Subota, 7. novembar 2009. je veliki dan u istoriji američkog Kongresa. Na treću godišnjicu preuzimanja kontrole nad federalnim zakonodavnim telima, demokrate su konačno uspele da ispune jedno od svojih obećanja: izglasale su reformu zdravstvenog sistema.
Rezultat glasanja je bio 220:215. Čak 39 demokrata je glasalo protiv, dok je samo jedan republikanac glasao za zakon. Do poslednjeg trenutka se nije znalo da li će spikerka Doma, Nensi Pelosi, i ostatak demokrata uspeti da skupe dovoljan broj glasova za izglasavanje reforme koju javnost čeka decenijama i koju je na svoj dnevni red bezuspešno stavljao svaki predsednik u prethodnom veku. Zasluga za izglasavanje reforme pripada predsedniku Obami, koji je uspeo da donese presudni glas Majkla Mičhauda, demokratskog kongresmena iz Mejna.
Nakon glasanja, demokrate širom zemlje su slavile i plakale od sreće. Euforija zbog konačnog uspeha demokrata da izglasaju nešto krucijalno je bacila u drugi plan sve što ne valja sa ovim zakonom, a ne valja mnogo toga.
Prvi poražavajući kompromis desio se pre mnogo meseci, kada se odustalo od single payer plana, pojedinačnog osiguranja, gde bi svi troškovi osiguranja bili preneti na budžet, čime bi se poništio uticaj privatnih kompanija koje su srž svih problema sa zdravstvom u SAD. Ovaj ustupak je napravljen, jer su i Obama i Pelosi znali da u protivnom neće dobiti ni približno dovoljan broj glasova, pre svega zbog činjenice da veliki broj kongresmena uopšte, i republikanaca i demokrata, dobar deo novca za finansiranje svojih kampanja dobijaju baš od osiguravajućih preduzeća. Tako se na samom početku odustalo od ideje koju zastupa liberalno krilo demokrata.
Umesto single payer plana predložen je plan javne opcije, državno osiguranje koje bi se na tržištu takmičilo sa privatnom ponudom zdravstvenih planova. Tokom cele ove godine oko ovog predloga se vodila žestoka borba. U avgustu su republikanci i konzervatici uspeli da državno osiguranje predstave kao „preuzimanje zdravstvene zaštite od strane države“, što su onda povezali sa komunizmom, nacizmom, socijalizmom, koncentracionim logorima, ubijanjem penzionera, početkom kraja Amerike koju će dokrajčiti novi Hitler-Obama, koji je u stvari produžena ruka terorista, koji mrze Ameriku zbog njene slobode, itd. Ali Obama i demokrate nisu odustajali od državnog osiguranja i ona je glavni razlog zašto je rezultat glasanja do kraja bio neizvestan.
Državno osiguranje je na kraju uključeno u zakon. Pored ovog modela, koji će koštati 1,1 trilion dolara u narednih deset godina, izglasane su i odredbe koje obavezuju građane da imaju osiguranje (bilo ono državno ili privatno) i povećan je budžet Medicaid-a (već postojeći zdravstveni program koji pomaže građane sa malim primanjima).
Zakonom je privatnim kompanijama od sada zabranjeno da odbijaju građane koji imaju rizičnu istoriju bolesti. Ukinuta je još jedna praksa, da se na osnovu „rupa“ u ugovorima ukida već postojeće osiguranje ako se osiguranik razboli.
Međutim, demokrate su, da bi obezbedile izglasavanje zakona, pristale na još jedan veliki kompromis: uključile su stva kojom se zabranjuje finansiranje abortusa iz državnog osiguranja. Ovo je bila posledica pre svega žestokog lobiranja katoličke crkve. Time je zadat još jedan udarac liberalima, a i dodatno je zakomplikovano pitanje prava žena na izbor.
Svaka žena koja ima državno zdravstveno osiguranje moraće sama da plati svoj abortus. Moguće je da će onda privatna osiguravajuća preduzeća, koja će dobiti monopol na osiguranje abortusa, odlučiti da izdvoje tu proceduru u mnogo skuplji paket.
I pored svih kompromisa na koje su demokrate pristale da bi reforma zdravstvenog sistema bila izglasana, najteži deo usvajanja ovog seta zakona tek predstoji – kroz usko grlo zakonodavstva Vašingtona.
Sada Senat treba da izglasa svoju verziju zakona, da bi se nakon toga dve verzije usaglasile. Tek tada konačna verzija zakona dolazi na potpisivanje na predsednikov sto. A Senat je kompleksnije, konzervativnije i korumpiranije telo od predstavničkog doma Kongresa.
U nedelju, dan nakon „pobede“, Obama je izdao saopštenje kojim poziva Senat da završi svoj deo posla do Nove godine. Beloj kući je ovaj tajming važan iz dva razloga. Prvo, Obama želi da sledeću godinu posveti reformi energetske politike, regulisanju Vol strita i ratovima u Avganistanu i Iraku (odluka o dodatnom slanju vojnika u Avganistan se očekuje ovih nedelja). I drugo, što se više bude ulazilo u 2010. godinu, koja je godina početka sledeće predizborne kampanje, smanjivaće se mogućnost izglasavanja zdravstvene reforme, jer će konzervativne demokrate još manje biti voljne da daju svoj glas ovoj važnoj reformi, koja svakim danom gubi na popularnosti.
Senat već ima svoju verziju zakona, koja se u bitnim stavkama razlikuje od zakona izglasanog u Domu predstavnika. U pitanju je, naravno, mnogo konzervativnija verzija. Zakon izglasan u Kongresu predviđa povećanje poreza samo onima koji zarađuju više od pola miliona dolara godišnje, a predlog Senata predlaže povećanje poreza svima čija polisa osiguranja prelazi 8000 dolara. I još važnije, predlog Senata posle tri godine oslobađa federalne države obaveze uvođenja državnog osiguranja. Naravno, konzervativnijim državama je i tri godine predugačak rok.
Republikanci u Senatu su, očekivano, najavili da će filibaster-om (beskonačnim govorima) pokušati da spreče glasanje o zakonu. Beskrajna rasprava o jednoj temi može da se prekine ako 60 od ukupno 100 članova Senata glasa za to. Demokrate tvrde da imaju taj broj. Međutim, pre nekoliko dana je demokrata Džo Liberman rekao da će se on priključiti filibasteru republikanaca ako predlog zakona koji se nađe pred Senatom bude predviđao državno osiguranje.
Džo Liberman je na prošlogodišnjim izborima podržao Mekejna i govorio da „strahuje za Ameriku ako Obama pobedi“. On je jedan od senatora koji prima najviše donacija od privatnih osiguravajućih kompanija. Pored njega, još pet demokrata iz Senata je izjavilo da verovatno neće glasati za reformu. Svih petoro je u kampanji za reizbor sledeće godine.
Plan Obame i Herija Rida, vođe demokrata u Senatu, je da ubede ovih petoro demokrata da glasaju protiv filibastera, ako već neće da glasaju za zakon. Još jedan potreban glas će pokušati da dobiju od Olimpije Snou, republikanske senatorke iz Mejna, ali to će zahtevati nove ustupke. Njen predlog je da države same odluče da li žele opciju državnog osiguranja.
Sve u svemu, radost zbog usvajanja reforme u Kongresu je preuranjena. Ako je ovoliko kompomisa napravljeno u Domu predstavnika, može se desiti da na Obamin sto posle svega na potpisivanje stigne dokument koji će svi zvati reformom, iako on to više neće biti.
Peščanik.net, 11.11.2009.