Prošao je vladin medeni mesec, cenjeni publikume! U početku se udaralo u demokratske tanke žice, nudila su se ministarstva damama i gospodi iz protivničkih tabora, ispoljavala se dobra volja, palamudilo se o Evropi i evropskim integracijama. A onda je poslovično kratki srpski fitilj izgoreo. I opet smo tamo gde se nalazimo već dvesta i kusur godina i gde ćemo, kako stvari stoje, zauvek ostati.
Čitam u novinčinama da je neki istaknuti društvenopolitički radnik iz famoznog Šestog odeljenja Udbe (likvidacije i tako te stvari) postavljen za šefa kabineta Ministarstva pravde. Ima još tih dragih stvorenja, zapostavljenih nacionalnih radenika i prinadležnih lopuža koji se na velika vrata vraćaju na veliku scenu. Nije da to prolazi dibidus neopaženo, neke se (gotovo privatne) ličnosti bune, ali opozicija, mislim tu na opozicionog lidera u regionu, Demokratsku stranku, ni mukajet, boli ih, da izvinete dupe. Imaju oni preča posla. Potpuno su utonuli u unutarstranačka sostojanija, što rečito govori o tome koliko su mislili na opštu stvar dok su bili na vlasti. Guzica iber ales, moji posedi, moji računi, eto dame i gospodo, to je politika doskora vladajuće Demokratske stranke na čelu sa njenim najvećim sinom i sinovcem najvećeg oca i sina svih Srba i svih srpskih zemalja.
Tako to ide. U nedostatku prave opozicije, vlast radi šta joj padne na pamet i vlasti se tu, sa stanovišta takozvanog razuma, nema šta prigovoriti. Svaka vlast teži ka tome da postane apsolutna, da se proširi, da pod svoju kontrolu stavi sve čega se dotakne, ali upravo zato u demokratskim sistemima i postoji opozicija. Da kaže: Stani more, malo! Da citira onog tabloidžiju, pa da podvikne: Alo, bre! Da, da, tako to treba da bude. Jer nema te vlasti, osim u diktaturama, koja se neće osvrnuti na opoziciona zakeranja. Hoću da kažem: u zemljama gde postoji stvarna opozicija.
Što, nažalost, sa našom nije slučaj. Da li ste, cenjeni publikume, za ovih nekoliko meseci čuli ili pročitali ijednu kritičku opasku Demokratske stranke na vladajuće pičvajze koji postaju sve svakodnevniji? Ne znam za vas, ja nisam. Ali sam zato pročitao gigabajte i gigabajte unutardemokratskostranačkih palamuđenja i mrsomuđenja. Te, moramo da se konsolidujemo, te moramo da se opasuljimo, te moramo da se pročistimo, te moramo da se demokratski dogovorimo, te moramo da vidimo kuda da idemo kada nova vlast ukači da joj niko ne stoji na putu da ponovi ono što smo sto puta već videli.
Danas, 02.09.2012.
Peščanik.net, 03.09.2012.