Pre trideset godina, 4. maja 1980. preminuo je Josip Broz Tito, predsednik Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Njeni građani su od 1945. godine maršalov rođendan zvanično proslavljali 25. maja, uprkos tome što je, prema verodostojnim matičnim knjigama, Josip Broz rođen 7. maja 1892. u Kumrovcu. A godine 1956. na Titov predlog, doneta je odluka da 25. maj, pored dana njegovog rođenja, ubuduće bude i Dan jugoslovenske mladosti i sporta. Maja ove godine Srbija je evocirala svoju prošlost, mada je to bilo u koliziji sa zvaničnim trendovima. Davnašnji, okoreli Titov kult zamenjen je Mileševićevim, i već od druge polovine devedesetih u Srbiji je započeta jedna odozgo usmeravana amnezija, a da prethodno o Titu, o njegovoj ulozi, nisu izrečeni objektivni sudovi. Karakter kampanje koja je potpirivana protiv Tita za vreme Miloševićeve vladavine, ne razlikuje se mnogo o karaktera Titovog kulta. U novonapisanim udžbenicima partizani, a sa njima i Tito, potinusti su u pozadinu, umesto njih je u prvi plan izbio Draža Mihajlović, četnički vođa koji je sanjario o Velikoj Srbiji. Ovaj trend je nastavljen i posle promena koje su usledile krajem 2000. godine, do te mere, da su čak i pojedini članovi vlade prionuli na koplikovani posao pronalaženja i otkrivanja groba Draže Mihajlovića. Ali ga do danas nisu našli. Naime, posle 1944. godine komunistički narodni sud ga je pod optužbom saradnje s Hitlerom osudio na smrt, a mesto gde je sahranjen, držano je u tajnosti, vrlo verovatno zbog toga da ne postane mesto tajnih hodočašća.
Niko ne spori da se Draža Mihajlović više borio protiv partizana nego protiv Nemaca. Bio je (i) Hitlerov saveznik. Oni koji nastoje da uvećaju veličinu Dražine ličnosti, tu okolnost objašnjavaju time da je general blagovremeno prepoznao komunističku opasnost, što će reći da se saradnja sa fašizmom legitimiše antikomunizmom. Ovakvo obrazloženje je u skladu i s trendom preimenovanja onih glavnih ulica koje su u gradovima širom Srbije nosile Titovo ime, ili imena Titovih generala. Zamenjeni su, po pravilu, imenima srpskih kraljeva ili imenima takvih istorijskih ličnosti, koje bar deo javnosti smatra antisemitima.
U istom paketu brisani su i nazivi ulica koje su nosile imena Staljinovih maršala i generala, što se u krajnjoj liniji završilo bezmalo groteskno. Naime, ruski ambasador u Beogradu, Aleksandar Konuzin, uoči prošlogodišnje posete ruskog predsednika Medvedeva, izrazio je rusko negodovanje zbog brisanja imena sovjetskih antifašističkih generala sa tabli s nazivom beogradskih ulica, na šta je vlast obećala da će biti sve preduzeto da se stvar popravi. Tako smo se našli u situaciji da se ulicama daju imena Staljinovih komunističkih generala, dok Titovi komunistički generali ne mogu imati tu čast. Ovaj groteskni primer zapravo pokazuje da u Srbiji pravo suočavanje sa pitanjem Titove uloge tek treba da usledi, isto kao i suočavanje sa nedavnom ratnom prošlošću.
Danas se u Srbiji Tito ubraja među najveće neprijatelje Srba, mada su ga 4. maja 1980. godine, i narednih dana, u celoj zemlji, uključujući i Srbiju, frenetično žalili.
Bila je nedelja. Novosađani su se vraćali s okolnih izletišta, kad su pre početka drugog, večernjeg televizijskog dnevnika svi elektronski mediji prekinuli svoje redovne programe i emitovali vest o Titovoj smrti. Prethodni dani su takođe bili neradni, proslavljao se Prvi maj, međunarodni praznik rada, narod je pohrlio na fruškogorska izletišta s one strane Dunava. U kameničkom parku na programu je bio tradicionalni vo na ražnju, izletnici su se prepustili zadovoljstvima roštilja, tamanili su ražnjiće, ćevapčiće i pljeskavice. Pred kraj dana naglo je živnuo automobilski saobraćaj na putevima, ali grad je ostao nem. Neko vreme sam se muvao ulicama, pa sam svratio u jednu poslastičarnicu. Nije u njoj bilo ni žive duše, vlasnik je usamljeno dreždao iza pulta, kako se kasnije ispostavilo, bio je albanske narodnosti. Naručio sam kafu i seo za obližnji sto. Zurio sam u ekran televizora. Spikeri su, u tamnim odelima, saopštavali reagovanja stranih državnika, sadržaje njihovih telegrama saučešća. Kako sam kasnije saznao, mediji su se mesecima pripremali za ovaj događaj. Bila su sačinjena vrlo precizna scenarija. Pripremljen je brižljivo odabrani muzički i dokumentarni materijal. Znalo se unapred kakav će program biti emitovan kad usledi ono najgore, ko će se pojaviti na ekranu, itd. Za njih je već mesecima unapred sašiveno nekoliko pari tamnih odela – od tamno smeđih nijansi do crnog. Štaviše, članovi odabranog štaba su tokom poslednja četiri meseca morali i slobodnim danima da se javljaju redakciji. Morali su da ostave sekretaricama brojeve telefona na kojima će biti svakog trenutka dostupni. Poslastičar mi je doneo kafu i videvši s kakvom pažnjom pratim televizijski dnevnik, ostao je pored mog stola i zajedno sa mnom zurio u ekran. Progovorio je tak kad sam posle nekoliko dugih minuta skrenuo pogled na njega. Ode stari – reko je tiho – a sad će da bude što još nikad nije bilo, nagrabusićemo svi, sve će da puca.
Digao sam glavu. Nisam baš bio navikao na ovu vrstu otvorenosti. Intelektualci su upućivali Titu hvalospeve, ali od kafanskih ljudi nisam baš čuo o njemu mnogo uzvišenih reči. Pa sam ga upitao, na šta zapravo misli, kad je pun ovakvih crnih slutji što se naše sudbine tiče. Međutim, izbegao je odgovor, a potom – kad je po mom izgovoru shvatio da nisam Srbin – doduše donekle sumnjičavo, ali me je ipak direktno upitao koje sam nacionalnosti. Mađar, rekao sam. E, onda, čuvajte se, nećete ni vi jeftino proći, rekao je značajno. Na ovoj tački je, međutim, ustuknuo, kao da se uplašio sopstvenih reči. Povukao se, pognute glave, iza pulta i odande nastavio da gleda televiziju. Netrmice je zurio u snimke rasplakanih građana.
Ostavio sam novac na stolu, i izašao. I posle trideset godina razmišljam o tome šta je trebalo da odgovorim tom albanskom poslastičaru. Uzalud pokušavam uvek iznova da promislim tu scenu, nikad nisam siguran, da li sam mogao da mu dam jednoznačan odgovor.
Bio sam i sutradan prepun nedoumica. Možda sam bio naprosto nemaran, ili iz rasejanosti, najverovatnije iz puke navike, ali nikako svesno, još manje demonstrativno, na posao sam krenuo u farmericama i kariranoj košulji. Ali čim sam stupio na ulicu, morao sam da zastanem. Na novosadskom bulevaru prolaznici su bili mahom u crnini. Na licima ljudi tuga. Svi su bili neobično tihi. Nisam znao šta da radim. Da se vratim gore u stan i da i ja obučem tamno odelo? Da li su to ljudi u žalosti prema uputstvima s nekog višeg mesta? Međutim, ja ni za kakvo uputstvo te vrste nisam znao. Čitavu noć sam probdeo ispred televizora, građani Jugoslavije su plakali, štaviše, mnogi su glasno zapomagali, a ja sam, sumnjičav kakav već jesam, pomislio da je stvar izrežirana, nije moguće da čitava zemlja plače kako to mediji prikazuju. Ali na ulici sam se mogao uveriti da televizije emituju autentične snimke. Jugoslavija je bila zaista duboko ožalošćena. Ni posle trideset godina nisam umeo da kažem, zašto; možda je blagovremeno počela da oplakuje svoju budućnost.
Dreždao sam na prometnoj ulici u jednim izbledelim farmericama i nisam zapravo znao šta da radim. Da se vratim u stan i da obučem nešto prigodnije, i da u tome odem na posao, u dramsku redakciju novosadske televizije? Ne, to ipak ne mogu da učinim, to bi bio znak mog beskičmenjaštva. Nisam bio antitioista, u sedamdesetim godinama nisam ni poznavao izrazitog antitoistu, mada sam u to vreme već učesvovao na raznim skupovima koje je vlast okarakterisala kao opoziciona okupljanja. Ali pouzdano znam da ni među kritičarima sistema nije bilo ljudi koji bi porekli državnički format maršala Tita. Jedino je zagrebački intelektualac Predrag Matvejević pozvao Josipa Broza Tita da podnese ostavku, ali u svojoj knjizi je s najvećim poštovanjem odao priznanje njegovim zaslugama. Sa uvažavanjem sam pisao o Matvejevićevoj knjizi, mada sam očekivao da će iz toga da se izrodi veliki skandal. Skandal je izostao, prošao sam bez većih nevolja. I uveren sam da se ni to nije desilo prema naređenjima s višeg mesta, samo su neki prerevnosni kulturtregeri hteli da na taj način steknu određene poene. Jer su zasluge te vrste podrazumevale povlašćenosti – režim najčešće nije reagovao represivno, nije pretio ili kažnjavao, već je radije delio privilegije i položaje.
Hteo sam da ostanem veran sebi, pa se zbog toga nisam vratio u stan da se presvučem, ali nisam imao ni dovoljno smelosti da se na radnom mestu pojavim u ofucanim farmericama. Pa sam rešio da prošpartam gradom, i na svakom koraku sam, s ne malom potresenošću mogao da se uverim da je žalost posvuda iskrena i duboka. Nedugo potom i ja sam pao pod uticaj te atmosfere.
U izbledelim farmericama sam žalio starog. Tako se desilo da sam se nekoliko dana posle njegove smrti našao zapravo na ljudskoj distanci s harizmatičnim vođom – taj vođa bio je veći od zemlje koju je stvorio i koju su potom njegove pristalice, njegovi lakeji i sluge, u krvavom ratu razorile. U titoizmu je najgore bilo ono što je posle titoizma usledilo. Ona ista masa koja je trideset godina ranije zapomagala na ulici, svega deceniju kasnije s mržnjom je govorila o obožavanom vođi. Njegovi nekadašnji uliznici postali su tvrdokorni antikomunisti, nekadašnji levičari sad su se busali u prsa na desnici. Oni koji su hteli brzu karijeru – a takvih je bilo mnogo – ti su se mahom odrekli svoje prošlosti. Sve naše nacionalizme na svoje krvave osvajačke pohode lansirali su upravo bivši komunisti. Pesnici, koji su mu pisali hvalospeve – skoro svaki pesnik je napisao svoju dvorsku pesmu – izbrisali su iz svojih opusa pesme posveće Titu. Preko noći se ispostavlo da su ovde svi bili opozicionari. Danas se kao žrtve režima deklarišu i oni koje je saobraćajac kaznio jer su prešli kolovoz na crveno.
Sve se promenilo, osim elite.
Osvrnemo li se na današnju situaciju u Srbiji, moramo reći da do izražaja dolazi ista ova paradigma metamorfoze. Promena političkog sistema je izvedena, ali bez prave promene elite. Istina je da su na vlast došli Miloševićevi protivnici, ali oni su se veoma brzo našli u zagrljaju s Miloševićevim pristalicama. Oni koji su nekad bili protiv Evrope, sad zdušno zagovaraju evropske vrednosti, nekadašnji komunisti su postali antikomunisti, nekadašnji levičari sad su desničari – zahvaljujući tome razlike su postepeno izbledele. A mase su sve ravnodušnije. Čovek sa ulice pažljivo prati kako pada vrednost dinara, zatim sedne ispred televizora, ali brzo promeni kanal, čim čuje kako poltičari, bez da i trepnu, popuju o izlasku iz krize. Politički dnevni listovi beleže kontinuirani pad tiraža, sve su popularniji, međutim, jeftine i plitkoumne televizisjke emisije, sapunske opere. Balkan nije toliko ni opasan, kažu stranci zalutali na ove prostore, i rado se zamajavaju nekim balkanskim egzotikama. Srbija se umorila od velikih metamorfoza. Bio je dug, i previše mučan, put od titoizma do antititoizma. Jedan deo zemlje se blagougodno prepušta nostalgijama, drugi se pak, na pomen njegovog imena, s nevericom pita zašto taj lik ne učestvuje u popularnoj emisiji Veliki brat nekadašnje opozicione televizije? Ili, zašto ga ne angažuje Televizija Pink za svoj rialiti šou na farmi? Može se desiti da će za nekoliko decenija isto da se pitaju na pomen imena Draže Mihajlovića ili Ratka Mladića. Za sada za to, međutim, nema izgleda, oni su danas nacionalni heroji u srbijanskom divljem kapitalizmu.
Preveo Arpad Vicko
Fondacija Hainrih Bel Jugoistočna Evropa, 08.07.2010.
Peščanik.net, 10.07.2010.