Pismo Petru Lukoviću

 
Poštovani Petre Lukoviću,

Naše dvadesetogodišnje poznanstvo, koje je, bar u mom slučaju, bilo u znaku poštovanja prema vama, daje mi nadu da ćete poverovati u iskrenost i nepolitikantsku prirodu mog pisma. Njegov je povod ono što bih nazvala, u nedostatku boljih, tačnije, manje rabljenih reči, uređivačkom politikom e-novina na čijem ste vi čelu. Naravno, ta se politika ne može svesti samo na odnos e-novina (tačnije, vaš odnos) prema sadašnjoj vlasti i čoveku koji je njen glavni stub, dakle prema potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću, ja ću ipak svoje pisanje usredsrediti samo na taj njen aspekt. On mi se u ovom času čini najvažnijim, a njegove posledice najdalekosežnijim i najpogubnijim.

Vi ste, poštovani Petre Lukoviću, preuzeli na sebe izgradnju carskog puta za političara o kome bi vam, ako ne razum (kao i svaki razum odveć podložan kompromisima), a ono intuicija mogla govoriti stvari koje bi trebalo da vas navedu na oprez. Vi, međutim, ne samo da nemate opreza, već ste izgubili svaku meru u podršci koju mu pružate i to na jedan vrlo pervertiran način: vi mu ne upućujete lično pohvale (nešto vam ipak govori da to nije mudro), vi se samo trudite, uporno i dostojno jedino bezrezervnog pristalice, da uklonite svaku kritičku reč, čak i kad je upućena od ljudi koje, bar za sad, poštujete. (Imam na umu tekstove Vesne Pešić „Rekonstrukcija kao mobing“ i „Od kolektivnog ludila do ludila vlade“, kolumnu Svetislava Basare „Nova era“ i intervju Borisa Dežulovića, za koje se nije našlo mesta u vašim novinama.) A dokazom tog poštovanja, za koje ste sigurni da ga sa vama dele i vaši čitaoci, smatram činjenicu da ih zbog tih tekstova niste izložili napadima niti ste ih izvrgli ruglu. To, međutim, činite s osvetničkom strašću svojim dojučerašnjim prijateljima i istomišljenicima, s kojima ste zajedno prešli vrlo težak i dug put, rekla bih čak zahvaljujući njihovoj predanoj podršci. Mislim na Peščanik i njegove saradnike, mislim na Sonju Biserko pa time i na Helsinški odbor za ljudska prava u celini. Razlog tome vidim upravo u njihovoj kritici vašeg političkog štićenika (ili možda zaštitnika), kritici koju ne dopuštate sa strašću adepta i nepogrešivo je detektujete na svakom mestu gde bi se mogla naći.

Vi ste, poštovani Petre Lukoviću, dopustili sebi da budete i cenzor i sudija i to u zemlji gde je tako malo prostora ostavljeno ne samo pravu već i volji da se slobodno misli, u zemlji u kojoj je parlamentarna opozicija ili nepovratno kompromitovana, poput DS-a i LDP-a, ili opasno retrogradna (DSS) i tako nemoćna da bude korektiv Vladi i novoproklamovanom Vođi, već pomenutom Aleksandru Vučiću. Time istovremeno, dopuštam sebi da vam i to kažem, „kvarite svoju biografiju“ i to u godinama kad to mudar čovek ne čini.

U nadi da ćete ovo moje pismo dati na uvid svojim čitaocima, pa bilo to i u „ozabavljenom“ vidu, prijateljski vas pozdravljam,

Mirjana Miočinović

 
Peščanik.net, 07.08.2013.