1.
Razlog što učim španski
čitajući Nerudu reč po reč,
tražeći većinu reči u rečniku,
i razlog što čitam
Emili Dikinson, pesmu po pesmu,
ali i dalje ne razumem
niti mi se mnogo sviđa, i razlog
što i dalje razmišljam o tome
šta bi moglo postati priča,
i razlog što ovde sedim
pišući ovo što pišem
jedan je te isti:
pokušavam nešto da napravim.
Stid me je da to imenujem.
Moj otac nije voleo reči kao što je „duša“.
On je brijao okamovskom britvom.
Zašto izmišljati
kad već ima dovoljno?
Ja pišem fikciju. Izmišljam.
Nikad nema dovoljno.
Zato valjda to nešto mogu nazvati kako hoću.
Ali još nije napravljeno.
Isprobavam ovako i onako
sve reči. – Znači, to je od reči?
Ne. Da bi bilo najbolje,
mora biti od hrabrih i dobrih postupaka,
i pripadati ljudima koji o nečem brinu
celim srcem,
i obuhvatiti okean u sumrak.
To je nabolji sastav
ovog što pravim:
dobrota, hrabrost, sumrak i okean.
Onda je to čista svila.
Ovo moje je samo viskoza.
Reči se neće dobro prati.
Neće moći dugo da se nose.
Ali i nemam mnogo vremena da ih nosim.
U mojim godinama trebalo bi
da sam to odavno napravila,
bila bih to ja
što tapše i peva za svaku poderotinu,
što reče Willy. Ali „smrtno ruho“,
čovek, to sam ja. Ne odelo,
već pohabana ja.
Smrtna ja.
Ovo što pravim je moja odevna duša.
Htela bih, naravno, da bude besmrtni oklop,
ali nemam pravi materijal.
Imam samo krpice od viskoze.
Znam da ću završiti gola
u zemlji ili na vetru.
Što onda učim španski?
Zbog lepote pesničkih reči.
Ako ne znam španski,
ne mogu da ih čitam.
Zato što je možda
ovo što pravim pohvala.
A kad se rasparam,
htela bih da baš to pretekne:
šum jeftine odeće,
neka boja u zemlji,
šapat na vetru.
Una palabra, un aliento.
2.
Zato ću se sad okrenuti na drugu stranu,
rasteretiti ogorčeni um
koji bi uživao da se raduje
drugoj revoluciji u Rusiji,
ali ne može jer je postao star,
i mudar i škrt i ženski,
i kaže: Tako dakle. Ljudi koji su
sedamdeset godina u ime nečeg
ubijali muškarce, žene i decu,
mučili, pravili ropske logore,
lagali i bogatili se,
sada su odlučili
da to nešto nije bilo prava stvar,
pa će na isti način raditi nešto drugo.
Sedamdeset godina ni za šta.
San što je bljesnuo pre izdaje,
pravda što je sinula pre ubistava,
istina što je zasijala pre laži,
sve je bačeno.
Ali to nije važno
jer je važno samo
čija je volja zakon.
Nekad sam pevala sloboda, sloboda,
slatko kao drozd.
Ali naučila sam real-politiku.
Nema slobode za našu decu
u svetu onih čija je volja zakon.
Samo slušanje.
Tišina okružuje one čija je volja zakon.
Slušanje koje nikad ne prestaje.
Zato ću slušati
žene i našu decu
i nemoćne muškarce,
moj narod. I slaviću samo
moj narod, nemoćne.
UKL Blog, oktobar 2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 07.10.2017.