Danska je ponovo uvela graničnu kontrolu, uz populističko opravdanje kontrole kriminala. Ovim potezom, zemlja koja je nekad bila uzor demokratije, tolerancije i socijalne pravde, stala je na čelo Evrope po strahu i ksenofobiji. Za to vreme, Grčka već duže od godinu dana stoji na rubu provalije, i malo je evropskih vlada koje se brinu zbog mogućnosti da ona napusti evro – pojedine vlade čak potajno navijaju protiv nje. Finska se bacila u zagrljaj ksenofobičnog populizma i, prateći Slovačku, odbila da finansira spasavanje Portugalije. Dok se izbori bliže, Francuska i Italija zloupotrebljavaju pobunu u Tunisu za ograničavanje slobode kretanja ljudi unutar Evropske unije. A Nemačka, nezadovoljna što mora da se nosi sa krizom evra dok traju pokrajinski izbori, suprotstavila se Francuskoj i Velikoj Britaniji u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, ignorišući krizu u Libiji i podrivajući desetogodišnju evropsku bezbednosnu politiku.
Dok je budućnost evra neizvesna a arapski svet ključa, evropski lideri kroje politiku prema rezultatima anketa i izbornih procesa, trudeći se svim sredstvima da se održe na vlasti, čak i ako to uništava Evropu, za čiju je izgradnju mnogo toga žrtvovano. Retko je kad u prošlosti evropski projekat bio toliko preispitivan, a evropske bruke toliko izložene pogledu javnosti. Izgleda da danas svaka evropska zemlja mora da ima jednu veliku ksenofobičnu stranku. Postoje četiri kategorije po kojima se Evropa cepa: njene vrednosti, evro, spoljna politika i rukovodstvo. Ako ne dođe do radikalne promene, proces integracije mogao bi se urušiti, što bi dovelo u pitanje budućnost Evrope kao ekonomski i politički relevantnog činioca.
1. Projekat bez goriva
Ova kriza nije ni kratkotrajna ni privremena: ne prolazimo kroz tešku epizodu, niti smo žrtve neopravdanog pesimizma. Da bismo shvatili opasnost koja preti projektu evropskih integracija, treba samo da pogledamo deset godina unazad. Kontrast sa današnjom situacijom je očigledan. Nakon uvođenja evra, prvog januara 1999, Evropska unija je odobrila Lisabonsku strategiju, koja je obećavala da će od unije napraviti najdinamičniju, najkonkurentniju i najodrživiju ekonomiju na svetu. Evropski blok se takođe obavezao na proširenje sloboda, bezbednosti i pravde, uvodeći evropske integracije u oblasti poput policije, pravosuđa i imigracije, koje su do tada bile na marginama konstrukcije Evrope. Da bi politička unija postala relevantan globalni faktor u 21. veku, pokrenut je proces nacrta Evropskog ustava.
Jednu deceniju kasnije, ovaj fantastičan spisak uspeha i optimističnih obećanja doveden je u pitanje: umesto uspešne i otvorene Evrope koju smo jedni drugima obećali, dobili smo Evropu koja je, uprkos proširenju, sužena. Uprkos evru, Evropa je postala egoistična i nesolidarna, i prestala je da veruje u svoje vrednosti i da ih praktikuje, zatvarajući se u strahu od spoljnog sveta i brigama o gubitku identiteta. Mnogi žale zbog proširenja i ne žele ni da čuju za nastavak tog procesa; nisu zainteresovani za ispunjavanje svojih obećanja o članstvu Turske, nisu sposobni čak ni za razmatranje priključenja balkanskih zemalja. Preko dvadeset godina, koliko je prošlo od pada Berlinskog zida, bilo je sasvim dovoljno da se Evropa zaokruži, i iznutra i spolja. Ali realnost je sasvim drugačija: posle proširenja, govorimo o zamoru; posle neuspešnog ustavnog procesa, vidimo obazrivost oko političke integracije; posle krize evra, slušamo priče o ekonomskoj i finansijskoj iscrpljenosti. Nakon desetogodišnjih institucionalnih reformi i institucionalne introspekcije, Lisabonski sporazum, koji je trebalo da spase Evropu od paralize i uvede je u 21. vek, danas je jedva poznat, dok su njegovi uspesi nevidljivi.
2. Kriza vrednosti i politička kratkovidost
Pre skoro tri godine, dim koji se dizao iznad zapaljenih romskih kampova u Italiji upozoravao je na ono što će uslediti. Od tada, od izbora do izbora, ksenofobične sile postižu sve veći uspeh u novim zemljama (Švedska, Finska, Velika Britanija i Mađarska) i konsoliduju se u državama gde su već bile prisutne (Italija, Francuska, Holandija, Danska). Poput kancera, zahvataju politički diskurs i program u svim državama, pooštravajući graničnu kontrolu, namećući ograničenja imigracije, otežavajući ujedinjenje porodica i sprečavajući pristup socijalnim, zdravstvenim i obrazovnim službama. Što je još gore, poput Tila Sarazina u Nemačkoj, neki su prešli granicu ksenofobije i prepustili se otvoreno rasističkom diskursu o inferiornoj inteligenciji muslimana, podsećajući nas na to da su nacisti nazivali Jevreje, crnce i Slovene “untermenschen” (nižim ljudskim bićima). Rezultat je da se danas, u sred ekonomske krize, vrednosti tolerancije i otvorenosti, koje su izgradile naše najvažnije nasleđe, dovode u sumnju, ili čak izvrću.
Strah od stranaca je iznenađujući, budući da ne možemo sve evropske probleme svaliti na imigrante. U stvari, upravo je obrnuto. Uz moralno samoubistvo koje su nam doneli dominantni stavovi o imigraciji u skoro čitavoj Evropi, ukoliko se demografski trend ne promeni, Evropljani će počiniti i ekonomsko samoubistvo. Sa sadašnjom stopom prirodnog priraštaja, radno sposobna populacija će se smanjivati, dok će socijalni troškovi održavanja sve starijeg i zavisnijeg stanovništva rasti. Evropa bi trebalo da se ugleda na SAD, koje su uspele da integrišu imigrante iz svih krajeva sveta, što nije samo koristilo imigrantima nego i čitavoj zemlji. Međutim, Evropa je odabrala stvaranje lažnog problema i oko njega gradi rešenja koja će samo ubrzati njen pad.
Budući da su ograničeni i glupi, rasisti i ksenofobi mnogima deluju neozbiljno. Međutim, njihova sposobnost da utiču na tradicionalne političke partije je velika, i sve više raste. Svaki put kad neko od njih dođe na vlast u nekoj od članica, njihov rasistički i antievropski program sukobljava se sa evropskim institucijama. Da bi to sprečile, ostale države bi trebalo da se pozovu na sporazume i sankcionišu ksenofobične i autoritarne režime, isto onako kako žele da sankcionišu države koje se ne drže propisa o budžetskom deficitu. Ali nažalost, mlaki odgovori evropskih institucija i vlada na proterivanje rumunskih Roma iz Francuske, slobodu štampe u Mađarskoj ili maltretiranje imigranata u Italiji, govore nam da od njih ne možemo mnogo da očekujemo kada je u pitanju zauzimanje čvrstog stava prema drugim vladama.
3. Kraj solidarnosti
Kažu da je za to odgovorna ekonomska kriza, ali to nije sasvim tačno. Glavni rizik za evropski projekat ne potiče iz same krize: Evropa je i pre toga doživljavala krize, iz kojih je izlazila snažnija.
Dakle, uzrok problema treba tražiti drugde: u nepomirljivim tumačenjima toga kako smo ušli u evropsku krizu i kako da iz nje izađemo. Za neke, prvenstveno Nemce, kriza je posledica fiskalne neodgovornosti nekih članica. Rešenje je, kako iz toga sledi, da se te države prosto povinuju postojećim merama štednje, koje su sada pojačane. To rešenje se predlaže uz moralizatorsko popovanje, kao da deficit ili suficit neke države oslikava moralnu superiornost ili inferiornost čitave grupe ljudi. Mnogi priželjkuju Evropu na dve trake, podeljenu ne prema zaslugama, već prema kulturnim i verskim stereotipima: u prvoj kategoriji bili bi čestiti štedljivci protestantske veroispovesti; u drugoj, rasipni katolici kojima se ne može verovati i koji se moraju držati na oku, ili koje treba, ako već tako mora biti, izbaciti na ulicu.
Umesto jačanja zajednice, dobili smo podelu na pobednike i gubitnike, gde neki zloupotrebljavaju trenutnu situaciju za nametanje svog ekonomskog modela drugima, kao da su sve zemlje u istom položaju i mogu da funkcionišu po istim pravilima.
Ako se ovako nastavi, Evropska unija će za mnoge Evropljane postati ono što je MMF bio u azijskim i latinoameričkim državama osamdesetih i devedesetih: oruđe za nametanje ekonomske ideologije bez ikakvog legitimiteta, ali koja se sluša jer nema alternative. Možda će ovo uspeti, ali Evropa više neće biti politički, ekonomski i socijalni projekat, već samo regulatorno telo zaduženo za nadgledanje makroekonomske stabilnosti, pogođeno ozbiljnim demokratskim i identitetskim deficitom.
4. Odsutni iz sveta
Više od godinu dana nakon stupanja na snagu Lisabonskog sporazuma, koji nam je obećavao novu i efikasniju spoljnu politiku, paraliza evropske spoljne politike je kompletna. Odgovor na arapsku revoluciju bio je, nesumnjivo, kap koja je prelila čašu. Evropa je decenijama, štiteći svoje interese oko imigracije, energetike i bezbednosti, podržavala opstanak na vlasti autoritarnih i korumpiranih režima, najčešće okrećući glavu od promovisanja demokratskih vrednosti i poštovanja ljudskih prava. Ali kada su ljudi iz tog regiona, bez pomoći iz inostranstva, konačno preuzeli sudbinu u svoje ruke, odgovor Evrope bio je spor, plašljiv i lenj. Činilo se da su evropski lideri mnogo više zainteresovani za zaštitu svojih ekonomskih interesa i kontrolu imigracije nego za podršku demokratskim promenama. Ovde se, opet, očituje kratkovidost, jer ukoliko arapske revolucije uspeju, ekonomske dividende demokratije bile bi toliko velike da bi zasenile svaku kalkulaciju o ceni nemira.
Istina je da je Evropa izbegla provaliju u koju bi upala da je dopustila Gadafiju da zauzme Bengazi. To bi evropski sat vratilo u vreme Srebrenice i pokrenulo bi nepopravljivu moralnu i političku krizu. Ali hajde da se ne zavaravamo. U libijskoj krizi, kao i u evropskoj, može se još mnogo toga učiniti: uz postizanje mira i sprečavanje Gadafija da ostane na vlasti, Evropa bi trebalo da povrati kredibilitet svog vojnog kapaciteta, koji je doveden u pitanje, kao i kredibilitet svojih bezbednosnih i spoljnopolitičkih institucija, koje su ponižene.
Da se Arapsko proleće završilo brzo i srećno, evropski nedostaci ostali bi neprimećeni. Ali ukoliko je pred nama, kao što se čini da jeste, trnovit put ka demokratiji, popločan delimičnim pobedama i porazima, sa mnogo nestabilnosti i nesigurnosti – Evropa će se podeliti, biće nesposobna za bilo kakvu vrstu spoljnog uticaja, i postaće irelevantna u svetu.
5. Pobuna elita
Godinama je evropski projekat napredovao oslanjajući se na prećutni sporazum građana i elita oko koristi od procesa integracije. Ovaj konsenzus je sada podeljen na dva dela. S jedne strane, građani su povukli blanko podršku evropskim institucijama, zaduženim da njima upravljaju „za narod, ali bez naroda“. Vremenom je proces integracije dirnuo u najosetljivije tačke nacionalnog identiteta, naročito po pitanju socijalne države i socijalne politike. Ekonomski, liberalni i deregulatorni karakter izgradnje Evrope ispolitizovao je projekat za koji se ranije mislilo da je najbolje da bude prepušten stručnjacima i birokratama. Ali pored pobune masa, još više iznenađuje pojava svojevrsne „pobune elita“.
Možda je Nemačka najočigledniji primer ovog procesa. Prema nekim istraživanjima, 63% Nemaca prestalo je da veruje u Evropu, a 53% više ne vidi budućnost Nemačke u okviru tog bloka. Za elitu, stvari nisu bitno drugačije: dok izvoz u Kinu preti da premaši izvoz u Francusku, južni deo Evrope smatra se kočnicom rasta. Sećanje na evropske ideale nestalo je sa smenom generacija: samo je 38 od sadašnjih 662 poslanika u parlamentu bilo tu 1989. Nema sumnje da imamo posla sa novom Nemačkom. Zbog težine i značaja te zemlje, svaka promena u Nemačkoj snažno će se odraziti na evropsku izgradnju. A budući da je nedostatak poverenja u Evropsku uniju nova ključna karakteristika Nemačke, ona emituje nepoverenje umesto poverenja, što je činila u prošlosti.
Epilog
Svakim danom, osećaj da Evropa puca po šavovima postaje realniji i opravdaniji. Može li se Evropa raspasti? Odgovor je očigledan: da, naravno da može. Na kraju krajeva, Evropska unija je ljudska tvorevina, a ne nebesko telo. To što je neophodna i korisna opravdava njeno postojanje, ali neće sprečiti njen nestanak. Kao što je niz povoljnih okolnosti doveo do riskantnog pokretanja ovog velikog projekta, nova serija nepovoljnih okolnosti vrlo lako bi mogla da ga sruši, naročito ako oni koji su zaduženi za njegovo očuvanje izbegavaju svoje dužnosti. Mnogi predani proevropljani svesni su da je opasnost od raspada Evrope vrlo realna, i zabrinuti su zbog toga. Međutim, istovremeno se boje da bi raspirivanje pesimizma ovakvim upozorenjima moglo da ubrza raspad. Ali ako svakodnevno svedočimo tome da političari, koji beskrupulozno podstiču strahove građana, gaze crvene linije pristojnosti i vrednosti, ne možemo stalno da okrećemo glavu. Kada vidimo jasne ideje i rešenost sa kojom antievropljani pristupaju svom zadatku, teško je poverovati da će puki optimizam biti dovoljan da odbrani Evropu od duhova tvrdoglavosti, egoizma i ksenofobije koji je sada opsedaju. Bez jednake odlučnosti i jasno postavljenih ideja sa druge strane, Evropa će propasti.
Hoze Ignasio Toreblanka, El Pais, 15.05.2011.
Izabrao, skratio i preveo Ivica Pavlović
Fotografije: The Atlantic, In Focus with Alan Taylor
Peščanik.net, 28.06.2011.