Pored informacije da je reditelj Kokan Mladenović juče saslušan povodom krivične prijave koju je, zbog javno izrečenih mišljenja i stavova, protiv njega podneo izvesni član sindikata, juče nas je kofom hladne i prljave vode dočekala i vest da je lice po imenu Ištvan Kaić podnelo krivičnu prijavu protiv prof. dr Vesne Rakić Vodinelić, autorke teksta u kome iznosi svoje mišljenje, građansko, pravničko, i političko, o intervjuu Kokana Mladenovića. Kaić je istom krivičnom prijavom „potkačio” i urednice sajta Peščanik, Svetlanu Vuković i Svetlanu Lukić, zato što su objavile tekst profesorke Vodinelić, te, riplijevski, i kompletno Udruženje građana „Peščanik” iz Beograda, a zbog (citiram tekst krivične prijave): „krivičnog dela Pozivanje na nasilnu promenu ustavnog uređenja iz člana 309. st. 1. Krivičnog zakonika”.
Bogu hvala, odahnuše i vernici i ateisti, danas je tužilaštvo odbacilo krivičnu prijavu protiv Mladenovića. O ovoj drugoj još ne znamo, valja nadati se. Dejan Ilić je sjajno sumirao ovo zveketanje pravosudnim mačevima kao puku demonstraciju bahate sile vlasti: „protiv svakoga ko nam se ne sviđa bilo ko može podneti krivičnu prijavu, a mi ćemo – vlast, dakle – odlučivati da li ćemo te osobe protiv kojih su prijave podnete zaista krivično i goniti, bez obzira na pravnu osnovanost (to jest: besmislenost) sâmih tih prijava”. O prirodi ove vlasti, o potezima koji razaraju same temelje ne samo pravne države već i celokupnog našeg društva i kulture, ovaj cirkus sa krivičnim prijavama govori jednako glasno kao i stotine drugih cirkusa u proteklih nekoliko godina, od afere helikopter, preko kupljenih diploma i plagiranih doktorata, tajnosti ugovora koji moraju da budu javni, pa sve do afere „banana“, da ne nabrajamo.
Fenomen, međutim, o kome ne govorimo i ne razmišljamo dovoljno je podnosilac krivičnih prijava. U našoj istoriji, kulturi i literaturi nikada nije manjkalo takvih likova, dobro je poznato da smo, uz kafanu, uvek najviše voleli sud. Ali u ovakva smutna vremena, građanin koji podnese krivičnu prijavu (citiram tekst prijave): „samoinicijativno, bez ičijeg nagovora ili konsultacija sa bilo kim, potpuno naprasno (sic!) i bez predumišljaja, apsolutno rezigniran (sic!) onim što [je] pročitao na sajtu ’Peščanik’“, i to za verbalni delikt, delikt drugačijeg mišljenja i javno iznesenog sopstvenog stava, a sa optužbom da se time „poziva na nasilnu promenu ustavnog uređenja“, glasnik je još mračnijih vremena za sve nas koji imamo namere da u ovoj državi i dalje živimo.
O pogubnoj državnoj politici koja s jedne strane razara ustavno-pravni poredak, dok, sa druge strane, zatvara javni i društveni prostor za neistomišljenike, a otvara široko polje za medijski, a sada već i pravosudni linč nepoželjnih, povodom ovih krivičnih prijava govore tekstovi profesorke Rakić-Vodinelić, Saše Ilića, Dejana Ilića, i Svetlane Slapšak. Ali, nekako, mada može da zvuči neozbiljno ili neprikladno, moram da kažem da je iz celog ovog cirkusa sa krivičnim prijavama moj najjači utisak dramatičan nedostatak dobrog obrazovanja i vaspitanja podnosioca prijave.
Evo nekoliko ilustracija. Podnosilac prijave, na primer, na jednom mestu iskazuje „posebnu zabrinutost“ (sic!) „zbog okolnosti što je autorka Vesna Rakić-Vodinelić bivša renomirana univerzitetska profesorka pravnih nauka“, demonstrirajući ne samo nepoznavanje adekvatnog žanra, stila i registra komunikacije u pravosudnom kontekstu, već i nepoznavanje miljea visokog obrazovanja i činjenica iz radnih biografija onih koje prijavljuje tužilaštvu.
Zatim, on u jednom pasusu objašnjava zašto tekst profesorke Vodinelić o intervjuu režisera Mladenovića predstavlja, po njegovom shvatanju, krivično delo, a zatim, naglim i neobjašnjivim otklonom od teme svog pisanog rada, dodaje da „autorka u svom podužem tekstu koji je predmet prijave ni na jednom mestu ne navodi citate iz Mladenovićevog intervjua koji su predmet prijave o kojoj piše, što svedoči o njenim manipulativnim sklonostima i obmanjivanju građana, koje je na sličan način vršila i tokom majskih poplava 2014. godine, selektivno citirajući članove 30. i 31. Zakona o vanrednim situacijama, u cilju da okrivi Vladu Srbije za neblagovremeno proglašavanje vanredne situacije na teritoriji čitave Srbije“. Dakle, šta je tema ovog pisanog sastava? I za šta podnosilac uopšte optužuje profesorku Rakić Vodinelić, urednice „Peščanika“, i udruženje građana?
U zaključnom ’predlogu’, podnosilac prijave „apeluje“ na tužilaštvo (citiram): „da ne dozvoli da bude zavedeno lažnim autoritetima i, ako mu je tako lakše, zamisli kako bi odlučivalo da je tekst koji je predmet prijave napisao Mladen Obradović ili neko iz njegove ekipe“. Ponovo, uz žargonski, stilski i jezički neprimeren izraz (na primer, termini kao što su ’ekipa’, ili ’apelovanje’ na tužilaštvo), tekst je ličan, neformalan i subjektivan, umesto objektivan i argumentovan.
Ja zaista ne znam ko je podnosilac prijave. Da li je to isti onaj čovek koji je 2011, 2012. i 2013. godine i sam objavljivao kritičke tekstove na sajtu „Peščanika“ koji danas tuži? U svom tekstu krivične prijave, on tužilaštvu „skreće pažnju“ (sic!) da je sajt „Peščanik“ i udruženje građana (citiram): „nebrojano puta do sad, bilo tekstovima ili radio emisijama, baratalo ekstremnim, i napisima i izjavama neskrivene mržnje prema vlastima u Srbiji“, a posebno „od aprila 2014. godine, i… sve do danas“. Pitam se, stoga, ako to zaista jeste ista osoba, da li je „Peščanik“ ispoljavao isti (citiram): „ekstremizam u mržnji, kojim se upadljivo krši Kodeks novinara Srbije“ i u vreme kada je Ištvan Kaić tu objavljivan, ili je to bila neka pauza u ispoljavanju ekstremizma, zaslugom, možda, baš njega samog?
Za mene je, dakle, procvat podnosilaca krivičnih prijava jednako alarmantna posledica propasti naše države i društva kao i relativizacija i uništavanje pravnog sistema. To što su reditelj, profesorka, urednice „Peščanika“ pa i članovi udruženja građana „Peščanik“ predmet krivične prijave zbog verbalnog delikta danas je u našoj državi sasvim logično; uostalom, još je Toro u „Građanskoj neposlušnosti“ rekao da je „pod vlašću koja nepravedno zatvara svakom pravednom čoveku mesto upravo u zatvoru“.1 Ali, po mom dubokom uverenju, pravi znak dugoročne dekadencije društva u jednakoj meri su i stil i profil podnosilaca krivičnih prijava, baš kao i internet botova, ili urednika, radnika i publike tabloidnih medija. Svi su oni proizvod našeg razorenog sistema vaspitanja i obrazovanja. Činjenica da se jedan građanin koji, pretpostavljam, sebe doživljava kao intelektualca, a svakako kao bar pristojno obrazovanog čoveka, umesto u javnu polemiku sa onima koji drugačije misle, govore i pišu upušta u krivično gonjenje, laća tužilaštva i pretnje zatvorom, bez sumnje je vesnik orvelovske budućnosti, gde ćemo svi držati usta dobro zatvorena, da nas ne čuje pisar Vića i ne dohvati kapetan Jerotije. Odsustvo kritičkog mišljenja, arogancija i bahatost u odnosu prema drugima i drugačijima, te sistem vrednosti u kome sopstveni ciljevi opravdavaju svako sredstvo – to su alarmantni znaci da bismo svi, smesta, i svim sredstvima morali da ustanemo u odbranu ne samo vladavine prava, slobode javne reči i poštovanja pravne države, nego, verujem jednako važno, i sistema obrazovanja i vaspitanja, kao zaista poslednje linije odbrane ovog društva.
U normalnoj državi, javni tužilac bi morao ne samo da odbaci ovu prijavu kao besmislenu, već bi trebalo da podnosiocu vrati tekst ispravljen na mnogo mesta crvenom olovkom, sa komentarima na margini.
Peščanik.net, 17.09.2015.
Srodni linkovi:
Krivična prijava protiv Dejana Ilića
Saša Ilić – Početak pozorišne sezone
Vesna Rakić-Vodinelić – Država (to sam ja!) protiv Kokana Mladenovića
Krivična prijava protiv Vesne Rakić-Vodinelić i Peščanika