Emile Habiby – pripovedač apsurda
Jedna reč mi se vrti po glavi od američkih predsedničkih izbora. Uzeta je iz naslova bizarnog i divnog romana palestinskog pisca i političara Emila Habibya Tajni život Saeeda Pesoptimiste / The secret life of Saeed the Pessoptimist iz 1974. godine. Oksimoronski spoj pes-optimizam u ovom romanu, koji Edward Said smatra palestinskim nacionalnim epom – označava život prosečnog Arapina u Izraelu u periodu od palestinskog progona 1948. do junskog rata 1967. Za Saeeda, čije ime znači Srećko, život se sastoji od odvajanja od porodice, politički podobnog braka, ležanja u zatvoru, gubitka žene i deteta, mnogih seljakanja, prisilnog doušništva, stalne pretnje progonstvom, oduzimanja svih ljudskih prava i pre i posle svega: ogomne, izluđujuće samoće.
U jednom od pisama u kojima anonimnom korespondentu opisuje svoje dogodovštine, Saeed Pesoptimista objašnjava na koji način u tim uslovima postiže sreću iz svog imena: „Ne pravim razliku između optimizma i pesimizma i nemam pojma koje od ta dva stanja je karakteristično za mene. Svakog jutra kad se probudim zahvaljujem Bogu što mi tokom noći nije uzeo dušu. Ako mi se tokom dana desi nešto loše, zahvaljujem mu što nije bilo još gore“. Svestan svoje idealističke, nepraktične prirode, Saeed upoređuje svoje avanture s doživljajima Cervatesovog antijunaka Don Quixotea i Voltairovog Candida. Palestinska spisateljica Salma Jayyusi smešta Pesoptimistu u tri arhetipa arapske književnosti koji sežu unazad do 8. veka: pikarski junak, budala i izdajnik/doušnik.
Saeed je nasledio prezime iz duge loze smetenjaka i mešetara, poznatih po tome što su u hodu uvek gledali dole „tražeći novčić ispao nekom prolazniku, u neprestanoj nadi da će otkriti blago koje će im promeniti život“. Češće bi, međutim, udarili glavom o nešto ili bi ih smrvio mlinski kamen ili bi se izgubili u sanjarijama dok su tražili neku drugu dimenziju.
Pesoptimista je Saeedovo prezime, ali i njegov etos. On se nikada ne nada ničemu previše dobrom niti predviđa suviše udaljenu budućnost, već odlazi na posao, traži pravu ljubav i bezuspešno pokušava da se vrati kući. On razmišlja o pobuni, kreće se i neumorno posmatra. Pesoptimizam ne razlikuje nadu od očaja. Za Habibyja je čak i ocena istorijskih uslova kao nepodnošljivih zapravo ispoljavanje protivrečnosti pesoptimizma – jedna od verzija Beckettove čuvene jadikovke: „Ne mogu dalje, idem dalje“.
U svetlosti nedavne provale antimuslimanskih i antimigrantskih osećanja na zapadu i posledica zabrane imigracije, Pesoptimista mi se ukazuje kao arhetip onih koji ostaju i preživljavaju na negostoljubivim mestima – služeći se plemenitim i neplemenitim sredstvima – i koji se nužno kompromituju u borbi za pravdu. Saeedova pisma stižu iz sveta bez budućnosti koji se klati između haotičnog prisustva i odsustva svakog bivstvovanja.
Nesrećni Srećko oličava tragični besmisao autokratije čiju hirovitu hipokriziju mogu da prežive samo oblici života koji su jednako nestalni i besmisleni. U Saeedovom slučaju to je nekakvo brbljanje o slobodi i za slobodu – insistiranje na postojanju i beleženju sopstvenog postojanja kroz vreme, na pismima upućenim nikom i poslatim nigde, u kojima se užas svakog događaja opisuje s nesmanjenim zaprepašćenjem. On je marioneta s kojom je Theodor Adorno uporedio Waltera Benjamina (verovatno s divljenjem): ona koja se čudi običnim činjenicama života.
Saeed opsesivno i cirkularno opisuje mesta, imena, predmete i činjenice u stalno promenljivim uslovima nasilja, nestajanja, represije i nadzora koji su mu nametnuti. Tim brbljanjem obezbeđuje sopstveno preživljavanje. Lajtmotiv knjige su greške i zbrka koje nastaju zbog menjanja imena ljudi i gradova. Habiby tako mapira doslovno brisanje Palestine, njenih zemaljskih oblika. Sela, drveće, stanovi, kuće, ljudi, džamije, plaže i putevi – svi su dokumentovani s nežnom pažnjom vidovite demencije koja naslućuje njihov skori nestanak i preimenovanje.
Za američkog čitaoca Habibyjev arhipelag političkih zloupotreba i poništavanja istorije deluje preterano i zbunjujuće. Saterivanje ljudi na obavezne kontrolne punktove, u zatvore, kućne pritvore i duševne bolnice zaista je život u nezamislivom svetu. I kada nam se učini da nas razum napušta, šta popunjava tu prazninu? Šta je pesoptimizam ponudio Habibyju?
***
Rođen u Haifi, u arapskoj hrišćanskoj porodici 1922. godine, Habiby je studirao naftno inženjerstvo i u mladosti radio u rafineriji, a onda prešao u informativnu redakciju palestinskog javnog servisa u Jerusalimu. Kasnije će postati urednik prvih izraelskih novina na arapskom (Al Ittihad) u vlasništvu izraelske Komunističke partije, u čijem je osnivanju učestvovao i koju je tri puta predstavljao u parlamentu. Dok je pisao Tajni život Saeeda Pesoptimiste još je bio u državnoj službi, ali u vreme kad je objavio svoj poslednji roman Saraja, ljudožderova kći / Saraya, the ogre’s daughter (1991), odustao je od politike i potpuno se posvetio pisanju. Ogromna kontroverza zbog primanja Izraelske nagrade 1992, samo dve godine nakon što mu je Palestinska oslobodilačka organizacija dodelila Jerusalimsku medalju, tipična je za protivrečnosti u kojima on uporno živi, kao i za poseban način na koji se s njima nosi. Prihvatio je nagradu istakavši značaj uvođenja ne samo arapskog jezika već i palestinske situacije u najviše slojeve izraelske kulture, ali novac je poklonio ustanovama koje brinu o zdravlju dece na Zapadnoj obali. Zatražio je da na njegovom nadgrobnom spomeniku stoje reči: Emile Habiby – ostao u Haifi.
Saeed, Habibyjev najslavniji književni junak, deli sa svojim tvorcem neke od tih osobina, ali ih proteže do apsurda. Njegova javna služba je besmislena, običan paravan za prave ciljeve: borbu za komunizam i rad u radničkim sindikatima. On traži sreću ne u zemlji već iznad nje, „u beskrajnim prostranstvima prostora, u ‘moru bez obala’, kao što je to opisao mistički pesnik Ibn Arabi“. U svojim pokušajima da se vrati kući on nailazi čak i na stvorenja iz svemira.
Svakome ko je čitao o raseljavanju Palestinaca dobro su poznate prepreke koje stalno iskrsavaju na povratku kući, način na koji se svaka priča uklapa u prethodnu i bezbroj onih posle nje u slagalici iz kartografskog horora. Jedan u nizu sjajnih izveštaja Amire Hass za Ha’aretz uspeva da uhvati sablasnu atmosferu takvih scena, način na koji se beskućništvo i iskorenjenost pretapaju. U selu Anata 9. juna 1998. preduzimač za poslove rušenja sravnjuje sa zemljom jednu palestinsku kuću. „Raskrečen na buldožeru, čovek je uplovio u kuću i napadao zid po zid. Posle toga… je pregazio voćke u zadnjem dvorištu. Buldožer je udario u tri cisterne za vodu smeštene u bašti“, piše ona. Nečija kuća je pala. Nečije voćke su oborene i pregažene buldožerom. Voda iz razbijenih cisterni pljušti po iskopanom korenju. U takvim okolnostima, kakva je razlika između toga da li neko ostaje ili odlazi? Gde se tačno nastavlja život?
U lucidnom tumačenju Habibyjevog romana, Lital Levy, vrsna poznavateljka moderne arapske i hebrejske književnosti, kaže da je podzemlje ili pećina u palestinskoj književnosti mesto takvog izgnanog života. Za nju je podzemlje ključna figura preživljavanja i otpora, doslovan prevod političkog podzemlja. Ona kaže da pećina u savremenoj palestinskoj književnosti označava „onostranost“, prostor „slobodniji od spoljašnjeg sveta“, „Palestinu koja više nije i Palestinu koja još nije“, „podzemnu domovinu“, „teritoriju i sećanje… skrovište i prebivalište… prostorni izraz izbegličke subjektivnosti“. I Antonio Gramsci u čuvenom pismu svome bratu Carlu iz 1929, u kome pravi razliku između pesimizma intelekta i optimizma volje, pominje podzemlje:
„Ono što mi pišeš o Nannaru je zanimljivo, ali me je iznenadilo. Vas dvojica ste bili u ratu, posebno je Nannaro ratovao u izuzetnim okolnostima kao postavljač mina, gde je u rovu, kroz tanki zid koji je odvajao njegov tunel od austrijskog, slušao kako neprijatelji planiraju da potpale njegove mine i raznesu ga. Čini mi se da bi u takvim okolnostima i sa takvim psihološkim iskustvima svako dostigao najviši stepen stoičke vedrine i stekao duboko ubeđenje da svaki čovek u sebi ima izvor moralne snage, da sve zavisi od njega, od njegove energije, od njegove volje, od gvozdene doslednosti ciljeva koje sebi postavlja i sredstava koje bira za njihovu realizaciju, da više nikad neće moći da očajava i zapada u vulgarna, banalna stanja uma zvana pesimizam i optimizam. Moje stanje duha je sinteza te dve emocije koja ih prevazilazi: pesimista sam zbog intelekta, ali sam optimista zbog volje. U svim okolnostima najpre mislim na najgoru mogućnost da bih pokrenuo sve rezerve svoje volje i savladao prepreku. Nikada nisam gajio iluzije i nikada nisam patio od razočarenja. Uvek sam nastojao da se naoružam neograničenim strpljenjem, ne pasivnim, inertnim, već onim koje pokreće istrajnost.“
Šest redova koji su sledili posle ovog odlomka izbrisali su zatvorski cenzori. Gramsci u ovom pismu opisuje duboko hegelovsku viziju političkog bića: optimizam i pesimizam nisu se stopili u mutljag nedelanja, već pre jedan drugog hrane zahvaljujući svojoj sintezi, kao što to čine intelekt i volja, gde svako od njih odbacuje svoju „vulgarnu, banalnu“ suprotnost nekom vrstom plemenitog savršenstva, izvesnošću vizije, sa „gvozdenom doslednošću“. Gramscijeva dijalektička izvesnost – možda podstaknuta njegovim ekstemnim stanjem (bio je bolestan, u zatvoru, nepresušni izvor nezadovoljstva svoje žene) koje je na razne načine odražavalo ekstremnosti spoljašnjeg sveta – opisuje kako su Nannara, postavljača mina, meseci provedeni pod zemljom morali dovesti do „najvišeg stepena stoičke vedrine“. Ta vizija mi je bliska. Ali Habibyjevo insistiranje na sapostojanju dve pozicije (pesimizma i optimizma) i dve mentalne moći (intelekta i volje) – umesto njihovog dvostrukog brisanja – ima jednu prednost: može da nas održi u životu. On opisuje multitaktički, doduše manični pristup pružanju otpora nadirućim užasima.
I Saeed provodi vreme pod zemljom, a i mnoge mesece roneći do podmorskih pećina u kojima je porodica njegove žene sakrila porodično blago. Na kraju će njegov sin Walaa naći blago i njime finansirati gerilski otpor. Kada ga uhvate, nestaće s majkom u istim talasima koji su čuvali njihovu tajnu. U Wallaaovim postupcima postoji moralna jasnoća – slična onoj o kojoj govori Gramsci – ali nje nema ni u tragovima kod njegovog oca, koji je uzvrpoljen, rastresen i možda čak nesposoban da je shvati. Ali u narativnom okviru romana Walaaov poduhvat je neuspeli pokušaj, privremeni predah u politici nacionalizma koji se završava smrću. Za Saeeda – nemuštiju, složeniju ličnost – velika onostranost, sloboda neba, neprostora, deteritorijalizacije ili ekstrateritorijalizacije ima jednak značaj kao i pećina u njegovim živopisnim podvizima. Dok pećina pruža neku vrstu života u revolucionarnoj ilegali, nebo i more pružaju nešto još nepoznato, manje praktično, više antigravitacijsko. Njihovo obećanje je radikalniji prekid s politikom uopšte, jedna heterotropija rasterećena od pokvarene mašinerije sadašnjosti, koja je u romanu prikazana kao sve nepodnošljiviji niz unutrašnjih prostora, između ostalog katakombi i pećina, ali i partijskih kancelarija, vojnih vozila, zatvora, soba za saslušanje, duševne bolnice. To su prostori ograničene politike na umoru, koja je postajala sve nepodnošljivija i samom Habibyju, o čemu svedoči njegovo povlačenje iz političkog života.
U Saeedovom umu pomućenom žalošću, fantazija o uzdizanju u visinu – iznad okupiranih zona Haife, Akre, mostova prema Zapadnoj obali i Jordanu – manifestuje se kao noćna mora. Saeed u snu dospeva na vrh džinovskog koca pobodenog u srce okupirane palestinske teritorije. „Našao sam se na ravnoj površini, hladnoj i okrugloj, a na metar iza mene… bila je provalija nalik onoj ispred mene… kad bih se pomerio, izvesno bih pao… Ja sam samo Arapin koji je nekim čudom ostao u Izraelu. Želeo sam da viknem ‘Ovo je noćna mora!’ i da se probudim iz nje.“
Saeedova nesreća je hiperbola protivrečnih osećanja, među ostalima osećanja usamljenosti i užasa koji obuzimaju čoveka kad se nađe na velikoj visini i shvati da ne može da se vrati, a da ostajanje i preživljavanje možda više nema smisla. Takve protivrečnosti se narativno ogledaju u Saeedovoj budalastoj pantomimi kad se penje da postavi belu zastavu predaje na vrh svoje kuće u Haifi. Pošto je grad već pripojena teritorija, predaja je ravna objavi rata, i Saeed na kraju zbog tog postupka dospeva u zatvor. Ako pećine, katakombe i zatvorska ćelija u prvom i drugom poglavlju romana ukazuju na mogućnost organizovanog otpora, Saeedov košmarni toranj i njegova ironija upozoravaju na ružne posledice poslušnosti i kolaboracije, i istovremeno izražavaju sve veće nepoverenje u projekte državnosti i nacionalnog ujedinjenja.
Upravo takvom pričom počinje Šuplja zemlja / Hollow land Eyala Wizmana, sjajna knjiga o arhitekturi izraelske okupacije. Ona govori o instalaciji tornja za mobilnu telefoniju kao uvodu u potpunu okupaciju Zapadne obale. Priča je vrlo direktna: dvoje ljudi zovu da se požale na slab prijem na mobilnom na putu iz Jerusalima, izraelska vojska prikazuje slabost mreže kao slabost bezbenosnog sistema, počinje izgradnja tornja, to mesto ubrzo biva ograđeno i priključeno na strujnu mrežu, doseljenici ga proglašavaju prvobitnim mestom biblijskog grada Migrona i ubrzo se tu nastanjuju desetine porodica. Na kraju je Migron, najveće naselje na Zapadnoj obali, srušen i njegovi stanovnici su 2012. raseljeni po naredbi izraelskog Vrhovnog suda. Weizman nas podseća da „Migron nije jedino naselje van granica koje je niklo oko antene za mobilni“. Toranj je više od simbola: on je preobražen u materijalni preduslov okupacije, „žarište teritorijalnog intenziteta“ čija infrastruktura omogućuje naseljavanje.
Saedov košmarni džinovski kolac počinje da nam izgleda kao nesrećni dvojnik tornja koji najavljuje naseljavanje. Nasukan u Izraelu kojim vladaju zakoni vanrednog stanja, Saeed se u svojoj mašti penje na antenu koja nikom ništa ne prenosi, ništa ne spaja, ništa ne organizuje i ništa ne mobiliše. Habibyjev roman prikazuje uslove arapskog života u izraelskoj državi između dva pola – preživljavanja pod zemljom, koje sadrži mogućnost solidarnosti, i radikalne usamljeničke izloženosti, bezobalnog osećanja postojanja na nebu ili na moru.
Roman se završava Saeedovim povratkom na goli zatupljeni kolac, uz koji se on sada privija u strahu. Mala povorka ljudi prolazi ispod njega da mu pruži utehu. Njegov stari prijatelj Jacob kaže mu da i sam sedi na kocu: „Svako od nas sam, na sopstvenom kocu. Kolac nam je zajednički“. Veliki Čovek – neodređena figura autoriteta – kaže Saeedu da greši, da ne sedi na kocu, već na „televizijskoj anteni“, i dodaje: „Svako od vas se ponaša kao da je u podmornici; što dublje silazite, to se više podiže periskop“. Novinar mu poručuje: „Siđi na ulicu s nama. Nema treće mogućnosti“. Novinar se ubrzo vraća i počinje da seče osnovu koca. Dok Saeeda hvata sve veći strah, pojavljuje se biće iz svemira „kao zalutali oblak“, čije se lice sastoji „samo od nabora, kao morska površina“. On poziva Saeeda da s njim pobegne, ali tek onda kad „više ne bude mogao da podnosi bedu svog položaja, a ne bude hteo da plati cenu koja se mora platiti da bi se nešto promenilo“. Pesoptimista odmah skače vanzemaljcu na leđa i njih dvojica se uspinju uz zvuke radosnog klicanja odozdo.
U epilogu, koji nosi podnaslov „Zbog istine i istorije“, objašnjava nam se da su Saeedova pisma poslata iz duševne bolnice na obali u Akri, ali kada osoba kojoj su pisma upućena pođe da ga potraži, ne nalazi nijedan trag njegovog postojanja. To nije grandiozna vizija: ostati kao što je ostao Habiby, kao što ostaje Saeed, posle svog nestanka, u epistolarnoj formi. Ta vrsta ostajanja proizlazi iz poraza, iz želje da niko ne trijumfuje sve dok – ili ako – to ne budemo mogli svi, što gotovo izvesno znači nikad. Saeedu, a možda i nama, to liči na neograničenu privrženost nužno ograničenim radostima neposlušnosti – ali i radostima napadanja sistema neprestanim govorom, makar i neuspelim, napisanim i poslatim pismima, snimljenim i izbrojanim telefonskim pozivima, ličnim činovima solidarnosti i javnim činovima brige. To nije prevazilaženje pesimizma i optimizma – pozicija koje nisu ni banalne ni vulgarne – već pre duboka, budalasta, beskrajna, voljna odanost i jednom i drugom.
Anjuli Raza Kolb, Boston Review, 14.02.2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 05.06.2018.