Uslovno gledano, u petoj smo godini reformi, a podrška društvenim promenama kao da nikada nije bila niža. Ljudima je, izgleda, dosta i tranzicije, i privatizacije, pa i kapitalizma. Imate li i Vi taj utisak i da li Vas to iznenađuje?
Nije ovde nikada u ovih pet godina bilo entuzijazma za reforme i u tom pogledu birači nemaju šta da žale. Dobili su ono što su hteli – očuvanje malo našminkanog status quo. To je zapravo taj stari sistem o kome govori i Evropska komisija u Studiji izvodljivosti. Ako nema reforme, nema reformskog troška i reformskog bola. Ali, nema ni dobiti, a to je bolji život i sigurna perspektiva. Stari sistem nije napravljen da pravi pare, nego da prividnim zapošljavanjem skloni deo ljudi sa ulice. Elite su odgovornije od birača za ovu šegu od reformi. Tzv. demokratska opozicija, koja je bila alternativa Miloševićevom režimu, u shvatanju privrede nije bila nikakva alternativa. Svi oni skupa sa Miloševićem veruju u socijalizam, a to znači da država upravlja privredom. To smo imali za vreme dve prethodne vlade, a imamo i danas. Problem je što to ne nudi nikakvu perspektivu, i sada je pitanje koliko će vremena trebati da većina shvati da su potrebne promene. Nije nužno da to shvati, ali onda sledi nastavak propadanja, a načina za to ima mnogo. Radikali rastu i čekaju svoju šansu da stvar dokusure povratkom u pravi socijalizam, umesto ovog našminkanog.
Mnogima srpska tranzicija liči na nemoguću misiju. Bez krupnih odricanja stići do velikog cilja!? Reforme su spore i površne, ljudima se daje lažna nada, socijalni pritisak postaje sve teži. Vaša tvrdnja da samo brze i temeljne reforme mogu biti uspešne, sve je aktuelnija.
Aktuelnost te tvrdnje još uvek vide samo retki. Ostali misle da će se naći neko prelazno rešenje, da će biti još neke pomoći, a onda ćemo šmugnuti u EU i na Brisel prebaciti trošak našeg izdržavanja. Grdno se varaju. Pre nego što se tamo stigne ovde mora biti neke reforme koja znači i sposobnost da sami zarađujemo za život.
Sindikati tvrde, društvena zbilja im daje obilje argumenata, da položaj radnika odavno nije bio gori. S druge strane, ekonomisti smatraju da stranih investicije nema dovoljno, jer je kod nas rad previše zaštićen, time i skup. Šta je, ustvari, istina?
Čim nema ozbiljne reforme, nema ni znatnijeg povećanja privatnih ulaganja, uključujući strana. A kada tog nema, nema novih radnih mesta, nema roba za izvoz (i onih koje služe domaćem tržištu, pa sve mora da se uvozi), nema realne osnove za valutu, niti sigurnih prihoda za javne finansije.
Ne znam koliko su naši sindikati shvatili da moraju slušati “govor tržišta”. Hteli su novi zakon o radu i dobili su ga. Tamo može da piše bilo kakva socijalistička lirika, ništa ne vredi ako nema radnih mesta. Onda su tražili neki socijalno-ekonomski komitet, kao da je takvih ustanova malo u ovoj zemlji i kao da će to stvoriti nova radna mesta.
Donošenje novog zakona o radu je veliki korak nazad u odnosu na zakon iz 2002, taj je bio liberalan i Srbiju je dovodio u 20-ak najliberalnijih zemalja u svetu po tom pitanju, ovaj novi zakon je vraća na njeno standardno 140 mesto. Novi zakon vraća samoupravljanje, po njemu radniku ne možete dati otkaz, jer otkaz stupa na snagu tek kada otpušteni potpiše rešenje, a on to ne mora nikad da učini. Rezultat je da možete da prestanete da mu isplaćujete platu, ali ne možete prestati da plaćate doprinose državi za tog „zaposlenog”. Ovi na vlasti su toliko zaokupljeni korupcijom da i ne gledaju šta im piše u zakonu.
Svojevremeno ste rekli da su se, onog trenutka kada su krenule donacije i privatizacioni prihodi, reforme, da tako kažem, izduvale. Kažete da je pobedila logika: Zašto bih se reformisao, kad veštački mogu da dižem standard? Znači li to da bi za nas bolje bilo da nas nisu previše tetošili?
Kratkoročno je bilo bolje uzeti pomoć, a dugoročno je to ubistveno, jer svaka pomoć smanjuje spremnost za reforme. Pomoć šalje poruku da će drugi rešiti naše probleme. Ljudi su poverovali da je to moguće. Sada vide da to prolazi i dolazi polako pritisak da se penzije i plate snižavaju, dok cene ostaju gde su bile, one su neelastične u spuštanju nadole. Zato sada situacija postaje napetija. Veštački standard ima svoj kraj.
Srpsko tržište kao da nudi neku čudnu i neobjašnjivu rentu. Izgleda da je ovde sve isplativije od proizvodnje. Šta očekivati i kako stremiti ka Evropi, ako je to istina?
Ljudi prvo ulažu tamo gde im se čini da je profit najveći. Kapital je skup, jer su rizici ovde veliki. Zato se ne može masovno ulagati u poljoprivredu, jer većina ulaganja tamo trenutno ne može da osigura servisiranje kamata od 10% i više. Ali kako dolazi do zasićenja ulaganja u profitabilnije poslove, počeće investitori polako da se kreću i ka manje profitabilnim aktivnostima.
Zanimljiva je Vaša opaska da se problematici kursa u Srbiji pristupa na amaterski način. Time niste rekli da je obaranje vrednosti nacionalne valute spasonosno rešenje. Ima li, ustvari, jednostavnog leka za narušenu konkurentnost srpske privrede?
Za konkurentnost srpske privrede i održivost valute na realnim osnovama ima samo jedan put, a to je znatnije poboljšanje poslovnog okruženja, otvaranje tržišta, privlačenje privatnih ulaganja, itd. Ako toga nema, valuta počiva na tranšama međunarodnih kredita, donacijama, prihodima od privatizacije, otkupljenim sredstvima od gradjana i prisilnim rezervama banaka. To su ili jednokratni ili vrlo nekvalitetni izvori. Kvalitet će se postići kada valuta bude počivala na izvozu. Čini mi se da je dinar trenutno nerealno skup, ali izlaz nije njegovo naglo obaranje. U više navrata sam ponavljao da izlaz treba tražiti u obaranju kursa po stopi koja nešto malo (recimo za 0,5 do 1 procentnih poena) zaostaje za stopom inflacije merene maloprodajnim cenama. (Usijane glave to još ne shvataju, pa su cene ove godine otišle 6%, a dinar pao samo 3%.) Time dobijate prilagođavanje kursa, a da on ne postane faktor koji podstiče inflaciju. Ali, time se ne može otkloniti disparitet nastao prvenstveno 2001-2002, zahvaljujući amaterskoj monetarnoj politici. Pošto su amateri još uvek u sedlu, može se očekivati da u narednih godinu-dve dinar naglo klecne.
Donacije i novac od privatizacije nisu trajni prihodi. Onog trenutka kad oni presahnu, otvoriće se pitanje zaduženosti zemlje. Korupcija u politici je već činjenična. Vi pominjete i intelektualnu korupciju. Na koga mislite?
Problem zaduženosti je već tu, ove godine treba platiti oko milijardu dolara, 2009. oko 1,7 milijardi. MMF se već boji da li će Srbija to moći da plaća i zato pritiska Vladu da smanji potrošnju. Što manja potrošnja u zemlji, to lakša otplata kredita spoljnim kreditorima, kaže MMF. Vlada okleva, jer manja potrošnja znači manje plate i penzije, manji BDP, a to su politički bolne stvari.
Što se tiče intelektualne korupcije, ona prosto cveta. Skupite par hiljada evra i naći ćete koliko hoćete „ekspertskih” timova da vam potpišu bilo koji elaborat, uključujući tvrdnju da reforme idu super. Naši ekonomisti, sem retkih izuzetaka, ne poznaju modernu ekonomiju i lako im da potpišu bilo šta. Sem toga, i ono što na osnovu zdravog razuma vide ne žele da kažu, kako ne bi bili izuzeti od „projekata”. U vreme Miloševića su se najviše obrukali istoričari pričajući gluposti, to je postala državna politika, a sada su se obrukali ekonomisti i pravnici. Ima čitavih instituta i velikih NVO koji i posle 4-5 godina rada i potrošenih miliona evra ne mogu da pokažu ni jednu jedinu studiju koja je u stanju da prođe elementarni test kvaliteta. Ti radovi jednostavno nisu prošli test vremena, pojeli su ih skakavci, ali drugi nego što su bili oni posle 1945.
Intelektualna korupcija je problem jer u javnom životu održava lažnu sliku o stanju stvari, a to znači i podrivanje pravih standarda, čime se onemogućuje intelektualna obnova. Standardna korupcija takođe cveta, legalista ne dira afere prethodnih vlada kao da se ne valja, a u međuvremenu nastaju nove. Korupcija omogućuje ovima na vlasti da se bogate i kada sve propada. Kroz korupciju se ne stvara dohodak, već se samo preraspodeljuje. Korupcija u osnovi predstavlja spiskavanje resursa u neproduktivne svrhe i šalje poruku da se nitkovluk isplati. Tako se legalizam svodi na hohštapleraj. A pritiskom na medije da ne pišu o korupciji, poput afere Labus (gde čast srpskog novinarstva spašavaju samo Danas i Kurir), se nastavlja praksa zavisnog novinarstva.
Kako izaći iz začaranog kruga? Da ljudi osete da je stezanje kaiša nužno i da će doneti dobro, da pobeda na izborima nije šansa za bogaćenje, već za istrajavanje na društveno korisnom poslu, da kupovina neke firme nije prilika za treniranje bahatosti, već samo polazna osnova za vlastito poslovno dokazivanje, da država ne može da se dodvorava i povlađuje jednima, a da je užasan položaj drugih ne dotiče.
Stvari će se popravljati onoliko brzo i duboko koliko bude reformi. Socijalne patnje nisu karakteristične za zemlje gde su reforme bile duboke i brze, nego za one gde reformi nije bilo. Promena sistema donosi promenu sistema podsticaja i promenu ponašanja. Ali umesto ka reformama, stvari kod nas mogu otići nazad, to govori velika popularnost radikala. Oni uspešno prikupljaju protestne glasove, ali ljudi ne znaju, da oni nemaju rešenja za probleme. Jedno je slepa grlatost, drugo su rešenja. Ako veliki broj birača to ne shvata možda odgledamo jedan radikalski film na temu «povratak u prošlost». Posle tog iskustva će biti još teže napraviti reformu. Opet ćemo tražiti pomoć i čekati da neko drugi reši naše probleme. Opet ćemo dobiti neke mrvice, da stvorimo privid od godinu dve. A onda opet radikali, pa opet pomoć posle njihovog odlaska s vlasti. I tako u nedogled. Nadam se da do ovakvog razvoja stvari ipak neće doći.
Dnevnik, maj 2005.
Peščanik.net, 27.05.2005.