Osnovna poruka koju sam nameravala da prenesem publici i sagovornicima na konferenciji posvećenoj kulturi, mostovima, narodima i svemu ostalom – organizovanoj u okviru Međunarodnog festivala studentskog filma i pozorišta Skena UP – “ask not what your country can do to piss you off, but what you can do to piss off your country”, ostala je neizgovorena. Nije bilo vremena, bavila sam se radom Drena Maliqija, pocepanom na izložbi februara 2008. u Beogradu; pozorišnom predstavom Jetona Neziraja “Hypermarket” (koautorski rad sa Minjom Bogavac) i dvostrukim, albansko-srpskim književnim izdanjem “Iz Prištine/Beograda s ljubavlju” – ne bih li ilustrovala tretman kosovske umetničke produkcije u Srbiji. Ukoliko nije ignorisana, to jest, povod je za izliv patriotskog stava o kosovskoj nezavisnosti.
Smestili su me pored Mehmeta Behlulija, umetnika i profesora na prištinskoj Akademiji. On je stara garda, školovao se u Beogradu, pamti Jugoslaviju pre kao emancipatorski a manje kao represivni politički projekat; upoznali smo se na prezentaciji njegovih video radova u novosadskom Muzeju savremene umetnosti pre 5-6 godina. Dopada mu se ideja da gradnju mostova prepustimo građevinskim radnicima. Radije bih da mislim o kulturi kao mreži u kojoj su moguće daleko čudnije i zanimljivije veze od veza među narodima. Narod je politička konstrukcija, slepa za detalje i razlike, a ti su razni detalji upravo ono čime se bavi savremena kultura – ta čudna mešavina uzvišenih namera i prljavih strasti jedne zajednice, njenih najgorih noćnih mora i najlepših želja.
Najbolje što se s tom mešavinom može učiniti nije da se “grade mostovi među narodima”, već da se stvori rizična platforma za razmenu među ljudima. Rizična, jer se ta mešavina može ispostaviti kao prilično zapaljiva – prljava savest jedne zajednice ponekad artikuliše ideje i emocije koje izazivaju nasilje. Srpska kultura kreirana poslednjih 30 godina odličan je primer – poezija, udžbenici, pozorišne predstave i filmovi, proza i muzika, proizvodi decenijske kulturne politike vlasti u Beogradu, stvarani su na fonu popularne mržnje i nacionalne histerije. Ta produkcija mržnje nije prestala, tek povremeno predahne u mimikriji “svetskih trendova” i povratku “proverenim vrednostima” umetnosti, “čistoj” estetici. To je srpska kultura i, ako boga znate, ne gradite joj mostove.
Sa moje leve strane sedi novinarka iz Moskve. Zaklinje se u objektivnost novinarskog poziva i obećava objektivnu reportažu sa festivala. Ja ne dajem takva obećanja. Objektivnost je korporativna medijska laž a ja sam subjektivna i to ne krijem. Naravno da me interesuje i lepa strana života u Prištini i devetogodišnja istorija festivala Skena UP, čija sam gošća, ali me posebno zanimaju problemi sa kojima ljudi ovde svakodnevno izlaze na kraj. Prodajem “loše vesti”, optužila bi me jedna od sagovornica na konferenciji, predstavnica lokalnog Fonda za otvoreno društvo. “Pišite o lepim stvarima, plasirajte lepe vesti iz Prištine!”, podučila nas je, s iskrenim uverenjem da umetnici i novinari treba da budu “ambasadori” kulture svakog naroda. Mene, ipak, najviše zanimaju nevolje i problemi – i to pre svega oni koje u svakodnevici Kosova izaziva Beograd.
Mobilni mi je zanemeo čim sam stigla, za mene ovde nema rominga. Dok sam bila u domaćoj mreži, poruke i pozivi sa Kosova imali su različit međunarodni prefiks. Pretpostavljam da to nekakav srpski junak vredno brani “srce Srbije” u nekom međunarodnom institutu koji dodeljuje nacionalne brojeve. Glavni urednik radija Urban FM Ari Abdyli kaže da ni stonoteniska ekipa nema status nacionalne reprezentacije, jedino su se rukometaši izborili za međunarodno priznanje. Tadićeva i Jeremićeva strategija “odbrane” Kosova ometanjem života na svakom koraku još uvek je prilično uspešna. Direktor festivala Skena UP ove godine nije stigao na sarajevski filmski festival jer Bosna ne priznaje kosovske papire. Umetnici i studenti s teškom mukom putuju čak i u one zemlje koje su uspostavile odnose sa nezavisnim Kosovom. Ako im padne na pamet da svrate na Bitef ili Exit – treba im posebna dozvola Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu. Mrcvarenje ljudi s obe strane granice jedini je rezultat srbijanske politike.
Očekivano, posle konferencije stiže vest da je Brisel odložio odluku o sledećem koraku u procesu pridruživanja. Dok Tadić bezočno laže da je Srbija zaslužila članstvo u Evropskoj uniji, jedini izveštaj koji bih mogla da “plasiram” iz Prištine jeste da kosovska kultura – kao i sve ostalo na Kosovu – uporno svedoči svoju nezavisnost, uprkos činjenici da se Beograd i dalje svojski trudi da je onemogući. Realnost je takvu politiku svela u njene banalne okvire: kosovski stonoteniseri morali su da pristanu na amatersku ligu, a ja sam za par evra dobila lokalni broj za mobilni.
Iskreno žalim što verovatno nikad neću biti u prilici da pogledam nijedan kosovski film, nijednu izložbu kosovskih autora, a da mi pogled ne bude opterećen nasleđem srbijanskog kolonijalizma, okončanog u krvavom sukobu devedesetih. I zaista razumem potrebu kosovske elite da izađe iz diskursa žrtve i okrene se izgradnji društva na pozitivnim vrednostima – ali, istini za volju, ja ionako nisam tu zbog njih. I just came to piss off my country, kad već nisam u stanju da je primoram da izađe iz sopstvenog diskursa nekažnjenog zločinca.
Peščanik.net, 10.12.2011.