Petlja

Pahuljica za zvečku, tako bi mogao da glasi prevod izrežirane trampe i uzvratnog briselskog milodara. Tadić je u srpskoj kandidaturi za EU dobio zvečku kojom treba da hipnotizerski razgali i učvrsti svoje biračko telo u groznici predizbornog vakuuma koji nas čeka. Oh, kako je to zgodno. Srpske diplomate neće više morati naprasno na puš pauzu kad im u salu uleti kosovski kolega a Kosovo je dobilo još jednu zvezdicu: uz onih šest belih na zastavi, jedna fusnotski crna na tablici za konferencijski sto. Brže-bolje su makedonske vlasti pojurile da patentiraju tu diplomatsku pismo-glava formulu: s jedne strane pahuljica u vidu ilindenskog sunca, s druge grčki ravnokraka.^[1] Još samo da se u Atini zabavljenoj kresanjima primi ovaj doprolećni pelcer. Od proleća, pahuljica može biti zamenjena tratinčicom ili svadbarskom kitkom.

I dok nam vladajuća družina bude pred nosom mahala briselskom zvečkom na dugom štapu, okačenom na mestu poslovične šargarepe, pitam se pitam se o čemu li će lovci na glasove još mantrati. Možda odgovor delimično leži u stroju mladosti i iskustva, orlova belih i topova vrelih, koji su pre neki dan zakadili u Domu omladine. Pesnik sa „Galeba“ i hroničar unatraške, koji ovih dana marljivo ispisuje dnevnike iz bosanskog rata, svečano je obznanio Istinu i trasirao put kojim se ređe ide a ići se mora: pomirenje zaraćenih naroda nema alternativu, uprkos verskom ratu koji permanentno tinja i onda kad oganj destrukcije zgasne. Pravdoljubivo mirotvorstvo i rat za mir porodili su Republiku Srpsku, entitet sa identitetom gde atribut skriva tabut i u kome buljuci veštaka i balističara strpljivo i akribično klasifikuju otiske sa Boletovog naoružanja. Rezultate njihove ekspertize moći će u specijalnoj brošuri da objavi Dejan Ristić,^[2] agilni ve de upravnika Narodne biblioteke, kartofil i fan policijske uniforme. A kada je bude objavio, moći će da je uvije u komad svete bibliotečke zavese iz 1973., koju je nacionalno odnarođeni Sreten Ugričić poslao na hemijsko čišćenje ili dao da se sašije čipkast veš za Neznanog junaka, onog iz knjige u kojoj se veli da je Srbija divna i da je dobro što ne postoji.

A bilo bi dobro da je bar Srbija monohromna ili da su dizajneri partijskih plakata daltonisti, jer počela je opsesija za crvenom farbom: posle LDP-a, crvena banda postaju Dveri – p(re)okret za život Srbije: mi nismo partija mi smo porodica, svaka nesrećna na svoj način. I kapitalizam i korporativizam, i broker i feudalac, radosno staju pod boju revolucionarnog stega. Novo, takorekuć frankističko, čitanje spomeničke arhitekture nudi Zoran Alimpić (beo)gradski do-čelnik, koji mudro zbori da nema žrtve bez dželata, te da je nesuvislo dizati spomenik stradalima koji u isti mah ne bi bio spomen na one koji su im omogućili da uživaju poštu pokolenja. Štaviše, plemeniti čovek, lak na obaraču, zaslužio je više bronze jer je u svoje masovno činodejstvo uložio izvestan napor, dok je žrtva pasivno, takoreći inertno, statirala u procesu svog transferisanja u večnost kolektivnog pamćenja. Ivica pak Dačić, koji je radikalno omeo kulturno uzdizanje mladih pozornika navevši ih da zaobilaze biblioteke, ta jezgra terorističkih ćelija, povodom hapšenja navodnih srpskih policajaca, nastanjenih kod Gnjilana, izjavio je da bi samo budala išla u uniformi srpske policije na Kosovo. Dodao je i da kada bi takvih budala kojim slučajem bilo, trebalo bi ih ili psihijatrijski hospitalizovati ili im dati orden. Ali, zašto ne oboje u isti mah? Tako bi se dovozom odlikovanih građana pojačala ova pomalo stigmatizovana ustanova zatvorenog tipa. Ujedno bi se pokazalo na koji način država treba da brine o onima koji su ispunjavali svoju dužnost u odbrani Kosova, svejedno da li sa balvana na opštinskom putu ili preko balvana na skupštinskom pultu.

Jer svi branimo sve, levo je desno a pravac kretanja zavisi do toga s kojim se koalicionim partnerima krećemo. Zamislite da se gospodin Tadić konačno opredeli za Čiču ili za svetog Josipa Radnika, za debeljuškastog prestolozovca ili za samog sebe, doživotnog, za Srbiju do Mitrovice ili za Fijat do Srbije, za kalemara ili za kalimera, za Banja Luku ili Banju Vrujci, za Šapera ili za Krstića, za Zorana ili za Ružicu, za Čanka ili za Rasima, za Darvina ili za Amfilohija, za manastire ili za teniske terene, za most ili za pilon, za bus ili za plus… Eto, vidite, ne ide. Nacionalni interes ne ide bez socijalne pravde, teritorijalni integritet bez pobratima suvereniteta, očuvanje nacionalnog identiteta i razvijanje tradicije nikako ne ide bez ekonomskog i društvenog napretka. A kako gospodin Univerzalni, tako i njegovi metiljavi oponenti koji u opoziciji kriomice dešifruju tajnu Teslinog oružja ne bi li konačno zablistali kad postanu režim.

U međuvremenu pola domaćeg stanovništva, po istraživanju OEBS-a i Beogradskog centra za ljudska prava, misli da bioenergetičar i građevinac, mučenici haški, nisu odgovorni ni za šta, da su nam komšije najveći dušmani (redom: Hrvati, Albanci pa Bošnjaci) i da što smo manje upućeni u to šta se desilo, to bolje sudimo o tome ko je kriv. Opšta ideološka dezorijentacija srpskih stranaka, praćena standardnim kukavičlukom u izbegavanju konflikta sa većinskim mišljenjem, razdražuje postojeće frustracije, nacionalne koliko i socijalne, a strankama pruža lagodan alibi za partokratsko praktikovanje demokratije. Preokret u pristupu kosovskom pitanju nije dovoljan, potrebne su obuhvatne reforme: reforma državne uprave, odnosno desetkovanje stranačkog kadra po javnim preduzećima i državnim institucijama, smanjenje broja poslanika i ministarskih resora, potpuna depolitizacija javnih službi i preduzeća, kontrola rada prorežimskih marketinških agencija, temeljna korekcija udžbenika istorije i književnosti u osnovnim i srednjim školama, promena vrednosnog sistema koji forsiraju mediji, obrazovne i kulturne institucije kojima rukovodi država. Dakle, štednja, javna kontrola partija i izgradnja novog kulturnog modela uz, naravno, politički otklon od zamajavanja vekovnim fusnotama i pahuljicama. Tek tako mučno uklizavanje u EU, koje nam predstoji, može da znači nešto suvislo, što neće obesmisliti glomazan državni aparat, partijska diktatura nad društvom i jalova opštenarodna egzaltacija u trijumfima teniskih reketa ili različito dizajniranih lopti.

Peščanik.net, 08.03.2012.