zločine i pre svega na tu ideologiju. Dakle, to je za mene uvek ključno pitanje. Ideologija je ovo što smo pročitali sad malo pre u ovim smernicama. To je ta, koju su oni zvali Velika Jugoslavija u kojoj je Velika Srbija etnički homogena ili etnički čista, zavisi koji su izraz koristili, koja obuhvata i opet onu nesrećnu severnu Albaniju, sada vidimo i Bugarsku, dakle nema kraja tim granicama i to je taj program koji je sada na delu. On se silom prilika, što bi rekli današnji rukovodioci, privremeno primirio pa je sad trenutno smanjen na teritoriju Republike Srpske i severa Kosova, ali ja verujem da se oni nadaju da će se to vratiti na te stare ideje, stare granice i zbog toga ovu rehabilitaciju ja vidim kao logičnu. Ona je jedan kraj jednog procesa. Taj proces je započeo osamdesetih, prvo je rehabilitovana ideologija, a onda se krenulo kroz različite nivoe od tih skupštinskih odluka, gde je skupština donosila odluke o istoriji, što je zaista skandalozno i pripada samo vrlo smešnim i autoritarnim državama, a onda su naravno, ono o čemu takođe neprekidno govorimo u Peščaniku, promenjeni udžbenici 2002. godine. Mi stalno o tome govorimo. Deset generacija, sad ravno deset generacija je na taj način obrazovano i ova rehabilitacija je jedan prosto završni čin jednog logičnog puta.

E sada, kada govorimo o tome, ono što nam dodatno to dokazuje, jeste ovaj spomenik koji treba da se otvori 24. marta na dan početka bombardovanja. Ja sam sad tu videla neke nacrte kako taj spomenik treba da izgleda, ali nije mi baš to sasvim jasno, ali ono što mi jeste jasno, to je natpis na tom spomeniku. Sva je prilika da će na tom spomeniku pisati da se on podiže svim žrtvama rata i braniteljima otadžbine 1991 – 1999. godine. Dakle, svaka reč je tu sporna. Dakle, prvo imamo ovo svim žrtvama rata. Naravno to o svim žrtvama rata, to već 10 godina slušamo, to izjednačavanje svih žrtava i na taj način kojim se Srbija bavi pitanjem devedesetih. Dakle, svi zločini su isti. Mi osuđujemo sve zločine, samim tim mi žalimo sve žrtve i tako dalje i naravno da je to način da se zataška naša odgovornost, naše žrtve, što bi jedno zrelo društvo moralo pre svega time da se bavi. Međutim, setila sam se da je 1991. godine, kada je rat počeo, jedna grupa od 200, 300 ljudi, svakog dana palila sveće ispred predsedništva, u kome je sedeo Slobodan Milošević i svake večeri je stavljen jedan veliki transparent na kojem je pisalo: Za sve žrtve rata. To nam pokazuje koliko promena konteksta menja tekst. Jer te 1991. godine, kada su ti ljudi koji su protestovali protiv rata i ubijanja, kada su oni pisali za sve žrtve rata, to je bilo strašno važno, zato što se tada u Srbiji samo govorilo o srpskim žrtvama.

I niko nije pomenuo da ima možda još, slučajno neka druga žrtva. I napisati svim žrtvama rata je tada bio maksimalan čin pobune. Sada taj isti tekst imamo u potpuno drugom političkom kontekstu i sad taj isti tekst, zapravo hoće da kaže dobro, imamo te druge žrtve, priča taj Haški sud da su neke od naše ruke, ali mi sad ovim natpisom hoćemo da kažemo da ima i naših žrtava. Dakle, koliko je ono bilo skretanje pažnje na tuđe žrtve, sada je ta ista stvar dobila zapravo potpuno suprotno značenje, kojim se ovim spomenikom zapravo sećamo ponovo samo Srba. To je znači prvi deo.

Međutim, meni je mnogo zanimljivije ko su branioci otadžbine. Odnosno, da preciziram, meni je mnogo zanimljivije šta je otadžbina. Gde se ona nalazi? Gde se ona brani? Dakle, 1991. godine, ta država je još uvek Jugoslavija. Ako oni brane Jugoslaviju, onda se postavlja pitanje od koga oni brane Jugoslaviju. Dakle, oni brane Jugoslaviju od njenih naroda, koji su tom državom nezadovoljni, hoće iz nje da odu. Prema tome, ponovo imamo istu ideologiju, gde u srpskom razumevanju stvari je bitna država a ne narod. Prema tome, oni brane neku imaginarnu Jugoslaviju, koju više niko neće. Dakle, oni je brane od nje same. To je prva mogućnost koja je potpuni nonsens i te branioce već stavljaju u jednu politički nemoguću situaciju. Jasno da oni moraju da izgube rat, jer brane državu od naroda. Dakle, to-neće-da-može. To je prva stvar.

Ako ta država nije Jugoslavija, nego je ta država ova Srbija je li, koja njima podiže spomenik u centru svoje prestonice, onda se naravno postavlja pitanje zašto oni ovu Srbiju brane u Dubrovniku, Vukovaru, zašto oni bombarduju Osijek, zašto je njihov centar u Kninu. Ja se naravno sećam parole, Srbija se brani u Kninu, ali mogli smo da kažemo, to je Miloševićeva parola. Ali današnja vlast i dalje izgleda smatra da je otadžbina negde tamo, gde mi zapravo ponovo, kroz sad taj najnoviji spomenik, dobijamo novi dokaz da je otadžbina zapravo tamo i da te granice Srbije nisu povučene ili treća varijanta, jeste da je ovaj spomenik konačno priznanje da oni jesu pravili Veliku Srbiju, jer u tom slučaju onda je zaista okej što su oni u Kninu i što su oni u Vukovaru i što bombarduju Karlovac, jer to jeste ta granica. Ali onda bi nesvesno, zapravo ovo bio prvi spomenik i prvo priznanje da se zaista rat vodio za to što mi ovde, koji se slušamo i ovde pričamo, znamo da to jeste bio taj ratni cilj, tako da u tom smislu, taj spomenik jeste spomenik Velikoj Srbiji i u tom smislu on se savršeno i vremenski poklapa sa rehabilitacijom Draže Mihajlovića, jer onda je to trajno utemeljenje tog programa, koji će i rehabilitovati svog heroja i postaviti spomenik toj otadžbini koja, ne znamo tačno gde se prostire.

Ono što je meni najstrašnije nije to što što će oni da uspeju, nego taj apsolutni, gotovo nedostatak reakcije na to. Reagovale su nevladine organizacije, to sam videla, govori o tome Peščanik, povremeno još neko nešto kaže, ali nema skoro nikakve reakcije. To nikome više ne smeta. I sada se postavlja pitanje da li je to uobičajeni nedostatak reakcije, koji inače krasi naše društvo koje ne primećuje balvane koji mu upadaju u oko ili se ljudi brate slažu. Ja mislim da je to osnovno. Stvarno. To ljudima odgovara da oni misle da oni jesu bili prevareni tim partizanima i tom borbom protiv Nemaca, da njihova autentična politika jeste brate to što su ti četnici hteli i da se svi u stvari raduju, ako neko uspe to etnički da očisti i onda je normalno da će vlast to da uradi, ma koliko to izgledalo sumanuto i dakle sve ono što nama izgleda iracionalno i kao što sad to rade? Gde baš sad? Što se sad malo ne smire? Što sad to čačkaju? Pa ne, mislim to je ta politika.

To se savršeno vidi iz svakog njihovog poteza. I ti sad opet imaš te izbore, dobro naravno, ne mislim da su svi isti i nisu svi isti, ali neprekidno imaš osećaj da je ogroman prazan politički prostor u kome užasno fali da se pojavi neko novi, ali sa druge strane, taj neko novi može da bude i novi fašista i može da ponudi rat do konačnog rešenja svih tih pitanja koja nas toliko tište i tako dalje. Tako da ti u jednoj rasturenoj zemlji zapravo imaš samo tu političku kanalizaciju tih problema, bukvalno. Prema tome, nemaš opcije, gde da se artikulišu svi ti problemi u društvu. Ti time zapušavaš moguće alternative i dovodiš ponovo u situaciju do pred državni udar. A državni udar je naravno mega rizik, jer državni udar najčešće ne ide u pravcu demokratije. Možda su se vodili u demokratsko ime, ali teško da je posle toga neko rekao evo, izvolite drage institucije, evo vama vlast pa vi to onda uredite. Prema tome, to su sve te grozne opasne situacije, na koje onda ti dolivaš još i tu ideologiju i taj Drugi svetski rat i tog Dražu vadiš.

Ja mislim da ti danas, da ideš okolo da pitaš, to bi sad trebalo pod hitno napraviti istraživanje da ljudi uopšte nemaju nikakvu svest da tu ima nešto sporno. Možda nekom, ako je baš ubijen pradeda, pa su opet iz svog ličnog razloga, kao što ovi lično između ostalog, ga rehabilituju, pa će taj lično da se seti da mu se to ne sviđa jer je baš njegov pradeda ubijen. Ali tu neki opšti principi i ideje, mislim da je to potpuno zamrlo.

Svetlana Lukić: Ono što je meni, bez obzira na sve, frapantno, to je da ne postoji tema o kojoj se u ovoj zemlji vodi rasprava, a neka to bude ovo što predsednik sada ide okolo, očaran otkrićima privatnog biznisa i porodičnih fabrika, hajde o tome da pričamo. Ne, ja mislim da je to društvo mrtvo i to je strašno kada ne postoji nijedna tema koja bi trajala jedan ceo dan.

Dubravka Stojanović: Da, ali to je opet čitav sistem i to je stvar od osnovne škole. Ja sam na poslednjoj godini studija na Filozofskom fakultetu. Meni studenti ne znaju da postave pitanje. Ja mislim da to sve mora da krene iz obrazovanja, koje mora da bude temeljno drukčije. Vlastima najviše odgovara da te debate nema. Donesu odluku, smernicu puste i gotovo. Ali i društvu to odgovara. Mislim, mnogo je to lakše i ja se recimo sećam, moje prvo radno mesto bio je Institut za noviju istoriju Srbije i ja sam se tamo zaposlila 1988. godine i upoznala Latinku Perović, koja mi je bila šef projekta, Branku Prpu, Radmilu Radić. Te sednice naučnih veća, to su bile ogromne debate. To je trajalo satima. Ja, posle 8 godina pređem na Filozofski fakultet. I sad malo, onako kao uplašena, kao kako ću sad tu da se snađem, kakve li su tek debate na Filozofskom fakultetu. Dođem ja tamo, nema. Šta je bilo, ja kažem, pa kaže izglasali smo. To je taj, često govorimo, dil između elite i naroda. Između vlasti i društva. Lakše je ne znati. Lakše je ne preuzeti odgovornost. Lakše je ne učestvovati u toj debati. Sve je to lakše nego biti u demokratiji.

U tom smislu su autoritarna društva uspešna i u tom smislu su diktature uspešne. Zamorne su demokratije. Zamislite ovi Švajcarci nesrećni, koji stalno imaju referendum i stalno moraju da donose svi građani odluke o svakom pitanju i sad su imali čuveni referendum o produžavanju godišnjeg odmora sa 4 na 6 nedelja i građani Švajcarske su izglasali protiv. Jer su rekli, ako mi možemo da plandujemo 6 nedelja, znači da naše radno mesto nije potrebno i da će se time smanjiti radna mesta i tako dalje. Mislim, to su stvari nezamislive. Ali ne samo glasati protiv godišnjeg odmora, nego uopšte neprekidno biti u toj situaciji da se pitaš, odgovaraš, da vodiš debatu i tako dalje. Između ostalog, sve što se nama dešava, uključujući i taj manjak slobode i demokratije, kao i rušenje Jugoslavije.

Ja sam uvek rušenje Jugoslavije videla kao olakšanje za tu većinu koja je tu odluku o Srbiji donela i ne samo u Srbiji, ali govorimo o Srbiji. Lakše je, brate. Što bi oni rekli, svoj sam sa svojima. Hoću u Srbijici da dignem noge na sto i zviždim i meni k’o bog, a ovo stalno neko takmičenje, pa jesu li ti Hrvati bolji od nas, pa jesu li ti Slovenci pismeniji, pa daj da sad i mi budemo bolji, daj da damo maksimum. To je sve naporno. Ja u tom smislu mnoge političke odluke i pre svega taj savez vlasti i naroda vidim kao savršen i neprobojan. Brate, lakše je i bez Jugoslavije i bez demokratije i bez debte i bez slobode, lakše je.

Svetlana Lukić: Ja gledam kako se ne samo priželjkuje, nego kako se smatra logičnim raspad Evropske unije. Zato što ne shvatamo da i ona, otkako je nastala, pa i dok bude trajala, to je stalno preispitivanje tih naroda ili država, šta nam je zajedničko. Ona je stalno u nekom procesu, a pošto mi nismo bili sposobni da radimo to jer sve srušimo odmah, tako da mi očekujemo da to ne može da drži vodu.

Dubravka Stojanović: Čim se otvori neko pitanje, to je opasno, kao i u svakoj našoj stranci koja se odmah raspadne čim se otvori neko pitanje oko kojeg se svi ne slažu. To smo isto govorili u Peščaniku, govoreći o modelu stranke, ali model stranki izlazi iz modela porodice ili iz modela obrazovanja. Dakle, model porodice i dalje takav da ako se dete ne uklapa u opšti pravac koji zadaje tata, ima da ode od kuće. Koliko puta smo čuli rečenicu možeš ti to da radiš kad odeš od kuće. Svako od nas zna tu rečenicu. To je to naše društvo. Ono je prosto autoritarno ustrojeno i zaista, svaki segment je takav. Svako se seća ili svog školovanja ili svog tate. I uvek si to doživljavao. Ako se ne uklapaš, brate idi, idi u drugu školu, promeni državu. Koliko puta su mi rekli, pa što ti bre sediš ovde, idi emigriraj. Pa neću da emigriram. Hoću da te nerviram. I hoću da sedim i kod mog tate i da ga nerviram i u školi i na poslu, hoću da ga nerviram jer hoću da shvate da to mora da postoji. Da ako to ne postoji, da ta Srbija zaista propada. Ako ona nema prostor za tog drugog, to je taj kopernikanski preokret koji se ovde ne dešava, ali nije lako da se on desi jer on zaista mora da stigne i do svih tih roditelja i do svih tih učitelja i do vaspitačica u obdaništu. Da se ta različitost ili pluralnost, ne da se toleriše, taman posla, kako da se toleriše, nego da je ona ključ. Bez nje, nema nam napred. Nego možemo do sledećeg popisa stanovništva da izgubimo novih 600 hiljada ljudi.

Ne, nije samo stvar u ekonomiji. Bili smo mi i siromašniji, nego je brate stvar u tome da nema života, nema života jer svako od nas oseća to da te nešto guši, stalno te nešto guši. Nema tog vazduha. Mora da postoji jedan okvir. I taj okvir mora da da država. Ali to mora da bude okvir u kome će se pod 1, ti pojedinci osećati sigurno, kao što se mi ne osećamo i u kome će ti pojedinci znati kuda se ta opšta stvar kreće. Pa će onda oni tražiti svoje individualno, pojedinačno mesto, biti za to, protiv toga, ali oni vide da se ovo, pod 1. ne kreće, a da telo koje se ne kreće počinje da se raspada. To je dobro, to sam našla u jednoj knjizi svojevremeno, jednu metaforu, mrtav konj ne može da ostane na istom stepenu propadanja. Propada dalje. Prema tome, to je ono što pojedinci osećaju. Oni osećaju da nema društva i da nema od njega odvojene države, pa da mi sad znamo kuda ta stvar pouzdano ide. Ti kad imaš koordinate, onda ti kažu, izvini biće ti grozno deset godina, i ti kažeš, joj bre čoveče, kao 10 godina. Ali onda znaš šta ćeš da radiš. Ja ne mogu novih 10 godina da ne znam šta se radi. Imala sam 27 godina kad je počeo rat, sad imam 49 godina, ne dam 10 godina, doviđenja, zbogom i idem na Novi Zeland. Tako da je to taj jedan haos, koji onda naravno stvara beznađe, koje produbljuje taj haos, pravi od tih pojedinaca dodatne krpe i sve se onda to vrti u krug. To je cela ta beznadežna situacija u kojoj ti ne vidiš gde će da se prekine više taj lanac.

Svetlana Lukić: Slušali ste Dubravku Stojanović, a naš drugi sagovornik je Vladimir Pavićević, sa Fakulteta političkih nauka, jedan od najvatrenijih zagovornika takozvanih belih glasova.

Vladimir Pavićević: Ja sad uopšte ne vidim da postoji neka opcija kod nas, za koju bi moglo da se glasa na ovim izborima. Dakle, izbori su raspisani za 6. maj i sada oni pričaju ko će s kim. Svima nama je jasno da u Srbiji može svako sa svakim da napravi tu koaliciju. Uoči ovih izbora, za građane u Srbiji uopšte nije relevantno pitanje ko bi mogao s kim da napravi tu koaliciju. Pitanje je samo šta mi možemo da radimo. Da li možemo da glasamo za nekoga, a da očekujemo da će nešto da se desi. Vidimo da se sad svi vezuju za ekonomsku krizu. Međutim, najveća kriza, to je kriza ideja. Ni oni koji su na vlasti, ni oni koji su u opoziciji, a ni oni za koje ne možemo ni da ocenimo gde su; ima nekoliko manjih stranaka koje na neki način učestvuju u vlasti, a ponašaju se kao opozicija, pa ti sad više ne znaš gde on pripada i verovatno sad on hoće da zadrži jednu i drugu poziciju, računa nešto će to da mu donese, ali kod svih njih postoji kriza ideja.

Na primer, sve veći broj nezaposlenih. Sad imamo vladajuću koaliciju. Sad oni stalno iznose neke cifre. Imamo benzin, šta će biti jeftinije za poljoprivrednike, ovo, ono, ali imamo najnoviji istup predsednika, gde on zapravo odgovornost za to što živimo loše, svako od nas, i prebacuje na svakoga od nas pojedinačno, jer on kaže svaki građanin traga za svojom srećom, pa je samim tim i odgovoran za svoje poteze i on predlaže, jer građani sada ne znaju da postoji ta mogućnost, da građani polako razviju porodični biznis.

Svetlana Lukić: Da li je to bilo prekorno malo?

Vladimir Pavićević: Prekorno prema građanima, dakle građani uopšte nisu aktivni, oni sada nemaju tu preduzetnički neki duh, pa treba da krenu. A u poslednjih nekoliko godina, najveći broj preduzeća koji je stradao, koji je potpuno uništavan merama države, velikim nametima, taksama, porezima, upravo su neka mala i srednja preduzeća ili nešto što bi moglo da se nazove porodičnim biznisom. Znači, ti uradiš sve da sprečiš nekoga da razvija preduzetnički duh, a nakon što ga sprečiš, dođeš mu i poručiš zašto to ne radiš. To je jedna komedija neviđena. Kako sad? Da li mi treba da podržimo tu ideju kad znamo da je nemoguća. Ili sa druge strane, na primer, imamo tu sada već poznatu parolu, Evropa i Kosovo. I zamislimo mi situaciju u kojoj neko ko hoće da nastupi na izborima, ponavlja parolu za koju svi znamo da je neuspešna bila, koju si ti pretvorio u neku vrstu pobede i rekao, vidite kako smo mi bili uspešni. Plus, evo imamo sad tu evropsku priču. Dakle, u decembru smo se zamislili hoće li, neće li biti. Meni se nekada čini da je i to makar delimično inscenirano, kao da se maltene i radi da se stvori jedna tenzija, da sada mi pomislimo, boga ti, vidiš nismo sad dobili, velika je stvar u pitanju. Pa zamisli da ipak oni uspeju to da ostvare. I onda oni, posle tri meseca ostvare to, a zapravo o čemu se radi?

Pretpostavka je da uspešnost evropske politike može da bude manifestovana samo ako si ti za 4 godine došao barem do početka pregovora o članstvu. Mi, međutim vidimo da je početak pregovora o članstvu daleko, ali ovaj koračić ti proglasiš kao neki uspeh. Pogledajte opoziciju na primer. Uzmimo najjaču stranku opozicije, to je sada Napredna stranka. Oni su sada videli da Demokratska stranka ima taj marketinški pristup i da ima neki uspeh. I sada Napredna stranka šta radi, kaže pa daj i mi da probamo na isti način. Nikakve predloge konkretnih rešenja za probleme sa kojima se suočavamo da predlažemo, nego daj i mi da imamo sličan pristup, pa da kažemo dobro i mi bismo malo u Evropu i malo Kosovo, pa da onda vidimo da li možemo i mi bolje da prođemo. Možda će neki koji su siti njih, sada da pređu na ovu stranu, pa će da glasaju za nas. Što znači, da ni sa jedne ni sa druge strane ništa ne dolazi kao predlog.

Kada pogledamo ove neke stranke koje su u nekom međuprostoru, da kažem nisu ni vlast ni opozicija, odnosno i jedno i drugo su, na primer Ujedinjeni regioni Srbije, kada ih slušate, neki stranac kada bi došao i slušao nastup lidera G17 plus, jaki opozicionar, znaš već koliko on kritikuje premijera, tu vladu, pa on bi se iznenadio kada bi čuo da njegovi ljudi borave u vladi, a iz te stranke, ništa. Imamo dakle ideju o decentralizaciji, ali pazite posle 10 godina mogućnosti da se utiče, plus ideja o decentralizaciji koja je prethodnim Zakonom o decentralizaciji već eliminisana kao suštinska. Znači ti si sve uradio kao i Tadić, da onemogućiš razvoj nečega, a onda dolaziš i zagovaraš to što si upropastio. Pa ja ne znam da li postoji neko mesto na ovoj planeti, neka država u kojoj se na sličan način to dešava. Ja mislim da smo mi unikat.

Ili na primer, imamo sada i Preokret. Imamo samo neke parole. Kaže, Istina. Kako istina, kad si ti, na primer podržavao vlast u nekim problematičnim momentima. Znači, bio si uz nju. U Beogradu si uz vlast neprestano. Tu takođe postoji nekoliko problematičnih stvari koje bi mogle da se ispitaju i tako dalje. Znači, ti propagiraš neku istinu, a sam nikada tu istinu ne ponudiš. Opet, za Kosovo znaš, pa sad mi treba da se opredeljujemo na osnovu Kosova. Dakle jedna bezidejnost kako u ovoj vladajućoj, tako u opoziciji, tako u Preokretu. Ništa se tu zapravo ne dešava, isto se samo čeka da se nešto preraspodeli i da se nešto dobije. Ja sam jedno vreme mislio da zapravo za nas, koji smo građani Srbije, da može prilika da bude nastanak i razvoj neke manje stranke, pa da možda nekako preko te male stranke pokušamo da utičemo. Međutim, ne. Vidi se da i male stranke samo čekaju kako da se dograbe onoga ko je veći i da se nešto na osnovu te saradnje dobije.

Ako na primer je istina ili je približno istini ovo što ja tvrdim da je tu kriza ideja ogromna, onda zapravo je zaključak da smo mi u jednoj bezperspektivnoj situaciji. Međutim, kao što se obično i dešava, pa i u Srbiji, izvori nečega novog ne nalaze se u akterima koji su sada dominantni u političkom polju, nego upravo u građanstvu. Pokazalo se, na primer i 1996. da je građanstvo uspevalo da izbaci neke ideje. Nisu dobili samo stranački protivnici 1996. Tu su dolazili studenti, recimo sa fakulteta, koji su svoje proteste imali zasebno. Pa su onda i građani dolazili na građanske proteste. Bilo je nekih lidera. Ali iz građanstva, tog malog dela živog građanstva, zainteresovanog da se nešto dešava, ipak dolazi neka ideja. Po mom mišljenju i u ovoj situaciji danas, ideja nastaje upravo u tom polju. I evo ja na primer, neku preporuku za delanje u odnosu na ove izbore, vidim sada u takozvanim nevažećim listićima. U nevažećim ili kako ih mi zovemo, belim listićima. Možemo da ih zovemo i precrtani listići, dopisani, kako god hoćemo. Važno je samo da su oni nevažeći. Dosta se o tome već i govorilo. Onda je to izazvalo polemiku i sa ljudima koji su aktivni u politici. Obično su oni saopštavali da to ništa ne valja, da to ne treba, da ništa to ne donosi, a analitičari se najčešće javljaju sa argumentima da to neće ništa promeniti.

Ali pazite, kada se ideja rađa iz onoga što je građaninski korpus veoma svesnih ljudi onoga što se dešava u ovoj državi, koji prati, informisani su, znaju, onda se mogućnost nekih promena ne vezuje nužno za jedan momenat. Već mi možemo biti i strpljivi, pa u nekom malo dužem vremenskom periodu da radimo na tome da se neke promene dese. Beli listić ili nevažeći, po mom sudu jeste najbolja opcija za ovaj trenutak zbog nekoliko razloga. Prvi je što beli listić zapravo otkriva šta je problem ovde. Kažem, svi vi koji dođete na vlast, vi ćete se suočiti sa jednom novom krizom. Makar ćemo vas mi potsećati na to. A to je kriza legitimiteta. Na koji način ćeš ti da opravdavaš svoju vladavinu. Ne glasamo ni za koga i poručujemo, ko god da dođe, mora da računa sa krizom legitimiteta, a ako imate legitimitet koji je doveden u pitanje, to je uvek ogroman problem za neku vladavinu. To je toliko veliki problem, kada vi u kontinuitetu održavate to pitanje problematičnim, da ja mislim da beli listić vredi, ako ni za šta drugo, makar i zbog toga. Sa druge strane, beli listić eliminiše kao mogućnost puki neizlazak na izbore. Znači mi ne kažemo hajde, dosta nam je svega, e neću više ništa tu ni da pratim, da se interesujem. Nego mi baš kažemo ovo što je i Nenad Dimitrijević rekao.

Čekaj, mi živimo u nekoj zajednici. Hoćemo da pokušamo nekako da utičemo na neko odlučivanje, na neko dešavanje. Ja čak ovu opciju ne bih nazivao ni utešnom. Ne. U ovim prilikama, to je najbolja opcija. I postoji još jedna stvar zbog koje mislim da beli listić stvarno donosi mnogo. A to se tiče karaktera toga nastupa, odnosno pokreta sada već jedne grupe ljudi, koja hoće da promoviše tu ideju. Ovaj pokret sadrži u sebi neke elemente jedne aktivnosti koja je u teoriji dobro utemeljena, a mi smo imali prilike, boreći se i protiv Miloševića, da malo i praktikujemo to što teorija kaže. A to je koncept građanske neposlušnosti. Šta ti zapravo primećuješ ovde? To što nema ideje, zapravo je rezultat toga što je sve srušeno. Živite u jednom društvu koje skoro da ne možete da nazovete društvom. Osnovne strukture ne postoje. To sad nije samo ni nekakva divljina onako, nego ništa nema, ne znaš kako da ga uopšte nazoveš, kako da ga klasifikuješ, gde da ga smestiš. A takva stvar je manje ili više iscenirana ovde. Ona je rezultat nekih projekcija izvesnih ljudi, da prosto to tako treba. A čim se takva stvar dešava, onda postoji jedna kategorija, jedan princip koji se dovodi u pitanje takvim delovanjem, a to je pravda. Ja ne znam da li ima građanina u Srbiji koji smatra da je ovde pravda živa. Ako su narušeni neki elementarni principi pravde, a kako onda mi možemo da reagujemo na nepravdu? Građanskom neposlušnošću.

Ti kažeš, ovo nije u redu. Sada izlaziš na ove izbore. Ne koristiš ono što su ti prava u redovnom stanju, nego koristiš nešto što si sam smislio kao način borbe protiv ovog stanja koje je za njih redovno, a mi smatramo da je katastrofalno. I zapravo tako pokazuješ jednu građansku hrabrost, kroz vrstu građanske neposlušnosti. A onda, nakon što prođu izbori 6. maja, onda mi možemo da se pitamo na primer, hoćemo li sada da čekamo ponovo sledeće izbore pa beli listić, ili ćemo ono što su naši rezultati nakon naše kampanje, za vraćanje pravde u ovo društvo, za vraćanje nekog osnovnog reda. Hoćemo li onda pokušati da pravimo taj jedan pokret koji će težiti tome da se neke stvari menjaju. Vi sad ste imali na primer izbore u Rusiji. Pazite, rezultati su bili jasni. Naravno, pitanje je bilo kako se do tih rezultata došlo. Ali imate velike proteste. Ogromni pokret, koji ozbiljno preti sada da se neke stvari tu ipak pomere. Da se promene. To se sve dešava nakon izbora. Ja mislim da i ovde imamo sličnu situaciju. Nemamo za koga da glasamo, mi onda kažemo, vi nemate ideja, nećete dobiti naš glas, a onda mi gledamo šta ćemo sa tom energijom koja se nakupila. I ja mislim da tu treba očekivati neke ideje, pa da se onda spremamo i za one izbore u smislu pripreme, alternative postojeće u pravcu delovanja.

Svetlana Lukić: Koliko sam mogla da vidim, prateći ljude iz političkih stranaka i neke naše sagovornike, njihova primedba na ideju o takozvanom belom glasu je da to direktno ide u korist velikim strankama, pri čemu se misli pre svega na Srpsku naprednu stranku, i da izborni sistem ide u prilog velikim strankama i da bi beli glasovi samo njima omogućili da lakše vladaju ovom zemljom. I drugo je ta moralna osuda, u smislu, ako vam se ne sviđa to što vam se nudi, napravite političku stranku pa izađite na izbore.

Vladimir Pavićević: Pa mene stvarno čudi takav nastup, makar jednog broja ljudi koji je u svom delovanju do sada ipak stvorio jednu reputaciju poznavalaca, zagovornika nekih vrednosti koje stvarno Srbiju usmeravaju ka nekom uređenom društvu. Kada vi dođete i kažete u Srbiji danas, vi imate pravo da napravite političku stranku. Tačno je. Ali mi u Srbiji danas imamo, ja ne znam kako oni to ne vide, jednu vrstu nadzirućeg pluralizma. Nadziranje pluralizma ovde se odnosi upravo na taj period i momenat kada vi možda hoćete da pokušate da napravite stranku, ali se neke prepreke javljaju. U smislu sakupljanja deset hiljada potpisa, koji moraju da budu overeni u roku od mesec dana u opštinama i da se za njih plaća izvesna suma novca i tako dalje, a plus vi imate obavezu da sa svim tim papirima, overama i sličnim stvarima, onda idete ponovo kod nekog činovnika u vladu, koji na kraju i odlučuje zajedno sa ministrom o tome da li da se ta stranka uključi u registar ili ne. Čim vi nailazite na toliko prepreka, ima tu nešto sumnjivo. Vi kažete čekajte, ako hoćete pluralizam, pa što ne otvoriš. Što ti ne omogućiš, znaš svakome da organizuješ političku stranku, ne moraš da ga finansiraš iz budžeta ako organizuje stranku. Ti možeš da kažeš, ko pređe cenzus, njega ćemo da finansiramo i tako dalje. Ko ne pređe, nikome ništa, nema para i tako.

Ovo nadziranje podrazumeva zapravo dozvolu i treba da dobijete dozvolu da biste se bavili politikom. Od koga vi dobijate dozvolu? Od tog jednog političkog kluba koji čine lideri stranaka i koji sada odlučuju ko bi mogao, ko ne bi mogao i tako dalje. Dakle, vi morate da idete na proveru kod onoga koga vi želite da menjate, jer smatrate da njegov sistem ne valja. I onda on dođe i kaže, pa što ne napraviš stranku, nego ideš na beli listić. Pa neću da idem na proveru kod njega u ministarstvo. Neću ja da se nađem u situaciji da on meni dođe i kaže, ne može, dopuni ovo, dopuni ono. Pa valjda je to moje neotuđivo pravo da se ja udružujem politički sa nekim drugim ljudima i da bez nekih prepreka mogu da pokušam nešto da menjam u političkom polju u Srbiji. I oni su sada u inače fasadnu demokratiju u Srbiji, uveli i taj element koji je dodatno učvršćuje kao fasadnu, a to je element nadziranja pluralizma. I ako dobiješ dozvolu ideš, ako ne dobiješ dozvolu ne.

E sad, šta ja ne razumem. Ja ne razumem kako ova jedna grupa ljudi, kritičara belih listića, a koji po mom sudu treba da budu najveći agitatori za te bele listiće. Kako to ne uviđaju. Kako se to ne vidi. Osim, ako ne razumemo da u pozicijama na kojima su oni, među njima mi imamo sada i osobe koje su na neki način u vlasti, učestvuju u zakonodavnoj vlasti kao poslanici, na primer. Onda učestvuju u koalicijama koje na gradskom nivou donose neke odluke i moguće je da ta perspektiva jeste nešto drugačija i da možda neke privilegije koje vi imate, ipak doprinose tome da vi na neki način zasenite ovu vrstu meni jasnih argumenata, nekim drugim argumentima, pa kažete to nije moralna pozicija. Meni to uopšte nije jasno. Sa druge strane, kada se tiče toga da se belim listićima pomaže velikim strankama, pa čekajte, ali male stranke su jednaki paraziti kao što su i velike stranke. One na primer, svojim ucenjivačkim potencijalom u postojećim pravilima igre, nekada i više štete od ovih. Pa što bih ja sada uopšte imao kao nekakav okvir razmatranja to da male stranke treba da budu privilegovane. Meni su sve ove stranke iste. Makar u tom smislu, bezidejne. I šta sad? Meni treba neko da dođe da kaže, pa čekaj male stranke će tu biti malo ugrožene i onda, pa znaš, hajde ne valja onda beli listić jer će onda velike stranke. Meni je svejedno. Ja se pitam, čemu ja doprinosim belim nevažećim, odnosno precrtanim listićem. Ja doprinosim delegitimizaciji postojećeg poretka, jer je on prljav. I ako tome ja doprinosim, ja onda radim po mom sudu jednu ispravnu i dobru stvar. Da li će efekat toga da bude da će ukupna suma poslanika da se poveća za jedan kod ovih, kod onih, trećih, petih ili sedmih, mene uopšte ne interesuje.

Svetlana Lukić: Prva asocijacija na ideju o belom ili nevažećem listiću, jeste ta reakcija sa raznih drugih strana, uglavnom iz političkih stranaka, otprilike za koga oni rade, ko ih je poslao, ko to vodi kampanju prljavu protiv njih i ono ključno pitanje, pa zar vi hoćete da vam Aleksandar Vučić bude gradonačelnik, zar nije bolje da ipak bude, ne znam, Đilas. Zar vi hoćete da vam Toma Nikolić bude predsednik vlade.

Vladimir Pavićević: Pa čekaj, evo, moram sad samo da kažem. Da li je usvojena Deklaracija o nacionalnom pomirenju, mislim potpisana tamo od strane dve stranke. Ali čekajte, da li Deklaracija o nacionalnom pomirenju važi samo za pripadnike dve stranke ili ona važi za sve? Pa čekajte, nosilac politike devedesetih, koje su proizvele najstrašnije zločine, pa i genocid, bila je Socijalistička partija Srbije. A to što je Srpska radikalna stranka podržavala, zagovarala, ali isto tako ne možemo mi sada da zanemarimo da je Socijalistička partija bila ta. Pogledajte vi sad situaciju. Što bi mene neko plašio Tomislavom Nikolićem, ako ja znam, kad sam bio student devedesetih godina, da je Ivica Dačić bio portparol Socijalističke partije Srbije. On je objašnjavao u javnosti politiku Socijalističke partije Srbije. Pa onda kada znam da je Milutin Mrkonjić bio takođe istaknuti funkcioner, kada mi imamo Đukić-Dejanović, koja je branila Miloševića do poslednjeg trenutka u njegovoj kući, čekaj šta sad meni ima neko, ko je sa njima dogovorio pomirenje i napravio vladu, da priča o tome da postoje sad još neki, sa kojima pomirenje nije izvršeno. Pa ako si sa nosiocem takve politike ti uredio to, molim te nemoj onda mene da plašiš ovamo sad nekim drugim. To je potpuno besmisleno.

E sad postoji i ova druga stvar, pa eto ti beli listići, ko li su oni i za koga li rade i ko je to instruirao. Zapravo, ja mislim, tu su dve stvari vidljive. Jedna je, iz političkih starnaka, teško da može uopšte da dođe nekakav pogled na neku ideju koji je razuman. Oni su svi pod stalnim pritiskom toga da neko radi neke inscenacije a i meni je jasno zašto je to tako. Veliki su ulozi u pitanju. I ako bi se ti ulozi izgubili, šta bi ti ljudi mogli da rade? Ništa. I onda mi vidimo zapravo da to političko polje u Srbiji, je jedno stecište nekih ljudi koji su neostvareni, koji ništa izgleda ne znaju ni da rade, a onda su se ovde nekako našli i tu sada te uloge čuvaju i tako dalje. A postoji druga, ja mislim zanimljiva stvar, koju meni otkriva ovakav nastup koji dolazi iz stranaka. A to je, da u strankama postoji strah od belih listića. Pa što bi se sada Rasim Ljajić, Boris Tadić, ovaj, onaj, što bi se sad oni bavili nekim belim listićima, ako ne procenjuju da to može da bude značajna stvar. Kakve god da su reakcije, ako postoji grupa građana koja smatra da dijagnoza Srbije jeste ovakva, nikakvi uticaji, nikakve reakcije i komentari ovakvih lidera, ovakvih stranaka, uopšte ne treba da nas dotiču, jer nas oni, u smislu komentatora, ne interesuju. Nas interesuje da menjamo sistem, ali da menjamo i ljude koji nisu dorasli tome da menjaju taj sistem, a na pozicijama su na kojima to mogu da rade.

Svetlana Lukić: Jedna naša sagovornica je rekla u jednom intervjuu, da se plaši da bi između ostalog i ovakve inicijative mogle da, kako sam mogla da razumem, destabilizuju zemlju, da bi svaku revolucionarnu ili potencijalno revolucionarnu situaciju trebalo izbegavati.

Vladimir Pavićević: Pa ja ne znam kako je to moguće, jer je ovde stvar jasna. Beli listić nema nikakve veze sa nekom revolucijom. To je jedno delanje u javnom polju, u javnoj sveri, a nestabilnost o kojoj se govori, ona može zaista da se desi ukoliko stvarno izbori pokažu da beli listići dovode u pitanje legitimitet poretka, ali tome težimo. Pa nećemo valjda da negujemo lažni legitimitet. Pa da živimo u toj laži godinama. Valjda ideja da dođemo do nekog legitimiteta, koji će stvarno činiti čvrstom tu zajednicu, pa da onda nemamo ova prethodna, neki bi rekli, predpolitička pitanja, nego da smo ih rešili. Pa nećemo valjda one nesposobne, koji sada upravljaju Srbijom i ove koji se kandiduju da ih zamene, koji su isto nesposobni, pa nećemo valjda sad njih da štitimo strahom od nestabilnosti. I pitanjem da li će to da proizvede neku revoluciju. Niko ne pominje revoluciju. To nigde nisam čuo da neko revoluciju pominje. Građanska neposlušnost je okvir delovanja belih listića, a građanska neposlušnost, po definiciji je javni nenasilni otpor nepravednim zakonima ili aktima koji dolaze od strane vlasti, znači nenasilan je. Drugim rečima, mi imamo svoj mehanizam borbe, koji potpuno potpada pod demokratske principe. Postoje autori kao što je Habermas, koji su tvrdili da upravo građanska neposlušnost jeste test za demokratsku pravnu državu. Pa što i mi da ne testiramo našu.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik, govorili su Dubravka Stojanović i Vladimir Pavićević. Pozdravljaju vas Svetlana Vuković i Svetlana Lukić.

Emisija Peščanik, 23.03.2012.

Peščanik.net, 26.03.2012.

BELI GLAS
REHABILITACIJE U SRBIJI