Kriza je? Država nema para? Onda bi trebalo da ih traži tamo gde se nalaze – kod bogatih. Ovo je jedna jednostavna ideja, ali sve revolucionarne ideje su jednostavne. U nemačkoj javnosti hrabrost da o ovakvim idejama govore imaju samo oni koji nemaju ništa da izgube – političari koji nemaju šanse da dođu na vlast ili novine sa malim tiražom. Ili to čine naučnici: nemački institut za ekonomska istraživanja (DIW) je izračunao da bi Nemačka sa prinudnim zajmom koji bi uzela od bogatih mogla da sanira svoj budžet i smatra da bi ova mera mogla funkcionisati.
Kratak pogled na brojeve: ako imate imovinu u vrednosti od 250.000 evra to vas ubraja među 8 odsto najbogatijih građana Nemačke. Tu spada 4,4 miliona stanovnika. Prema predlogu DIW-a država bi obavezala ove građane na kupovinu obveznica u visini od 10 odsto njihove imovine, što bi iznosilo 230 milijardi evra. Zaduženost Nemačke iznosi 83,5 odsto BDP-a, a kada bi država uspela da na ovaj način prikupi novac time bi se zaduženost spustila na 74,5 odsto BDP-a, što je daleko bliže granici od 60 odsto BDP koju predviđa Mastrihtski ugovor.
O ovoj studiji DIW-a političari bi trebalo da razmišljaju čitavo leto, međutim, njihove reakcije su različite. Ministarstvo finansija učtivo je saopštilo da se radi o zanimljivom predlogu – ali za Grčku ili Italiju, zato što tamo ubiranje poreza i ne funkcioniše baš najbolje, dok nama u Nemačkoj to baš i ne treba. U FDP-u i CSU-u nisu bili oduševljeni. U SPD-u ovaj model smatraju „potpuno zamislivim“ a kod Zelenih reakcije su toliko različite da na kraju nikome nije jasno da li bi oni podržali ovaj predlog ili ne.
Uzgred, mišljenje o ovom predlogu su uglavnom iznosili političari drugog ili trećeg reda. Pravi političar u Nemačkoj ne želi da stekne reputaciju onoga ko se zalaže za preraspodelu – u svakom slučaju ne onu sa vrha ka dnu. Zalaganje za onu drugu u ovoj zemlji do sada nije uništilo nijednu političku karijeru.
Samo je online izdanje Handelsblatta uspelo da nađe jednog nemačkog političara visokog ranga koji bi podržao ovakav zajam. Reč je čoveku koji se zove Rajner Hazelhof i koji je uz to predsednik pokrajine Sachsen-Anhalt.
Gospodin Hazelhof iz CDU-a rekao je nešto pametno u vezi sa prinudnim zajmom: „To bi bila prilika da se istorijski uslovljen i tokom decenija nejednak razvoj u visini dohotka između istoka i zapada i stvaranje ogromnih imovina u saveznim pokrajinama na zapadu makar pokuša kompenzovati“.
Stvarno, takav zajam bila bi mala korekcija nejednakosti, koja Nemačku sve više i više karakteriše, to bi bila najveća prednost ovog predloga. Mali komadić pravde. Gde je završio rast iz proteklih 15 godina? Sigurno ne kod srednje i niže klase. Samo oni na vrhu, oni su dobitnici. Realne zarade su u proseku od 2000.godine smanjene za 3 odsto, a najveći pad je zabeležen između 2003. i 2009. godine.
U Nemačkoj važi pravilo: Ko ima, taj će imati još više. Nemački poreski sistem je nepravedan. Zašto su prihodi od kapitala oprezovani sa manjim stopama nego prihodi od rada? Zašto se porez na imovinu na plaća na stvarnu vrednost nepokretnosti?
Francuski socijalistički predsednik Fransoa Oland namerava da podigne stopu poreza za godišnje dohotke preko milion evra na 75 odsto. Na ovo su Nemci odmahivali glavom, jer nisu razumeli simboličnu vrednost ove mere. Reč je o novcu koji državi nedostaje.
Ali je pre svega reč o pravdi. Ona je važnija od novca.
Prinudni zajam bio bi znak solidarnosti sa narodom i to solidarnosti onih koji imaju. Nemačka je konzervativna zemlja. Elite, koje bi žargonom prošlih epoha zvali „vladajućom klasom“, ovde niko ne dira. Troškovi krize svojom težinom sve više pritiskaju, a manje će biti teški na ramenima jakih nego na ramenima slabih.
Spiegel, 16.07.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 17.06.2012.