Vučić je bio dovoljno politički pokvaren da se odrekne zarđale kašike i da se tako zabrinut, večito ugrožen, neodspavan i gladan umili nemačkoj kancelarki i postane eurofanatik koji vešto priprema teren da domaćoj javnosti jednog dana prelomi vest kako je Kosovo za Srbiju nepovratno izgubljeno. Kosovo je nezavisna država, priznali mi to ili ne, i tu povratka nema, ma koliko se naša desnica uzdala u neko buduće krajnje neizvesno pregrupisavanje moći na svetskoj političkoj sceni. Srbija na toj takozvanoj svojoj teritoriji već dve decenije ne vrši vlast, osim naravno grubom silom koju je pokazala krajem devedesetih, kada joj je silom bilo uzvraćeno.
S druge strane, ne razumem kako froncle naše opozicije ne shvataju šta je glavna muka srpskih birača. To nije kosovsko pitanje nego teška nemaština, siromaštvo. Kada će opozicija smoći snage da to uvidi kao glavnu, jedinu temu kojom se može parirati svemoćnom vođi? On se nije plašio svojih radikalskih sledbenika kada je obukao evropsko odelo, podmitio i organizovao stranku i preuzeo vođstvo i odgovornost za svoj kopernikanski obrt.
A opozicija hoće da mu se suprotstavi na njegovom terenu. U izričitim ili umivenijim varijantama. Lepe priče o vladavini prava, ljudskim pravima, izgradnji institucija, slobodi medija… razume i podržava najviše 15 odsto birača, podeljenih na sijaset opozicionih strančica.
Gledam povremene štrajkove, rascepkane kao i opozicija i podjednako bezube. Okupljanje tog socijalnog nezadovoljstva, izričita ujedinjena levica trebalo bi da bude jedini program opozicije, s liderom ili liderima koji bi u ime cele opozicije imali snage da to artikulišu na jasan, svakom razumljiv način.
Gledam Jeremića kako diplomatski vešto osporava Vučićeve loše vođene pregovore o Kosovu. Ali ipak s neostvarivim ciljem: „ne damo Kosovo“.
Gledam Sašu Jankovića; tačno je sve što govori bivši besprekorni ombudsman, ali koliku podršku može da dobije na izborima, videli smo. Čak i u famoznom „krugu dvojke“. A kada se postavi pitanje Kosova on legalistički vrda, a o gladnoj raji ni mukajet (što bi rekao Basara).
Gledam DS: oduvek su bili skrojeni po ćosićevskom modelu (i nacija i demokratija), samo su povremeno menjali prioritete. Verujem da dobar deo članova i simpatizera DS-a još uvek misli da „Kosovo ne treba dati“.
Gledam Đilasa koji ne uspeva da okupi rogove u vreći ni na koju temu, čak ni oko izbornih uslova. I on bi na pitanje Kosova tehnokratski izbegao odgovor.
DSS, Dveri i skoro komično propali projekat DJB-a – njih ni ne gledam. Jednom sam pogrešila, stegla zube i odgledala Obradovića iz Dveri na N1. Posle toga sam imala poriv da glasam za A.V. kao za manje zlo.
I ne verujem da je LDP propao zbog doslednog stava o Kosovu. Propao je zbog arogancije, džipova i slatkog života svog vođe, njegovih maloletničkih eskapada s tetovažama i nejasnih kandidatura za omiljenog opozicionara.
Saberite se, ljudi, nađite nekog našeg Leha Valensu iz 80-ih godina prošlog veka, okanite se sujetnog nadgornjavanja za najboljeg petla u dvorištu jer narod je gladan i obespravljen, a oni koji rade, rade u pelenama kod stranih (ili domaćih) hohštaplerskih vlasnika za platu od koje se ne može pristojno živeti. A kada se ozbiljno razbole, od porodica se traži da donose lekove, a efikasnija, manje mučna hemoterapija se plaća 2.000 evra, osim ako se lekar u pojedinim slučajevima ne sažali i ne uđe u komplikovanu proceduru ubeđivanja tzv. socijalnog da je reč o teškom stadijumu bolesti.
Kao bekstvo od takvog života neukom i siromašnom narodu umesto hleba nude se rijaliti programi i obećanja o zlatnom dobu koje samo što nije počelo. Opozicija koja prepoznaje pravo stanje stvari imala bi izgleda na uspeh. Ovako kako je, sasvim je svejedno ko će preuzeti poraženu Demokratsku stranku. Ni najelokventnije bavljenje Vučićevim autokratskim, korupcionaškim režimom ne daje nikakve rezultate. Treba okrenuti sasvim novu stranicu i promišljeno i sistematski utvrditi novu politiku, zajedno.
Peščanik.net, 04.06.2018.