Radio emisija 28.05.2010, govore: Milena Jauković, lekar specijalista u Urgentnom centru, sociološkinja Vesna Pešić, novinar Dimitrije Boarov, peva Ljubomir Živkov.
Svetlana Lukić: Dobar dan. Naslov ove emisije jeste Peščanik, ali podnaslov je Kratki pregled raspadanja. Osvane nekada divan dan kao što je ovaj, nekome će se od jutros roditi dete, neko je dobio na ostavinskoj raspravi stan od 100.000 evra, neko je doktorirao, neko je saznao da mu je tumor benigni, neko se prvi put poljubio, ali to ne menja sliku zemlje u kojoj živimo, država i društvo nam se raspadaju i nema ko da povuče ručnu kočnicu.
Političari mahnito jure po zemlji i svetu simulirajući državnike, ministar trgovine se sreo sa nekom egipatskom političarkom i odmah saopštio da je egipatska kompanija zainteresovana za Telekom, Dinkić opet najavljuje 200.000 nečega što će se proizvoditi u Kragujevcu, raspoređuje državne agencije i ministarstva po srpskim gradovima koji će u cilju decentralizacije dobiti, kako je rekao, i fensi kafiće, Đelić više ne sme da pominje datume ulaska Srbije u EU pa se gađa sa 800 milona evra koji će narednih godina država uložiti u nauku, posebno u razvoj kvantne fizike i teorije relativiteta, ministar zdravlja uzvraća udarac novinarima i preko svoje kaskaderke, državne sekretarke, piše kodeks koji preti giljotinom svakome ko je bezobrazan prema zdravstvu, tj. njemu i stvara mu duševne bolove od kojih će se operisati u klinici Beti Ford.
Predsednik Tadić je ovih dana oborio nekoliko zakona fizike, uspeo je da u istom času bude na dva mesta – da gleda policajce kako se valjaju po travi demonstrirajući mu borbu protiv organizovanog kriminala, da armiji od 3.500 naučnika priča o značaju nauke, da im ponovi ono što mu je rekao ministar Boža da je Srbija naučna zvezda u usponu i da se u pauzi ove konferencije odbrani od napada da je i on kriv za onaj satelit.
Predsednik se ove nedelje obratio i seljacima i radnicima na kongresu nekog sindikata i naprednoj inteligenciji u Sava centru. I pored svih svojih i tuđih poslova koje je radio za naše dobro, preporučio se i za plavog šlema koji će miriti nerazumne Slovence i Hrvate. Mahniti predsednik, u stvari, vidi da nešto nije u redu, i pokušava da raspadanje spreči dužinom brbljanja fraza na različitim tačkama Srbije i pređenim kilometrima, u čemu se opasno približava talonu mahnitosti, Vuku Jeremiću.
Samo kada imate snage i vremena da pažljivo pratite medije, i saberete to što ste u jednom danu videli i čuli, da ne pominjem ono što ste živeli, hvata vas jeza, ne samo od količine naopakih i nastranih poteza ljudi koji vladaju, nego od toga što je jasnije nego ikada da je to od čega se plašite, sačinjeno od iste, sveprisutne tvari, samo se ponekad zove satelit, nekada poplava, nekada of šor kompanija, nekada koncert Miroslava Ilića u bazi Jug, nekada reforma pravosuđa, nekada platani, a nekada decentralizacija Srbije. Zato što nam se taj alijen naselio u ceo organizam, pitanje je kako je moguće izbaciti ga, a preživeti, izgleda nikako.
Sad će neko reći da nije sve tako crno, nije, naučnici su otkrili da ni crne rupe nisu tako crne, da isijavaju, odnosno da gravitacioni kolaps nije konačan i nepovratan kao što se do skoro mislilo. Ako neki čovek, Srbin na primer, padne u nju, masa crne rupe se povećava, ali se energetski ekvivalent tog Srbina vraća svemiru u obliku radijacije. Tako će u nekom smislu, Srbin biti recikliran, može se reći i besmrtan, ali to će biti poprilično jadna vrsta besmrtnosti. Jedino svojstvo čoveka-srbina koje bi bilo sačuvano bile bi njegova masa i energija, ali duše i tela ne bi bilo, ni za lek.
Sećam se jednog transparenta koji su nosili prvog dana demonstracije protiv Elene Čaušesku i njenog supruga na kome je pisalo „Došlo je vreme da popričamo o golom hlebu i golom životu”. Danas govorimo baš o tome – o golom hlebu i golom životu. Na početku o golom životu, govori doktorka Milena Jauković, koja je lekar specijalista za kardiovaskularne bolesti. Samo jedan podatak – u Srbiji dve trećine ljudi umre od bolesti koju je bilo moguće sprečiti, to je pokazala analiza zdravlja ljudi u Srbiji tokom decenije 1997-2007. koju je spoveo Institut za javno zdravlje Batut. Dakle, dve trećine ljudi umre od bolesti koje je bilo moguće sprečiti.
Milena Jauković: Najveću konfuziju u glavama svih nas napravile su česte promene propisa. Negde od ’93-94. počele su neke promene, ali to nisu bile radikalne sistemske promene, više su bile političke u smislu da se na čelo ustanova postavljaju ljudi iz vlasti. Od 2000. godine bilo je logično da krenemo sa nekim promenama u društvu, ali mi smo krenuli prosto recitatorski, imitatorski da menjamo zdravstveni sistem, i to smo nazvali reformom. Potrebno je poći od toga od čega najviše bolujemo, od čega boluju mladi, od čega boluju srednje generacije, od čega boluju stariji ljudi. U odnosu na to treba planirati zdravstvo. Lekar opšte prakse mora da radi ovo, a ne može ono, ne može lekar specijalista da piše recepte. Znači, s jedne strane je nastao potpuni košmar u glavama doktora, s druge strane košmar u glavama pacijenata.
Na primer, pri domovima zdravlja imali smo savetovališta za dijabetičare. Mogu da kažem iz porodičnog iskustva da je moja mama ranije redovno odlazila u savetovalište za dijabetičare, to je njoj jako mnogo značilo. Nisam imala potrebe da joj govorim ni šta da jede, ni kako da jede, ni koji lek da uzima. Sve je to radila doktorka u domu zdravlja gde je postojalo savetovalište za dijabetičare. To je ukinuto i šta se sada događa – ljudi nemaju dovoljno informacija, lekar opšte prakse kaže – to nije moja oblast, ja se time ne bavim, i pacijenta šalje kod specijaliste. Specijalista kaže – ali ja se ne bavim time, ja moram da lečim ovoga koji je u komi, ne mogu sada da pričam i da ćaskam. Deset godina od demokratskih promena imamo rečenicu od rukovodećih ljudi u Ministarstvu zdravlja koji kažu – mi idemo u zdravstvene reforme. Zato što mi nekoga kopiramo i imitiramo ne uzimajući u obzir tuđe greške, ne prilagođavajući to onome od čega mi bolujemo. Pričamo o kardiovaskularnim bolestima, jedna smo od vodećih zemalja u svetu po broju oboljevanja, a došli smo do toga da imamo liste čekanja za dijagnostiku i liste čekanja za lečenje. Došli smo u situaciju da ljude šaljemo u Tursku, molim Vas, u Tursku, ja sam potpuno posramljena, nevolja je velika. Statistički gledano po jedan pacijent dnevno umre od tih koji čekaju.
Još jedna mala digresija, ranije smo imali institucije koje su se bavile zdravstvenom analizom, koje su odlazile na teren i snimale, pratile, brojale, i znalo se koji region od čega boluje i znali smo od čega nam najčešće boluju deca, u kojim godinama se najčešće javlja dijabetes, kad počinju kardiovaskularne bolesti, koliko imamo hipertoničara. Imali smo redovno praćenje i prilagođavalo se zdravstvo i bilo je mnogo bolje. Vi ne možete reći, a kaže se, smanjićemo broj postelja. Pa, ne možemo da smanjimo broj postelja kad imamo povećan broj bolesnih. Prvo, nelogično je, a drugo, zaista vređa nekog ko se time takođe bavi. Ne moram ja da budem ministar da bih nešto znala. Vi sad hoćete da smanjite broj kreveta zato što je to sa stanovišta Švedske ili neke druge zemlje rentabilno. Pa, jeste sa njihovog stanovišta kad imaju druge mogućnosti za praćenje i za lečenje i za kućno praćenje i kućno lečenje i imaju takvo osiguranje da mogu sve to sebi da priušte. Mi to ne možemo, a krenuli smo u realizaciju. Sve ovo što sam navodila odnosi se i na konfuziju u glavama lekara u odnosu na to da li imamo specijalizaciju ili nemamo specijalizaciju. Ne obraća se mnogo pažnja na lekare koji se usavršavaju. Ja sam juče odlazeći iz jedne bolnice pozdravila jednog mladog lekara i rekla sam – još ne idete kući, a on kaže – pa, moram da ostanem da učim kad niko neće da mi pokaže, moram sam. Problem je i u obrazovanju iako se i tu stalno vrše neke promene. Recimo, jedna generacija studenata medicine studira pet godina, druga generacija šest. Sve su to eksperimenti, toliko se studenata žalilo da njihovi asistenti ne drže vežbe. Taj neko ko završi medicinu, a nije dovoljno vežbao i nije ga neko naučio, počinje da radi, a pritom mu je zabranjeno da volontira. A zatim je neki ministar ili ministarstvo zabranilo ili smanjilo ili ukinulo specijalizacije, pa smo sad došli u jednu nemoguću situaciju da imamo mnogo bolesnih od karcinoma, a da onih koji dijagnostikuju karcinom nemamo dovoljno i to godinama unazad, to je postalo alarmantno, ljudi čekaju i po tri meseca na rezultat. Tri meseca za novootkrivenu bolest je jako mnogo. Isto je i sa hirurzima i anesteziolozima. Ne možete uraditi nijednu intervenciju hiruršku, bez anesteziologa, za kojima trenutno vapimo. Neko je jednostavno ukinuo specijalizaciju. To je isto reforma, to se zove reforma zdravstva. Dalje, postoji optimalni broj lekara i sestara na broj građana, opet se vraćam na ono što je osnovno, ne možemo da iskopiramo u naš sistem neki broj iz Švedske zato što se Šveđanin zdravstveno negovao, zato što ima zdravstvenu kulturu, zato što je zdravstveno prosvećen. Drugo, oni nemaju ove bolesti koje mi imamo. Kada je, eto, jedan moj poznanik otišao na operaciju u Ameriku radili su mu analizu da vide da li je imao nekog kontakta sa tuberkulozom. Kada su videli da se pojavilo ono crveno, ta proba se nekad zvala Pirkeova proba, oni su njega stavili u karantin zbog toga što navodno ima tuberkulozu. Znači, oni prosto nemaju neke bolesti, iskorenili su ih, za njih je i najmanja sumnja alarmantna. Niti mi vodimo računa o vodi, niti da li ima vode, govorim koliko imamo bunara onakvih i onakvih, molim vas, pričam o bunarima kao o našem životu. Evo, ja ću sad da pomenem tu emisiju, nije važno, ta Farma, ti neki estradni umetnici koriste bunarsku vodu i onda neko tamo pere veš pored bunarske vode, to sam videla. To je način života u mnogim sredinama u Srbiji. I umesto da imamo ekipe koje stalno obilaze te terene, ja ne kažem da to ne rade, ali ne znam koliko često, a da li je to često ili ne znaćemo po tome koliko ima crevnih bolesti, koliko ima meningitisa.
Imamo puno problema, hteli smo, eto, da budemo ugledni, da pokažemo kako Srbija vrlo brzo može da se adaptira. To nije tačno. Zašto naši građani lutaju? Zato što krenu kod lekara opšte prakse, a onda on stalno nešto piše. Jedno vreme su samo gledali u kompjuter, nisu imali vremena ni da pogledaju pacijenta, zato što su nabadali tastaturu, zato što su se učili, jer nisu školovani. Država nije uzela na sebe da im pomogne i da ih školuje. Možda je neki organizovaniji dom zdravlja to uradio, ali to nije masovno moglo da se primenjuje. Pa onda nabada ona slova zato što mora da ukuca to nešto, za to vreme se napuni čekaonica, e, onda se neko iz Fonda za zdravstvo javi pa kaže – čekaj ti, ovaj doktor ima previše recepata. Tako da su počeli da vode računa o nevažnim stvarima, odnosno o finansijski važnim, a ne suštinski i zdravsteno važnim. Nije tačno da će se, ono što priča naše ministarstvo i ministar, Obama ugledati pa će svoj sistem prilagoditi našem, jer smo mi humano društvo, zdravstvo je skupo, a kod nas je besplatno. A onda kad neko polemiše pa kaže kako nije tako onda se kaže – pa, šta vi mislite, vi ste bili bolesni ili niste bili bolesni ali vaša intervencija košta toliko, pa se čovek postidi što se razboleo i što njegova bolest ili intervencija košta toliko.
Doživeli smo da sada, deset godina od 2000, a osam godina pošto je ministar zdravstva na toj funkciji, da on prvi ode da se leči u inostranstvu, što vas prosto zaboli. Bilo koji građanin da ide da se leči u inostranstvo podržala bih to kao njegovo pravo i nikad ne bih dovodila u pitanje moral. Jedina osoba kod koje je to amoralno jeste ministar za zdravlje. I moram da kažem, bez obzira koliko to nepovoljno zvučalo, Šešelj se operisao kod nas, operisao je kičmu i to na dan izbora.
Pre neki dan je bila anonimna anketa da se vidi koliko zdravstveni radnici uopšte znaju koja je funkcija opšte bolnice, koja je funkcija kliničkog centra, koja je funkcija kliničko-bolničkog centra. Verujte mi da mnogi lekari nisu znali. To je u glavama onih koji su kreatori, ali ne i doktora, oni ne mogu da stignu ni da pogledaju, da se informišu o bitnim stvarima koje se tiču njihovog obrazovanja, a kamoli o tim nekim stalnim promenama. Znači, participacija toliko i toliko, onda se kaže – pa, to nije ništa u odnosu na tu uslugu koja košta toliko, šta znači 20 dinara, ništa. Bilo je domova zdravlja u vreme kada se plaćala participacija koji su te pare skupljali, pa delili između sebe. Skupe te neke pare, pa onda jedan drugom daju kredit. Druga ustanova to ne može, bilo je potpuno neregulisanih stvari.
Počnimo recimo od snimanja dojke zato što je to prisutno u medijima i zato što se apeluje na žene da idu na te preglede. Mnoge od njih se žale da odu u bolnicu, ali da im se pregled zakaže tek za dva meseca. Uređene zemlje su to lepo zamislile pa žene dobijaju poziv na kuću da urade mamografiju, to se radi u određenom razmaku, na šest ili osam meseci. Moja snaja koja je živela u Kanadi je redovno dobijala pozive za snimanja, pa je išla čak i na kolonoskopiju. Čekaj, kako kolonoskopiju, pa to je jedna vrlo neprijatna metoda, pa nije baš ni naivna, može da se dogodi komplikacija, ona kaže – ja to znam, ja imam moje osiguranje, ja hoću da iskoristim to osiguranje i hoću da imam moje zdravlje na tapetu, hoću da vidim da li sam bolesna. Ja sam bila za to, s obzirom da stalno govorimo kako imamo porast kardiovaskularnih bolesti, da se pozivaju ljudi da im se kontroliše krvna slika da bi se videlo kakav je holesterol. Meni je tada odgovoreno javno da je to vrlo skupo. Ja sam rekla – čekajte, nije skupo, neće svi imati povećan holesterol, znači, dogodiće se da ga ima jedna grupa, onda će neki od tih koji imaju povišen imati toliko povišen da može da se reguliše dijetom ili načinom života. Neko će imati alarmantno visoke vrednosti, njih ćemo češće kontrolisati i uvesti terapiju. To znači voditi brigu o zdravlju stanovnika, govorim uglavnom globalno, uvek ima dobro rešenih situacija, ali naš je čovek naviknut na ovo, sad se već ne radi o pet godina, nego o 10 godina od promena, a on i dalje voli da je siguran, da proveri, pa zato radije ide preko veze. To je jedna priča, druga priča je da je već došao i pokucao i da je vraćen i onda pokušava na onaj drugi način, znači da malo gurka doktoru, to je taj drugi način. Ako već nema neku vezu, da neko telefonira i da se na neki način obezbedi kod doktora.
Ministarstvo se sada bavi time kako novinari treba da pišu o zdravstvu. Ima važnijih stvari. Pričamo o porodičnom lekaru, verovatno je to bilo pre Drugog svetskog rata, pa neposredno posle toga kada se to radilo krišom, ali to mnogo znači. To da možete da pozovete lekara, da onda on dođe kod vas kući, da možete da razgovarate s njim, da prati vaše zdravlje, da zna, to je zaista jako važno. Sad je to kod nas samo propaganda, to nije zaživelo kako valja. Evo, neka me demantuju građani, zato su se i okrenuli privatnicima, a pritom, ta privatna praksa, sumnjam da svako može da otvori, da to niko ne kontroliše na onaj način kako se to radi u svetu. Sadašnji ministar je ozakonio privatnu praksu, a pritom je svih tih godina kada je bila zabranjena on radio privatno, prosto pravdajući se time da je to bio egzistencijalni razlog, nijednom ne pomenuvši da je kršio zakon. Kršenje zakona je kršenje zakona. Ima puno lekara koji nisu kršili taj zakon, bez obzira što su bili deset puta više ugroženi od njega. On je bio u nastavi i primao je dve plate. Mnogi građani sad ne znaju šta da rade, da li da idu dopunski, znači da plate, a pritom usluge u zdravstvenim ustanovama su veoma, veoma skupe. Usluge koje se tiču dopunskog rada vrlo često su skuplje nego u privatnim ordinacijama, samo što je poverenje u zdravstveni sistem koje se vuče od ranijih godina mnogo veće nego u privatni sistem. Znači, jedino gde privatni sistem i na čemu zapravo najviše egzistira to je na komforu i na činjenici da neko već ima iskustva i poznaje doktora i to je potpuno opravdano i razumljivo, ali komfor je tu, nema čekanja, pacijentu se posvećuje pažnja. Na osnovu toga vidite gde su feleri našeg državnog zdravstva. Čoveku treba reč, treba mu prostor i za to će platiti. Naš čovek toliko nema poverenja u lekare, da odmah čim ga zaboli glava on bi magnetnu rezonancu. Zašto? Zato što ni doktori koji rade neće da preuzmu odgovornost na sebe, neće da misle, neće da kažu – pa, dobro, boli glava, glava može da boli od hiljadu i jednog razloga.
Na koji način recimo ovim razgovorom možemo da pomognemo građanima? Prvo, kad mu se učini da nešto danima nije u redu treba da ide kod tzv. svog lekara. Građani treba da znaju da mogu da uzmu svoj karton kad god hoće i da kažu – ja hoću kod svog lekara. Ako mu se čini da je lekar neljubazan, to je dovoljan razlog da ga promeni, s druge strane, ako mu uzme sve potrebne analize, ne znam, na primer krvnu sliku i ako ga uputi u neku drugu bolnicu, a tamo mu kažu – morate da vadite krvnu sliku ponovo, ne priznajemo to, da se buni odmah. Tada može da se buni i da kod pravnika te ustanove, zaštitnika pacijentovih prava, kaže – molim vas, želim da mi se objasni zašto mi je vađena krv ili zašto mi se traži da se vadi krv ako već imam. Građanin mora da insistira da mu se kaže da li je bolestan, od čega je bolestan i šta bi trebalo da radi. I tada, ako je to nedovoljno, ako vidi da je neko šetanje, mora da se žali pre svega ustanovi u kojoj se to događa.
Najvažnije što molim građane je da zahtevaju od lekara da sve što im kažu to i napišu. Najveći problem kod ljudi koji su na ovaj ili onaj način oštećeni nastaje zbog toga što im lekar kaže – nema mesta, idite u drugu bolnicu, a ne napiše to. Sve što vam lekar kaže – na primer, nije ti ništa, građani treba da odgovore – molim vas, napišite da mi nije ništa. To što je napisano je isto indikativno za onoga drugog nekog kod koga dolazite. Znači, da se napiše i da se ide dalje. Postoji inspekcija ministarstva zdravlja, između ostalog i sud. Vidite kako se naši političari sude za izgovorenu reč koja je ništa u odnosu na izgubljen život, pa dobijaju milionske odštete, a ovi koji zbog nečije greške ili, ne znam, proceduralnog, ovog ili onog propusta, izgube život, ne mogu da dobiju dinara, ne mogu uopšte da dođu do suda. Milione dobijaju za nekakvu tzv. psihičku traumu, a to im je svakodnevni rečnik.
Ako je za nešto što se dogodilo potrebno veštačenje, pacijent mora da zna da ima pravo da i on bira veštaka. Oni takođe mogu da pogreše, znači, mogu da se dogovaraju sa nekom strankom, pa da bude ovako i onako. Pacijent ima pravo da angažuje svog veštaka, to se isto plaća, ali nije toliko skupo. I šta imamo u toj situaciji? Imamo dva sudska veštaka, to je već malo složenija situacija. Građani treba da znaju da postoji Lekarska komora, koja za sada ima segmente kojima se bavi i kojima smo mi lekari uglavnom nezadovoljni zato što ne vidimo nikakvu korist od Lekarske komore. Kad imate komoru koja kontroliše rad lekara, koja ne želi da ima kukolj u svojim redovima, ako je to tako, to je onda jedna časna ustanova koja treba da štiti medicinu kao časnu profesiju, a od časne profesije treba da ima najviše koristi onaj ko je korisnik. Imamo kardiovaskularne bolesti, imamo dijabetičara mnogo, mnogo bolesnika sa povišenim krvnim pritiskom. Sve su to kod nas masovne bolesti, a formalno imamo, ne znam, odeljenje za hipertenziju, imamo odeljenje za oboljenja miokarda, za štitnu žlezdu, za dijabetičare, nadbubrežnu žlezdu. Imamo toliko podeljenih odeljenja, načelnika, šefova, toliko svega toga, znate, sve se to izdelilo na deliće, a opet imamo tolike propuste da nam pacijenti dođu potpuno u poodmaklim bolestima. Ali vrlo brzo će doći i do takve situacije da neki poslodavac, a sve ih je više, neće tolerisati bolesnog čoveka, tako da će to našeg čoveka naterati da kontroliše svoje zdravlje. Jedino što on ima pravo da zna u kakvom zdravstvenom sistemu živi i kome da se obrati za te kontrole, i da mu je skup i težak dan da ide da čeka tri sata, nego da zaista želi da kada zovne telefonom, kad mu se zakaže da zaista tog dana bude pregledan, i to kako valja. I da kad se vrati od doktora zaista bude miran sledećih šest meseci.
Čovek izvadi žučnu kesu zato što ima probleme, usput mu se nađe da ima još neku promenu na nekom drugom organu, pa mu se na otpusnoj listi napiše – javite se pulmologu. Šta on tada da uradi? Kako da dođe do pulmologa? U sadašnjem sistemu to znači vrati se svom lekaru opšte prakse sa tom otpusnom listom, ukoliko on može da protumači, vrlo često i ne može da protumači i ne zna. S druge strane, on i sam ne zna kojem lekaru nego napiše samo – klinički centar Srbije. I sad on ide tamo u neku čekaonicu i čeka, čeka pa kome i kako zapadne. Verovatno bi vam neko sada od odgovornih rekao – nemamo informacioni sistem. Moje pitanje je zašto nemamo informacioni sistem, zašto smo onda uveli ovo dok nismo prvo uveli informacioni sistem. Radili smo potpuno pogrešne poteze. Verujte mi da ima pacijenata koji uopšte ne znaju od čega su bolesni. Ako ih je na primer dovela hitna pomoć u neku bolnicu, povraćaju, te ne znaju zbog čega su bolesni, da li su bolesni od želuca, da li su od srca, da li je žučna kesa, da li je pankreas, da im prosto doktor ne kaže ili ne stigne da kaže, zaboravi ih. Znači, toga ima, to će vam reći građani koji ovo slušaju.
Ljudi tako lako prihvataju rukovodeća mesta da je to prosto zastrašujuće. Bez obzira da li je to načelnik odeljenja ili direktor bolnice, to je prosto da se uplašite. Dovoljno je da ste član neke partije odmah sedate na funkciju i samim tim ste zaštićeni. Niko ne razmišlja o odgovornosti koju to mesto nosi zato što ih niko i ne proziva. Evo, recimo, reći ću vam primer, u Americi se posle operacije srca bolesnik četvrtog dana pušta kući. To se događa i kod nas u bolnici, a naš čovek kad dođe on prosto ne zna šta da radi, plaši se, zgrbavi se, ne zna da li sme u WC, koliko sme da hoda. To je sve ranije bilo rađeno, manje se gledao taj finansijski deo. Ja razumem da mora da se gleda finansijski deo, svi to rade, ali taj doktor koji ga je lečio će odgovarati ako mu se nešto dogodi kad se otpusti.
Svetlana Lukić: Kao da je popravka automobila, obrt nekih sredstava i to je na neki način i proizvodnja, a kao da je popravka ljudi čista potrošnja i bacanje novca u bunar. Imamo taj naopaki pristup koji se manifestuje ne samo u bruto nacionalnom dohotku, procentu koji se izdvaja za zdravstvo, nego u tom odnosu – nemoj da trošiš.
Milena Jauković: Tačno.
Svetlana Lukić: Bolesna si, sad me koštaš.
Milena Jauković: Tačno, i uvek će vam taj neko ko tako govori reći – čekajte, molim vas, toliko usluga za tako malo para, pa slušajte, ovo je zaista fantastično. Moj komentar je uvek bio da se iz budžeta nedovoljno odvaja za zdravstvo. Ali šta se kod nas događa, računa se s tim da se gube radna mesta, da moraju da se daju otkazi zbog privatizacija dok postoji nezainteresovanost za zdravlje tih ljudi. Briga za neradne ljude je mnogo manja, i onda se kaže – aha, oni ne plaćaju doprinos za zdravstvo, nego troše od onih koji rade. Dugoročno gledano da li hoćemo da imamo zdrave ljude, da li hoćemo da produžimo životni vek. Kad kažemo da nam je demografska slika takva da imamo mnogo starih ljudi, nemamo mi toliko pomerenu starosnu granicu, nego mi imamo samo diskrepancu između priraštaja, novorođenih i ovih starih kojih ima više, kojih ima mnogo. Inače je sasvim normalno u svetu, životni vek se produžio da je način razmišljanja ljudi na primer u Skandinaviji, ja sam pre tridesetak godina bila u Oslu i videla gospođu u jednom žutom kompletu, s papilotnama na glavi u bolnici koja je došla da operiše kuk sa 92 godine. U to vreme kod nas se starost od 80 godina smatrala kontraindikacijom za operaciju, znači prosto skida se s programa, zašto – zato što je pacijent star.
Kroz ceo ovaj razgovor provejava to da li se zapravo radi o stvarnoj brizi za zdravlje građana, da budemo i mentalno zdravi, što nismo, to je posebna priča i da budemo radno sposobni. Kad govorimo o državi i tome kad neko ponosno stoji pored zastave, gledam tamo nekog Amerikanca koji ponosno stoji pored američke zastave zato što ona njemu zaista oličava prava i neku mogućnost u životu. A naša zastava teritoriju, granice, razumete, ne pravo. Ne analiziram ja znak zastave nego osećaj koji kod čoveka postoji.
- Ben Sollee – I Can’t
Svetlana Lukić: U prvom delu emisije govorila je doktorka Milena Jauković, a sada slušate Dimitrija Boarova.
Dimitrije Boarov: Prošle nedelje je predsednik Tadić ponovo u igru uveo neke termine kao što su ekonomski patriotizam i on je rekao – moralno je nedopustivo da domaći privrednici zarađuju novac ovde, a da porez plaćaju u Lihtenštajnu ili Kipru. To prosto nije nikakva nova tema, jer po podacima Narodne banke Srbije samo u poslednje tri godine izneto je više od 4 milijarde evra. Te izjave nisu dovoljno realistične sa gledišta neke konkretne akcije. Mislim da takve izjave stvaraju jednu dodatnu nervozu u inače već nervoznoj situaciji, tako da to može da proizvede neke neodgovorne poteze sa obe strane, sa nerealističnom ambicijom da se na taj način zadrži kapital u Srbiji, a izgubi mnogo veći. Mislim da takve kampanje ne bi smele da budu politika.
Država Srbija je prošle godine napravila jedan dosta vešt manevar sa relativno malo utroška realnih budžetskih sredstava, 50-60 miliona evra, subvencionišući kamate uspela je da zadrži relativno stabilan nivo plasmana poslovnih banaka u srpsku privredu. Znači, ono što se govorilo, omogućujemo privredi milijardu evra podrške, to je napravljeno sa 50-60 miliona evra budžetskih sredstava. Međutim, slabost te ideje i tog mehanizma je u tome što su poslovne banke privredni subjekti koji, iako u znatnoj meri zavise od ekonomske politike svake države, ponašaju se i u skladu sa svojim interesima i motivima. Postepeno će se pojaviti problem ponašanja poslovnih banaka u Srbiji. Ja sam još kada je pre nekoliko meseci renoviran taj famozni Bečki protokol o ponašanju banaka u Srbiji, gde je ukinuto obećanje tih poslovnih banaka koje smo imali pre godinu i nešto dana, rekao da neće smanjivati plasmane u Srbiji. Sada te banke postepeno zatežu kreditne uslove izgovarajući se, s razlogom, naravno, na prezaduženost pacijenata, a s druge strane, jedan deo tih banaka ima problema u svojim matičnim državama, a tu pre svega mislim da s određene grčke banke, na koje se verovatno vrši pritisak da jedan deo finansijskog kapitala repatriraju u Grčku. Verovatno se i na njih vrši pritisak sa istim argumentom o ekonomskom patriotizmu. Naravno, i te tzv. grčke banke su zapravo u vlasništvu nemačkih banaka. Ja se ne bih usudio tu dalje špekulisati ko će gde vući novac, reinvestirati, refinansirati. Mnogo opasnija je stvar što naša ekonomska politika luta u izboru metoda kako da postigne veću profitabilnost u Srbiji, jer s jedne strane, oni moraju obezbediti atraktivnost profita u Srbiji i stranim investitorima, a s druge strane su suočeni sa krupnim problemom nezaposlenosti i sve manje zaposlenosti. Mi smo krizu dosad prebrodili, da ne kažem da smo je u celini prebrodili, jer nismo, uz gubitak oko 150-160.000 radnih mesta, a verovatno se profiti još uvek ne mogu uvećati ukoliko se privreda ne očisti od viškova zaposlenih, a to znači još možda 100.000 ljudi može ostati bez posla. E sad, postoji taj gep, kad s jedne strane smanjuješ višak zaposlenih da bi obezbedio veće profite, do onog trenutka kada ti veći profiti obezbeđuju, tako bar teorija kaže, veće investicije i otvaranje drugih radnih mesta, da ti ljudi počnu da cirkulišu na tom tržištu radne snage na neka druga radna mesta. Tim je problem veći što u Srbiji postoji inercija, prosto jednog shvatanja, da čovek treba da provede vek u jednoj firmi, a najbolje je u državnoj službi. To je problem i sa tim famoznim planom smanjivanja administracije, jer jedina profitabilna industrija je u Srbiji država. I uopšte uzev, postoji ta inercija kod našeg sveta, nedovoljna mobilnost, nedovoljna spremnost da se uči neki drugi posao, da se menja mesto života. Kod nas je jedina mobilnost – ajmo u Beograd. Prema tome, to vreme da se atraktivnost postiže mizernim porezima, jeftinom radnom snagom i jeftinim fiksnim kapitalom prolazi, šta je moglo, tu se uhvatilo, ostaju ta dva ključna javna preduzeća koja se mogu relativno dobro prodati, to je Telekom Srbija i EPS. Ostaje, dakle, da se radi na onome što bi moglo doprineti toj atraktivnosti, a to je u Srbiji očigledno najteži posao, da se stabilizuju političke prilike i da se konstituiše jedan ozbiljan pravni poredak.
Ogromne dotacije iz budžeta penzionom fondu pokazuju da postoji jedan nemogući disbalans između tekućih priliva i tekućih izdataka. Najracionalnije bi bilo ići u reformu tako da se i taj korpus penzionera diferencira. Po mom mišljenju apsolutno je neprihvatljivo da se ljudima koji su odradili svih 40 godina radnog staža dira u penzije i da se formula po kojoj te penzije prate prosečne lične dohotke narušava. Jednostavno, to bi bilo narušavanje onog elementarnog civilizacijskog principa pravednosti, tim pre što taj deo ljudi koji je odradio pun radni staž, problemi nisu zbog tog dela, problemi su zbog toga što u tom penzionerskom korpusu, mislim preko 60 odsto su ljudi koji su stekli penzije što s nekim beneficiranim stažom, što invalidske penzije koje su sumnjive po mnogo čemu. Mislim da svaki peti od tih ljudi je realno zasluživao invalidsku penziju, ali to je sad već moja špekulacija. Da ne govorimo o raznim aferama koje su automatski stišane, tu i tamo se pojavljivao glas da se u nekim gradovima u Srbiji na angro uz korupciju slalo u penziju, prosto kao deo socijalne politike. To je zapravo bilo kriminalno, ali vi nemate nijedan postupak u tome. Tako da, taj pravac bi bio racionalan, pitanje je koliko je rizičan, jer to su takođe siromašni ljudi, bez mogućnosti, alternative, tako da nije ni to put koji bih ja ovako iz daljine automatski predložio.
Moram reći da nisam pristalica teorije da je javna potrošnja u Srbiji bahata, bez obzira što ima argumenata da se tu bahati, ali kad gledam budžet Srbije gledam ga u odnosu na susedne zemlje. I ja tu nesrazmeru između mogućnosti Srbije da izdržava taj nivo potrošnje gledam kao ključnu ilustraciju bede Srbije kao države. Nikada ne treba zaboraviti, Srbija je jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi i stalno po onoj narodnoj – nemoj me učiti da štedim nego da zaradim, stalno razmišljam kako da se Srbija izvlači iz jedne gotovo grotekstne nesposobnosti da zaradi, da ima taj BDP od 30 milijardi sa 8 miliona stanovnika, to je stvarno ključna ilustracija užasne zaostalosti Srbije. Ima mišljenja da je tih poslednjih deset godina vođena apsolutno pogrešna politika stimulacije trećeg sektora, trgovine, finansija, usluga itd, na račun industrijske proizvodnje. I da je glavni instrument tu bio relativno fiksirani devizni kurs koji je favorizovao uvoznike i koji je činio svaki naš izvoz nekonkurentnim. Međutim, nije ni ta priča sasvim jednostavna, stvar je u tome što u najprofitabilnijim industrijskim sektorima u Evropi postoje ogromni nedovoljno uposleni kapaciteti i kada vi treba da izmislite nešto šta ćete proizvoditi, vi takoreći uvek možete pronaći evropske firme koje to znaju bolje da urade i koje imaju iza leđa jednu ekonomsku, pravnu i civilizacijsku infrastrukturu. Sa takvom firmom ne možete da se trkate, jer ne možete ovde dovoljno da snizite troškove radne snage, države, poreza i svega ostalog da bi nadomestili taj hendikep. Prema tome, ja ne verujem da se nekom ubrzanom realnom devalvacijom dinara može brzo doći do nekog izvoznog sektora Srbije, izvoznog po tome da je u stanju da prodaje razmenljiva dobra, kako se to sad kaže. Ne verujem u nekakav naprasni preporod industrije Srbije time što će se preraspodeliti preko monetarne politike iz tog trećeg sektora u industriju. Mislim da se tu ne može bog zna šta postići, što ne znači da sam protiv toga da se na izvestan način, i preko monetarne politike destimulišu dalja ulaganja u tercijalni sektor i ono sve što njega prati, jer vi kada samo gradite supermarkete i banke onda uz to idu fensi kafane, kafići… Na Mašinskom fakultetu u Novom Sadu imate 300 ljudi na mašinstvu, a hiljadu na menadžmentu, što je jedan apsurd, ali taj apsurd lepo ilustruje očekivanja mladih ljudi. Oni gledaju, jer računaju da je presipanje iz šupljeg u prazno budućnost Srbije, a ne crnčenje i gradnja nečeg realnog. Međutim, problem je upravo to što to nismo realni i tu mi moramo da smanjimo apetite, da pokušamo da izgradimo jednu prateću industriju evropskoj industriji. Suprotno tome ide ovaj projekat na koga je Srbija stavila sve karte, sa Fiatom, ja držim šipke tom projektu, to bi bilo veoma značajno za Srbiju. Neće mi biti žao nijednog poreskog dinara koji će se u to uložiti ako taj projekat uspe. Međutim, vi kad ste državnik i pogotovo političar, a i čak kad ste kockar ne možete staviti sve pare na jednu kartu. U državnim poslovima to je apsolutno zabranjeno, jer sa sudbinom stanovništva jedne države niko nema pravo da se igra. I sad, ne možemo taj kragujevački model, hajde, u Boru ćemo isto uraditi, u Užicu ćemo isto uraditi i tako redom. To jednostavno ne dolazi u obzir.
Mnogo se priča o tom nekakavom planu razvoja Srbije. Mislim da bi taj dokument trebalo da bude jedan ozbiljan i realističan dokument, znači da ne sanjamo da ćemo sad praviti električne automobile ili svemirske autobuse, nego da pokušamo da vidimo kako kroz neki proces evropske, možda i NATO integracije da pronađemo neke kanale za prateću industriju. Opasno je biti apsolutno bez industrije, tim pre kad niste turistička velesila, nemate takve potencijale, jednostavno rečeno. Sve u svemu i taj plan i ekonomska politika koja bi trebalo da taj plan onda ima na svom ekranu moraju biti primereni jednoj ulozi koju srpski mentalitet ne prihvata i ne razume. Kod nas uvek imaju bolju prođu megalomanski planovi, mi se uvek upoređujemo s Rusima i Amerikancima, a ne sa nekim Dancima ili Holanđanima. Bar da se upoređujemo sa komšijama, jer mi sa većinom komšija možemo da se upoređujemo, ali možemo i da utvrdimo da lošije stojimo od njih, sem u sposobnosti da uživamo u samima sebi i svojim potencijalima.
Nerealizovani potencijali ne donose život kakav dolikuje evropskom narodu i evropskom građaninu. Mislim da je sada ključno da se stvori jedan politički prostor za promovisanje onih ciljeva koji su ostvarivi.
Nije mi se dopao ovaj miting naučnika od pre neki dan. Pomalo je staromodno skupiti tri hiljade ljudi i reći im da je neko u Evropi negde napisao da je nauka Srbije zvezda u usponu. Taj marketinški prtljag koji nosi politička elita Srbije već poslednjih desetak godina, koji se nametnuo samom činjenicom da je bilo šest, sedam, osam puta raznih izbora, i onda su se političke stranke, boreći se za svoje interese i za opstanak, potpuno prepustile jednom marketinškom načinu stručnjacima za prodaju. Naravno, to je izazvano jednom hroničnom političkom nestabilnošću, koja će trajati još dugi niz godina, jer Miloševićevo vreme se mora otplatiti. To je jedan udarac Srbiji koji ne može da prođe sa promenom vlasti, to je prosto jedna seizmička logična posledica. Kada ste svetski parija, kad ste bombardovani, kad ste izolovani, kad ste opasnost za susede, opasnost za evropsku civilizaciju, onda posle toga to ostavlja duboke posledice i na samo društvo.
Svaka ludačka ideja ovde uvek ima dovoljno pristalica, jer su ljudi dezorijentisani. Postoji jedna duboka socijalna konfuzija, užasan strah pred budućnošću, dugo godina gajen strah od zapada, strah od kapitalizma, strah od toga da ćeš morati da živiš od svojih sposobnosti, jer ljudi u proseku nisu sposobni. Prema tome, ta jedna duboka politička nestabilnost, za koju ja ne krivim samo vladajuće političke elite, mada i one nisu nevine, se mora otplatiti i odraditi. Možda je srećna okolnost u tome što ta vladajuća koalicija koju danas imamo, koja nažalost pokazuje nedostatak svežine i ideja, nema zapravo efikasnu opoziciju, zato što je opozicija u još gorem stanju jer su se oni držali, a neki se još uvek drže, određenih ideja, projekata i ideala koji su potpuno prevaziđeni. Sada imate situaciju da neke stranke koje su odbacile ideal sa tog kontaminiranog, i pregaženog, i usmrđenog prtljaga, odjedanput pokazuju tu zabrinjavajuću nesposobnost da izlože neku viziju. Oni sada gledaju šta da uzmu od vladajuće koalicije, i cela im se politika završava na izjavama, oni nemaju da pokažu neke nove ekipe. Smešno je da jedna od najpopularnijih političkih stranaka još ne može da izvede na televiziju dva-tri čoveka koji nešto znaju o ekonomiji, na primer. Nemam očekivanje da će vladajuća koalicija biti kažnjena za svoje greške na nekim sledećim izborima, jer od loših uvek ima još gorih. Prema tome, kad neko kaže – da li Srbiji preti grčki scenario? Imate dve vrste. Stručnjaci kažu – ne, pa ovde je javni dug manji. Grčki scenario se ne može deliti na ekonomicistički i na onaj ulični deo. Ako počne lupanje Beograda, demonstracije, štrajkovi itd, a to niko ne može tačno da prognozira… Politika bi bila divna stvar da nema naroda, za koji nikad ne znaš tačno šta misli. Ti se uljuljkuješ, javljaju ti da je sve u redu, da je tvojih 32 posto sigurno, međutim sve to može neka ozbiljnija poplava da očisti sa stola i da se ponovo nađemo na nekom početku, a pitanje je da li je novi početak garancija da će to biti tačan i dobar početak.
Imam osećaj da se centralizam gotovo sam od sebe urušio. Pazite, taj Koridor 10, to je već jedna lakrdija postala, ta nesposobnost Srbije da ključni jedan infrastrukturni projekat uopšte započne. To je jedno preduzeće, drugo preduzeće, pa ovaj koalicioni partner ne da ovog direktora, ovaj ne da onog, pa te kalkulacije koje se razlikuju po 100 miliona evra na 100 kilometra, to znači ludilo a ne neku grešku ili nestručnost. Najkomičniji je bio taj čuveni naslov – Ako vi ne smenite ovog, onda će vaša stranka izgubiti Koridor, neće tu moći da uzima pikslu i da vodi poslove nego ćemo uzeti mi koji smo jači u koaliciji, pa po cenu da se vi ljutite. Ja da imam malo dramskog dara, ja bih isekao stvari iz novina i poslao bih na Sterijino pozorje predstavu Koridor 10, ili bolje na one Ćuranove dane u Jagodinu ili na neki festival tragikomedije i komedije. Centralizam nije bio u stanju ni da izgradi Koridor 10, a kamoli šta drugo, on je gotov. I sada, umesto da se pokuša ići na realnu decentralizaciju, sad se ide na simulaciju, kao što se u Srbiji vrlo često problemi rešavaju tako što se simulira da je sad regulativa drugačija, a u stvari nije, ništa se ne menja. Glavno pravno majstorstvo u Srbiji je kako da stvari izgledaju nove, a da ne bude niko oštećen ko je do sada trpeo određene resurse. Ta priča je, po mom mišljenju, završena. I ta izjava predsednika države – čekajte, prvo da mi odradimo, tj. ja da odradim sve svoje mandate, pa posle decentralizujte Srbiju. Ja neću da uđem u istoriju kao predsednik koji je podelio Srbiju. To je otprilike ta logika, pretpostavljam. Znači, ne kroz pet godina, juče je trebalo krenuti u realnu decentralizaciju u Srbiji. Republička agencija za državnu svojinu, tu počinje decentralizacija, a ne u ovome što Dinkić hoće da mete neko ministarstvo u ovaj ili onaj grad. Dajte tu republičku direkciju koju Dinkićeva stranka na štetu ovog naroda drži deset godina, tako da je ona zapravo kočnica svih mogućih investicija, a drugim strankama ne pada na pamet da traže da se svojinsko pitanje u Srbiji jednom reši, jer kad se svojina decentralizuje onda će se decentralizovati i ceo sistem.
Svetlana Lukić: Ta agencija ustvari ima neverovatnu moć.
Dimitrije Boarov: Nije agencija nego onaj ko ima telefon agencije, taj drži moć. Ja čak mislim da ti ljudi iz agencije gotovo ni o čemu ne odlučuju, ali ona je taj veliki ekser koji je zakucao sve živo u centar i sve se mora tamo rešavati, a to ne funkcioniše. Dok se taj klin državne svojine i centralnog odlučivanja o državnoj svojini u celoj Srbiji ne izvuče, nema priče o decentralizaciji. Evo, Statut Vojvodine. Šta smo dobili od Statuta? Ništa, jer imaš novaca onoliko koliko ti pošalju iz Beograda i smeš da prodaš i kupiš samo onoliko koliko ti agencija dozvoli, a to opet odlučuje onaj isti centar.
Svetlana Lukić: Postavlja se pitanje velikog uspeha DS-a, kako su ga oni predstavili, na ovim dopunskim izborima u Vojvodini. Dakle, tu je Ruma, tu je Žabalj, Odžaci, tu je i Vrbas, koliko ja znam, govore da jedan deo objašnjenja jeste majstorstvo Bojana Pajtića. Da li je moguće da je jedno od objašnjenja za tako dobre rezultate činjenica da ljudi u Vrbasu ili u Rumi znaju da je dobro imati nekog u Beogradu, da je dobro da imaju veze sa stožernom strankom jer odatle stižu pare za lokalnu samoupravu.
Dimitrije Boarov: To su inače delovi Vojvodine sa znatnim učešćem stanovništva koje je tu kolonizovano između dva svetska rata i posle Drugog svetskog rata, i koje je pretežno bilo radikalsko. I sad, zanimljivo je da su se više opredelili recimo za DS nego za glavnog Šešeljevog sukcesora, Tomu Nikolića. Međutim, dobro ste rekli, nešto je u vezi vojvođanskog mentaliteta, jer i ti ljudi su već uglavnom Vojvođani, bez obzira koliko se opiru. Vojvođansko biračko telo, po mom mišljenju, spada u nešto racionalnija biračka tela u Srbiji, zato su tu i socijalisti isto imali velikog uspeha kad su bili na vlasti, sklono je jako da glasa za vlast jer računa da se ionako ništa ne može uraditi, pa onda bolje da smo uz vlast nego protiv nje. Taj mentalitet autohtone, provojvođanske stranke nikako nisu uspele da povežu sa svojim programima. Običnom Vojvođaninu, da sad kažem u karikaturi, važnije je da on dobro živi nego da Vojvodina dobro živi. Vojvodina je jedna apstrakcija, kao i Srbija uostalom, to je jedna apstrakcija, a to kako ja prolazim, to je konkretno. E, to je u Vojvodini jako važno. U tom smislu, Vojvođani su skloni da glasaju za vlast, ali ne ako je ta vlast hazarderska. Tako da, u fazi kada je Miloševićeva politika postala samoubilačka, onda su je Vojvođani napustili. Prema tome, DS takva kakva jeste, očešljana, praznjikava itd, ona odgovara vojvođanskom mentalitetu. Znači, jaki su, dobro se raspoređuju po vlasti, nisu preskupi za korupciju. To je ta logika – bolje oni nego ovi koji nemaju ništa, i trebaju sve, i možda će biti skuplji, i iskustva su u pojedinim opštinama pokazala da su skuplji. Bolje ovi što uzimaju po manje, a idu na duže. U tom kontekstu bih ja gledao taj uspeh DS-a. Mislim da je i Pajtić i ta ekipa oko njega, koja je vojvođanska, oni su dobro razumeli da na to treba da idu, međutim iz nekog razloga i oni ne odgovaraju toj centrali, čini mi se, DS-a, i DS, koliko sam ja načuo, stalno tu smišlja kako bi još verniju ekipu tu dovela, što je, po mom mišljenju, jedna glupost.
Najgore je što mnogi ljudi već nemaju brige. Što bi rekao Basara ili ne znam ko je to već rekao, kad su svi političari slični, slične su priče, onda nemaš brige da li će biti Boris ili Toma. I to je, po mom mišljenju, glavna opasnost i za Borisa i za Nikolića. Ja mislim da je Nikolić u poslednje vreme shvatio da je to opasno, pa je sad počeo nešto i on da se junači, dok demokrate valjda čekaju da vide s kakvim šansama će prići izborima, pa će možda i oni zaoštriti da nas pozovu na još jedne devete sudbinske izbore u deset godina. Mislim da smo malo umorni od sudbinskih izbora, i da je taj umor zapravo glavna opasnost za vladajuću koaliciju. Ako je svejedno, onda izbori mogu postati stvarno lutrija, u njoj malo dobitnika uvek ima. Tako da, ako je reč o nekoj političkoj perspektivi, mislim da bi bilo potrebno da te političke stranke ozbiljnije revitalizuju svoje političke programe, da vidimo ko je ko, jer ako su svi isti, onda izbori postaju besmisleni. I još jedna stvar s tim u vezi, koju hoću posebno da naglasim, jeste da ono što je skandalozno, to je taj prećutni sporazum između političkih ekipa da neće ganjati one prethodne zbog korupcije, krađa, afera, ovoga i onoga. To udara na samu suštinu i funkciju političkih izbora. Ako vi znate da glasajući protiv nekih lopova, ti novi koje budete izabrali, neće stvari isterati na čistinu i zaoštriti tu javnu odgovornost, a onda izbori postaju besmisleni. Znači, ovi nisu dobro vodili politiku u krizi, ili ne znam šta, i u sred tih teških okolnosti i dalje su se baškarili, a kad dođu ovi novi, neće ništa preduzeti da se to istera na čistinu, a onda znači da mogu i ovi stari da ostanu. Ta solidarnost unutar političke klase isto tako je jedna od stvari koja udara na same temelje političkog poretka i demokratije.
Svetlana Lukić: Na sajtu Peščanika možete da pročitate i poslednji tekst Ljubomora Živkova Ustavni hobi. Ljuba Živkov je treći gost današnjeg Peščanika, ali ovog puta je rešio ne da priča nego da peva. Snimio je jednu staru pesmu a capella. Ljuba je sam pevao sve glasove, a nasnimio bi ih još više, da ga nisu prekinule besne komšije kojima nije davao da spavaju. Ljuba Živkov.
- Ljubomir Živkov – Ranila Milka Slavuja
- Sade – Long Hard Road
Svetlana Lukić: Govori Vesna Pešić.
Vesna Pešić: Nije došlo do usložnjavanja sistema, a to znači da se ne zna šta su državni organi, šta je partija, kako funkcionišu pojedine agencije. To se nije dogodilo pre svega zbog toga što je napravljena jedna klasa koja ima dva lika. To su ovi političari koji dobiju pet odsto na izborima i koji onda mogu da preko državnih organa utiču na određena zbivanja, a drugi deo vlasti nije u politici nego je raspoređen da vodi njihove ekonomske poslove. To je, dakle, jedna klasa koja je podeljena na dva dela – na javnu i na tajnu državu. Jedan deo se bavi politikom, a drugi deo se bavi navodnim biznisom. Ovo kažem zbog toga što smo to sve znali. Kada je izašao ovaj članak Stanka Subotića u E-novinama, vi ste u stvari zbog njegovog besa što su Mišković i Beko od njega napravili budalu tokom privatizacije Novosti, u kojoj je on izgubio desetak miliona evra, gde su oni imalu toliku moć baš kao i država da ga stave na poternicu da bi ga sklonili i da mu ne bi ni vratili novac, onda je on uzeo i zašiljio pero i rekao: „Dobro, vi ste od mene napravili jednu budalu“, pri tom ne krijući i sam da je sa njima u međuvremenu bio prijatelj. I posle tog opisa je potpuno postalo jasno da tu zaista postoji taj sistem apsolutne oligarhije, gde se vidi da ovo stvrdnjavanje i zatvaranje političkog sistema – od pet posto blanko ostavki do uništavanja partija koje ništa ne znače preko nepostojanja ideologije – da to sve u stvari potiče otuda.
Nijedna zajednica nikada nije mogla da opstane na tako otvorenom novčanom interesu, gde su svi ustvari vlast, samo na dva terena, ti igraš na ovom terenu, ja igram na ovom – takva država je sklona užasnim nestabilnostima, i u njoj se ne može ostvariti osećaj bilo kakve pripadnosti zajednici. Kad se ono priča o mladima i tome koliko njih želi da ode iz zemlje, to je i posledica toga što osećaju da ničemu ne pripadaju. S jedne strane imamo to neko društvo koje je potpuno obezglavljeno, a s druge jednu grupaciju koja se potpuno odvojila. Takvo društvo je sklono stalnom raspadu, jer koliko ja znam sociološku teoriju, uvek društvo, nacija ili kako se to moderno danas zove – država, ono uvek ima nešto više. Oni sada pokušavaju da to nešto više nadomeste preko srpskog nacionalnog interesa. To je jedna najobičnija laž, to je gubitništvo koje još više srozava moral tog naroda da bilo gde ustane i kaže – ma dosta nam je vaše otimačine, od toga ne možemo da živimo, dajte više da se to prekine!
Silajdžić neće da dođe zbog ovoga, onda kad Tadić prima Silajdžića trči da se izvinjava Dodiku u Laktašima, onda crnogorski izbori… Mi tu nešto ponovo podgrevamo nade kako ćemo da pripojimo Crnu Goru Srbiji. To su te dimne zavese jednog izdrobljenog i propalog nacionalnog interesa koje se bacaju, ali koji još uvek služi kao dimna zavesa za budale, da prikrije društvenu strukturu koja je zatvorila srpsku tranziciju, i kada je reč o politici, o stvaranju normalnih demokratskih institucija. Isto tako ona je potpuno neuspešna u pogledu onog drugog dela tranzicije, a to je promena ekonomije. Pa to nema nikakve veze sa slobodnim tržištem. Ti ljudi u jednom cugu finansiraju sve političke stranke koje mogu da imaju određeni uticaj, znači svakoga koji može da im obezbedi jedan deo državne infrastrukture. Oni preko političkih stranaka stavljaju ljude koje plaćaju u Upravu prihoda, u Agenciju za registre, u Agenciju za hartije od vrednosti, u urbanističke zavode. Gde god im je potrebno, oni stavljaju svoje ljude. Ljudi misle pogrešno da je to sve samo partijska država, ali veliki deo postavljenja praktično nema veze sa strankom, nego su to ljudi koji su potrebni da se pomeraju s jednog mesta na drugo, pa onda vidimo da direktor ili visoki državni funkcioner u Agenciji za privatizaciju posle postane direktor kod Beka u preduzeću. Znači, oni te svoje ljude razmeštaju malo u državne institucije, pa ih onda rasporede u banke, tako da oni imaju jedan pul svojih kadrova, koji omogućavaju stranke koje oni plaćaju, da u stvari dobiju tu mrežu kadrovske infrastrukture koja je potpuno pod njegovom kontrolom.
To je ta njihova prikrivena paradržava, kao što je bio Zemunski klan kriminalizovan, tako sad imamo ovu tajnu kriminalnu ekonomsku državu. Ona u drugom cugu plaća pojedince i navodi sve te ljude koji su dobili novac, pa onda posle toga plaća kad se promeni Koštuničin državni vrh, nije rečeno da je njemu lično davano, ali svim njegovim ljudima, od Mihajlova, Nikitovića, pa na dalje, tako bar tamo stoji, onda se seli i uspostavlja odnose na to okruženje koje je veoma blisko, a to su sve neki intimusi, to su konfidenti političkih lidera. Kad se dođe na vlast, kad se konfidenti rasporede po važnim državnim mestima onda oni lično traže svoj harač. Evo, Toma Nikolić je sad bio primer. Odakle ti toliki kredit? Vidimo da se sada preko javne politike stvara jedan sloj ljudi povezanih sa tajnom ekonomskom državom, koji njima lično dostavljaju pare, i to Zakon o finansiranju stranaka ne može nikako da kontroliše. Zašto kažem da je reč samo o vidljivim licima u politici? Iz tog članka vidimo da oni mogu da te stave na poternicu Interpola, za mene je ustvari najšokantnije to da su oni potpuno zatvorili bilo kakav pojam normalnog modernog biznisa. Znači, da niko ne može da kupi ni iznutra ni spolja ako nema posrednika koji, naravno ne plaća porez, a svaki čas osniva neke nebulozne firme preko kojih se opet tu gomila nekakav novac i preko kojih isplaćuje ovoga ili onoga. Kad im tu neko zasmeta, kao u ovom slučaju kada su hteli da opljačkaju i Vac i Stanka Subotića, da mogu i da hapse kad im stoje na putu, a kad se Divac zaleteo da kupi Novosti, oni su hteli i njega da hapse. Videli smo da se Divac strahovito uplašio i da je na kraju pobegao. On je bio pozvan i rečeno mu je – ej, čoveče, bolje ti je da se skloniš nego da zaglaviš zatvor. Videli smo i sudbinu sudije Kljajevića, zbog čega je došlo i do promene na suđenju Đinđićevim ubicama, da je ustvari Marko Kljajević sklonjen zbog brata i pritisaka koji je na njega vršen. Oni jednostavno bez ikakve kontrole sad formiraju i vlade, hvale se time, mogu da hapse, imaju svoje novine, imaju svoja glasila, oni su kao neki treneri koji kažu ko će da igra, ko neće da igra, tako da su oni deo jednog istog kluba, i zbog toga to sad izgleda toliko tvrdo.
Zašto ovde ne može više ništa da se promeni? Ta tajanstvenost koja je sada isplivala objašnjava sve indikatore koje ću vam pokazati na primeru politike, kako oni vole da svuda sve kontrolišu. Zašto im je ta kontrola potrebna? Što da se raspravljaju u strankama? Pa imaju oni posla sa ovom tajnom državom, tu oni vode rasprave, ne vode oni rasprave na glavnim odborima. Šta će tu, kad oni imaju tamo neke važne sastanke, gde imaju interesa da slušaju. To zatvaranje političkog sistema, koje može da se pokaže i sa obnovom starih mehanizama koje možemo da prepoznajemo, da ne znamo više gde ta vrata i prozori mogu da se otvore kao nekakva mogućnost promene, to se vidi svuda, čak i do onog Studentskog parlamenta, gde su se takođe stranke odmah pobile i pokušale i tu da stave svoju šapu, da nema ništa drugo gde nisu oni, gde oni nisu taj vidljivi deo vlasti koji će sve, celokupno društvo da stavi pod kontrolu, ali u službi ovih koji ih plaćaju.
Kada pogledam ovu sliku koju sam sad opisala, priča da postoji nekakva borba protiv organizovanog kriminala i korupcije je potpuno prazna. Ta borba nije uopšte moguća, kad je taj koji bi trebalo da započne borbu i sam korumpiran. Cela ta klasa koju sam opisala je iz dva dela, raspoređena je i na državne i na ekonomske funkcije. Ceo sistem koji kreće u samim opštinama, preko stranaka, on je veza jednog i drugog. Priča o borbi protiv korupcije ovde je potpuno nemoguća, zato što prvo moraju da se sruše sve ove vladajuće garniture, uključujući i ovu tajnu državu, da bi uopšte mogla da se pokrene nekakva borba protiv korupcije. Videli smo čak i kada je reč o ovom satelitu, koliko je to u stvari jedna smešna priča, i koliko i ovo što smo saznali nema nikakvog odjeka u javnosti, zato što se preko štampe to sve uguši. Borba protiv korupcije mora da omogući funkcionisanje pre svega tih osnovnih institucija, i ekonomskih, i sudstva, i državnih, i agencija, da sve počnu nezavisno da funkcionišu, da bi se tako korupcija iskorenila. Ako su oni svuda postavili tu infrastrukturu, to je potpuno nemoguće, sem da se svi raselimo. Posebno da ta priča sa EU, koja je trebalo da pokuša da nam pomogne da izađemo iz tranzicije koja je zapala u najdublje moguće blato. Sa nama može da se poredi samo Ukrajina i Azerbejdžan, ne Bugarska i Rumunija, one su nešto drugo, one nisu nikakve sjajne zvezde, ali su nekakav minimum minimuma ostvarile, sa nama može da se uporede države koje su potpuno zapale u autoritarno-oligarhijski sistem, u njih nažalost spada i Srbija.
Mi smo te neke naše ’revolucionarne kapacitete’ u priličnoj meri iscrpeli. Drugo, ti ’revolucionarni kapaciteti’, opet kažem pod znacima navoda jer ja ne mislim da su to bile revolucije, one zahtevaju jednu veoma oštru podelu, gde postoji vlast koja je otvoreno neprijateljski nastrojena prema bilo kom drugom, sem tom nekom svom zatvorenom krugu, i naravno koja je pri tom vodila jednu veoma dramatičnu politiku, kao što je bio Miloševićev sistem. Kad je skinut Miloševićev režim nismo uspeli da krenemo jedno normalno usložnjavanje tog sistema, da pravimo jedan politički sistem koji će biti moderan, tako da znamo – aha, ovo je ekonomija, ovo je država, ovo su stranke… Znači, da se on funkcionalizuje – obrazovanje se bavi obrazovanjem, zdravstvo se bavi zdravstvom, da svaki sektor počinje da živi neku svoju unutrašnju logiku – to se nije dogodilo. Onda se očekivalo da će sama vlast da počne da se samoograničava tako što će da napravi tu klasičnu podelu vlasti, a onda je morala da se napravi i ta podela, da se napravi razlika između partija i države. Kad se pogleda ta slika, sada vidimo jedno sveopšte slepljivanje. Prvo se isuši svaki život u samim strankama, tu više nema nikakve rasprave, tu postoje nekakvi vrhovi i njihovi neki doglavnici s kojima oni sede na telefonima, a svi drugi koji nisu direktno upotrebljivi na taj način nemaju nikakvog značaja za funkcionisanje stranke. Ta se isušena stranačka struktura sada slepila sa državom. Nismo ni posle Miloševića uspeli da izgradimo ono što je elementarno u politici, a to je da napravimo političke identitete, koje nije tako lako promeniti. Kada tog političkog identiteta nema nastaje melting pot preko ovih koalicija koje su stranke počele da prave. Deset godina od Miloševićevog pada nismo uspeli da napravimo taj prostor, mislim da je tome doprinelo i to što smo uveli da je Srbija jedina izborna jedinica, i da je dovoljno pet odsto da pređeš cenzus, kao nekakav žeton koji ti omogućava da postaneš koaliciono sposoban. Kad se Srbija napravila kao jedna jedinica, videli ste da su građani sa svojim predstavnicima raskinuli sve odnose. Ja kao poslanik nemam nikakve veze sa nekakvim građanima, nego samo sa strankom. Suverenitet se od građanina preselio na stranke, a onda se preko toga vrši i jedna abnormalna centralizacija. Izračunali su da od 250 poslanika 60 dolazi iz kruga dvojke, znači ne samo iz Beograda, šire ili uže okoline, nego iz centra grada. Čitavi delovi zemlje uopšte nemaju svoje poslanike. S druge strane, poslanici ne moraju da imaju bilo kakvu vezu sa građanima, s njima imaju veze oni ministri koji idu okolo, daju pare, kupuju glasove, time se bave. Mi smo podstakli stare srpske tradicije da nam raste država, politika, vlast, to je ogromno sada postalo, a sve drugo je minorno, ekonomija se gotovo ugasila kao svećica.
Ne znam kako ćemo, sa tom ogromnom glavurdom od vlasti, uopšte da živimo i od čega ćemo da živimo. Dobijamo tu tradicionalnu srpsku sliku da vlast i državotvornost rastu, a sve ono od čega se živi i što su neke potrebe građana, to je jako malo. Ovi što su napravili tu glavurdu, oni su postali jedna zatvorena grupacija koja pokušava da sve kontroliše, da svuda budu samo oni, da se slučajno neko tu ne uglavi. Kao što su nekada govorili komunisti – ako nismo mi, neprijatelj diže glavu. Ako mi ne zauzmemo taj prostor, neko drugi će ući u taj prostor. Ovi koji to rade, sada su u bici na život i smrt, i ne samo da to mogu da rade bez ikakve kontrole, nego je ustvari legitimitet tih stranaka veoma mali. Evo, recimo G17 plus, oni kažu: „Mi smo bili na izborima.“ Pa kako to, kada ste bili na listi DS – Boris Tadić? Da bi neko pobedio na izborima, mora da skuplja i one stranke koje imaju jedan procenat, dva procenta – recimo SPO, Liga socijaldemokrata… Da bi oni prikupili te koji imaju nekakve procente, onda imate da i oni učestvuju u vlasti, i što je najgore, dobijaju i čitava ministarstva, preduzeća, upravne odbore, ali i novac iz budžeta, a nigde se nije pojavilo njihovo ime. Kada analiziramo taj naš ’sistem’ koji je napravljen sa tih pet posto i sa tom Srbijom jednom jedinicom, ustvari vidimo da se taj sistem razlomio na veliki broj tih stranaka koje praktično nemaju nikakav legitimitet, niti imaju nekakvo uporište u biračkom telu. Oni nama upravljaju i oni su podelili celo to blago, i oni su deo te klase, a mi odatle ne možemo nikoga ni da izbacimo. Poslednji slučaj tog njihovog odbrambenog mehanizma bio je slučaj Tomice Milosavljevića koji je bio jako kritikovan od strane javnosti što se operisao u Nemačkoj. Ja neću da se vraćam na taj slučaj, ali moj je utisak bio, a i štampa je tako naznačila, da je on imao nameru da podnese ostavku. Međutim, onda su se pojavili Cvetković i Dinkić i rekli – ne, ne može. Pa, ne možete vi nama da uzimate ministre. Ako uzmete Tomicu Milosavljevića, sutra ćete da tražite Dijanu, možda ćete tražiti Sašu Dragina, ko zna koga ćete da tražite, možda ćete tražiti i samoga Dinkića. Mislim da mu oni nisu dali da ode – ušao si u kastu, ali ne možeš više da izađeš, izaćićeš onda kada nama bude zgodno da izađeš, ne možeš da izađeš tek kako ti to hoćeš.
Blanko ostavke su izglasane Ustavom koji je donesen na skandalozan način, gde je suverenitet građana i Ustavom prenesen na stranke. Jedino LDP nema blanko ostavke, svi drugi ih imaju. Sada imate poslanike koji su na neki način u stalnom mobingu, oni nisu nekakve samostalne ličnosti koje reprezentuju bilo koga. Ako sam rekla da nema funkcionalnih barijera između pojedinih oblasti – ekonomije i zdravstva, na primer ili između pojedinih vlasti, znači da onaj koji je u izvršnoj vlasti zna da mu je sudska vlast nedodirljiva, da zna da ne može da radi sa poslanicima šta hoće. Znači, ti moraš da se samoograničavaš. Da bi mogao da se samoograničavaš, moraš da imaš i ličnost pojedinca. Ako me je stranka postavila za ministra, ja ću da radim kao ministar. Postavljam ga da bude tužilac, a ne da ja mogu da radim s njim šta hoću, da mogu da g zovem u sred noći… To je ono što sad imamo, i ličnosti su postale krpe. Primitivno društvo gde se sve slepljuje jedno s drugim, gde granica između sektora nema, ima takve ličnosti. Mi smo strahovito autoritarne ličnosti. Kad su naši psiholozi merili autoritarnost, ispalo je da smo autoritarniji nego Nemci za vreme Hitlera. Kad se to sve tako složi, onda možete da zapažate da gde god bacite pogled, ni odakle neki prozor ili neka vrata za nekakve promene ne postoje.
Da vam navedem primer kako izgledaju ti zatvoreni krugovi. Stigla je jedna inicijativa da Ustavni sud Srbije donese odluku o tome da li je po Ustavu da predsednik države vrši i funkciju predsednika stranke. Ustavni sud nije imao tri čiste da kaže, da odluči da tu predsednik stranke nije javna funkcija. Hajde, budite do kraja nikogovići pa kažite to. Ali ne, oni su rekli da oni nisu u stanju da donesu odluku. Zaista ne znam da li da plačem ili da se smejem. Oni su vratili Skupštini da u roku od mesec dana da mišljenje Ustavnom sudu. Pa, čemu služi taj Ustavni sud? Ko treba da odlučuje o tome? Treba da zaseda Skupštinski odbor za zakonodavstvo, gde je predsednik odbora Vlatko Ratković iz Rume, poslanik DS-a. Kako će taj poslanik iz Rume da oduzme funkciju i da kaže da predsednik republike, šef njegove stranke, ne može da vrši tu drugu funkciju? Kako je to moguće? Kad Ustavni sud ne može, sad će Ratko, član te stranke, poslanik, da kaže da predsednik ne može da vrši te dve funkcije. Kad pogledate neke druge primere, recimo sad će biti izbori za savete nacionalnih manjina. I sad, šta se tu događa? Da slučajno tu ne bi prodrli nekakvi drugi ljudi koji će da raspravljaju valjda o pitanjima identiteta i kulture dvojezične nastave ili jednojezične nastave, oni su tu toliko ispolitizirali da sada imate mađarske stranke koje se tuku za te glasove. Evo, danas izjavljuje Ištvan Pastor, kaže: „Em što se mađarske partije tuku na život i smrt da osvoje ove nacionalne savete, sad su i dve stranke sa Mađarima na čelu osnovale Liga i DS, ali oni sada imaju tzv. fejk, lažne mađarske partije iza kojih stoji DS.“
Prema tome, imaćemo još mnogo Sejda Bajramovića jer će stranke da imaju svoje predstavnike i u tim nacionalnim savetima. Kad pogledate, vidimo sada da se vratio obrazac da najsiromašnije opštine glasaju za stranku na vlasti. Zašto? Zato što su siromašni, nemaju ništa, uvek glasaju za onoga ko je na vlasti. Vratilo nam se i ono Miloševićevo, kad su građani poručivali nama iz opozicije – e, kada dođete na vlast glasaćemo za vas. Zašto? Nezaposlenost je ogromna, nemaju ništa u opštini, ne radi im ništa, i očekuju da će sada iz centrale da dobiju neki dinar. To je jedan sistem gde sada siromašni glasaju, njih ideologija uopšte ne zanima nego samo gledaju da se domognu nekakvih sredstava da sebi u toj opštini olakšaju život. Mali će da ostanu mali, veliki će da pokušaju preko toga da se uvećavaju. Dolazi do paradoksa da upravo oni koji od vlasti najviše stradaju, uvek glasaju za vlast. Tu političku klasu održavaju najsiromašniji zato što misle da će im oni baciti neke mrvice sa tog stola.
Sad imate ovaj relativno nov model koga se dosetio Dinkić. On je počeo da prikuplja te grupacije kao tobož da pravi jednu vrlo čudnu centralizaciju preko lažne decentralizacije. Znači, ti se spojiš sa glavešinom ili gazdom Kragujevca, a on pobedi na izborima tako što mu ti daš pare, pa se spaja s tobom samo zato što si ti u centru, zato što imaš lovu, i onda ide i deli novac, to su ti ministri koji se šetaju i dele neku silnu lovu. E sad, kod njega to više nije šala. Videli ste sad šta se dogodilo u Pirotu. Oni sad razvljajuju te vlasti, koje se i tako jedva skrpe na lokalu, zato što je ta koalicija u Pirotu bila sastavljena od tri stranke, i tri ličnosti su tu koaliciju reprezentovale. Oni su još prošle godine doneli odluku da ne uđu u Uniju regiona Srbije, međutim taj jedan gospodin Vasić je sada individualno ušao, i sada se ta vlast tamo rastura zato što je jedan individualno ušao u tu uniju, verovatno iz straha. Pa čekajte, pa na šta to liči? To je stvarno već postalo strašno. Da nekako sebe održao u toj eliti, ti sada ideš i vršiš pritisak na te ljude iz provincije, i to još zoveš bezobrazno zoveš dekoncentracijom vlasti. Sad će Nacionalna agencija za razvoj biti u Zaječaru, pa će Zaječarci dobiti šansu da se zaposle u toj agenciji. Pa nismo više tako naivni – prvo članska karta G17 plus. Jednu agenciju prebacim u Niš, drugu u Užice, treću u Kragujevac, i to zovu decentralizacijom i dekoncentracijom vlasti, a u stvari to je i koncentracija i centralizacija vlasti time što privlačiš neke lokalne gazde da se s tobom udruže i da ti omoguće vlast, a ti ćeš njima da prebacuješ nekakve pare.
Kada sve to pogledate, potpuno razumem ljude, ne znaju odakle da krenu, odakle da počnu to da popravljaju. Šta da radimo s ovim sistemom? Zašto su te blanko ostavke potrebne? Vidite, kako sam rekla na početku, nisu uspostavljeni neki politički identiteti. Neće konzervativac da pređe kod La Fontena, nekog ekstremnog levičara u Nemačkoj, neće. Znači, nema potrebe za blanko ostavkama, jer takve promene su veoma retke. To su dosta jaki politički identiteti, ne menja se to tako lako i zato nisu nigde potrebne blanko ostavke, da ti pretvaraš predstavnike građana u neke nikogoviće koji imaju unapred podnete ostavke, međutim oni nemaju nikakav identitet. Čitam recimo intervju Rasima Ljajića, koji kaže: „Naš narod nije zreo da se ukinu blanko ostavke, zato što će onda nastati trgovina poslaničkim mandatima.“ Ko će od poslanika da odoli da ponudi nekome pet hiljada evra? Neće da odoli, kaže – pa dobro, ja ću da pređem kod tebe u stranku. Tako da, on nije za to da se ukinu blanko ostavke zato što nismo zreli. Ja sam juče na jednom skupu to rekla: „Izvinite, zašto taj poslanik ne bi trgovao svojim mandatom?“ Kada je Rasim Ljajić bio na skupštini Srpske napredne stranke, on je Vučiću rekao da on može i sa njima. Pa sad, ne možeš ako ti nemaš nikakav identitet nego ti je identitet da ga nemaš, i ako ti nemaš nikakvu ideologiju nego ti je ideologija jedino da ostaneš na vlasti. Ti tražiš blanko ostavke da ove vežeš i pretvoriš u svoje sluge, a ti si taj koji si se prodao svima, znači ti možeš u sve koalicije. Oni na vrhovima napuštaju te neke male ideološke razlike, oni su tu napravili američki melting pot, svi smo mi jedan lonac. Meni je neki put žao kad vidim predsednika Tadića da ide kod Palme. Videli ste tog Palmu, šta je on sve izgovarao, on je ipak bio u Stranci srpskog jedinstva, ipak je bio kod Arkana.
Kad bacite pogled, svako ko bi sada hteo da nešto učini i da se zapita – kako sad mi to sve da menjamo? Da dižemo revoluciju, kao što sam rekla, ne možemo. Verovatno bi bila potrebna neka dugačka upornost da napravimo nekakav program koji ćemo tačku po tačku da dugotrajno i uporno ostvarujemo, da onda kažemo – promeni izborni sistem. Međutim, znate li u čemu je problem? Napisali su taj izborni zakon, ali nemaju većinu da ga donesu. Ja vam samo pokazujem kako smo mi okovani. Svi kažu – pa ja sam izgubio svaku nadu da to mogu da promenim. Odakle da krenem? Ljudi niti imaju sredstva, niti imaju volje, borili su se hiljadu puta, pa kažu – pa čekaj, stani! Ne mogu ponovo da idem u borbu. Opet od početka. Pa ko će da kreće opet od početka? Menjaj sve, male popravke ne vrede. To zaista mora da se vidi kada će društvo samo iz sebe da otvori nekakve mogućnosti da se tu počnu otvarati neki prozori, da se neki ljudi angažuju i počnu da otvaraju te prozore. Sada deluje da se roletne spuštaju, a da akteri koji nemaju dovoljno snage da i sebe održe, a kamoli da te roletne dižu.
- Susheela Raman – Same Song
Svetlana Lukić: Hvala vam što ste slušali i ovaj Peščanik. Govorili su doktorka Milena Jauković, pevao vam je Ljuba Živkov, govorili su Dimitrije Boarov i Vesna Pešić. Vama se na pažnji zahvaljuju Svetlana Vuković i Svetlana Lukić. Doviđenja.
Emisija Peščanik, 28.05.2010.
Peščanik.net, 28.05.2010.